Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kvacice sotavljane na marginama obicnom grafitnom olovkom, nista strasno, na prednjoj korici sa unutrasnje strane zapisano nesto hem, olovkom. sve ostalo uredno! STARAC JEROSHIMONAH SAMPSON TVOJ AVA I DUHOVNIK USPOMENE „Ako je Bog s nama nevidljivo na zemlji, to je znamenje toga da će On biti s nama i na nebu. A ako ne ugledamo srcem Boga na zemlji, onda ni na nebu nećemo.“ „Bolela me je ruka: imala sam veliki čir na desnoj ruci. Došao je dan da idem na ispovest. Za vreme ispovesti Baćuška je dodirnuo svojim pokaznim prstom sami čir i upitao: „A šta ti je ovo? “ Počela sam da objašnjavam zbunjujući se. Došla sam kući, a na čir sam već zaboravila. Ujutro ustanem i vidim da od čira nije ni traga ostalo. Ovome su bili svedoci svi članovi moje porodice.“ Baćuška je mnoge upozoravao da mu niko ne čini zlo. Svi koji su mu činili zlo nisu prošli nekažnjeno. Jednom je Baćuška otišao na službu i iz nekog razloga je pre vremena izašao iz hrama i došao u svoju keliju. Ulazi unutra, kad ono po njegovom radnom stolu kopa njegov sused, arhimandrit. Videvši ovo Baćuška se strašno oneraspoložio. Kazna je odmah stigla. Arhimandrit je iste večeri snažno posekao ruku makazama. Baćuška je poslao čestitku za Vaskrs i napisao je sve članove porodice u stupcu, jedino je mamu potpisao sa strane, iako je na čestitki bilo slobodnog mesta. Nekoliko meseci kasnije mama je umrla. Baćuška je jednoj sluškinji Božjoj zakazao generalnu ispovest, t. j. ispovest za ceo život. Došla ona u keliju i ne može da počne ispovest, ne može ni usta da otvori. Baćuška se triput pomolio: „U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Počni!“ Posle toga je počela glatko da ispoveda svu svoju prošlost… I tako joj je lako postalo. Baćuška joj kaže: „Eto, svi vi dolazite da ispovedate grehe u moju keliju i sve vam se ovde oprašta. Ali za svaku ovakvu ispovest koliko ja plaćam! Sam satana mi dolazi i sveti se i zove me „zli starac“, „opet je zli starac sve oprostio“, i čak reži na mene, pokazujući mi svoju ogromnu pesnicu.“ Dešavalo se i sledeće. Čekaju Baćušku na izlasku iz hrama da uzmu blagoslov ili da nešto upitaju. A on prođe pored tog čoveka da ga ovaj ni ne primeti kada je prošao! I čovek začuđeno kaže: „Kako prošao je? Pa kad je prošao? “ Za vreme ispovesti ili besede Baćuška ne gleda na sabesednika, već na Raspeće. I jednom prilikom je neko upitao u nedoumici: „A zašto stalno gleda na Raspeće? “ Baćuška je odgovorio: „Ponekad imam taj običaj kada nešto čujem“. Kada bi neko od njegove duhovne dece stajao u hramu i očajavao, a Baćuška se nalazio u oltaru ili je jednostavno pojao s monasima, on bi osećao tu dušu koja tuguje. Sa bilo kog mesta u hramu on bi ga nalazio svojim pogledom, tako bi ga snažno presekao pogledom da je nekakva sila prolazila u srce tog čoveka i njega bi napuštalo stanje uninija. To su osetila na sebi sva duhovna deca Baćuškina. Dešavalo se i sledeće: Baćuška nije mogao da ide na službu, sedeo je u keliji. Na prozorima su mu uvek bile zatvorene zavese, živeo je na trećem spratu. Blizu zgrade je bilo zabranjeno da se priđe. Neka duhovna deca koja bi zapadala u uninije bi prilazila na rastojanje od nekoliko metara od zgrade i okretala se prema prozoru, misaono