odlično očuvana

odlično očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetvrt veka tkanja u Banatu Tkanje je tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem (pod pravim kutem) od najmanje dva sistema niti, od kojih jedan ide uzduž tkanine (osnova), a drugi po širini tkanine (potka).[1] Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda, struktura i veličina . Najjednostavnija i najraširenija stara tehnika tkanja bila je na vertikalnim ručnim razbojima, zvana - klječanje. Između niti osnove napete na okvir, - potka se prepletala prstima, uz pomoć drvenog šiljka ili igle, te nabijala drvenim češljem.[2] Razboj se koristio već u prahistoriji i to prije 5000 godina pne..[3] Dokaz za to su tkanine iz švicarskih sojenica koje se danas čuvaju u Britanskom muzeju...

LEPOTA I TUGA Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund pečat privatna biblioteka Lepota i tuga Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund Prevela sa švedskog Spasa Ratković Godina izdanja: 2014 Format (cm): 24 cm Broj Strana: 500 Povez: Tvrd ISBN: 978-86-6145-151-5 O KNJIZI AUTOR VAŠI KOMENTARI Veliki, ili Evropski rat – kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom – doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“. Odvlačeći u istoriju četiri velika carstva i dovodeći na svome kraju na scenu nove države, Veliki rat ne samo da je menjao geografske karte Staroga sveta već je promenio i shvatanje života, patnje, ljudskih vrednosti; bio je to i veliki pakleni kotao u kojem su se iz gneva, frustracija, mržnji, amalgamisale revolucije i nove ideologije. Peter Englund sklapa razbijenu sliku rata od krhotina ljudskih sudbina: dnevnici, pisma, autobiografski zapisi, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca i onih poslanih na bojišta bez njihove volje, mladih i onih u zrelim godinama – niti su složenog tkanja u kojem se prepliću životi i smrt, u rovovima, pozadini, vojnim lazaretima, bordelima, železničkim stanicama, evropskim metropolama i provincijskim zabitima čija imena dobijaju važnost na vojnim kartama. Englund govori o početnim iluzijama da će rat brzo (i trijumfalno) biti okončan i o brutalnom, krvavom otrežnjenju koje je Evropi donelo ratno bezumlje u rovovima i na bojištima. Prati ih na širokom prostoru od Francuske, Engleske, Nemačke, Rusije, do Srbije, Male Azije, Egipta... Devetnaest ratnih sudbina Englund ukršta tokom četiri godine Velikog rata, otkrivajući onu njegovu drugu stranu, često zapostavljenu i u senci „velike istorije“: šta se događalo sa običnim ljudima, uvučenim u vrtlog velikih političkih, ideoloških i društvenih lomova. Među njima je i mlada srpska lekarka Slavka Mihailović, koja je ratne godine provela pomažući i lečeći ranjene i bolesne, prolazila kroz agoniju trogodišnje strane okupacije i konačno dočekala oslobođenje. Peter Englund je Veliki rat tumačio izabravši humanu perspektivu: iščitavajući svedočanstva učesnika iz raznih zemalja, obeju zaraćenih strana, sklopio je upečatljivu povest o njemu, dajući njegovoj teškoj i tragičnoj istoriji jedno ljudsko, „prepoznatljivo” lice. Milan Ristović “Ovo je knjiga o Prvom svetskom ratu. Ona međutim ne govori šta je taj rat bio – ne objašnjava njegove uzroke, tok, završetak i posledice; jer već postoji mnoštvo izuzetnih dela koja se bave baš time – ona govori kako je bilo… Ovo delo je u izvesnom smislu antiistorija, jer mi je cilj bio da ovaj, na svaki način epohalan događaj, svedem na njegovu najsitniju, atomsku česticu, naime na pojedinačno ljudsko biće i njegove doživljaje.” Peter Englund Iz Predgovora srpskom izdanju Peter Englund je stalni sekretar Švedske akademije (najpre poznate po dodeljivanju Nobelove nagrade za književnost). Knjiga Lepota i tuga – Intimna istorija Prvog svetskog rata do sada je prevedena na više od dvadeset jezika. Knjiga je N O V A ---------------------------- 10

