K024 Sremski Karlovci 2002 Pojedinac i država filozofske pretpostavke savremenih političkih teorija Sremski Karlovci 2003 Odgovornost i istina analitički VS. kontinentalni pristup Sremski Karlovci 2004 Savremenost kantove filozofije

U dobrom stanju Komplementaristička etnopsihoanaliza / Georges Devereux Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `August Cesarec`, 1990 Fizički opis 473 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Zdjelar, Radmila Zbirka Biblioteka Mixta Prevod dela: Ethnopsychanalyse complémentariste Predmetne odrednice Psihoanaliza etnopsihoanaliza Devereux, Georges sadržaj napomena 5 predgovor drugom izdanju 9 obrazloženje 11 poglavlje I pojmovna shema društva (1940) 33 sažetak 71 poglavlje II vanjsko i unutrašnje: priroda stresa (1966) 73 sažetak 90 poglavlje II kultura i nesvjesno (1955) 92 I. metodologijska teza 95 II. formalna teza 103 poglavlje IV logički temelji istraživanja odnosa kulture i ličnosti (1945) 121 poglavlje V dva modela modalne ličnosti (1961), 158 odnos između psihologijske i društvene analize stvarnog ponašanja 163 motivi mađarskog pobunjenika 172 zaključak 187 poglavlje VI etnički identitet: logičke osnove i disfunkcije (1970) vostruko značenje identiteta 192 etnička ličnost vs. etnički iđentitet 197 stvaranje i očitovanje etničkog identiteta 217 fizičke crte 219 funkcionalnost i disfunkcionainost identiteta skupine 236 poglavlje VII etnopsihoanalitička razmatranja o pojmu srodstva (1965) 250 edipov kompleks 254 nesvjesni smisao razmjene žena 261 uloga brata i muža u razmjeni žena 270 dodatak 298 poglavlje VIII antagonistička akulturacija (1943) 300 otpori 302 otpor preuzimanju... 304 otpor davanju 305 uzrok i funkcija otpora 308 difuzija podražaja 314 antagonistička akulturacija 318 sažetak 344 poglavlje IX onirično učenje iidiosinkretičke razlike u ritualnoj praksi mohavskih šamana (1957) 345 zaključak 366 poglavlje X utjecaj kulturnih modela mišljenja na primitivne i moderne psihijatrijske teorije (1958) 368 neki kulturni vidovi primitivne psihijatrije 374 kulturni vidovi modernih psihijatrijskih teorija dekulturacija i rekulturacija znanosti 407 poglavlje XI vrijeme: povijest vs. kronika socijalizacija kao kulturno prediskustvo (1975) 411 bibliografija 431 dozvole za ponovno objavljivanje i bibliografijske reference 467

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Globus - Zagreb, 1984. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 123 str. Džemal Sokolović (rođen 1947, u Konjicu, BiH) je bosansko-hercegovački sociolog i politolog. Od 1994 godine živi i radi na Univerzitetu u Bergenu, Institutu za komparativnu politiku i Rokkan centru za socijalne studije. U međuvremenu je bio gostujući profesor na univerzitetima u Ljubljani, Heidelbergu i Grazu. Prije rata u Bosni je bio redovni profesor na Univerzitetu u Sarajevu. Objavio je preko 150 radova u naučnim časopisima iz oblasti sociologije, političkih nauka i filozofije: ”Praxisu”, ”Kulturnom radniku”, ”Našim temama” (Zagreb), ”Filozofiji”, ”Sociologiji”, ”Kulturi” (Beograd), ”Pregledu” i ”Dijalogu” (Sarajevo) i drugim. Radovi su prevođeni na engleski, francuski, njemački, norveški, italijanski, mađarski, slovenski, makedonski. Prije rata u Bosni objavio je tri knjige: ”Rad i samootuđenje”, ”Individuum i zajednica”, ”Kapital i socijalizam”. Poslije rata objavljene su mu sljedeće knjige na engleskom: ”Reconstructing Multiethnic Societies: the Case of Bosnia-Herzegovina” (sa Florianom Bieberom), ”The Balkans: Searching for Solutions” (sa Steinom Kuhnleom). Knjiga ”Nation vs. People: Bosnia is just a case”, je izašla u izdanju Cambridge Scholars Publishing, UK. Knjiga “Nacija protiv naroda” je prvi put objavljena u Oslu, na bosanskom, a drugo izdanje je objavljeno u izdanju “Biblioteke XX vek”, u Beogradu. Neposredno poslije rata, Sokolović osniva Institut za demokratiju, sa sjedištem u rodnom Konjicu. Institut organizira konferencije, seminare, ljetne škole, a okupio je do sada naučnike, studente, političare i aktiviste NVO iz preko 70 zemalja. Uz pomoć Univerziteta u Bergenu i Istraživačkog savjeta Norveške, više godina je radio na projektu ”Istraživanje dobra u Bosni i izgledi za pomirenje”. Rezultat istraživanja je preko 500 sakupljenih svjedočanstava o međuetničkim i međureligijskim dobrim djelima koje su ljudi svih naroda i vjera u Bosni i Hercegovini učinili jedni drugima tokom posljednjeg rata 1992-1995, kao i film ”I bi svjetlost…”, nastao na osnovi istraživanja.

MARIO KOPIĆ TAMA U ZJENICI SUNCA - filozofski ogledi Izdavač - Društvo dubrovačkih pisaca, Dubrovnik Godina - 2018 310 strana 20 cm Edicija - Posebno izdanje ISBN - 978-953-7835-43-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog Što se zove filozofskom knjigom? Pitanje mišljenja Odgovor etike Izvan dogme i hereze Post-moderna filozofija religije Sveto i svetost Nesvjesna vjera Evanđelje po Nietzscheu Dar bez uzdarja Sramotnost potiskivanja Ljubav bez računa Moral zla Metron Crkva i nihilizam Moralna uloga crkve Lustracija vs. pomirenje Napast fundamentalizma Islam i teokracija Od odgoja do uzgoja Granice prava Intelektualci danas Filozofi i demokracija Metafizika za mase Priča o Alkibijadu Rousseau i demokracija Marksistička vampirologija Komunistički revizionizam Smrtna kazna i duhovna sloboda Europa i druga renesansa Zapada Unikatnost čovjeka Kreatori ili svjedoci Dijalog s buhama Tri razgovora P.S. `Knjiga dubrovačkog filozofa Maria Kopića pod naslovom Tama u zjenici sunca. Pod tim je naslovom autor sabrao oglede i rasprave koje je, raznim povodima i u različitim situacijama, pisao i objavljivao, uglavnom u inozemstvu, tijekom posljednjih nekoliko godina. Tekstovi koji su se našli u ovoj Kopićevoj knjizi plod su osobitog misaonog iskustva autora i proistekli su iz osebujne filozofske egzistencije. Tu leži razlog koji ih drži na okupu i jamči njihovu međusobnu pripadnost. Misaono iskustvo o kojem je riječ jest iskustvo krize europskog duha, dok filozofska egzistencija autora počiva na radikalnoj svijesti o smrtnosti i konačnosti čovjeka i njegova svijeta. Nastali iz suočavanja s izazovima i iskušenjima našeg vremena, suočavanja koje često prelazi u otvoreni oblik sučeljavanja, tekstovi iz najnovije knjige filozofa Maria Kopića ne kreću se po njegovoj površini, nego zahvaćaju u njegovu dubinu. Tako Kopić u 32 ogleda raspravlja o fundamentalnim problemima etike, religije, politike, društva, umjetnosti, prava, odgoja, znanosti. Ogledima su pridodana i tri razgovora s autorom, koja na popularniji način osvjetljuju njegova polazišta. Svi tekstovi pritom pobuđuju i osnažuju svijest o životnim pitanjima filozofije danas, o njezinom mjestu i opstanku u današnjem svijetu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Zenici