prizivajući Baćušku. Za 2-3 minuta bukvalno bi Baćuška brzim potezom pomerao zavese i blagosiljao ih. S velikom radošću i utehom bi oni odlazili. Posle liturgije je Baćuška ponekad služio moleban. Neka duhovna deca nisu mogla da stoje do kraja, jer su živela daleko. Prilaze oni Baćuški: „Baćuška, blagoslovite nam da idemo kući, jer ćemo zakasniti na autobus“. A Baćuška bi, ispravivši se koliko je visok, glasno i veoma jasno govorio: „U svoj smradni hotel! A za Kuću je još uvek rano!“ Na ovaj način je on kroz šalu često otrežnjavao svoju decu da bi se ona stalno sećala večne večnosti. „Imitirala sam neke ljude. Kreveljila sam se, krivila lice, žmirila očima, pravila razne pokrete. Došla sam kod Baćuške na ispovest. Čak sam mu i pokazala kako sam sve to radila. Baćuška se prvo nasmešio, onda mi je zapretio prstom i rekao: „Boj se to da činiš, jer možeš za jednu sekundu da ostaneš takva sa grimasom. I na Strašnom Sudu će ti se suditi kao cirkuzantu“. Baćuška je uspeo da izmoli od Gospoda jednoj porodici oslobođenje iz zatvora za mladića. Kasnije je Baćuška posetio tu porodicu i rekao tom mladiću: „Ti si izmoljen od Gospoda za vreću suza. Došao sam samo zbog tebe, da bih te video.“ Drugo čado priča o sledećem slučaju: „Dobila sam pismo od sestre (ona je radila u kolhozu kao glavni knjigovođa) da bih razjasnila sa Baćuškom nekoliko pitanja vezanih za njen posao. Pročitavši pismo pomislila sam nedobronamerno: „Baćuška je bolestan, zar da ga uznemiravam nekakvim kolhoznim poslovima!“. I stavila sam pismo u komodu. Nekoliko dana kasnije sam otišla kod Baćuške. On se obradovao što sam došla i kaže mi: „Baš dobro što si došla. Danas sam baš slobodan. Neće mi više niko doći, moći ćemo da porazgovaramo ti i ja“. I za vreme našeg razgovora je stalno razjašnjavao pitanja koja je sestra postavila u pismu. Sedela sam i slušala, i ništa nisam mogla od sebe da kažem. I samo sam se čudila kako može Baćuška to da zna? Razgovor se završio, i ja sam otišla dobivši blagoslov od Baćuške. Sva pitanja moje sestre je razrešio.“ Jedan čovek je često napadao Baćušku svojim zahtevima da mu ih ispuni. Da bi se ovaj smirio, Baćuška mu je jednom prilikom rekao: „Ne samo da ne moram da se pomolim, već je dovoljno i da jednostavno pogled podignem na nebo, i da čoveka više nema“. „Veoma sam volela staricu kod koje sam stanovala. Svu dušu sam joj poklanjala. Dođem kod Baćuške na ispovest, i na kraju ispovesti on mi kaže: „Gospod nam je usadio ljubav, i tu ljubav se mi trudimo da pružimo nekome: monasi daju svoju ljubav samo Bogu, roditelji daju svoju ljubav deci, porodici, a usamljeni, koji nemaju cilj života takođe se trude da daju svoju ljubav makar kome, makar nekoj starici…“ Došla jednom neka Mordovka, karakter joj se još nije odredio. Baćuški javljaju: „Baćuška, došla vam je Mordovka, da uđe? “ A on u šaljivoj formi kaže: „Xak repe!“ I smeši se: „Neka uđe, neka uđe.“ Jedna žena je prišla Baćuški za blagoslov i stoji kao prikovana, ne može ni reč da kaže, ni da se pomeri: samo plače kao kiša. Baćuška joj s ljubavlju kaže: „Ne plaši me se, i ja sam isti grešnik kao i svi“, i blagosilja je. Ovakvo strahopoštovanje je bilo svojstveno mnogima koji su videli Baćušku. Jedna parohijanka je videvši Baćušku u hramu rekla: „O! Ide prepodobni!