Solidna. Sifra adp6.3

Još jedna knjiga u serijalu o inspektoru Brunettiju. Inspektor Brunetti istražuje misteriozno ubistvo muškarca obučenog u žensku odeću...

Oktav Mure vodi veoma uspešnu parisku modnu kući i obilato zarađuje prodajući žensku odeću i stvari neophodne lepšem polu. Međutim, iza sjajnih izloga i izobilja u prodavnici krije se strašna nemaština. Radno vreme traje čak trinaest sati, radnici rade kao robovi, dok za svoj posao dobijaju bednu platu, smeštaj je užasan, a hrana bedna. Deniz Bodi je mlada provincijalka od dvadeset leta koja je stigla u Pariz nadajući se boljem životu. Ona se zapošljava kao prodavačica kod Murea. Mure je očaran mladom devojkom... POL-V

Pantalone sa „spuštenim strukom“, džemper s mustrom „kora drveta“, haljinica pomalo „smelija“; kad se u prodavnici ženske odeće suočite sa željama kupaca, nijedan zahtev nije previše besmislen i nemoguć. „Pozamašne“ dame uverene da mogu da „uđu“ u broj četrdeset dva, žene opsednute kupovinom, koje i ne primećuju da su već „spržile“ kreditnu karticu i prodavačice koje im, nimalo obeshrabrene, ugađaju, široko se osmehujući. Prodavnica ženske odeće jeste mikrokosmos u koji svako može da uđe da traži najneobičnije stvari i ispolji najneverovatnije želje. S druge strane, opšte je poznato da je kupac u pravu... Nisam ja debela nego je ova haljina tesna priručnik je modnih gluposti, rečnik neverovatnih izraza klijentkinja, zabavan i peckav švenk neverovatne sklonosti ljudskog roda ka besmislicama. Ovo je knjiga o željama, o ženama u potrazi za lepotom, o ljudima koji čeznu za lako ostvarljivom i iskrenom srećom.

Pantalone sa „spuštenim strukom“, džemper s mustrom „kora drveta“, haljinica pomalo „smelija“; kad se u prodavnici ženske odeće suočite sa željama kupaca, nijedan zahtev nije previše besmislen i nemoguć. „Pozamašne“ dame uverene da mogu da „uđu“ u broj četrdeset dva, žene opsednute kupovinom, koje i ne primećuju da su već „spržile“ kreditnu karticu i prodavačice koje im, nimalo obeshrabrene, ugađaju, široko se osmehujući. Prodavnica ženske odeće jeste mikrokosmos u koji svako može da uđe da traži najneobičnije stvari i ispolji najneverovatnije želje. S druge strane, opšte je poznato da je kupac u pravu... Nisam ja debela nego je ova haljina tesna priručnik je modnih gluposti, rečnik neverovatnih izraza klijentkinja, zabavan i peckav švenk neverovatne sklonosti ljudskog roda ka besmislicama. Ovo je knjiga o željama, o ženama u potrazi za lepotom, o ljudima koji čeznu za lako ostvarljivom i iskrenom srećom.

Sadržaj udžbenika raspoređen je u četiri poglavlja. U prvom je obrađena projektantsko-konstrukciona priprema, od ideje do izrade kolekcije, odnosno, opisani su svi poslovi od nacrta prve skice modela, do izrade. U drugom poglavlju objašnjena je konstrukcija i modelovanje ženske odeće. U trećem poglavlju objašnjena je konstrukcija i modelovanje muške odeće. I na kraju, u četvrtom poglavlju prikazano je umnožavanje krojeva odeće, za odabrane modele iz drugog i trećeg poglavlja.

Marija Frančeska VenturoNisam ja debela nego je ova haljina tesnaMeki povezPantalone sa „spuštenim strukom“, džemper s mustrom „kora drveta“, haljinica pomalo „smelija“; kad se u prodavnici ženske odeće suočite sa željama kupaca, nijedan zahtev nije previše besmislen i nemoguć. „Pozamašne“ dame uverene da mogu da „uđu“ u broj četrdeset dva, žene opsednute kupovinom, koje i ne primećuju da su već „spržile“ kreditnu karticu i prodavačice koje im, nimalo obeshrabrene, ugađaju, široko se osmehujući. Prodavnica ženske odeće jeste mikrokosmos u koji svako može da uđe da traži najneobičnije stvari i ispolji najneverovatnije želje. S druge strane, opšte je poznato da je kupac u pravu... Nisam ja debela nego je ova haljina tesna priručnik je modnih gluposti, rečnik neverovatnih izraza klijentkinja, zabavan i peckav švenk neverovatne sklonosti ljudskog roda ka besmislicama. Ovo je knjiga o željama, o ženama u potrazi za lepotom, o ljudima koji čeznu za lako ostvarljivom i iskrenom srećom.6/9

Oktav Mure vodi veoma uspešnu parisku modnu kući i obilato zarađuje prodajući žensku odeću i stvari neophodne lepšem polu. Međutim, iza sjajnih izloga i izobilja u prodavnici krije se strašna nemaština. Radno vreme traje čak trinaest sati, radnici rade kao robovi, dok za svoj posao dobijaju bednu platu, smeštaj je užasan, a hrana bedna. Deniz Bodi je mlada provincijalka od dvadeset leta koja je stigla u Pariz nadajući se boljem životu. Ona se zapošljava kao prodavačica kod Murea. Mure je očaran mladom devojkom... Odlomak: Mure je dobro računao: sve domaćice, one malograđanke u gustim redovima, i služavke sa kapama jurnule su na jeftinu robu, na restlove i „kupone“ izložene sve do ulice. Došlo je do muvanja u rebra, grozničavog guranja oko rafova i korpi iz kojih su, kao da ih je gutala proždrljiva svetina, oticali, nestajali artikli po sniženim cenama. Uprkos hladnom vremenu, prodavci koji su prodavali na pločniku nisu bili u stanju da udovolje svim zahtevima. Neka trudna žena vrisnu. Dve devojčice zamalo nisu ugušene.