60916) FILOZOFIJA MEDIJA tematski broj časopisa Kultura Kultura časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku broj 133 Beograd 2011 Priredili dr Divna Vuksanović, dr Sead Alić i dr Dragan Ćalović. Sadržaj : Divna Vuksanović, Sead Alić i Dragan Ćalović UVODNA REČ PRIREĐIVAČA Divna Vuksanović - FILOZOFIJA MEDIJA VS. MISLITI MEDIJE Sead Alić - ČEMU FILOZOFIJA /AKO NIJE FILOZOFIJA/ MEDIJA Dragan Ćalović - U POTRAZI ZA ESTETIKOM MEDIJA Nenad Vertovšek - NOVA MEDIJSKA STVARNOST – KORAK DALJE IZVAN ETIKE I POVRATAK BIJEGU OD SLOBODE Zoran Jevtović, Tatjana Vulić i Dragana Pavlović - FILOSOFIJA STRAHA I (RE)KONSTRUISANJE MEDIJSKE STVARNOSTI Saša Radojčić - IDENTITET U VIRTUELNOM SVETU Marko M. Đorđević - VIRTUELNI IDENTITET I MEDIJSKE OPSENE – ISTINA PRIVIDA, PRIVID ISTINE Bojan Blagojević - INTERNET I AUTENTIČNOST: MOŽEMO LI SE ULOGOVATI U KJERKEGOROVSKU INDIVIDUALNOST Nediljko Matić - HERMENEUTIKA POTROŠAČKOG DRUŠTVA Nikola Dedić - MEDIJI I INTERDISCIPLINARNOST: CAGE & ALTHUSSER Jadranka Božić - TRANSFORMACIJE KONCEPATA USMENOSTI I PISMENOSTI U INFORMATIČKOJ KULTURI Vladislava Gordić Petković -NOVI MEDIJI I PISMENOST: POETIKA EKRANA I NOVE FORME ČITANJA Tatjana Milivojević, Dragana Jovanović i Aleksandra Bokan - UTICAJ NOVIH KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA NA PERCEPCIJU VREMENA Livia Pavletić - TKO I KAKO ISTRAŽUJE MEDIJE Biljana Jokić - MAS-MEDIJI I KRITIČKO PROMIŠLJANJE DRUŠTVENIH POJAVA Violeta Cvetkovska Ocokoljić i Tatjana Cvetkovski - METASLIKE KAO OBLIK KREIRANJA KULTURNIH VREDNOSTI Marko Stamenković - SLIKE NEMOGUĆEG DOGAĐAJA Saša Milić - KLASIČNI HOLIVUDSKI FILM I NJEGOVE MODIFIKACIJE POSLE 1960. GODINE Ljubomir Maširević - POSTMODERNA TEORIJA I FILM Dubravka Valić Nedeljković - RIALITI PROGRAMI: IZJEDNAČAVANJE JAVNOG I PRIVATNOG DISKURSA Dejan Pralica - ODNOS JAVNOSTI I NEZAVISNOG REGULATORNOG TELA PREMA RIJALITI PROGRAMIMA U SRBIJI: STUDIJA SLUČAJA DVOR Vesna Srnić - GLOCAL MULTIMEDIA ART Ninoslava Vićentić - OPŠTE ODLIKE UMETNOSTI I ULOGA MEDIJA Andrijana Ristić - OD FILOZOFIJE PRVOG PETOGODIŠNJEG PLANA DO POPULARNE KULTURE Dušan Č. Jovanović - MEDIJSKE OSOBENOSTI HRVATSKE RADIOTELEVIZIJE IZ UGLA 400 KILOMETARA ISTOČNO Tamara Borovica i Svetlana Kostović - SAVREMENI MEDIJI U FUNKCIJI OBRAZOVNE REVOLUCIJE Zorica Stanisavljević Petrović - MEDIJSKO VASPITANJE U VRTIĆU Stanislava Marić Jurišin i Bojana Marković - UTICAJ TELEVIZIJE NA RAZVOJ INTERESOVANJA KOD MLADIH Slađana Stamenković - URBANA TELEVIZIJA – POSREDOVANJE STVARNOSTI Ivana Đoković - DENIS TOMPSON O PATERNALIZMU Aleksandra Đuričić - BALKANSKI MAGIJSKI PROSTOR RADOVI ZA ČASOPIS KULTURA - UPUTSTVO mek povez, format 13 x 26 cm ,latinica, 454 strane

Beograd 1998. Mek povez, XXXVII + 558 strana. Napomena: na tridesetak strana tragovi olovke (uredno obeležen tekst, zapisi na marginama - kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. ...Ova knjiga teži istorijskoj spoznaji. Autorkino lično iskustvo, gotovo nepregledna dokumentacija i zadivljujuće bogato konkretno znanje istraženi su sa istorijskog i analizirani sa sociolološkog stanovišta. No ova knjiga se ne zaustavlja na tome. Ona želi da putem poznaje doprinese stvaranju određenog moralnog političkog čina mišljenja koji bi čoveku omogućio da se potvrdi u ovom vremenu , u haosu koji kida sve korene i u opštoj zasićenosti od svih mišljenja, koji i jesu stvorili kolektiv ničega i aparat terora... (Iz predgovora Karla Jaspersa nemačkom izdanju) Sadržaj: Predgovor prvom izdanju Predgovor prvom delu: Antisemitizam Predgovor drugom delu: Imperijalizam Predgovor trećem delu: Totalitarizam PRVI DEO: ANTISEMITIZAM Prvo poglavlje: Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma Drugo poglavlje: Jevreji, nacionalna država i rođenje antisemitizma I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao državni bankar II: Rani antisemitizam III: Prve antisemitske partije IV: Antisemitizam levičara V: Zlatno doba sigurnosti Treće poglavlje: Jevreji i društvo I: Između parija i skorojevića II: Moćni čarobnjak III: Između poroka i zločina Četvrto poglavlje: Drajfusova afera I: Činjenice o ovom slučaju II: Treća republika i francuska jevrejska zajednica III: Vojska i kler protiv republike IV: Narod i gomila V: Jevreji i drajfusovci VI: Izvinjenje i njegovo značenje DRUGI DEO: IMPERIJALIZAM Peto poglavlje: Politička emancipacija buržoazije I: Ekspanzija i nacionalna država II: Vlast i buržoazija III: Savez između gomile i kapitala Šesto poglavlje: Teorija rase pre rasizma I: `Rasa` aristokrata protiv `nacije` građana II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju III: Novi ključ za istoriju IV: `Prava Engleza ` vs. Prava čoveka Sedmo poglavlje: Rasa i birokratija I: Fantomski svet Crnog kontinenta II: Zlato i rasa III: Karakter imperijaliste Osmo poglavlje: Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti I: Plemenski nacionalizam II: Nasleđe bezakonja III: Partija i pokret Deveto poglavlje: Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka I: `Nacija manjina` i narod bez državljanstva II: Aporije ljudskih prava TREĆI DEO: TOTALITARIZAM Deseto poglavlje: Besklasno društvo I: Mase II: Privremeni savez između gomile i elite Jedanaesto poglavlje: Totalitarni pokret I: Totalitarna propaganda II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti Dvanaesto poglavlje: Totalitarizam na vlasti I: Totalitarna država II: Tajna policija III: Totalna dominacija Trinaesto poglavlje: Ideologija i teror: novi oblik vlasti Bibliografija Registar

Naslov: ANĐEO POVIJESTI I MESIJA DOGAĐAJA: UMETNOST, POLITIKA, TEHNIKA U DELU VALTERA BENJAMINA Autor: Žarko Paić Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Obim: 297 str. Format: 13 x 22 cm Povez: broširan U knjizi Anđeo povijesti i Mesija događaja: Umjetnost – politika – tehnika u djelu Waltera Benjamina autor se bavi sustavnim tumačenjem mišljenja koje predstavlja jedan od najznačajnijih priloga suvremenosti. Pristup Benjaminu razvija se imanentno iz uvida kako svi njegovi pojmovi, figure i misaone konstelacije najavljuju doba tehnosfere kao doba slikovnih konstrukcija, nestanka aure umjetničkoga djela i mesijansku politiku slobode i pravednosti. Ovo nije uobičajena monografski koncipirana studija s ambicijom da bude tek jedna u nizu knjiga o prekretnom filozofu-umjetniku 20. stoljeća, čije su ideje otvorile nove horizonte u promišljanju umjetnosti-politike-tehnike i ostavile duboki trag u aktualnim raspravama o nasljeđu modernosti i njegovim paradoksima i aporijama. Paić nastoji dovesti u vezu kritiku metafizike u Heideggera s Benjaminovim projektom artikulacije spasonosnoga događaja u samoj biti modernoga svijeta. Što još uopće preostaje od Benjaminova mišljenja za složenost života tehnogenetski stvorenoga i vizualno predstavljenoga? Ni melankolija za izgubljenim svijetom čudesne modernosti niti posljednji udar „božanskoga nasilja“ s onu stranu suverenih nacija-država. Ostaje mogućnost za suvremeno mišljenje kao traganje za nadolazećim događajem otvorenosti slobode bez redukcije na društvo i sve njegove mitske opsjene. ********************************************************** Sadržaj: / Uvod: Modernost između furije napretka i dosade ponavljanja 7 I poglavlje: Umjetnost / Alegorija i montaža: Od romantike do nadrealizma 59 / Arhé: Pojam romantike 64 / Što je kritika umjetničkoga djela? 