Zorica Zaporožac TKANJE DUŠE Зорица Запорожац - ТКАЊЕ ДУШЕ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР , Крушевац , 2014. 72 стране Меке корице Димензије књиге 16,8 x 23,7 cm Има потпис и посвету ауторке књиге Одлично очувана књига МК18042022

Knjiga GDE. KAD donosi našem čitaocu sabrana dela (ili, tačnije, ono što je od njih preostalo posle, kako bi to rekao Harms, „temeljnog uništavanja stvari oko nas“) jednog od najznačajnijih ruskih pesnika uopšte Aleksandra Vedenskog, bliskog prijatelja i saradnika Danila Harmsa, Velikog Oberiuta i Činara zaumne poezije, neodoljivog melanholika, koji je, putujući na svojim zaumnim i apsurdnim stihovima, koji pod kraj pesnikovog života počinju da odišu setnom i nostalgičnom uspomenom – na šta?, na koga? – dospeo tamo gde je malo ko među pesnicima uspeo i da priviri – u božanske odaje savršene poetske harmonije svog večnog imenjaka i skrivenog uzora Aleksandra Puškina. To prefinjeno tkanje u stihovima, koje je, kako se čini, moguće samo u stihiji ruskog jezika, uspela je da na srpski jezik prenese Kornelija Ičin, svakako naš najveći poznavalac umetnosti ruske avangarde i njenih idejnih tokova, čiji tekst Svetovi Aleksandra Vedenskog i završava ovu knjigu. Biblioteka KOSMOPOLIS Prevod s ruskog KORNELIJA IČIN Format A5 Strana 300 Tvrd povez

HORHE LUIS BORHES ŠIFRA Prevod - Radivoje Konstantinović Izdavač - Narodna knjiga, Beograd Godina - 1986 64 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Alpha Lyrae Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Zapis Predgovor Ronda Čin knjige Dekart Sve katedrale Bepo Kad sam nabavio enciklopediju Onaj Propovednik Dva oblika nesanice The cloisters Beleška za jednu fantastičnu priču Epilog Buenos Aires Iskušenje Himna Sreća Elegija Blejk Tvoritelj Yesterdays Tkanje Milonga o Huanu Muranji Andres Armoa Treći čovek Nostalgija za sadašnjošću Suština Pesma Anđeo San Jedan san Zaboravljeni san Pakao V Teći ili biti Slava Pravednici Saučesnik Žbir Pustinja Lakirani štap Izvesnom ostrvu Go Šitno Stranac Sedamnaest haikua Nihon Šifra Pogovor Napomene `Ova zbirka pesama velikog argentinskog pisca predstavlja u isti mah i zbir njegovog dosadašnjeg poetskog i životnog iskustva i osvajanje novih pesničkih prostora. Šifru doživljavamo kao najviši stupanj Borhesove pesničke evolucije koja je išla u pravcu sve veće ekonomičnosti u izražavanju i sve veće širine u obuhvatu. Manje je precioznosti i pesničkog humora, a više jednostavnosti i setne vedrine. Nekada vrlo uzdržan, sada, u predvečerje života, pesnik se više ne snebiva da govori o sebi, o svojim osećanjima, ljubavi, radosti. tuzi, besanim noćima u kojima mili neumitno vreme. Čitalac se ne može oteti utisku da se ovom zbirkom pesnik oprašta sa svim lepim i teškim trenucima, sa ljudima, knjigama i predmetima koje je voleo, pred put bez povratka, već umoran od slepoće i godina. Borhesova oporuka je u naslovu: život je šifra, enigma, zagonetka, baš kao i ono što dolazi pre i posle njega, velika tajna sačinjena od konačnog broja dana i časova koje smo proživeli, koraka koje smo načinili, knjiga koje smo pročitali. Ono čemu se mladi Borhes divio u Vitmenovoj poeziji, čežnji za ljudskim bratstvom, sada zvuči u njegovim sopstvenim stihovima, na jedan drukčiji način: Šifra je poezija tragične vedrine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jorge Borges Code

MK 6 59161) POSLANICA TIHA, Nasiha Kapidžćić Hadžić , Veselin Masleša Sarajevo 1972 , Nasiha Kapidžić-Hadžić, koja je s pravom stekla glas jednog od najmaštovitijih i najnježnijih pisaca dječjih pjesama u našoj, bosanskohercegovačkoj sredini, nudi nam novu pjesničku zbirku, sastavljenu iz tri nevelika, ali zaokružena ciklusa: Kćeri, Banja Luka i Uz grafiku Mersada Berbera. Svojom prirodom zbirka nije bez dubokih stvaralačkih veza sa ranijim poetskim svijetom pjesnikinje, ali, u isti mah, predstavlja nove predjele tog svijeta i nove vidove njegovih ozarenja... Tiha i blaga nježnost i maštovita tkanja snova... nose u sebi nešto porivno, brižno, sudbinsko, životno važno, najvažnije i presudno, što sanjani svijet bajke pretvara u žamorne vrtloge ispovijesti... (Iz recenzije dr Branka Milanovića) mek povez, format 12,5 x 20 cm , latinica,49 strana

