Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

LEJLA SLIMANI U VRTU LJUDOŽDERA Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 172 strana 20 cm Edicija - Zapadno od sunca ISBN - 978-86-80830-16-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Smeo i erotičan roman o ženama i njihovim željama, apetitima i autodestruktivnim nagonima. U vrtlog svih ovih tabu tema, Slimani smešta i problematiku majčinstva i svih očekivanja koja uz majčinstvo idu. Adel naizgled ima savršen život. Ugledna je novinarka, živi u predivnom pariskom stanu sa suprugom hirurgom i njihovim malim sinom. Ali ispod sjaja tog „savršenstva“ krije se nešto drugo: strašno joj je dosadno. Osim toga, preplavljena je nezasitom potrebom za seksom, po svaku cenu. Boreći se da obuzda nagon i želju, Adelin život počinje da se vrti oko afera za jednu noć, kašnjenja na posao, laganja muža – sve dok ne upadne u sopstvenu zamku. Ovo je roman o ženama i njihovim željama, apetitima i autodestruktivnim nagonima. Ali njegova autorka ne morališe. Ona se uzdržava od osuđivanja, izazivajući time naklonost ili makar razumevanje čitaoca za junakinju. U vrtlog svih ovih tabu tema, Slimani smešta i problematiku majčinstva i svih očekivanja koja uz majčinstvo idu. U vrtu ljudoždera će vas zaprepastiti, zadiviti i zapanjiti; postaviće vam pitanja na koja ćete, još dugo nakon završetka čitanja, tražiti odgovore. Besprekorno čist stil Lejle Slimani provešće vas kroz ovu smelu i erotičnu priču, kroz lavirint strastvene želje, sve do razumevanja samoće, izolovanosti i gladne potrage za autentičnim iskustvom.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Leïla Slimani Chanson Douce Dans le jardin de lʼogre Adele

Naslov: Mihail Jurjevič Ljermontov Autor: Sergej Nikolajevič Durilin Originalni naslov: Сергеий Николаевич Дурылин – Михаил Юръевич Лермонтов Izdavač: Evoluta, Beograd Prevod: Nena Bugarski Jezik: b.c.h.s. / srpski Godina izdanja: 2017 Pismo: latinica Žanr: istorijski roman ISBN: 978-86-85957-93-2 POVEZ: broširano Br. str.: 127 Fizički opis: 21 cm Masa (u gr): 180 knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* [kategorizacija stanja: 5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje) 5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva - za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju] DODATNO UZ KNJIGU: Kompletan piščev životopis: stvarne okolnosti u kojima odrasta, mladalački zanosi i očaranost Puškinom, njegova povremena lakomislena radost i životni zamah, ali i duboka, pažljivo prikrivana tuga. Zatim školovanje, vojna arijera, potraga za smislom i srećom. Ovaj roman je, po sopstvenom objašnjenju pisca, „istorija duše” čoveka koji je po plamenim mislima, po vrelim osećanjima i po težnjama svoje volje, bio tipičan za rusko društvo svoje epohe. IZ ROMANA: I POGINUO JE PESNIK! 29. januara 1837. godine umro je Puškin od smrtonosne rane koju je zadobio u dvoboju sa francuskim emigrantom, avanturistom Dantesom. Tri dana su mase naroda opsađivale Puškinov stan na Mojki. Žene, starci, deca, prosti ljudi u kožusima, a poneki čak i u ritama, dolazili su da se poklone prahu omiljenog narodnog pesnika. Prijatelj Bjelinskog, J. M. Neverov, pisao je tih dana: „Svoje saučešće prema pesniku narod je dokazao time što je u toku jednog dana dolazilo na poklonjenje njegovom odru oko 32.000 ljudi”.1 Duboka žalost zbog smrti velikog pesnika sjedinila se u srcima tih hiljada ljudi sa negodovanjem protiv onih koji su bili pravi vinovnici njegove pogibije — protiv nagizdanog velikosvetskog i dvorskog društva, koje je mrzelo pesnika zbog njegovog slobodoljublja i nezavisnosti. Tamo, u tom društvu, bili su oni koji su progonili Puškina, kovali protiv njega podlu spletku i upravili na njega zločinačku ruku probisveta Dantesa. Narodno osećanje žalosti i gneva tražilo je glas koji bi odjeknuo kroz celu Rusiju. I on se zaorio. *** UNOS: 120818 Šifra:

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 011 (pozivni broj za Beograd) pripada krugu dela posvećenih glavnom gradu i njegovim stanovnicima, njihovom načinu života i mentalitetu. 011 je svojevrstan vodič, koji u nizu kratkih odlomaka, uvodi čitaoca u beogradske tajne, baveći se „sitnicama koje život znače“. Glavni junak ove knjige je jedinstveni i neuništivi duh Beograda u svim njegovim oblicima. Kao i mnoge druge knjige, koje je napisao, Kapor je ilustrovao i ovu, obiljem vinjeta i crteža, koji dopunjuju i zaokružuju njegov svet. „Volim, na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalnijem gradu mislim da bih skapao od dosade.” Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).