69 / Na putu iskupljenja 82 / Doba melankolije – smrt tragedije 92 / Nadrealizam ili o »profanome osvjetljenju« 123 II poglavlje: Politika / O »subjektu« mesijanske politike 139 / Teologija i politika: Pitanje o »sreći« 148 / Kapitalizam kao religija: O profaniranju »života« 168 / Mistika božanskoga nasilja: Pravednost vs. sloboda? 184 III poglavlje: Tehnika / Metafizika u kristaliziranome stanju 227 / Aura i reprodukcija: / Promjene stanja ili autentičnost »novoga«? 237 / Melankolija za vječnošću ************************************************************** valter benjamin, walter benjamin, vizuelna umetnost, umetnost, estetika, politika, tehnika, techne, teorija umetnosti, filozofija, tvrdja, tvrđa, 1) PREPORUČENOM POŠTOM: 150,00 rsd je jedinstvena cena za poručivanje jedne ili više knjiga. 2) POUZEĆEM: knjige šaljemo Post Express-om. Troškove dostave plaća kupac NAPOMENE: * Molimo vas da komunikaciju obavljamo kupindo porukama. * Opcija plaćanja pouzećem nije moguća za članove koji imaju negativne ocene. * Porudžbine koje se unapred plaćaju šaljemo odmah nakon evidentiranja uplate. * Slanje pouzećem je gotovo duplo skuplje od preporučenog i preporučujemo da ga zahtevate samo ako vam je knjiga hitno potrebna. * Porudžbine sa Kupinda ne isporučujemo van granica Republike Srbije. Sve naše knjige na jednom mestu možete pogledati aktiviranjem linka: https://www.kupindo.com/Clan/FMK_knjige/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rudolf Steiner / Rudolf Štajner /: REINKARNACIJA I KARMA : KAKO DELUJE KARMA Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 — , 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto isped njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Steiner, Rudolf, 1861-1925 = Štajner, Rudolf, 1861-1925 Naslov Most između univerzalne spiritualnosti i fizičke konstitucije čoveka / Rudolf Štajner ; preveo [s nemačkog] Dragomir Perović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Arion, 1988 (Beograd : `Kosmos`) Fizički opis 62 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Dragomir, 1937-2021 = Perović, Dragomir, 1937-2021 Zbirka ǂBiblioteka ǂAstra. ǂkolo ǂ9 ; ǂknj. ǂ50 (broš.) Napomene Prevod dela: The Bridge Between Universal Spirituality and the Physical Constitution of Man / Rudolf Steiner. Predmetne odrednice Antropozofija Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Štajner je upoznao Ničeovo delo 1889. Odmah fasciniran Nietszcheovim stilom i odbačen određenim patološkim aspektima njegove svesti, Steiner je prepoznao Nietzscheovu duhovnu premoć kao `borca za slobodu`. Šest godina kasnije, kao rezultat susreta sa Nietzscheovom sestrom, Steiner se susreo sa samim umirućim filozofom. Nakon toga, proveo je nekoliko nedelja u Ničeovoj arhivi. Rezultat je bila ova knjiga, bitna stepenica ka razumevanju antropozofije. Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 — , 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto isped njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

KAO NOVA KNJIGA-NEKORISCENA-STANJE(5+),RASPRODATO IZDANJE-RETKA! Objavljivanje ove knjige omogućili su Fond za otvoreno društvo-Jugoslavija i Open Society Institute Foundation-Budapest Regional Publishing Center Zahvaljujemo se Dušanu Veličkoviću na dugogodišnjem zalaganju da se ova knjiga objavi Hana Arent:IZVORI TOTALITARIZMA PREVOD:Slavica Stojanović, Aleksandra Bajazetov-Vučen Godina izdanja: 1998 ISBN: 86-901859-2-5 Jezik: Srpski Autor: Strani Hana Arent: Izvori totalitarizma Beograd: Feministička izdavačka kuća, 1998. Mek povez, latinica, 558 str. Naslov:Izvori totalitarizma Autor:Hana Arent Izdavač: Feministička izdavačka kuća 94, Beograd 1998; tiraž: 500 primeraka; 552 strane A5 Detaljnije: mek povez, strana 552, 20cm, stanje: odlično. Godina izdanja:1998 Broj strana:552 Stanje:Kao novo Sadrzaj: -Antisemitizam -Imperijalizam -Totalitarizam PRVO POGLAVLJE: Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma 3 DRUGO POGLAVLJE: Jevreji, nacionalna država i rođenje antisemitizma I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao državni bankar II: Rani antisemitizam III: Prve antisemitske partije IV: Antisemitizam levičara V: Zlatno doba sigurnosti TREĆE POGLAVLJE: Jevreji i društvo I: Između parija i skorojevića II: Moćni čarobnjak III: Izme_u poroka i zločina ČETVRTO POGLAVLJE: Drajfusova afera I: Činjenice o ovom slučaju II: Treća republika i francuska jevrejska zajednica III: Vojska i kler protiv republike IV: Narod i gomila V: Jevreji i drajfusovci VI: Izvinjenje i njegovo značenje PETO POGLAVLJE: Politička emancipacija buržoazije I: Ekspanzija i nacionalna država II: Vlast i buržoazija III: Savez između gomile i kapitala ŠESTO POGLAVLJE: Teorija rase pre rasizma I: `Rasa` aristokrata protiv `nacije` građana II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju III: Novi ključ za istoriju IV: `Prava Engleza ` vs. Prava čoveka SEDMO POGLAVLJE: Rasa i birokratija I: Fantomski svet Crnog kontinenta II: Zlato i rasa III: Karakter imperijaliste OSMO POGLAVLJE: Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti I: Plemenski nacionalizam II: Nasleđe bezakonja III: Partija i pokret DEVETO POGLAVLJE: Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka I: `Nacija manjina ` i narod bez državljanstva II: Aporije ljudskih prava DESETO POGLAVLJE: Besklasno društvo I: Mase II: Privremeni savez između gomile i elite JEDANAESTO POGLAVLJE: Totalitarni pokret I: Totalitarna propaganda II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti DVANAESTO POGLAVLJE: Totalitarizam na vlasti I: Totalitarna država II: Tajna policija III: Totalna dominacija TRINAESTO POGLAVLJE: Ideologija i teror: novi oblik vlasti Detaljni opis: Hronologija Sa gotovo pola veka zakašnjenja uskoro će se prvi put na srpskom jeziku pojaviti delo Hane Arent, Izvori totalitarizma. Reč je o jednoj od najznačajnijih političkih studija dvadesetog veka u kojoj je postavljen temelj za razmišljanje o ključnim društvenim i političkim fenomenima našeg doba. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma, delo koje joj je donelo ono što će je pratiti do kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Umrla je 4. oktobra 1975. godine u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha. Jedna od najupadljivijih odlika totalitarnih pokreta, ali i slave njihovih vođa, jeste zapanjujuća brzina kojom oni padaju u zaborav i lakoća sa kojom se mogu zameniti. Dok je Staljin tek posle mnogo godina ogorčene unutarpartijske borbe i velikih (mada samo nominalnih) ustupaka svom prethodniku uspeo da sebe proglasi Lenjinovim legitimnim političkim naslednikom, Staljinovi naslednici pokušali su to da izvedu i bez nominalnih ustupaka prethodniku, iako je Staljin imao trideset godina vremena, a i propagandnu mašineriju kakva je bila nepoznata u Lenjinovo vreme. Isto važi i za Hitlera, čija je privlačnost navodno bila neodoljiva, a koji je danas, poražen i mrtav, toliko pao u zaborav da jedva i igra neku ulogu čak i među neofašističkim i neonacističkim grupama u posleratnoj Nemačkoj. Ta nedoslednost očigledno ima veze sa poslovičnom nestalnošću masa, kao i sa prolaznošću same slave, ali se još više može objasniti manijom kretanja od koje boluju svi totalitarni pokreti: oni, naime, mogu da se održe sve dok se sami kreću i dok pokreću sve oko sebe. Utoliko je upravo ova nedoslednost u izvesnom smislu prilično laskava pohvala mrtvim vođama, jer su uspeli da svoje podanike zaraze specifično totalitarnim virusom; naime, ukoliko postoji nešto što bi se moglo nazvati totalitarnom ličnošću, odnosno totalitarnim mentalitetom, onda su ova izvanredna prilagodljivost i odsustvo kontinuiteta nesumnjivo njene najizraženije osobine. Stoga nestalnost i zaboravnost masa ne garantuju da će one moći da se izleče od totalitarne zaslepljenosti, koja se povremeno poistovećivala sa kultom Hitlerove ili Staljinove ličnosti; možda baš treba izvesti suprotan zaključak. Još bismo više pogrešili ako bismo zbog ove nedoslednosti zaboravili da se totalitarni režimi, dokle god su na vlasti, i totalitarne vođe, dokle god su žive, `oslanjaju na mase i vladaju zahvaljujući podršci masa`, sve do samog kraja. Hitlerov dolazak na vlast bio je legalan po svim pravilima demokratije; da nisu uživali poverenje masa, ni on ni Staljin ne bi mogli da se nametnu kao vođe širokih slojeva stanovništva, ne bi mogli da prežive mnoge unutrašnje i spoljne krize ili da prebrode brojne opasnosti nemilosrdnih borbi unutar partije. Isto tako ni do Moskovskih procesa ili do likvidiranja Remove frakcije ne bi došlo da nije bilo podrške masa. Rašireno uverenje da je Hitler bio prosto agent nemačkih industrijalaca ili da je Staljin odneo pobedu u borbi za nasledništvo posle Lenjinove smrti zahvaljujući mračnoj spletki, legende su koje se mogu opovrgnuti mnogim činjenicama, i to pre svega neospornom omiljenošću vođa, a ona se, opet, ne može pripisati samo pobedi vešte i lukave propagande nad neznanjem i glupošću. Jer propaganda totalitarnog pokreta, koji prethodi totalitarnom režimu ali ga do određenog trenutka i prati, uvek je iskrena koliko je i pritvorna, a ****lni totalitarni vladar obično započinje karijeru tako što se razmeće svojim nekadašnjim zlodelima i brižljivo planira buduća. Nacisti su bili `uvereni da zločin u naše vreme ima neku morbidnu privlačnost`, dok su tvrdnje boljševika u Rusiji i izvan nje da oni ne priznaju obične moralne norme postale okosnica komunističke propagande; iskustvo je više puta pokazalo da propagandna vrednost zločina i opšti prezir prema moralnim normama ne zavise od pukog ličnog interesa, navodno najmoćnijeg psihološkog faktora u politici. Privlačnost koju zlo i zločin imaju za mentalitet gomile nije nikakva novost. Gomila će uvek `pozdraviti nasilje, primećujući zadivljeno: možda je podlo, ali je vrlo inteligentno`. Ono što kod uspeha totalitarizma uznemiruje zapravo je istinska nesebičnost njegovih pristalica; možda je i razumljivo što uverenje nekog naciste ili boljševika ne mogu da poljuljaju zločini protiv ljudi koji ne pripadaju pokretu ili koji su čak protiv njega, ali zapanjuje to što se on isto tako neće pokolebati ni kada čudovište počne da proždire sopstvenu decu, pa čak ni kad i sam postane žrtva, kad mu montiraju proces i osude ga, izbace iz partije i pošalju na prinudni rad iliu koncentracioni logor. Naprotiv, on će, na čuđenje čitavog civilizovanog sveta, možda čak drage volje da pripomogne tužiocu i da potpiše sopstvenu smrtnu presudu, samo ako se time ne ugrožava njegova pripadnost pokretu. Bilo bi naivno kada bi se ova tvrdoglava uverenost, koja nadživljava sve stvarno iskustvo i u potpunosti ukida neposredne lične interese, smatrala tek izrazom vatrenog idealizma. Idealizam, bio on smešan ili herojski, uvek proističe iz individualne odluke i uverenja, i uvek podleže iskustvu i proveri. Fanatizam totalitarnih pokreta, za razliku od svih oblika idealizma, slama se onog trenutka kada pokret svoje fanatične sledbenike ostavi na cedilu, kada u njima ubije i poslednji trag uverenja koje bi moglo da preživi slom samog pokreta. No unutar organizacionog okvira pokreta, dok god on funkcioniše, fanatični članovi otporni su i na iskustvo i na argumente razuma; identifikacija sa pokretom i potpuni konformizam kao da su uništili svaku otvorenost za nova iskustva, čak i kada ona idu do takvih krajnosti kao što su mučenje ili strah od smrti. Cilj totalitarnih pokreta je organizovanje masa – dakle, ne organizovanje klasa, što su činile stare stranke interesa u kontinentalnim nacionalnim državama, ne organizovanje građana koji imaju mišljenje o pitanjima od opšteg značaja, pa i određeni interes, što su činile partije u anglosaksonskim zemljama. Dok sve ostale političke grupacije zavise od međusobnog odnosa snaga, totalitarni pokreti do te mere zavise od puke sile brojeva da se totalitarni režimi čine nemogućim u zemljama sa relativno malom populacijom, čak i ako su u njima drugi uslovi povoljni. Posle Prvog svetskog rata Evropu je zapljusnuo snažan antidemokratski, prodiktatorski talas polutotalitarnih i totalitarnih pokreta; fašistički pokret proširio se iz Italije na skoro sve zemlje Srednje i Istočne Evrope (jedini značajan izuzetak je češki deo Čehoslovačke); pa ipak čak ni Musolini, kome je pojam `totalitarne države` bio tako drag, nije pokušao da uspostavi potpuno totalitaran režim, već se zadovoljio diktaturom i jednopartijskom vladavinom. Slične netotalitarne diktature nikle su i u predratnoj Rumuniji, Poljskoj, pribaltičkim državama, Mađarskoj, Portugaliji i Frankovoj Španiji. Nacisti, koji su imali nepogrešiv instinkt za nijanse, uglavnom su prezrivo komentarisali nedostatke svojih fašističkih saveznika; iskreno poštovanje koje su gajili prema boljševičkom režimu u Rusiji (i Komunističkoj partiji u Nemačkoj) moglo je da se meri samo sa njihovom mržnjom spram naroda Istočne Evrope. Jedini čovek kog je Hitler `bezrezervno poštovao` bio je `genije Staljin`; i dok u slučaju Staljina i ruskog režima ne raspolažemo (niti ćemo verovatno ikada raspolagati) dokumentarnim materijalom kakav postoji u Nemačkoj, ipak od Hruščovljevog govora na Dvadesetom kongresu znamo da je Staljin verovao samo jednom čoveku – Hitleru. Znači, u svim tim manjim evropskim zemljama su pre netotalitarnih diktatura delovali totalitarni pokreti, za koje je totalitarna vlast verovatno bila isuviše ambiciozan cilj; iako je totalitarizam, sve do osvajanja vlasti, dobro poslužio u organizovanju masa, izgleda