Кnjiga Napoleon, život i delo koju potpisuje Dmitrij Sergejevič Mereškovski (1866 - 1941), ruski mislilac, književnik i kritičar devet puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, predstavlja pažnje vrednu biografiju o francuskom imperatoru koja će lepotom stila i kazivanja dočarati savremenom čitaocu autentičan ambijent u kome je Napoleon Bonaparta odrastao, sazrevao i vodio odsudne životne bitke. Autentična romansirana biografija izašla iz štampe 1936. godine, činila je samo jednu od karika u nizu koje je izdavačka kuća „Narodno delo“ iz Beograda objavila među biserima onovremene književne i filozofske reči. Nepotkupljive vrednosti i kulturnu misiju koju je ovaj svetionik izdavaštva nekada postavio kao visok standard, danas nastojimo da baštinimo i nastavljamo, proširujući izdavačku delatnost po meri nekadašnjih vrednosti i bogatstvu savremene reči i stvaralačke produkcije. Sudeći po godini izlaska iz štampe, mogli bismo pomisliti da pomenuta Napoleonova biografija možda i nije sasvim bliska novom vremenu i njegovim prilikama. Ona je, međutim, imajući u vidu harizmatičnost i veličinu ličnosti o kojoj govori, lako smestiva u savremeni kontekst, budući da prikazuje lice i naličje jedne ljudske figure koja je snagom volje, samopouzdanja i ambicije dostigla visove kakvi se nama danas čine nemogućim. Nameru autora, koji snažno podupire svoje tvrdnje i sudove ozbiljnim biografskim elementima, dopunjuju izvori na samom kraju knjige koje nesebično daje na uvid čitaocu. Napomenimo i to da Mereškovski o Napoleonu piše nadahnuto i sigurno, sa dosta istoričnosti i verodostojnosti, prateći njegov životni luk objektivnije i sa više faktografije u prvom delu, možemo slobodno reći prvoj knjizi, dok u drugom delu posmatra njegov lik sa psihološkog, filozofskog i religijskog stanovišta. Imperatorov život je u ovoj knjizi ispisan slikovito i živopisno, nipošto suvoparno ili monotono. Sam tekst obiluje dosetkama i doživljajima, biografskim nepoznanicama koje povremeno presecaju Napoleonove misli, iskazi i dnevničke pribeleške. Mereškovski je, podsetimo, darovit pisac i mislilac hrišćanske struje, razvijenog osećaja za pripovedanje o značajnim ličnostima. Čuvena je njegova trilogija Hristos i Antihrist nastala na fonu istorijskog romana, takođe izašla u izdanju nekadašnjeg „Narodnog dela“. Svevideće oko sveznajućeg pripovedača Napoleona prikazuje smelo, realistično, bez zazora prema veličini njegove ličnosti, tako da ona nipošto nije prepreka verističkom pripovedanju. Vidimo ga kao dopadljivog nestašnog dečaka, nepotkupljivog rodoljuba, neustrašivog oficira, svojeglavog i ambicioznog vlastodršca, upornog u nameri, nezaustavljivog u jurišu i beskrajno nežnog u razgovorima o svojoj rodnoj Кorzici: „Tamo je sve lepše no ma gde na svetu... Ja bih, i žmureći, poznao svoju postojbinu, samo po mirisu“, beleži imperator. Upravo su opisi Кorzike iz Napoleonovog pera koje Mereškovski u ovoj knjizi donosi, možda najlepši putopisni minjoni ikada o njoj napisani. Ovakvu jednu biografiju koja prati imperatorov život od obzorja do usnuća, koja odiše toplinom, piktoresknim doživljajima i patinom minulih vremena, pitku, čitljivu i magnetičnu načinom kazivanja, trebalo bi čitati iznova jer je sadržajna i dragocena. Dmitrij Sergejevič Mereškovski udahnuo joj je svojim načinom pisanja pečat neprolaznosti i trajanja, učinivši je zanimljivom u svim vremenima. Stoga je izdavačka kuća „Narodno delo“ iz Beograda danas nudi čitaocima u vidu reprinta prvog izdanja iz 1936. godine, u nadi da će uživati u njenom proznom tkanju kao primeru vrsne spisateljske veštine biografskog kova.