Anđelko Zablaćanski - Mesečeve oči Svestrani književnik (pesnik, pripovedač, aforističar, prevodilac poezije sa ruskog, urednik poetskih sajtova i časopisa) Anđelko Zablaćanski, svojom novom, desetom zbirkom pesama, Mesečeve oči, prvonagrađenim rukopisom na Šestim drinskim književnim susretima, iznova raduje čitalačku publiku koja godinama prati njegov lični umetnički rad, i njegovo kulturno pregalaštvo, preko čuvenih sajtova Poezija vekova i Poezija suštine. Pod geslom U NJIHOVOJ DUŠI I ONI U MOJOJ ONDA I DANAS ponovo se u prvom delu zbirke vraća svojim poetskim uzorima — velikanima srpskog pesništva HH veka. Ciklus Srpskim pesnicima, otklon od lirskih tema, po kojima je prepoznatljiv, uvodi nas u svet (i duše!) omiljenih mu pesnika, vodeći sa njima (i sa samim sobom, u njihovo ime) poetske razgovore. NJegove lirika je „sva u tradiciji i tradicionalnosti, sa očiglednom činjenicom da su Zablaćanskom veliki pesnički uzori naši klasici“, primećuje i recenzent jedne od prethodnih zbirki, Todor Bjelkić. Šesnaest pesama posvećeno je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, NJegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić...), onima, koji su odredili njegove pesničke koordinate. Među njima je samo jedna pesnikinja — Desanka Maksimović. Izuzet-no poznavanje poezije, i svoju poetsku prefinjenost, bezrečjem skrivena (Stidljiv šapat tvoj — Vojislavu Iliću) mesta na kojima uvodi čitaoca u poznate pesme, pročitane na nov, njegov način, Anđelko Zablaćanski poklanja poetskim sladokuscima. Ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine (Tražim — Desanki Maksimović) poručuje nam lirski subjekat, kao svoj poetsko-životni kredo. Potroših godine bez ijednog dana (Odjeci — Vladislavu Petkoviću Disu) Svesno ću nositi vremen-ske okove. Kad s reči se skinu poslednje odore (Odjeci). Ističemo i nekoliko odličnih soneta: Branku Miljkoviću, Aleksi Šantiću, Stevanu Raičkoviću, Ivanu V. Laliću, kao i pesmu Između dva božanstva, (Jovanu Dučiću). U vezanom stihu, nejednakog metra (Niko me nema — posvećeno Milošu Crnjanskom), ili u slobodnom stihu (Reči — Vasku Popi, Smeh bola — Dušanu Vasiljevu), svejedno, sveže, raspevano, i u duhu njihove poetike, prelomljeno kroz lirsku prizmu Anđelka Zablaćanskog. Ponegde i satiričan, u ime Đure Jakšića, pesnik poručuje:Čim namignu kleknem pred Evropom, molim tu maćehu ko svako pas-torče (Nisam stena). SUŠTINA i POETIKA, dve su odrednice između kojih se kreće višedecenijski poetski put (nedovoljno) nagrađenog pes-nika Anđelka Zablaćanskog, okosnica su i ove najnovije zbirke, Mesečeve oči. Suština (poetike!) u samom Pesniku, ili Poezija suštine — sasvim svejedno, kao sreća, život i lepota — same po sebi. Drugi ciklus, Doticanje suštine, pod geslom AKO SE USUDIM NIKAD VIŠE NEĆU BITI ISTI, bavi se različitim temama, precima, ljubavlju prema Domovini, dilemama i unutrašnjim sveto(vi)m(a) pesnika. Široka lepeza, prevashodno rimovanog, i ponekad slobodnog stiha. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje poezije, je smisao, suština svega/sveta, kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće (Na razlivu života). Ističemo pesmu Srbijo majko, koja se bavi srpskim usudima i ranama, jer i njega, kao mnoge velike rodoljube i pesnike, kao i Aleksu Šantića, sve rane njegovog roda bole. Česti motivi Anđelka Zablaćanskog su sama poezija, odnos pesnika i sveta, odnos prema stvaralačkom činu, ali i bol, tišina, snoviđenja, nesan, noć, kada je jad težak ko klada (Gluvo doba). Pusti da slušam ti-šinu ovog u meni bezdna vapi poeta u pesmi U duši skrivene slike. Treći ciklus čine Susreti, pod geslom KORACI STAZAMA SNA I JAVE. Susreti sa ženom. Susreti sa samim sobom. Susreti/suočenja sa životom... Susreti, kada se sretnu jutro i suton , tvoj pogled sav od plaveti zore, i moj krvav od nesanice (Jutro i suton). Posebno bismo izdvojili pesme Ako, Životni put, Junski sonet (pleni svojim optimizmom, i nežnošću, koji nedovoljno često prosijavaju ovom zbirkom) kao i prvonagrađenu pesmu Nostalgija, na knji—ževnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, 2022. Četvrti i poslednji ciklus u ovoj zbirci je Poezija s likom žene, pod geslom DOK KLEČIM PRED TVOJIM ĆUTANJEM. To je poetika na koju nas je navikao Anđelko Zablaćanski — lirska, ljubavna, obojena erotskim zanosima sna i jave, čežnjama, sva putena, i sva napupela, nategnuta na doboš očekivanja i strasti. Ona žudi da se objavi, da jekne, da zazvoni, da se ovaploti — kao kod retko kog pesnika, otkriveno i viknuto, svetu u lice. Nikada preko granice dobrog ukusa, uvek do same crte, to je poezija koja provocira čitaoca, uvlači ga u svet čulnih dodira, i podstiče da se domaštaju stihovi pesnika... Ovim ciklusom Anđelko Zablaćanski ostaje dosledan sebi i svojoj poetici, putu koji je zacrtao i nacrtao na našoj savremenoj poetskoj mapi. Završili bismo lirskom vinjetom (po kojima je A. Z. Takođe postao prepoznatljiv u jednoj od prethodnih zbirki, Mali noćni stihovi), poželevši zbirci dug život i ljubav u srcima čitalaca, koji godinama prate i vole poeziju ovog pesnika. POČETAK LETA Najkraća noć troši svoje minute, sate i mesec tek nekog s divljenjem gleda zna, samo jedne oči mogu da mi vrate isti davni sjaj u život pun nereda ASoglas Zvornik 2022 102 str L.KUT 62

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: „UDRI GDE TREBA`, predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol`ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat` treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant`Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il` ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „,PREBLAGA` PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lûk tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA `Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „Udri gde treba“) „Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost.” An Bert „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega (njegov opus to potvrđuje: prvo je pesme objavljivao, i nikada nije okrenuo leđa poeziji, uprkos kolosalnom uspehu koji je postigao kao romansijer), pesnik, dakle, koji se sâm samcijat suočava s celim svetom, neshvaćen u svom staklenom dvorcu u kojem odjek njegovog Ja zamire u vrtoglavom sunovratu bezdanâ koje treba premostiti, i to tako što će preko njih hodati po žici, u bezazlenoj nadi da će jednom stići do civilizovanog sveta kojeg se, u suštini, užasava…” Fransoa Gzavije` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non Réconcilié Unreconciled: Poems

Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Preveo Oto Šolc, dizajn knjige Irislav Meštrović Autor - osoba Lasker-Šiler, Elza Naslov Poezija / Else Lasker-Schüler ; [s njemačkog preveo Oto Šolc] Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski, nemački Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1963 Fizički opis 85 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Šolc, Oto Zbirka ǂBiblioteka ǂOrion Napomene Str. 81-85: Else Lasker-Schüler / O. Š. [Oto Šolc] Uporedo nem. tekst i hrv. prevod. Elza Lasker-Šiler rođena je 1869. u Vupertalu-Elbersfeldu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Uz Anetu fon Droste-Hilshof najveća pesnikinja na nemačkom jeziku. Tematika njenog pesništva je, uprošćeno govoreći, dvojaka: na jednoj strani vrlo subjektivna ljubavna lirika (i to je bolji deo njene poezije), na drugoj pesme o hebrejskoj i istočnjačkoj tradiciji, o ličnostima iz Biblije. Ali i jednom i u drugom nizu pesama ona zapanjuje i pleni potpuno samosvojnim slikama i poređenjima. U Berlinu se s početka XX veka družila sa poznatim piscima-boemima (Demel, Ben, Trakl ...). Kad su nacisti došli na vlast emigrirala je u Švajcarsku, odakle je nekoliko puta odlazila u Jerusalim da bi konačno tamo otišla 1939. U Jerusalimu je i umrla početkom 1945. siromašna i usamljena. Gotfrid Ben je o njoj pisao: „Ona je najveća pesnikinja koju je Nemačka ikada imala... Uvek nepokolebljivo obrečena samoj sebi, neprijateljski nastrojena prema svemu što je sito, pouzdano, ljubazno, ona je bila kadra da izražava svoja strasna osećanja, a da pri tom, ne skida veo i ne otkriva onu tajnu koja je bila njena suština.