da bi tada apsolutna veličina zemlje naterala ****lne totalitarne vladare da se priklone poznatijim modelima klasne ili partijske diktature. U stvari, ove zemlje prosto nisu imale na raspolaganju dovoljan ljudski ****l koji bi dozvolio uspostavljanje totalne dominacije i velike ljudske žrtve koje ona podrazumeva Kako nisu mogli da se nadaju da će osvojiti naseljenije teritorije, tirani u ovim državicama bili su prisiljeni na izvesnu staromodnu umerenost kako ne bi ostali i bez to malo ljudi kojima su vladali. To je ujedno i razlog zbog kog je nacizam, sve do izbijanja rata i njegovog širenja Evropom, po doslednosti i bezobzirnosti tako zaostajao za svojim ruskim parnjakom; čak ni nemački narod nije bio dovoljno brojan da bi omogućio potpun razvoj ovog najnovijeg oblika vlasti. Da je dobila rat, Nemačka bi tek tada upoznala pravi totalitarni režim, a žrtve koje bi njemu morale da prinesu ne samo `niže rase`, nego upravo i Nemci, mogu se nazreti i na osnovu planova iz Hitlerove zaostavštine. U svakom slučaju, Nemačka je istinski totalitaran režim mogla da uspostavi tek tokom rata, nakon što je osvajanjem Istoka obezbeđen dovoljan broj stanovnika, a logori smrti postali mogući. I obrnuto, izgledi za uspostavljanje totalitarne vlasti zastrašujuće su dobri u zemljama tradicionalnog orijentalnog despotizma, u Indiji i Kini: one, naime, raspolažu gotovo neiscrpnim materijalom koji može da održava moćnu i krvožednu mašineriju totalne dominacije; osim toga, tamo je osećanje suvišnosti, tipično za čoveka mase, već vekovima izraženo u preziru prema ljudskom životu. U Evropi je ovo, pak, sasvim nova pojava, nusproizvod masovne nezaposlenosti i porasta broja stanovnika u poslednjih 150 godina. Umerenost ili manje ubilački metodi vladanja teško se mogu objasniti strahom vlasti od narodne pobune: ona se mnogo više plaši depopulacije sopstvene zemlje. Samo tamo gde su mase suvišne, ili gde njihovo eliminisanje ne bi dovelo do katastrofalne depopulacije, samo je tamo totalitarna vlast, za razliku od totalitarnog pokreta, uopšte i moguća. Totalitarni pokreti mogu se javiti svuda gde postoje mase koje iz bilo kog razloga teže da se politički organizuju. Mase ne drži na okupu svest o zajedničkom interesu, njima nedostaje ona specifična klasna artikulisanost koja se izražava u jasnim, ograničenim i ostvarivim ciljevima. Termin `masa` može se upotrebljavati jedino kada je reč o ljudima koji, bilo zbog samog svog broja, bilo zbog ravnodušnosti, bilo zbog kombinacije jednog i drugog, ne mogu da se integrišu ni u jednu organizaciju zasnovanu na zajedničkom interesu, u političku partiju ili organe lokalne vlasti, u profesionalne organizacije ili sindikate. One ****lno postoje u svakoj zemlji i čine onu većinu neutralnih, politički nezainteresovanih ljudi koji nikada ne pristupaju nijednoj partiji i retko izlaze na izbore. Za uspon nacističkog pokreta u Nemačkoj i komunističkih pokreta u Evropi posle 1930. godine karakteristično je to što su oni svoje članove regrutovali upravo iz ove mase naizgled nezainteresovanih ljudi od kojih su sve druge partije već digle ruke, smatrajući da su isuviše apatični ili isuviše glupi da bi bili dostojni njihove pažnje. Zato su većinu njihovih članova činili ljudi koji se ranije nisu pojavljivali na političkoj sceni, što je omogućilo uvođenje sasvim novih metoda u političku propagandu, ali je dovelo i do neprijemčivosti za argumente političkih protivnika; ovi pokreti ne samo da su se stavili s onu stranu partijskog sistema u celini, već su našli članstvo koje do tada nije bilo taknuto, nije bilo `iskvareno` partijskim sistemom. Zato totalitarni pokreti nisu ni morali da se obaziru na argumente protivnika, i sve vreme su radije ubijali protivnike nego što su ih ubeđivali, šireći tako pre teror nego konkretna uverenja. Oni su nesuglasice prikazivali kao nešto što neminovno potiče iz dubokih prirodnih, društvenih ili psiholoških izvora koji su izvan kontrole pojedinca, te su stoga i s onu stranu moći razuma. Ovakav stav je mogao da bude i nedostatak, da su ovi pokreti samo iskreno prihvatili konkurentsku borbu sa drugim partijama; ovako su, pak, bili sigurni da se obraćaju ljudima koji imaju dovoljno razloga da u podjednakoj meri buduogorčeni na sve stranke. značio je kraj dve iluzije koje su gajile zemlje sa demokratskim vladama, a posebno evropske nacionalne države i njihove partije. Prva je bila iluzija da narod svojim većim delom aktivno učestvuje u vlasti i da je svaki pojedinac simpatizer partije kojoj pripada ili već neke druge. Totalitarni pokreti su dokazali da, baš naprotiv, politički neutralne i nezainteresovane mase itekako mogu da čine većinu u demokratskim zemljama, te da tako demokratija može da funkcioniše u skladu sa pravilima koja aktivno priznaje samo manjina. Druga iluzija koju su totalitarni pokreti srušili bilo je uverenje da te politički nezainteresovane mase uopšte nisu važne, da su one zaista neopredeljene, da predstavljaju neku neizdiferenciranu pozadinu političkog života nacije. Sada su one pokazale nešto što nijedan drugi organ javnog mnjenja nije mogao da pokaže, naime to da demokratske vlade počivaju na prećutnom pristanku i trpeljivosti nezainteresovanih i neartikulisanih slojeva naroda isto koliko i na vidljivim i javnim institucijama i organizacijama zemlje. Zato se učinilo da su totalitarni pokreti nedosledni kada su, uprkos preziru prema parlamentarnoj vlasti, pošli u osvajanje parlamenata: uspeli su da sve ljude ubede kako su parlamentarne većine lažne i kako ne odgovaraju nužno realnom stanju stvari u zemlji, čime su podrili samopoštovanje i samopouzdanje vlada, koje su takođe pre verovale u vladavinu većine nego u svoje ustave. Često je naglašavano da totalitarni pokreti upotrebljavaju i zloupotrebljavaju demokratske slobode da bi ih konačno ukinuli. Tu nije na delu samo demonska inteligencija vođa ili detinjasta nedotupavnost masa. Demokratske slobode, doduše, jesu zasnovane na ravnopravnosti svih građana pred zakonom, ali one stiču svoj organski smisao i funkciju jedino ako ti građani pripadaju nekim grupama i ako ih one predstavljaju, ili, pak, ako građani žive unutar neke socijalne i političke hijerarhije. Raspad klasnog sistema, jedine socijalne i političke stratifikacije evropskih nacionalnih država, sigurno je bio `jedan od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji Nemačke`, a pomogao je usponu nacizma kao što je u Rusiji odsustvo socijalne stratifikacije ogromne ruralne populacije (tog `ogromnog bezobličnog tela bez ikakvog političkog obrazovanja, gotovo neprijemčivog za ideje koje bi omogućile bilo kakvu plemenitu akciju`) boljševicima pomoglo da zbace demokratsku vladu Kerenskog. Stanje u prehitlerovskoj Nemačkoj indikativno je za opasnosti koje u sebi nosi razvoj zapadnog dela sveta, posebno ako imamo u vidu da se, završetkom Drugog svetskog rata, isti dramatičan slom klasnog sistema