Opis Кnjiga Napoleon, život i delo koju potpisuje Dmitrij Sergejevič Mereškovski (1866 - 1941), ruski mislilac, književnik i kritičar devet puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, predstavlja pažnje vrednu biografiju o francuskom imperatoru koja će lepotom stila i kazivanja dočarati savremenom čitaocu autentičan ambijent u kome je Napoleon Bonaparta odrastao, sazrevao i vodio odsudne životne bitke. Autentična romansirana biografija izašla iz štampe 1936. godine, činila je samo jednu od karika u nizu koje je izdavačka kuća „Narodno delo“ iz Beograda objavila među biserima onovremene književne i filozofske reči. Nepotkupljive vrednosti i kulturnu misiju koju je ovaj svetionik izdavaštva nekada postavio kao visok standard, danas nastojimo da baštinimo i nastavljamo, proširujući izdavačku delatnost po meri nekadašnjih vrednosti i bogatstvu savremene reči i stvaralačke produkcije. Sudeći po godini izlaska iz štampe, mogli bismo pomisliti da pomenuta Napoleonova biografija možda i nije sasvim bliska novom vremenu i njegovim prilikama. Ona je, međutim, imajući u vidu harizmatičnost i veličinu ličnosti o kojoj govori, lako smestiva u savremeni kontekst, budući da prikazuje lice i naličje jedne ljudske figure koja je snagom volje, samopouzdanja i ambicije dostigla visove kakvi se nama danas čine nemogućim. Nameru autora, koji snažno podupire svoje tvrdnje i sudove ozbiljnim biografskim elementima, dopunjuju izvori na samom kraju knjige koje nesebično daje na uvid čitaocu. Napomenimo i to da Mereškovski o Napoleonu piše nadahnuto i sigurno, sa dosta istoričnosti i verodostojnosti, prateći njegov životni luk objektivnije i sa više faktografije u prvom delu, možemo slobodno reći prvoj knjizi, dok u drugom delu posmatra njegov lik sa psihološkog, filozofskog i religijskog stanovišta. Imperatorov život je u ovoj knjizi ispisan slikovito i živopisno, nipošto suvoparno ili monotono. Sam tekst obiluje dosetkama i doživljajima, biografskim nepoznanicama koje povremeno presecaju Napoleonove misli, iskazi i dnevničke pribeleške. Mereškovski je, podsetimo, darovit pisac i mislilac hrišćanske struje, razvijenog osećaja za pripovedanje o značajnim ličnostima. Čuvena je njegova trilogija Hristos i Antihrist nastala na fonu istorijskog romana, takođe izašla u izdanju nekadašnjeg „Narodnog dela“. Svevideće oko sveznajućeg pripovedača Napoleona prikazuje smelo, realistično, bez zazora prema veličini njegove ličnosti, tako da ona nipošto nije prepreka verističkom pripovedanju. Vidimo ga kao dopadljivog nestašnog dečaka, nepotkupljivog rodoljuba, neustrašivog oficira, svojeglavog i ambicioznog vlastodršca, upornog u nameri, nezaustavljivog u jurišu i beskrajno nežnog u razgovorima o svojoj rodnoj Кorzici: „Tamo je sve lepše no ma gde na svetu... Ja bih, i žmureći, poznao svoju postojbinu, samo po mirisu“, beleži imperator. Upravo su opisi Кorzike iz Napoleonovog pera koje Mereškovski u ovoj knjizi donosi, možda najlepši putopisni minjoni ikada o njoj napisani. Ovakvu jednu biografiju koja prati imperatorov život od obzorja do usnuća, koja odiše toplinom, piktoresknim doživljajima i patinom minulih vremena, pitku, čitljivu i magnetičnu načinom kazivanja, trebalo bi čitati iznova jer je sadržajna i dragocena. Dmitrij Sergejevič Mereškovski udahnuo joj je svojim načinom pisanja pečat neprolaznosti i trajanja, učinivši je zanimljivom u svim vremenima. Stoga je izdavačka kuća „Narodno delo“ iz Beograda danas nudi čitaocima u vidu reprinta prvog izdanja iz 1936. godine, u nadi da će uživati u njenom proznom tkanju kao primeru vrsne spisateljske veštine biografskog kova.

