O knjizi: Stara bara - novi krokodili dve decenije kasnije. Iako su se neke stvari promenile, nije nam bolje smatra autor knjige "Vidimo se u čitulji - 20 godina posle". Film "Vidimo se u čitulji", nažalost, sve aktuelniji. "Više nemamo trenerke i patike, imamo odela, nemamo kafiće, imamo kabinete, internet, sastanke u inostranstvu i količina novca danas je veća", kaže autor Vojislav Tufegdžić.

O knjizi: Stara bara - novi krokodili dve decenije kasnije. Iako su se neke stvari promenile, nije nam bolje smatra autor knjige "Vidimo se u čitulji - 20 godina posle". Film "Vidimo se u čitulji", nažalost, sve aktuelniji. "Više nemamo trenerke i patike, imamo odela, nemamo kafiće, imamo kabinete, internet, sastanke u inostranstvu i količina novca danas je veća", kaže autor Vojislav Tufegdžić.

O knjizi: Mislim da se neka vrsta stila formira u detinjstvu. Ili voliš da se oblačiš i uživaš u tome, ili te to ne interesuje naročito. Bila sam jedna od onih naopakih devojčica, koja nije podnosila trenerke i patike, iako je to bila najudobnija garderoba za taj period odrastanja. Lenja kakva jesam, i tada sam bila klasični Bik u horoskopu, kojeg je mrzelo da mrdne iz maminog krila... Zavirite u Zoranin čudesni svet, ispunjen malim ritualima za dobro raspoloženje, praktičnim stilskim savetima, neizbežnim pitanjima ljubavi i mnogo čime drugim. Zorana na originalan način pristupa temama važnim za svaku mladu devojku koja drži do sebe, a sve je obogaćeno njenim nezaboravnim i duhovitim opaskama, kao i ličnim iskustvima. Life & Style je štivo koje predstavlja ugođaj za sva čula i nesvakidašnji izraz kreativnosti ove talentovane i inspirativne mlade autorke.

O knjizi: Mislim da se neka vrsta stila formira u detinjstvu. Ili voliš da se oblačiš i uživaš u tome, ili te to ne interesuje naročito. Bila sam jedna od onih naopakih devojčica, koja nije podnosila trenerke i patike, iako je to bila najudobnija garderoba za taj period odrastanja. Lenja kakva jesam, i tada sam bila klasični Bik u horoskopu, kojeg je mrzelo da mrdne iz maminog krila... Zavirite u Zoranin čudesni svet, ispunjen malim ritualima za dobro raspoloženje, praktičnim stilskim savetima, neizbežnim pitanjima ljubavi i mnogo čime drugim. Zorana na originalan način pristupa temama važnim za svaku mladu devojku koja drži do sebe, a sve je obogaćeno njenim nezaboravnim i duhovitim opaskama, kao i ličnim iskustvima. Life & Style je štivo koje predstavlja ugođaj za sva čula i nesvakidašnji izraz kreativnosti ove talentovane i inspirativne mlade autorke.

Mislim da se neka vrsta stila formira u detinjstvu. Ili voliš da se oblačiš i uživaš u tome, ili te to ne interesuje naročito. Bila sam jedna od onih naopakih devojčica, koja nije podnosila trenerke i patike, iako je to bila najudobnija garderoba za taj period odrastanja. Lenja kakva jesam, i tada sam bila klasični Bik u horoskopu, kojeg je mrzelo da mrdne iz maminog krila... Zavirite u Zoranin čudesni svet, ispunjen malim ritualima za dobro raspoloženje, praktičnim stilskim savetima, neizbežnim pitanjima ljubavi i mnogo čime drugim. Zorana na originalan način pristupa temama važnim za svaku mladu devojku koja drži do sebe, a sve je obogaćeno njenim nezaboravnim i duhovitim opaskama, kao i ličnim iskustvima. Life & Style je štivo koje predstavlja ugođaj za sva čula i nesvakidašnji izraz kreativnosti ove talentovane i inspirativne mlade autorke. kao nova sa posvetom autorke