“ Prilazeći mu posle službe, zamolila ga je za ispovest. Baćuška joj je rekao u koje vreme da dođe. Ona ga nikako drukčije nije nazivala nego prepodobni, bila je na ispovesti kod Baćuške četiri puta. Upokojila se blaženo, na Vaskrs… Jedna žena nije mogla da dođe na sahranu Baćuške, veoma je plakala i bila žalosna. I usni ovakav san: ogroman hram, u oltaru stoji Baćuška sa monasima. Onda izlazi iz oltara na amvon sa Svetim Jevanđeljem i krstom. Ugledavši Baćušku tako blizu, pritrčala sam mu i rekla mu svoju žalost: „Baćuška, nisam bila na vašoj sahrani!“ Baćuška je odgovorio: „Znam. To nije bez razloga.“ Ja ga pitam: „A kako ste umrli? “ Baćuška poče da priča: „Upokojio sam se u Moskvi. Prvo je bilo strašno, ali ugledavši svog Anđela-čuvara, priljubio sam se uz njega i poleteo zajedno s njim. Niko nas nije zadržao, poleteli smo gore, sve više, i tako nam je lepo postalo! Ja pitam Baćušku: „Nisam se odavno ispovedila, ispovedite me“. Baćuška odgovori: „S tobom će se sada pozabaviti o. Petar, ja nemam vremena. Vidiš koliko ih čeka, ja se njima bavim (pokazujući na monahe u oltaru). Onda se odmah okrenuo i pošao prema oltaru“. „Htela sam da snimim glas jednog pevača koji mi se veoma dopadao. Uključim magnetofon, a on ne radi. Dođem kući – kod kuće radi normalno. Kakvo čudo je Baćuška napravio!“ Jedna žena je posetila Baćušku prvi put nedelju dana pre njegove smrti. Izašla je od Baćuške, sela u kuhinju i nikako da se smiri. Kaže: „Kada sam stajala kraj Baćuške, udarala me je struja, i od te sile me i sad još uvek trese!“ Dugo je još sedela i stalno govorila: „Kakva sila, kakav duh ima Baćuška!“ Jedna žena, Baćuškino čado, celu godinu je očajavala i nije dolazila kod Baćuške. Nešto pre njegove smrti sanja ona da je Baćuška zove. Istog dana je došla kod njega, i Baćuška joj kaže: „Danas likujem i radujem se omamljen prosto radošću: moja voljena ovčica je čitava i pronađena je!“ Drugo jedno Baćuškino čado je nešto pre njegove smrti molila: „Baćuška, ne ostavljajte nas posle vaše smrti!“ Starac je odgovorio: „Ako po nemoći telesnoj ovde na zemlji moja glava stalno misli na vas: ujutro, čim otvorim oči, prvi uzdah je vama posvećen, kako ću tek tada, ako me Gospod udostoji grešnog da budem blizu Njega, oslobođen telesne nemoći, da zaboravim na vas? Kako? !“ O. Jovan Janorev iz Stavropolja se seća Baćuške: „Pohađao sam u seminariju u Lavri. Nekoliko puta sam dolazio kod Baćuške na ispovest. Neozbiljno sam se ispovedao. U glavi mi je bio haos. I jednom, došavši na ispovest kao i obično, Baćuška me je dočekao naročito strogo rekavši mi: „Hajde da se ispovediš, dobro se seti svakog svog greha, postupka da bi konačno rešio tvoj put u životu. Zamisli da između nas stoji Sam Gospod i sluša nas i gleda nas. A ovde stoje i moja tri Anđela-čuvara i tvoj Anđeo-čuvar, i oni će biti svedoci na Strašnom Sudu na ovoj tvojoj ispovesti. Veruješ li u to? “ Obuzeo me je strah i užas. Počela je ispovest. Za svaki moj greh koji sam izgovorio obuzimao me je užas od mog prošlog života, i lio sam suze pokajanja. Od tada sam postao potpuno drugi čovek. Postao sam sveštenik o čemu ranije nisam ni pomišljao. Mnogo godina je od tada prošlo… Posle starčeve smrti sanjao sam ovako: sedim ja kod svoje kuće u