ponovio u gotovo svim evropskim zemljama. Događaji u Rusiji, pak, jasno ukazuju na pravac kojim bi mogle da krenu neizbežne revolucionarne promene u Aziji. Praktično nije mnogo važno da li će totalitarni pokreti prihvatiti matricu nacizma ili matricu boljševizma, da li će mase organizovati u ime rase ili u ime klase, da li će se pretvarati da poštuju zakone života i prirode ili zakone dijalektike i ekonomije. Nezainteresovanost za javne poslove i neutralnost u političkim pitanjima same po sebi nisu dovoljan razlog za uspon totalitarnih pokreta. Buržoaska društva, zasnovana na konkurenciji i na sticanju dobara, dovela su do apatije, pa čak i do netrpeljivosti prema javnom životu, i to čak ne toliko kod onih eksploatisanih društvenih slojeva koji su bili isključeni iz aktivnog upravljanja zemljom, koliko u samoj buržoaziji. Posle dugog perioda lažne skromnosti, u kom se buržoazija zadovoljavala statusom dominantne klase i nije težila političkoj vlasti (nju je drage volje prepustila aristokratiji), nastupila je era imperijalizma, tokom koje je buržoazija postajala sve netolerantnija prema postojećim nacionalnim institucijama: sada je počela da polaže pravo na političku moć i da se organizovano priprema za nju. I početna apatija i kasnije monopolističko, diktatorsko usmerenje u spoljnoj politici nacije, potiču iz onog načina života i onih životnih uverenja koja su tako isključivo usmerena na uspeh ili neuspeh pojedinca u bezobzirnoj konkurenciji da se građanske dužnosti i odgovornosti osećaju kao nepotrebno traćenje ionako ograničenog vremena i energije. Takvi stavovi buržoazije veoma su korisni za one oblike diktature u kojima jedan `snažan čovek` preuzima na sebe tešku odgovornost vođenja javnih poslova; oni isto tako predstavljaju prepreku totalitarnim pokretima koji ne mogu da tolerišu buržoaski (niti bilo koji drugi) individualizam. Ma kako nespremni bili da prihvate građanske odgovornosti, pripadnici apatičnih slojeva društva u kom dominira buržoazija itekako zadržavaju svoju individualnost, pa makar i samo zato što bez nje ne bi mogli da prežive u borbi za život. Presudne razlike između organizacija gomile u devetnaestom veku i masovnih pokreta u dvadesetom lako se previđaju zato što se moderne totalitarne vođe po psihologiji i mentalitetu ne razlikuju mnogo od nekadašnjih vođa gomile, čije su moralne norme i politička sredstva veoma srodna buržoaskima. Pa ipak, ako je individualizam karakterističan za stav prema životu i buržoazije i gomile, totalitarni pokreti s pravom mogu da tvrde da su oni prvi imali istinski antiburžoasku orijentaciju; ni jedan od njihovih prethodnika iz devetnaestog veka, ni Društvo 10. decembra, koje je pomoglo Luju Napoleonu da dođe na vlast, ni koljačke brigade koje su harale Parizom za vreme Drajfusove afere, ni Crne stotke ruskih pogroma, ni pan-pokreti nisu angažovali svoje članove do tačke na kojoj se potpuno gube individualni prohtevi i ambicije, niti su i slutili da organizacija može jednom za svagda, a ne samo dok traje kolektivno junaštvo, da izbriše individualni identitet. društva i masa koje nastaju po njegovom slomu nije jednak odnosu između buržoazije i gomile, nusproizvoda kapitalističkog načina proizvodnje. Mase i gomila imaju samo jednu zajedničku crtu: i jedni i drugi nalaze se izvan svih socijalnih struktura i organa političkog predstavljanja. Mase ne preuzimaju norme i stavove vladajuće klase, kao što to čini gomila (mada na iskrivljen način), već odražavaju i na određeni način izvitoperuju norme i stavove svih klasa u vezi sa javnim poslovima. Merila čoveka mase ne određuje samo, pa čak ne ni prvenstveno, ta posebna klasa kojoj je nekada pripadao, već pre sveprisutni uticaji i ubeđenja koja su, prećutno i neodređeno, delile sve klase društva. Pripadnost klasi, mada mnogo labavija i ne tako neumoljivo određena društvenim poreklom kao u feudalnom društvu, uglavnom je bila data rođenjem, a samo su je izuzetan dar ili sreća mogli promeniti. Društveni status odlučivao je o učestvovanju pojedinca u politici, i osim u slučajevima nacionalne krize, kada je trebalo da dela kao pripadnik nacije, bez obzira na pripadnost klasi ili partiji, pojedinac se nikada nije direktno suočavao sa javnim poslovima niti se osećao direktno odgovornim za njih. Čim bi neka klasa dobila veći društveni značaj, počela bi da obučava određen broj svojih članova za politiku kao zanimanje, kao plaćen (ili, ako su ovi to sebi mogli da priušte, neplaćen) rad u vladi i telima koja dotičnu klasu predstavljaju u parlamentu. Većina ljudi, i to u svim klasama, ostajala je izvan partijskih ili drugih političkih organizacija, ali to nikome nije bilo važno. Drugim rečima, pripadnost klasi, usko ograničene obaveze klase i tradicionalno shvatanje vlasti sprečili su jačanje građanstva koje bi osećalo individualnu i ličnu odgovornost za upravljanje zemljom. Ova apolitičnost stanovnika nacionalnih država izašla je na videlo tek kad se klasni sistem slomio i u propast poveo čitav splet vidljivih i nevidljivih niti koje su ljude vezivale za političku zajednicu. Slom klasnog sistema automatski je označio i slom partijskog sistema, prvenstveno zato što partije, kao interesna udruženja, više nisu mogle da zastupaju klasne interese. One su bile značajne za pripadnike nekadašnjih klasa koji su se, uprkos svemu, nadali da će ponovo pridobiti svoj stari društveni položaj, i koji su se držali jedni drugih ne zato što su i dalje imali zajedničke interese, nego zato što su se nadali da će svoje moći ponovo da ostvare. Stoga su i partije u svojoj propagandi sve više koristile psihološka sredstva i ideologiju, a u političkom nastupu potencirale apologiju i nostalgičnost. Osim toga, partije su i ne primetivši izgubile one neutralne simpatizere koji nikada nisu bili zainteresovani za politiku zato što su osećali da nijedna partija ne može da zastupa njihove interese. Prvi znak sloma evropskog partijskog sistema nije, dakle, bilo osipanje starog članstva, već nesposobnost partija da regrutuju članove iz mlađih generacija, ali isto tako i gubitak prećutnog pristanka i podrške neorganizovanih masa, koje su odjednom odbacile svoju apatičnost i krenule kud god su videle mogućnost da artikulišu svoje novo silovito neslaganje sa čitavim sistemom. Pad zaštitnih bedema između klasa preobrazio je usnule većine koje stoje iza svih partija u jednu veliku neorganizovanu, nestruktuisanu masu ozlojeđenih pojedinaca, koji nisu imali ništa zajedničko osim nejasne svesti o tome da su nade članova partije u povratak dobrih starih vremena osuđene na propast, da su, s tim u skladu, oni najugledniji, najreprezentativniji i najobavešteniji članovi društva obične budale, kao i da sva vlast nije čak ni toliko zla koliko je u stvari i glupa i podla. Za rođenje ove nove zastrašujuće negativne solidarnosti nije bilo od posebnog značaja to što su nezaposleni radnici mrzeli status quo i postojeću