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Zorannah: Life & Style - Zorana Jovanović Zorannah Broj strana: 168 Povez: Tvrd Mislim da se neka vrsta stila formira u detinjstvu. Ili voliš da se oblačiš i uživaš u tome, ili te to ne interesuje naročito. Bila sam jedna od onih naopakih devojčica, koja nije podnosila trenerke i patike, iako je to bila najudobnija garderoba za taj period odrastanja. Lenja kakva jesam, i tada sam bila klasični Bik u horoskopu, kojeg je mrzelo da mrdne iz maminog krila...Zavirite u Zoranin čudesni svet, ispunjen malim ritualima za dobro raspoloženje, praktičnim stilskim savetima, neizbežnim pitanjima ljubavi i mnogo čime drugim. Zorana na originalan način pristupa temama važnim za svaku mladu devojku koja drži do sebe, a sve je obogaćeno njenim nezaboravnim i duhovitim opaskama, kao i ličnim iskustvima. Life & Style je štivo koje predstavlja ugođaj za sva čula i nesvakidašnji izraz kreativnosti ove talentovane i inspirativne mlade autorke.

Travel writer Macon Leary hates travel, adventure, surprises, and anything outside of his routine. Immobilized by grief, Macon is becoming increasingly prickly and alone, anchored by his solitude and an unwillingness to compromise his creature comforts. Then he meets Muriel, an eccentric dog trainer too optimistic to let Macon disappear into himself. Despite Macon’s best efforts to remain insulated, Muriel up-ends his solitary, systemized life, catapulting him into the center of a messy, beautiful love story he never imagined. A fresh and timeless tale of unexpected bliss, The Accidental Tourist showcases Tyler’s talents for making characters—and their relationships—feel both real and magical. Mejkon Liri je putopisac koji mrzi i putovanja i sve što je neobično. Utemeljen je usamljenošću i nespremnošću da ugrozi svoju udobnost. Upoznaje Mjurijel, divnu neobičnu trenerka pasa koja podiže njegov svet i gura ga bezglavo u izuzetano životno putovanje. Mek povez, 343 str