Čeboksarama (ja sam Čuvaš), kad se odjednom otvaraju vrata i ulazi Baćuška u crnoj donjoj mantiji i sa krstom. A u mojoj sobi ima toliko prašine da se čak nameštaj jedva vidi. Ustavši brzo s kreveta, prišao sam starcu i načinio poklon do zemlje. A on meni isto. Uplašio sam se i još jednom mu se poklonio pred noge. Starac je ponovo odgovorio istim takvim poklonom. Radim već treći poklon i razmišljam: koliko dugo ćemo ovako da se klanjamo? I starac, kao da je čuo moju misao, treći poklon ne čini. Molim ga da me blagoslovi, i on me blagosilja velikim širokim krstom. Zatim prilazi nameštaju, ćutke prelazi rukom preko cele sobe i ostavlja tragove svojih prstiju na nameštaju. Zatim odlazi. U tom trenutku sam se probudio. Taj san me je otreznio. Shvatio sam da je ta prašina – moj grehovni način života. Kao da sam se probudio iz zimskog sna. Nastupila je neka vrsta ozarenja u mom pastirskom životu. Taj san ni do dan-danas ne zaboravljam. Eto kako me je starac Sampson dvaput izvukao iz grehovne umrtljenosti i neozbiljnosti i otreznio od ravnodušnosti, nemarnosti. JOŠ USPOMENA „Bila sam na ispovesti kod Baćuške samo jednom, poslednje godine njegovog života, u Velikom Postu. Bila sam lepo obučena, doterana. Kada sam ušla u njegovu keliju, zbunila sam se ugledavši takvog starca. Jednostavno sam se uplašila. Ali, na moje čuđenje, on me je primio tako jednostavno i prirodno da su me sva moja strahovanja odmah napustila. On mi je veoma jednostavno rekao: „Hajde da se ispovediš, da porazgovaramo…“ Sama nisam mogla ništa da mu kažem. Uopšte nisam znala o čemu da govorim, ništa o sebi nisam mogla da kažem. Baćuška je sam započeo sa mnom razgovor, spontano iz mene izvlačeći sav moj prošli život, podsećao me je sam. Neprimetno za samu sebe sve sam mu lako govorila. Bilo mi je tako lako s njim, i ja sam Baćuški otkrila sav svoj život. Poverila sam mu svoje srce, nisam ni pomišljala da nešto sakrijem, da prećutim. Dva sata moje ispovesti su prošla kao jedan minut. Tako mi je bilo dobro da nisam osećala tlo pod nogama. Došla sam kući omamljena, jedno nedelju dana sam bila u naročitom stanju lakoće i nekog novog osećanja prema Bogu i ljudima. Do danas u meni živi ova ispovest. Nigde nisam ni čitala, ni videla, ni čula za nešto slično. Obično kada se ispovedaš ne osećaš takav kontakt s duhovnikom. Ti si posebno, a duhovnik je posebno. Kao da je nekakav zid među vama. I ne osećaš obnovljenje, lakoću i radost prema Bogu i ljudima posle takve ispovesti.“ Seća se lekar-stomatolog iz Moskve. „Opisaću događaj koji je bio sa mnom pre godinu i po dana. Pre 16 godina sam slomila šaku desne ruke. Kasnije su se s vremena na vreme javljali bolovi, naročito na promenu temperature. Po struci sam lekar-stomatolog i sama sam izlazila na kraj sa bolovima: mazala sam mastima, ili stavljala obloge, ili masirala punktualnom masažom… Ali u novembru 1993. godine sam se probudila u 3 sata noću od snažnog bola koji je išao od desne podlaktice prema šaci. Ruka kao da mi se oduzela, prsti desne ruke se skamenili, otekli, prestali da se savijaju, koža je postala modro-tamno-crvena. Nikako ne mogu da umanjim bol, počnem da čitam molitve, bol se malo stiša, ali ne mogu da se prekrstim – boli me pri najmanjem pokretu. Pričali su mi o starcu