vlast okupljeni u Socijaldemokratskoj Partiji, dok se mržnja razvlašćenih sitnosopstvenika artikulisala putem partija centra ili desnice, a nekadašnji pripadnici srednje i viših klasa svoj bes iskaljivali preko partija tradicionalne ekstremne desnice. Masa nezadovoljnih i beznadnih ljudi u Nemačkoj i Austriji drastično je porasla posle Prvog svetskog rata, kada su inflacija i nezaposlenost dodatno uvećale katastrofalne posledice vojnog poraza; takva masa je postojala i u svim državama nastalim posle rata, i ubrzala je razvoj ekstremističkih pokreta u Francuskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata. Mentalitet evropskog čoveka mase nastajao je u ovoj atmosferi raspada klasnog društva. Apstraktna jednolikost sudbine koja je zadesila ogroman broj pojedinaca njih nije sprečila da sebe procenjuju prema ličnom neuspehu, niti da svet procenjuju prema već poslovičnoj nepravednosti. No, ova egocentrična gorčina, iako je svojstvena izolovanom pojedincu i iako teži da izbriše individualne razlike, nije bila spona koja bi mase držala na okupu, jer ona nije počivala na nekom zajedničkom interesu – ekonomskom, socijalnom ili političkom. Egocentričnost je, dakle, išla ruku pod ruku sa presudnim slabljenjem instinkta za samoodržanjem. Nesebičnost, ali samo kao osećanje da čovek sam nije važan, kao osećanje suvišnosti, više nije bila izraz individualnog idealizma, već je postala masovni fenomen. Stara izreka da siromašni i potlačeni nemaju šta da izgube osim svojih okova više se nije mogla primeniti na čoveka mase, jer on je, prestavši da se zanima za sopstvenu dobrobit, izgubio mnogo više od okova bede: izvor svih briga i strahova, koji čovekov život čine teškim i nespokojnim, nestao je. U poređenju sa takvim ne-materijalizmom, hrišćanski monah izgleda kao čovek opsednut svetovnim stvarima. Himler, dobar poznavalac mentaliteta ljudi koje je okupio u svojoj organizaciji, opisao je ne samo SS-ovce, već i široke slojeve naroda iz kojih je ove regrutovao, rekavši da oni nisu zainteresovani za `svakodnevne probleme`, već isključivo za `ideološka pitanja` i za `sreću što su baš oni odabrani da rade na ostvarivanju zadatka koji se meri istorijskim epohama, zadatka čiji trag ni milenijumi neće moći da izbrišu`. Omasovljenje pojedinaca stvorilo je ljude koji, kao i Sesil Roudz nekih četrdeset godina ranije, razmišljaju u kontinentima i osećaju u vekovima. Istaknuti evropski naučnici i državnici su još od početka devetnaestog veka predskazivali uspon čoveka mase i dolazak doba masa. Obimna literatura o ponašanju i psihologiji masa pokazala je i popularizovala u antici dobro poznatu mudrost o sličnosti između demokratije i diktature, između vladavine gomile i tiranije. Tako su naučnici pripremili određene politički svesne i osetljive, ako ne i preosetljive, građane Zapadne Evrope na uspon demagoga, na lakovernost, praznoverje i brutalnost. Pa ipak, iako su se mnoga od ovih predskazanja u izvesnom smislu obistinila, njihova relevantnost se smanjuje kada se u obzir uzmu neočekivane i nepredviđene pojave kao što su radikalan gubitak svesti o ličnom interesu, cinična ili dekadentna nezainteresovanost sa kojom se mase suočavaju sa smrću ili drugim ličnim nedaćama, strastvena sklonost najapstraktnijim koncepcijama kao životnim smernicama i uopšteni prezir čak i prema najočiglednijim pravilima zdravog razuma. rezultat sve veće ravnopravnosti i širenja opšteg obrazovanja, odnosno neminovnog snižavanja njegovog kvaliteta i popularizacije njegovih sadržaja. (Amerika, primer zemlje u kojoj postoje jednakost pred zakonom i opšte obrazovanje, sa svim svojim nedostacima, zna manje o modernoj psihologiji masa nego bilo koja druga zemlja na svetu.) Uskoro se ispostavilo da sumasovni pokreti posebno privukli visoko obrazovane slojeve, i da, načelno, izraženi individualizam i prefinjenost ne sprečavaju, već ponekad štaviše i ubrzavaju samozaborav u masi koji su nudili masovni pokreti. Pošto je očigledna istina da visok stepen individualizovanosti i kultivisanost ne sprečavaju čoveka da prihvati stavove karakteristične za mase bila tako neočekivana, krivica za to često se svaljivala na morbidnost ili nihilizam moderne inteligencije, mržnju prema sebi samom, navodno tipičnu za intelektualca, i `oprečnost duha životu` i vitalnosti. Pa ipak, tako oklevetani intelektualci bili su samo najupečatljiviji primer i najveštiji zagovornici jednog mnogo opštijeg fenomena. Društvena atomizacija i ekstremna individualizacija prethodile su masovnim pokretima, a ovi su sasvim neorganizovane, tipične `apstinente`, koji su iz individualističkih pobuda uvek odbijali da priznaju društvene spone ili obaveze, privukli mnogo lakše i mnogo ranije nego `neindividualističke`, druželjubive članove tradicionalnih partija. Zapravo su mase proizašle iz krhotina jednog već visoko atomizovanog društva, čiju je konkurentsku prirodu i prateći osećaj usamljenosti mogla da relativizuje jedino pripadnost klasi. Glavna odlika čoveka mase nije brutalnost niti nazadnost, već njegova izolovanost i odsustvo normalnih društvenih veza. Kako dolaze iz klasnog društva nacionalnih država, čije su se pukotine popunjavale vezivom nacionalističkog sentimenta, sasvim je prirodno što su te mase, u početnoj bespomoćnosti, ispoljile težnju ka posebno nasilnom nacionalizmu, pred kojim su njihove vođe popustile iz čisto demagoških razloga, oglušavajući se o svoj instinkt i svoje ciljeve. Ni plemenski nacionalizam ni pobunjenički nihilizam nisu karakteristični ili ideološki prihvatljivi za mase u meri u kojoj su to bili za gomilu. A ipak su najdarovitije vođe masa našeg vremena pre ponikle iz gomile nego iz masa. Hitlerova biografija je školski primer za to; Staljin je, pak, došao iz zavereničkog aparata boljševičke partije, koji je bio specifična mešavina marginalaca i revolucionara. Prvobitna Hitlerova partija, sastavljena gotovo isključivo od neprilagođenih, propalica i avanturista, itekako je bila partija `naoružanih boema`, koji su bili naličje buržoaskog društva i koje je, prema tome, nemačka buržoazija po svim pravilima trebalo da uspešno upotrebi za svoje ciljeve. Međutim, nacisti su buržoaziju nasamarili koliko i Removu i Šlajherovu frakciju Rajhsvera, koja se takođe nadala da će Hitler, njen nekadašnji agent, ili SA, koji je iskoristila za vojnu propagandu i paravojnu obuku, biti njeni agenti i da će joj pomoći da zavede vojnu diktaturu. I ugledno društvo i vojni krugovi su nacistički pokret procenjivali u skladu sa političkom filozofijom gomile, previđajući pri tom nezavisnu, spontanu podršku koju su mase pružale novim vođama gomile, kao i pravi talenat ovih vođa da smišljaju nove vidove organizovanja. Gomila na čelu ovih masa više nije bila agent buržoazije niti bilo koga drugog - osim masa samih. Poređenje nacizma i boljševizma, koji su se u dvema zemljama pojavili pod sasvim različitim okolnostima, najbolje može da