U tom Somboru... - Milan Stepanović U TOM SOMBORU… Grad u prizmi stoleća U izdanju Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“, Udruženja građana „Norma“ i Gradskog muzeja Sombor upravo je objavljena knjiga Milana Stepanovića „U tom Somboru…Grad u prizmi stoleća“. Monografija predstavlja sažet pregled prošlosti i sadašnjosti Sombora sa naglaskom na njegove kulturno-istorijske prepoznatljivosti, prirodno okruženje, tradiciju i potencijale. SOMBOR – MOGUĆNOST SNA (PREDGOVOR dr DRAŠKA REĐEPA MONOGRAFIJI “U TOM SOMBORU…”) 16/02/2020 Sombor ide u red onih magičnih i nadasve uticajnih naših imenica, pre svega zbog snažnih utisaka putnika namernika o bezmalo savršenom, a svakako završenom planimetrijskom snu. I Bogdan Bogdanović, i Ranko Radović, i potpisnik ovih rečenica, u fenomenu somborske čudesne školjke, koju je prvi uočio Marin Đurašin, a Branislav Jovin pretočio u artikulisanu urbanističku bajku, tvrdili su, veoma nespokojno u stvari, kako je grad ono poslednje i najuzvišenije čovekovo prebivalište, u antičkim vremenima nalik na državu, na čitav svet, u poznijim stolećima kampanilističko slavlje one zvonjave, koja je toliko uznemiravala putnike s istoka, i kako on u biti u svakom času, kao živ organizam, kao čovekoliko priviđenje, nestaje, umirući da bi se prepoznao i u tim poslednjim odsudnim časovima. Zna se dobro da Bačka ima četiri reprezentativna grada koji su, međutim, veoma naočiti u svojim specifičnostima. To je dakako Subotica, paorski grad, koji ne pamti tek moja generacija kao destinaciju nespokojnih, u filmu Aleksandra Petrovića „Maestro i Margarita“, sa tramvajima koji, kroz kukuruzišta, lagano pristižu na Palić. Onda je to Novi Sad, Sad zapravo, ali novi, da se ne bi uznemirila arabeska ukrštenih reči (sve je na S), apsolutno trgovački grad, podložan u tim trima legitimnim gradskim stolećima mnogobrojnim temama i nestaloženim doticajima s okruženjem. Onda je to Senta, patricijski grad, zamisao koja tone i koja se, sve s onim gospodskim fasadama na Tisi, koja je baš onde najzelenija, po meri, po uzdahu, po prošlosti. I napokon, i nikako na poslednjem mestu, to je Sombor, obično se veli varmeđijski grad, zelenilo koje je osvetilo tek tako često zaboravljan, a slavan panonski hlorofil, grad koji pamti i koji se ne pomera u određenjima one nespokojne upitanosti nad vlastitom sudbinom. Ima samo još jedan grad, u Sremu, koji je prispodobiv u svojoj isto nakinđurenoj, hajdelberški ututkanoj optici. To su Sremski Karlovci. Toliko istorije, toliko znamenitih zdanja, toliko uspomena, toliko tog magičnog osećanja za baštinu, sem u somborskoj tišini i karlovačkom utišanom žagoru, nije moguće videti niti promišljati ni na jednoj drugoj strani. Ako su dva naša grada, u dugim stolećima našeg romantizma i jektike, ali i potom, davali ton, arbitrirali ukusom i ponašanjem našeg sveta, onda su to svakako baš Sombor i Karlovci, u zatvorenom lavirintu svoje domišljatosti. Miloš Crnjanski je Karlovce, usred Srema, Banaćanin, izabrao za svoj zavičaj, napominjao kako su ljubavno predgrađe Beograda. Milan Konjović, jedna od paralelnih sudbina Crnjanskog (nikad se nisu sreli na ratištima Velikog rata na Pijavi), govorio je kako se u Somboru, oko znamenitog trga, ulice zapravo neprestano grle. Reč je, eto, i te kako o erotici koja je, uostalom, i te kako snažno utkana u somborski mali urbanizam, u jednu od nerešivih, a uznemiravajuće značajnih