Via print, 2022. Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat. Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji. Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda. Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja. Autobiografija: Zovem se Saša Mladenović. Rano sam počeo da skitam. Još kao dete. Ne znam da li su tome krive priče koje bi mi deda pričao o ratovima i zemljama dalekim po kojima je bio, ili svakojake nabubrele stranice starih čitanki, stripova ili atlasa gledajući različite boje iscrtanih država i svakojakih čudesa koja su u sebi nosili, dok bi krave mirno pasle. I tada sam naučio da ne moraš prelaziti kilometre da bi bio skitnica. Dovoljno je u sebi tragati za nekim svojim, dalekim i skrivenim svetom i uvek ćeš biti tamo gde niko kročio nije. Imao sam sreću da imam roditelje takve, kod kojih je sve moglo, onako, kako ja odlučim. Učen sam da sam sam sebi jedini sudija. I za dobro, a i za loše. Sa dvanaest sam već menjao autobuse bivše nam države, a sa četrnaest sam prvi put otišao u daleku Bosnu, koja tada nije bila toliko daleka kao sada. A ja, išao sam samcat: autobusom pa vozom. Nosač kofera će mi uzeti pola para koje su mi moji dali jer ću misliti da u prestonici živi fin i kulturan svet koji želi da pomogne. Čak sam morao da se snalazim za prenoćište. Sam i u nepoznatom gradu. Mlad svet je tada išao po radnim i istraživačkim akcijama. Smislila je tada država dobro: mladi su gradili prugu da bi pruga gradila njih, a one druge, ne manje vredne, ali koji su znali da pitaju svakojaka pitanja, išli su u Mlade istraživače. Dakle, država je plaćala studentariju i školarce da stvaraju svakojaka dobra. To mu danas dođe kao ovi različiti vladini i nevladini mladi stranački činovnici u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ali tada je tako bilo. Završiću farmaciju, jer su me po tim akcijama učili da maštam kako ću iz nekih bilja lekovite sokove izvući. Tamo su me zarazili gitarom, tako da sam vrlo brzo od šegrstke ušteđevine svog brata kupio gitaru. Nastaće grupa Deca evolucije, koja će biti uspešna kao i vreme u kome je nastala. Ostaće mi u memoriji na desetine pesama koje smo vežbali na starom lampašu koiji je služio kao pojačalo na kome bi kačili gitare putem žice koju smo vezivali za membranu izvađenu iz ručnog digitronskog sata koji su tada bili moderni. Imao sam čast da svoje studentske dane provodim u najprespektivnijem dobu naše istorije. Te hiljadudevetsto devedeset i treće živeću u Studentskom domu 4 April. Nosiću đubretarac, naočare lenonke, krašću hleb iz menze (jer te godine nas je sledovalo samo tri parčeta) trpajući ga u džepove đubretarca koji su bili procepani. A onda ćemo u sobi u najvećoj slasti mazati pekmez, mast, šećer… I posle toga čitaonica. Jesu se pravile puškice ali među nama nije bilo zabušanata. I danas, što bi ovi čestiti rekli, pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću mogu reći da sve moje kolege sa Farmaceutskog fakulteta su ispite polagali neispavani i bledi kao kreč. Mi, u to vreme, nismo znali za nepotizam. Bar kad je Farmacija bila u pitanju. Ali, ako je i bilo, to je bilo da smo svi međusobno jednaki ali da su neki sasvim malo bili jednakiji od drugih. Nisam tada znao da će apoteke postati radnje za prodaju onoga što se prodajalo na vašarima. Biće to ratno vreme kada je instikt za preživljavanjem bio, onaj, životinjski. I kada su se za pazuhom trenerki, u kojima su bile uvučene kožne jakne, nosile utoke, ili jel’te pištolji. Tako da će u neke sitne sate, neki Vesko, pijan, da upadne u čitaonicu, izvuče pištolj, uperi u glavu momku koji je studirao pravo i da mu kaže, ajd’ pjevaj da vidim što si naučio . A momak peva li peva. I danas mu je verovatno zahvalan jer takvo preslišavanju ne bi dobio ni od roda rođenog. Živeću i u Studenjaku, Loli, Patrisu… I biću na čelu studentske kolone koja je htela da menja svet. Naravno, sa istim žarom, sa kojima smo spremali ispite i imali snove velike. Neću znati da će oni pored mene vrlo brzo svet prilagoditi sebi. Iz perioda moga studiranja napisaću dva romana: Rt dobre nade, o Studentskim demonstracijama 1996/97; i drugi, o mojim brucoškim danima, te magične 1993, Vaše karte molim. Po zavšetku fakulteta obrešću se u vojsku u kojoj sam imao čast da upoznam divne ljude. Radiću kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici, završiću specijalizaciju iz medicinske biohemije koja mi nikada ni zašta neće trebati, sem da nekoj starijoj babi ili dedi iz komšiluka pogledam rezultate. Tada će mi biti jasno da oni koji su prepisivali ne vole nas neprepisivače. I da te debele knjige ne uče onim drugim stvarima, kako opstati u društvu. Gledaću kako mladi ljudi puni znanja dolaze i odlaze, a