dokaže da totalitarni pokreti ne zavise toliko od nestrukturisanosti masovnog društva koliko od tipičnih svojstava atomizovane i izolovane mase. Da bi Lenjinovu revolucionarnu diktaturu preobrazio u pravu totalitarnu vladavinu, Staljin je najpre morao da veštačkim putem stvori onakvo atomizovano društvo kakvo su za naciste u Nemačkoj već pripremile istorijske prilike. Iznenađujuće laka pobeda Oktobarske revolucije ostvarena je u zemlji u kojoj je despotska i centralizovana birokratija vladala bezobličnom masom; nju nisu uspeli da organizuju ni ostaci ruralnih feudalnih staleža, ni slabe urbane kapitalističke klase, tek u povoju. Kada je rekao da nigde u svetu vlast nije tako lako osvojiti, i nigde tako teško zadržati, Lenjin je bio svestan ne samo brojčane slabosti ruske radničke klase, već i anarhičnog stanja u društvu uopšte, stanja koje je omogućavalo iznenadne promene. Iako nije imao instinkt vođe masa – bio je loš govornik, a uz to je voleo i da javno priznaje i analizira sopstvene greške, što je protivno elementarnim pravilima demagogije – Lenjin se odmah uhvatio svih mogućih diferencijacija, društvenih, nacionalnih, profesionalnih, koje bi mogle da unesu ma kakvu strukturu u stanovništvo, i verovatno je smatrao da takva stratifikacija može da spase revoluciju. Legalizovao je anarhičnu eksproprijaciju zemljoposednika od strane ruralnih masa, i tako po prvi, a verovatno i poslednji put, stvorio u Rusiji onu emancipovanu klasu seljaka koja je još od Francuske revolucije bila najpouzdaniji oslonac zapadnoevropskih nacionalnih država. Pokušao je da ojača radničku klasu podržavajući nezavisne sindikate. Po završetku građanskog rata tolerisao je bojažljivo nastajanje novog srednjeg sloja, proizišlog iz NEP-a. Uveo je i dodatna merila diferencijacije organizujući, a ponekad i izmišljajući, što je više nacionalnosti mogao, podstičući nacionalnu svest i svest o istorijskim i kulturnim razlikama čak i među najprimitivnijim plemenima u Sovjetskom Savezu. Izgleda da se u ovim čisto praktičnim političkim stvarima Lenjin pre držao svog snažnog državničkog instinkta nego marksističkog ubeđenja; u svakom slučaju, njegova politika dokazuje da se on odsustva socijalne i svake druge strukture plašio više nego mogućeg razvoja centrifugalnih tendencija unutar tek emancipovanih nacionalnosti ili čak jačanja nove buržoazije u tek stvorenim srednjim i seljačkim slojevima. Lenjin je svoj najveći poraz doživeo početkom građanskog rata, kada je vrhovna vlast, koju je on prvobitno hteo da koncentriše u sovjetima, prešla u ruke partijske birokratije; međutim, čak i ovakav razvoj događaja, ma koliko tragičan bio po dalji tok revolucije, nije neminovno morao da vodi u totalitarizam. Jednopartijska diktatura je začetoj socijalnoj stratifikaciji zemlje prosto dodala još jednu klasu, naime birokratiju, koja je, po Marksovim rečima, `zaposela državu kao privatnu svojinu`. U trenutku Lenjinove smrti, mnogi su putevi još uvek bili otvoreni. Na primer, stvaranje radničke, seljačke i srednje klase nije neminovno moralo da vodi klasnoj borbi, inače karakterističnoj za evropski kapitalizam. Poljoprivreda je još uvek mogla da se razvije na kolektivnom, kooperativnom ili na privatnom osnovu, a privreda cele zemlje je još uvek mogla da se drži socijalističkog, državno-kapitalističkog ili slobodno-tržišnog obrasca. Nijedna od ovih mogućnosti nije automatski morala da znači uništavanje nove strukture zemlje. Sve te nove klase i nacionalnosti našle su se Staljinu na putu kada je počeo da priprema zemlju za totalitarnu vlast. Kako bi stvorio atomizovanu i nestrukturisanu masu, najpre je morao da likvidira ostatke moći sovjeta, koji su, kao glavni nacionalni predstavnički organ, ipak imali izvesnu ulogu, i ograničavali apsolutnu vlast partijske hijerarhije. Zato je Staljin najpre potkopao nacionalne sovjete uvođenjem boljševičkih ćelija, iz kojih su jedino mogli biti imenovani viši funkcioneri centralnih komiteta. Godine 1930. nestali su i poslednji tragovi nekadašnje lokalne samouprave; na njihovo mesto došla je strogo centralizovana partijska birokratija, čija se težnja ka rusifikaciji nije mnogo razlikovala od težnji carističkog režima, osim što nove birokrate više nisu zazirale od pismenosti. Boljševička vlast je zatim pristupila likvidaciji klasa; iz ideoloških i propagandnih razloga započela je sa onima koje su imale nekakvo vlasništvo, naime sa novim srednjim slojem u gradovima, da bi potom prešla na seljake. Zahvaljujući brojnosti i imovini, seljaci su do tada bili ****lno najsnažnija klasa u Sovjetskom Savezu; zato je njihova likvidacija morala biti temeljnija i okrutnija nego likvidacija bilo koje druge društvene grupe, a sprovođena je stvaranjem veštačke gladi i čestim deportacijama pod izgovorom eksproprisanja kulaka i kolektivizacije. okončana je ranih tridesetih godina; oni koji se nisu našli među milionima mrtvih ili milionima deportovanih naučili su `ko je ovde vlast`, shvatili su da njihovi životi i životi njihovih porodica ne zavise od njihovih sugrađana, nego od vlasti, čijim su hirovima bili izloženi, sami, bez ikakve zaštite od strane grupe kojoj sticajem okolnosti pripadaju. Na osnovu statističkih podataka ili dokumenata ne može se tačno odrediti trenutak kada je kolektivizacija stvorila novi sloj seljaka, povezanih zajedničkim interesom, sloj koji je, zahvaljujući svojoj ključnoj brojčanoj i ekonomskoj poziciji, opet predstavljao ****lnu opasnost za totalitarnu vlast. No, oni koji znaju kako da čitaju totalitarni `materijal`, mogu da dokuče da je ovaj trenutak došao otprilike dve godine pred Staljinovu smrt, kada je ovaj predložio da se kolektivi raspuste i da se pretvore u veće organizacione jedinice. Staljin nije dočekao ostvarenje svog plana; ovaj put žrtve bi bile još veće, a haotične posledice za privredu u celini kobnije nego uništavanje prve seljačke klase – ali nema razloga da ne poverujemo da bi se i to sprovelo. Nema te klase koja se ne može uništiti ako se ubije dovoljan broj njenih pripadnika. Sledeća klasa koju je valjalo likvidirati bili su radnici. Oni su bili mnogo slabiji, i pružali su mnogo slabiji otpor nego seljaci, zato što je spontana eksproprijacija vlasnika fabrika, koju su radnici sproveli tokom revolucije (a za razliku od eksproprijacije zemljoposednika koju su sproveli seljaci), bila osujećena kada je vlada konfiskovala fabrike pod izgovorom da država ionako pripada proletarijatu. Stahanovski sistem, uveden početkom tridesetih godina, uništio je svu solidarnost i klasnu svest među radnicima, i to pre svega putem surove konkurencije, a potom i privremenim konsolidovanjem stahanovske aristokratije, koja je (u socijalnom pogledu) od običnih radnika odudarala mnogo više nego sámo rukovodstvo. Ovaj proces završen je 1938. godine, uvođenjem radne knjižice, koja je čitavu rusku radničku klasu zvanično pretvorila u gigantsku masu prinudnih radnika.