urbanističkih mitologema danas i ovde, i još ponegde. Kao što dobro i očajnički znamo, naši panonski gradovi su za putnike namernike, ne mislim samo na one koji stižu iz beogradske vreve, nalik na odmorište, dnevni boravak sa uobičajenom ribljom čorbom, žetvenim svečanostima, ciganskim bandama, a uz to, nije potrebna viza, sve je nalik na inostranstvo, a govori se i srpski. Tu nalickanu i u osnovi netačnu predstavu o Somboru žestoko osporava upravo ova knjiga, koja je taj drevni naš grad stavila na naš dlan, kao na nekakve superiorne odmerenosti. Niti je reč o banalnom turističkom meniju, niti su u pitanju Potemkinova sela kakvih sad u nas već ima podosta. Ovde je reč o paradigmi jednog urbanog prostora koji ima svoje guste datume, koji se i te kako prostorno identifikuju kao sama neumitnost. Ima svoje incidente, u bližoj i daljoj prošlosti, koji su svakako sa utemeljenim razlozima izdvajanja. Ima svoju zakonomernost, i ima svoje trgove i bođoše, slavne preparandiste i tornjeve, koji se nadaleko razaznaju. Ima… Početak predgovora dr Draška Ređepa * * * „U tom Somboru…“ kao jedinstvena monografija koja stiže u pravi čas da bi, i ona, otklonila mnoštvo naših ukoričenih tzv. fotomonografija, koje su polivanje, u smislu fotografskom, shvatile kao jedini način postojanja, a uglove posmatranja već odavno prepustile banalnom viđenju. Dve su neporecivo značajne osobine ove knjige. Najpre, umesto opštih mesta naših naivnih bedekera i priučenih sondi u zaborav, koji i jeste naša jedina postojbina, ona nam nudi konkretan podatak: tek se sad videlo da i neka od krucijalnih zdanja Sombora nisu lagodno, a kamoli dok si rekao britva nastajala u onim i ovim, uvek oskudnim vremenima. Poezija datuma je, sjajno, u mnogobrojnim ogledima Milana Stepanovića najpre, pokazala da je moguće iza sadašnje, recimo renovirane fasade, sagledati čitav enformel ranijih pregrada, sporova, neodlučnosti, protivljenja. Čak iza imena vlasnika ovde se krije čitava drama. Zdanja su nam preostala, a čitav jedan naseljeni svet (A. Tišma) nestao je u pogromima, holokaustu, surovoj ratnoj zbilji kada je, srećom, slavna slika Ajzenhuta bila zazidana, za svaki i za najgori slučaj. Drugi važan atribut ove knjige je njena datiranost. Autor ove knjige imao je hrabrosti da tumači epohe Sombora, ali to ne čini lagodno i bez zazora, nego baš obrnuto, naglašavajući uz urbanitet i kontinuitet vandalizma, rigidnost raznih režima i vremena ili ideološke doktrine, sve ono što je, kroz istoriju, neretko, nastojalo da niveliše i izbriše domete prethodnih kultura. Ovo je najsamerljivija lična karta Sombora, o kome je mnogo i često pisano kao o jednom od prestonih gradova srpskog severa, u smislu kulture, negovane tolerancije, drukčije pameti. Odavde su nastajali toliki nesporazumi, i ovde su se utišale moćne strasti, svakako ni slučajno samo Laze Kostića. Sombor nije destinacija. Sombor je magija tihog rovenja, oslanjanja na taj moćni zadužbinski dil, na sveta mesta pamćenja koje nije iščilelo niti je programirano, Zato ovo jeste knjiga pouzdane svesti i otvorenih mogućnosti dopisivanja, sporazumevanja, istinitosti uostalom. Putovao sam u Sombor baš svakojako, Čeze, koje u Sremu zovu gik, fijaker, bicikl, autobus, automobil, voz, šinobus… I to je bilo nezaboravno: stara železnička stanica, sve sa poznatim nekadašnjim upozorenjima kako je tu, zbog vaskolike bezbednosne situacije, s onim prekrštenim