MOMO KAPOR ELDORADO Meki povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR ZOE Tvrdi povez Izdavač Znanje Zagreb Biblioteka Hit Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR FOLIRANTI Tvrdi povez 4/2 Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR BELEŠKE JEDNE ANE Tvrdi povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

Retrko u ponudi, odlično očuvano! Edicija „Albatros“, kolo 5, knjiga 1, urednik Stevan Raičković Autor - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Naslov Sedefaste dveri / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 88 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Albatros. ǂkolo ǂ5 ; 1 Napomene Beleška o pesniku / L. M.: str. [89]. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. MG40 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! „Svako ko pročita ovu knjigu upitaće se, kada zaklopi njene korice, da li zaista živi život o kom je maštao ili je, pomiren sa sudbinom, pristao da bude ono što su drugi od njega očekivali. Zbog toga Od sedam do tri nije samo priča o jednom promašenom životu već i poziv da se suočimo sa sopstvenim strahovima i prepustimo nepoznatom, bez strepnje i sa verom u srećan kraj.“ (iz predgovora Ane Kapor) Roman Od sedam do tri, koji se pojavio davne 1980. godine prateći život glavnog junaka nezadovoljnog svojim poslom, opisuje suptilne mehanizme koji vladaju u činovničkoj hijerarhiji, kao i posledice koje monoton i neispunjen život ostavlja na ljude koji nemaju hrabrosti da ga promene. Na duhovit i njemu svojstven način, autor uvodi čitaoca u temu koja je već dodirnuta u romanu Ada, a ovde razvijena u centralnu nit oko koje je izgrađena knjiga. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slike i crtezi: Momo Kapor Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Dobro očuvano! Autor - osoba Kapor, Momo Naslov Zelena čoja Montenegra : knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-paši Sarhošu / Momo Kapor Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjiga-komerc : Politika Magazini, 2006 (Beograd : Knjiga-komerc) Fizički opis 219 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Knjiga-komerc] ISBN 86-7712-159-5 (KK; broš.) Napomene Tiraž 20.000 Beleška o piscu: str. 219. „Zelena čoja Montenegra` je knjiga o prijateljstvu crnogorskog vladara knjaza Nikole I Petrovića i Osman-paše Sarhoša, zarobljenog u bici na Vučjem dolu u julu 1876. gde je komandovao turskom artiljerijom. Istovremeno, to je povest o Zuki Džumhuru, jednom od naših najvećih crtača, karikaturista, putopisaca, pripovedača, nekadašnjoj televizijskoj zvezdi i umetniku življenja, i prijateljstvu sa autorom ove knjige sa kojim je 1967. godine napisao i istoimeni filmski scenario o sudbini o sudbini turskog generala. Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG45 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! „Ovaj književni kaleidoskop prikazuje nam svet šarenijim nego što jeste, uči nas da život posmatramo iz drugog ugla i da zavolimo neizvesnost koju sa sobom nosi. Zbirka Skitam i pričam mnogo govori o autoru čija se životna filozofija srećno poklopila s naslovom, pa mi je možda i zbog toga ova knjiga tako bliska (…)“ – Iz predgovora Ane Kapor Knjiga Skitam i pričam pisana je nekoliko godina, a njeni delovi su objavljivani iz nedelje u nedelju na stranicama časopisa Duga. Ova knjiga prevazilazi stroge granice književnih žanrova i nudi čitaocima štivo koje je zanimljiv skup beležaka, eseja, kratkih priča, putopisa, anegdota i crtica, predstavljajući preteču mnogih Kaporovih dela iz kasnijeg perioda. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Samac, junak najnovijeg Kaporovog romana, koji je nekada žario i palio svuda pa i po kafanama, piše `Kuvar za samce` dok troši poslednje dane u svom trošnom kućerku na Čuburi. Opisujući svog samca Momo Kapor isijava nostalgiju i priča priču punu šarma i duha u kojoj se vremena mešaju. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „ Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Iz predgovora Ane Kapor) Roman Zoe , napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Svako ko pročita ovu knjigu upitaće se, kada zaklopi njene korice, da li zaista živi život o kom je maštao ili je, pomiren sa sudbinom, pristao da bude ono što su drugi od njega očekivali. Zbog toga Od sedam do tri nije samo priča o jednom promašenom životu već i poziv da se suočimo sa sopstvenim strahovima i prepustimo nepoznatom, bez strepnje i sa verom u srećan kraj.“ (iz predgovora Ane Kapor) Roman Od sedam do tri, koji se pojavio davne 1980. godine prateći život glavnog junaka nezadovoljnog svojim poslom, opisuje suptilne mehanizme koji vladaju u činovničkoj hijerarhiji, kao i posledice koje monoton i neispunjen život ostavlja na ljude koji nemaju hrabrosti da ga promene. Na duhovit i njemu svojstven način, autor uvodi čitaoca u temu koja je već dodirnuta u romanu Ada, a ovde razvijena u centralnu nit oko koje je izgrađena knjiga. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! „ Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Iz predgovora Ane Kapor) Roman Zoe , napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Legenda o Taboru Momo Kapor u ovom kratkom romanu ispričao je poslednju noć Tabora, `za koji niko pouzdano ne zna ni kada je podignut, ni kada je srušen, da bi se na njegovom mestu podigao jedan soliter..`. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samac, junak najnovijeg Kaporovog romana, koji je nekada žario i palio svuda pa i po kafanama, piše `Kuvar za samce` dok troši poslednje dane u svom trošnom kućerku na Čuburi. Opisujući svog samca Momo Kapor isijava nostalgiju i priča priču punu šarma i duha u kojoj se vremena mešaju. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „ Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Iz predgovora Ane Kapor) Roman Zoe , napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta na nultoj stranici Prvo izdanje! 1984 g. Prvi put u životu, Šlomović je bio suočen sa poraznom istinom da su lepota, duh, umetnost samo privid, magla i dim, ništa, a da svetom vladaju slepi životinjski oblici posedovanja, koje je toliko uporno izbegavao da prizna dvadeset i šest godina.“ „Ovaj ’tajanstveni skupljač lepote’ posedovao je neobičan dar da prepozna ono najbolje što se u to vreme događalo u likovnom životu Francuske, kao i intuiciju koja mu je omogućila da vrlo brzo i sam napravi izvanrednu zbirku.“ – Iz predgovora Ane Kapor Knjiga žalbi je objavljena prvi put davne 1984. godine i odmah je privukla veliku pažnju književne publike i kritike. „Dosije Šlomović“, koji uz „Frku“ i „The Free Country“ sačinjava ovaj triptih, predstavlja važan dokument o životu tragično stradalog mladog kolekcionara, ali u isto vreme otvara i neka od suštinskih pitanja koja se tiču života i umetnosti. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov Provincijalac / Momo Kapor Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2001 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Draganić`, 2001 (Beograd : Janus) Fizički opis 226 str. ; 21 cm Zbirka Izabrana dela Mome Kapora : u deset knjiga ǂBiblioteka ǂIzabrana dela / Draganić (broš.) Napomene Tiraž 1.000. Stanje: kratka posveta na predlistu, inače odlično očuvano Doživljaji Nike N. Hercega I onda, kad najzad ščepate to za čim ste jurili celoga života, opet niste srećni! Vaša prošlost, vaše detinjstvo, vaša draga provincija, na kraju krajeva, vući će vas i provlačiti iz dana u dan sve neodoljivije, pa ćete ostatak života protratiti na to da pronalazite preživele, proslavljate godišnjice mature, ili da, kao duhovi, obilazite solitere i samoposluge tražeći mesto na kome je nekada stajala vaša kuća! Niko N. Herceg, uspešni tridesetsedmogodišnji televizijski reporter, zaronio je sedmog avgusta 1974. godine u blizini ostrva Saplun, u potrazi za potonulim brodom o kojem je snimao emisiju, a izronio istog dana 1947. godine na drugom mestu, na naizgled nepoznatoj, jadranskoj plaži. U susretu sa samim sobom kao desetogodišnjim dečakom, Niko postaje svedok svog detinjstva, života u Sarajevu, školskih dana u gimnaziji, sopstvene prve ljubavi... Onoliko koliko su Foliranti priča o Kaporovim studentskim danima kasnih pedesetih u Beogradu, toliko je Provincijalac knjiga koja evocira sećanja na detinjstvo u Sarajevu, gde je autor proveo prve godine svog života. Provincijalac je roman o uspehu i porazu, o zlu i dobroti, o večnosti i smrti, ali i o strasti sa kojom gazimo kroz život. (Iz predgovora Ane Kapor) Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG119 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Predgovor: Desanka Maksimovic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1] Biografija Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Omaž izgubljenim prijateljima Roman Mome Kapora koji je doživeo najveći broj izdanja. „Ovo nije samo jedna od najboljih knjiga Mome Kapora, ovo je istovremeno i knjiga herbarijum (...da li je uopšte moguća knjiga herbarijum, u kojoj bi čovek presovao neke dane i neka lica, poput lepih jesenjih listova opalih sa drveta?) – neka vrsta sentimentalnog dnevnika čitave jedne generacije, kojoj je pripadao i moj otac. Foliranti govore o njihovim ljubavima, očekivanjima, kafanama u kojima su sedeli, knjigama koje su čitali, slikarima koje su voleli, filmovima koje su gledali, gradovima u koje su želeli da odu... Zato su ove stranice dragocene za sve one koji žele da saznaju nešto više o pravom početku književnog puta Mome Kapora i da otkriju šta je na njega uticalo dok se formirao kao umetnik.“ Iz predgovora Ane Kapor Ova nostalgična priča o ljubavi i prijateljstvu vraća nas u vreme kasnih pedesetih, kada je autor bio sasvim mlad. Tridesetsedmogodišnji Momo Kapor seća se sebe sa devetnaest godina, tadašnjeg Beograda, kao i svih onih ljudi koji su mu tada, na neki način, bili važni. Ova knjiga je pismo upućena njima, ali je u isto vreme i upečatljiv dnevnik jednog davno iščezlog vremena. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).