“ Ako život je san, Ljubav i Pesma možda jedine, u senkama tog sna, opstaju nepokošene jednim rastankom, i jednom smrću. Prežive, u emotivnoj drami i lirskom spoju, i više puta, svoja poniranja, svoj smak u tami. Van predumišljaja, bez otpornih sasuda – predodređene bar jednom krahu – poput dvojnosti protomaterije, i one se traže, ohrabruju, razdiru i rastaju, ali u burama i zatišjima uzajamnosti upijaju više, dopiru dalje, na stranputicama bića, bacajući, poput zrnaca prašine, oštra, duga svetla, koja nas razbude, ma u kom da smo vremenu usnuli. To je ono čudo književnosti, o kome piše Aleksandar Genis – preživi upravo neizrecivi, „neraščlanljivi deo čoveka, supstancijalan poput srca, bez koga se jedan autor ne bi razlikovao od drugog“ – iako pesma nije drugo do radosni ili bolni obgrljaj zraka, a sama reč uzdah koji ne ljubi zadugo zadati oblik reci. Senoviti eros Izražavajući, u jeku ekspresionizma, snažne energetske suprotstavljenosti, Elza Lasker-Šiler (1869–1945), u središtu burnog modernističkog jata koje u rasponu od 1910. do 1932. okuplja Der Šturm (Bura) i njen drugi muž Hervart Valden (Georg Levin), svoje boje označila je slikovnim nabojem epohe (Šagal, Kandinski, Kle, Kokoška, Munk, Pikaso) kao „crne i zvezdaste“, smelo profilišući, u znaku raspada klasične pesničke slike, dragulje lirskih elipsi, tenziju, nadahnuća imanentno kompleksna, koja je cine čas srećnim navigatorom, čas brodolomnikom čuvstvenih bura. Krhko- svetlosni i senoviti eros najznačajnije nemačke poetese, ne zazirući od isplovljenja u svet i vaseljenu nepoznatu busolama i telemetriji, u spletove motiva čije su parenteze upravo ljubav i smrt, nalaže odvažnost pisma, sintaksičku uzdrmanost (upitnici, eksklamacije, nedovršen stih), koja emanira lirske potrese i samospoznaju individue koja je u isti mah svet i njegov izgnanik, čulnost i transcendencija, opojna senzualnost i porazna jeza neovladivog: Gde god da sam sedela pod svadbenim jutrom,//smrzavao se zasanjani lotos/na mojoj krvi. Nestalna i samoponiruća raspoloženja (Uvek moram kako bura hoće...), umilnost ljubavnih predaja i nova prodornost, krotko obraćanje izabranicima po peru i srcu (G. Benu, medu ostalima), lucidnost i intuicija, ali i težina udesa, tvore senzualni sinkretizam ove poezije, iz koga spontano izrastaju vidovite i minuciozne nadlične apoteoze. Volim te kao posle smrti /a duša mi je raširena nad tobom -//duša mi je uhvatila sve patnje – ovi stihovi su po meri duhovnog oka, ispunjenja iznova osporena rivalstvom izmičuće drugosti, dok „sveta mahovina“ erotske pustolovine vrhunskom suptilnošću (samo nam se pleća još igraju kao leptiri) odaje slatkost i tamu svojih bezobalnih obrisa. Rapsodija ili ništa Dok proza ove autorke evocira boemsku klimu nestabilnih emotivnih i prijateljskih veza (sa Demelom, Traklom, Verfelom, Krausom), njena poezija lomi lirske konvencije i, u rasponu od egzotičnog tkanja do glasa molitvi, uvek ostaje potresno obraćanje, „na jezicima urezanim kao harfe“. Od zbirke „Stiks“ (1902) do knjige „Moj plavi klavir“ (1943) pesnikinja na svoj način ostvaruje harizmatični zavet Volasa Stivensa („Covek sa plavom gitarom“, 1937): Pesma mora biti rapsodija ili ništa. Rapsodija toga kako jesu stvari. Izbor Branimira Živojinovica, iako ne obuhvata pesme sa hebrejskom tematikom ove jevrejske poetese (pred nacističkim pogromima utočiste nalazi u Jerusalimu, gde i umire), ukazuje na biće ove lirike, koja, poetskim interponiranjima, doseže premošćena fantastičkog i erotskog, a simboliku hebrejske tradicije izvodi do sakralnog venčanja drevnosti i transcendencije: Ja sam hijeroglif/koji stoji pod stvorenim svetom//i moje oko je/vrhunac doba,//njegovo blistanje ljubi Božji rub. Najčešće, do spoja radosti imenovanja, u pesmama ljubavi, i patosa neizgovorivog – u napuklinama snažno izvajanog poetskog ploda. MG112