Sampsonu i pozvali me da posetim njegov grob. Ovde sam osetila snagu molitvi starca kada sam zamolila za pomoć u svojoj bolesti. Pomenuvši Baćušku, duševno umirena, sela sam u autobus da se vratim kući. Naroda je u autobusu bilo mnogo, ja sam još uvek bila pod utiskom priče o podvigu starca, u glavi su mi bile njegove prozorljive oči koje su me gledale sa fotografije na krstu groba. Ni sama ne primetivši uhvatila sam se za držač desnom rukom, a onda videla začuđeni pogled prijateljice i shvatila: dogodilo se čudo! Nestao je ne samo bol u celoj ruci, već i otok, ruka je postala topla, prsti su se savijali i koža je postepeno od modro-crvene dobijala prirodnu boju. Na izlasku iz autobusa sam se u mislima vatreno zahvaljivala Baćuški za isceljenje. A kada sam došla kući, sve sam ispričala sinu. A on je bio svedok mojih noćnih muka. Pregledavši moju ruku zamislio se. Posle toga je počeo bolje da uči, da ide u crkvu, da se moli. Kupili smo i trotomnik beseda starca Sampsona. Njegove besede uče nas mnogo čemu, i njegovim molitvama postaješ drugi čovek. To je zaista svet čovek!“ „Posle čitanja prve knjige žitija starca Baćuška je toliko ušao u moje srce da više nisam mogla da živim bez njegovih knjiga i saveta. Jednom sanjam sledeći san: brzim korakom Baćuška ulazi u sobu, bodar, odlučan, u monaškoj odeći. Prišao mi je i kaže: „Ovo je za tebe, Valja“, i pružio mi Bogorodičinu prosforu. Iz nje je bilo izvađeno toliko čestica da na prosfori uopšte nije više bilo korice. Ogromnu radost sam osetila i nekoliko dana bila pod utiskom ovog sna. Baćuška mi je postao još bliži.“ „Pročitala sam Baćuškino žitije. Kakvo žitije! Koliko je patio! Nisam mogla da ne plačem… Bolujem od pluća. Tako su me ponekad bolela da mi nedostaje vazduh, astma me je mučila. I u takvom bolesnom stanju sam legla na krevet, držeći u rukama Baćuškino žitije i sa suzama i verom ga molila kao živog: „Baćuška, ti si i sam patio od plućne bolesti, pa ti znaš kako to strašno boli. Izleči moja pluća, ja više ne mogu da izdržim!“ I tako sam plačući zaspala. I sanjam knjigu žitija Baćuške i unutra njegov portret sa trnovim vencem. Trnovi na vencu dugački, i na svakoj iglici sa svih strana pričvršćena po 4 brilijanta. Trnov venac je svetlucao, prelivajući se svim bojama. Probudila sam se, a bolova u plućima kao da nije ni bilo. I tako sam se osećala lako i utešeno!“ Na fotografiji iz 1978. godine Baćuška je napisao sledeći tekst: „Bez Gospođe Prečiste za mene utehe nema, ne! Druge nade nema!“ Stalno se na delu kajući, pred postrig u veliku shimu je zapisao pokajni kanon. Proživevši mnogostradalni život, na pitanje bliskih koji su mu najradosniji dani bili u životu, Baćuška je izazovno odgovorio ovako: „Dan Pravoslavlja! Miropomazanje kada sam postao Sergije, sa 19 godina. U godini pogubljenja carske porodice“. Pred svoju smrt Baćuška je preklinjući govorio svojim čadima: „Života mi je još sasvim malo ostalo. Na gubite vreme na prazne stvari, žurite se da živite za Boga… Rusija će ostati mala kao za vreme cara Ivana Groznog, a granica će proći kroz Pečore.“ Starac Sampson (Sivers) je sahranjen na Nikolo-Arhangelskom groblju u Moskvi, parcela 33-A. Od stanice metroa „Ščolkovska“ se ide autobusom 760 do stanice „2. moskovski krematorijum“.