fotografskim aparatom, – snimanje strogo zabranjeno, dug, lagan hod pod senkama bođoša, sve do centra (Kog centra? zapitao je Milan Konjović dvojicu putnika namernika Momu Kapora i Boru Draškovića, i odgovorio im: Ja sam centar). Putovao sam kao klinac, kao mlad čovek, kao pripadnik trećeg doba… Sve mi se čini da sam se jedino ja menjao, da sam stario, postajao ironičniji nego ikad. Ne govori se zacelo slučajno kako su starci, kao i deca, bestidni. I da koračaju sitnim korakom. A na drugoj strani, nikako na razdaljini, već posve, posve blizu, Sombor je ostajao isti, samo u ponečem zanovljen, grad koji je u svojoj strukturi ostvaren odavno, i kome se isto može, kao ono Dubrovniku u dramama Ive Vojnovića, govoriti Vi, i pisati ga sa početnim velikim slovom: Grad. Grad se prepoznaje i uočava tek u dugim noćnim satima, i u kasnim popodnevima, kada su senke duge i nezaboravne. Sombor je najslavniji u svojim detaljima, u tom bogatom tkanju sedimenata nekolikih stoleća, nadvladavši skepsu, zaturenost, nestalu županijsku, varmeđsku moć. Kada sam pročitao raspravu Milana Stepanovića, bilo mi je drago što je zadovoljena i moja i Konjovićeva priča o prvom somborskom liftu koga više nije. Stepanović je pokazao izuzetan smisao za detalj. A pošto se i naša ukupna memorija, a osobito ona sklona zaboravu, našoj jedinoj postojbini, ogromno oslanja upravo na fragmente, koji su tako bitni i za literaturu Isidore Sekulić, somborske preparandistikinje, i za Žarka Vasiljevića, jedinstvenog hroničara Vojvodine stare, koji nije zaboravio ni somborsku majku Dafinu, koju pronose niz Čonopljanski sokak, a prate je njene mile kokoške, onda sve postaje bitnije. Kada se čita i pročita Stepanović, postaje mnogo jasnija pozadina opusa dvaju naših velikih realista, Jakova Ignjatovića i Veljka Petrovića. Čak i „Bunji“ je neophodna prethodna priprema, a čitav splet promene vlasnika čuvenih somborskih palata, vreme bankrota i zlosrećnih sudbina našeg sveta, koje je Ignjatović, srpski Balzak, dokazao i čudesno pokazao, upravo u ovim fragmentima Stepanovićevim iskazuje se kao mit. Kao kob. Kao sama suština stvari. Milan Stepanović ne posmatra i ne promišlja Sombor, tu našu moćnu istorijsku agendu, kao svoj dlan. On, zapravo, iščitava taj dlan sa meandrima i rukavcima pamćenja tog istog dlana – nepotrošenog atlasa naših uspomena. Sada se nedvosmisleno vidi da sagledavanje te istorijske barokne varoši ne bi bilo moguće bez nanovo okupljene i podozrivo osmotrene legendarne slave. Posle svega, a naročito posle narušene ravnoteže s početka prošlog veka, jedino detalji, često senzacionalni, često i naporedo postavljeni, mogu da vrate nov život nekadašnjem graždanskom, varmeđijskom sjaju. Stepanović to čini strasno, ostvarujući neponovljiv bekgraund za nastanak i razvoj mnogobrojnih uglednika i buntovnika, lidera i saputnika našeg romantizma, naše moderne takođe. Mnogo šta je posle ove knjige preglednije, jasnije, logičnije u tim famoznim ukrštenim rečima grada, koji je u najvećoj mogućoj meri, skoro savršen, najbliži planimetrijskom snu epohe. Nije u pitanju Atlantida našeg prečanskog sveta, ali je, svakako, pred nama panorama Sombora u njegovim možda poslednjim somborskim trenucima. U onima koji još umeju da prepoznaju vlastitu senku. Čitanka prošlosti, ulaznica za budućnost. Stepanovićev Sombor sad pulsira intenzivno, doživljeno, ponorno. I ne odaje i dalje svaku svoju tajnu. K.N.S.O.CRNI 0