država se neće truditi da ih zadrži i povratiti novac uložen u njihovo obrazovanje. Odlučivaće oni koji su teže završili niže škole od doktorata. Doktorati će se nositi kao nekada repuljci Halida Muslimovića ili Dragane Mirković. Iz tog perioda perioda, mnogo godina kasnije, napisaću jednu crnu komediju Guten morgen, Srbijo. Svet se, ma kakav god bio, lakše prihvata uz smeh. Vojska će mi omogućiti da budem deo prvog kontigenta Plavih šlemova nakon naših nesrećnih ratova i sloma države koji će otići u Afriku da pruža pomoć onima koji su u ratu. Imaću čast da provedem vreme sa sjajnim profesionalcima, oficirima, lekarima i medicinskim tehničarima, u zbrinjavanju povređenih i obolelih pripadnika UN-a. Nosiću plavi šlem, isto kao što su nekada, neki drugi nosili u mojoj zemlji. I imaću jako gorak ukus u ustima. Tamo ću upoznati ljude iz različitih krajeva sveta. Dobijaću poklone i suvenire, učiti njihove običaje i veselite se sa njima na jednom jedinom jeziku, ljudskom. Moje najveće bogastvo je Kukri nož (dobijen od nepalskog vojnog lekara); majca sa slikom Himalaja ( dobijena od nepalskog medicinskog tehniara); vojna ruska kapa ( dobijena od ruskog doktora); polo vojna majca (dobijena od norveškog farmaceuta); čast da sa egipćanima jedem rukama; ananas dobijen od čistača iz Centralnoafričke republike; simbol koji je nigerijski vojnik skinuo sa uniforme i dao meni… i na desetine sličnih stvarčica… U Čadu ću obići Vadu Rai, oazu na kojoj se nalazi lokalna pijaca na kojoj se skupljaju nomadi iz okolnih sela po kojima se zadržavaju izvestan period u toku godine. Živeće srećnim životom trgujući stokom, mesom iz tek zaklanih životinja, saharskim povrćem, zrnevljem, kineskim sandalama i papučama, afrčkim haljinama… Na jednoj tezgi pokušaću da fotografišem muškarca koji sedi, priča mobilnim telefonom i prodaje koplja i noževe… Videću najlepšu decu i žene i naučiću kako je lepo da se život posmatra mesečevim očima. Pokušavajući da se sklonim na nekoj steni kako bih pobegao od očiju dece i na miru pojeo svoje sendviče, neko će me prstom lupiti po leđima i videću lepog dečaka u čistoj, kao sneg beloj, afričkoj odori. Oko njega će biti musavi sitni dečaci. Ovaj je bio pubertaš. Ponudiće mi novčanicu od pet CEF-a za hranu i vodu. Postideće me. Ostaviću mu i hranu i vodu iza stene, jer UN ne dozvoljava da se daje lokalcima. Jer kako kažu, izbije sukob zbog flaše vode. Surova su pravila tamo gde je i život surov. Jedan od njih će mi pokloniti komad šećerne trske sa kojom umalo nisam slomio zube. Pre nego što će mi je dati, on će zagrsisti poveći griz, da mi pokaže kako se jede i ja ću, sa iste strane, pokušati da zagrizem za njim. Ali njegovi zubi načeti karijesom , biće jači od mojih redovno servisiranih. Videću kako su afričkim vojnicima dovoljne samo kutije da naprave filharmoniju i kako će sve ostale pokrenuti ritam i shvatiću krilaticu Litla Ričarda, Dajte mi ritam i ja ću promeniti svet. Kao uspomenu na taj period napisaću roman Laku noć Mr Hokins, koji će ući u finale za dodelu Deretine nagrade, ali neće pronaći izdavača. U Centralnoafričkoj republici ću upoznati Džaslina. Mladog momka sa najlepšim osmehom koji sam ikada video. Dan u bolnici bi mi počinjao kafom koju bi skuvao njemu i sebi. On bi kasnije uzimao kofu sa džogerom a ja bi se okretao pacijentima. Davao bih mu fotoaparat i on bi mi donosio fotografije od tamo, kuda moje oko nije moglo da proviri, jer je u Bangiju bilo sukoba. Pitaće me jednom da li mogu da mu pozajmim pare za cipele. Dao sam mu novac. Došao je sav srećan pokazujući cipele pitajući me da li su lepe. On se radovao kao dete, a ja sam učio kako da se radujem. Nama je ovde ponestala ta sposobnost. NLP coach i kurs te to ne mogu naučiti. Doneće mi ananas. I slikaćemo se: ja, Džaslin i ananas. Pričaće mi o vrlo ukusnim gusenicama koje su specijalitet tamo, ja ću se mrštiti a on će se tako lepo smejati da mi sav rat, vrućina, sparina i ne znam sve šta je bilo oko nas, bilo gotovo nebitno. Kada ću poći nazad za Srbiju, dovešće svoje dve jednogodišnje bliznakinje da se slikamo svi zajedno. Obućiće im najlepše haljinice koje su imale. U Bangiju ću upoznati i čoveka koji će pričati srpski. Imaće ogromnu familiju, dvorište u kome će žene spremati ručak i gomilu dece koja će se igrati, smejati i radovati gostima. Bio je on nekada diplomata u Jugoslaviji u vreme kada se Tito družio sa Bokasom. Govoriće mi o ćevapima na Slaviji i jednoj Svetlani sa kojom je dobio ćerku koju nikada više nije video. Eto, ako kojim slučajem ta, sada žena, čita ovo, moći će da sazna da ima jako dobrog oca i prelepu familiju u Centalnoafričkoj republici. Toliko o meni… A da i umalo da zaboravim. Napisao sam i dramu Guten morgen, Serbia.