HELIOGABAL ILI KRUNISANI ANARHISTA Antonen Arto Raška škola Beograd, 1999. godine, 130 strana. Knjiga je nova. SA POLEĐINE KNJIGE: Malo je poznato da je Antonen Arto, čuveni francuski teatrolog, tvorac teatra surovosti, pesnik i pitopisac, objavio i jedan roman: Heliogabal ili Krunisani anarhista. U romanu se, nastalom na srećnom prožimanju bogate dokumentarnosti i neobuzdane, do usijanja dovedene pesničke mašte, govori o jednom od najekscentričnijih rimskih cezara, koji je svoju vladavinu pretvorio u vladavinu nezapamćenih orgija i zabava, vladaru koji se oblačio u žensku odeću, a svojim ljubavnicima davao titulu carskog muža. Izvanredan, potpuno artoovski roman koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. # 71

MIRJANA PROŠIĆ-DVORNIĆ ODEVANJE U BEOGRADU U XIX I POČETKOM XX VEKA Izdavač - Stubovi kulture, Beograd Godina - 2006 576 strana 25 cm ISBN - 86-7979-194-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1 PREDGOVOR 2 UVOD A Definicija problema i teorijsko-metodološke osnove B Izvori i literatura a) Materijalni izvori b) Pisani izvori c) Likovni izvori d) Narativni izvori e) Usmeni izvori 3 BEOGRAD U XIX I POČETKOM XX VEKA A Politička istorija Srbije u XIX i početkom XX veka B Stvaranje nacionalne kulture 4 PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE I BEOGRADA A Opšti uslovi razvoja B Razvoj trgovine C Razvoj proizvodnih delatnosti a) Zanati b) Industrija 5 DRUŠTVENO-EKONOMSKA, DEMOGRAFSKA I ETNIČKA STRUKTURA BEOGRADA A Društvena diferencijacija B Hijerarhija zanimanja C Antagonizam vrednosnih orijentacija D Položaj žene D Konzervativna i napredna emancipacija E Epilog 6 TRANSFORMACIJA PROSTORNE STRUKTURE BEOGRADA A Orijentalno nasleđe i austrijski uticaji B Beograd postaje srpski grad C Trijumf srpskog graditeljstva D Nove podele i simbolizacije prostora 7 DRUŠTVENI ŽIVOT A Okupljanja, druženja, proslave, zabave, odmor i rekreacija Beograđana u XIX i početkom XX veka B Nacionalna osećanja i godišnji verski praznici C Hotelske dvorane i kafane kao mesta zabave i kulturnih zbivanja D Pozorište E Gala večernje zabave i balovi F Aktivnosti i zabave pod vedrim nebom G Izleti i putovanja H Sport kao edukacija i rekreacija 8 SRPSKI GRAĐANSKI KOSTIM A Levantinski kostim B Vreme tranzicije i nacionalni kostim C Ženski srpski građanski kostim a) Idealtipski obrazac kostima b) Vreme nastanka, poreklo i stilske karakteristike kostima c) Nabavka i izrada delova kostima d) `Modna` faza,,fiksiranog“ kostima e) Simbolika kostima D Muški srpski građanski i nacionalni kostim a) Spontano transformisani kostim b) Pokušaj kreiranja nacionalnog kostima `odozgo` 9 MODA U XIX I POČETKOM XX VEKA A Opšte karakteristike B Ženska odeća a) Moda turnira (1870-1890) b) Moda zvonastih suknji i ,,S` linije (1890-1908) c) Moda velikih šešira i uskih suknji (1908-1914) C Muška odeća D Dečja odeća 10 TRŽIŠNA PONUDA - EKONOMSKI NIVO MODE A Proizvodnja odevnih artikala a) Izrada tkanina b) Krojači muškog odela c) Krojači ženskog odela d) Izrada donjeg rublja e) Krznarićurčije f) Proizvodnja obuće g) Izrada muških šešira h) Opremanje i izrada ženskih šešira i) Izrada veštačkog cveća j) Izrada i popravka kišobrana i suncobrana k) Izrada rukavica, čarapa, veza, pozamanterije, plisea 1) Uslužne delatnosti B Trgovina odevnim predmetima a) Razvoj tržišnog plasmana pomodnih artikala b) Specijalizovane radnje u Beogradu 1 Trgovine metražnom robom 2 Pomodno-galanterijske trgovine 3 Konfekcijske trgovine c) Rasprodaje i specijalne ponude 11 JEZIK MODE - MODNI ŽURNALI 12 POSLE SVEGA PRILOZI I Spisak datih dozvola za držanje zabava u 1897 godini II Društveni život i odevanje u Beogradu krajem XIX i početkom XX veka u književnim delima Popis ilustracija Popis tabela Skraćenice Izvori Literatura Beleška o autorki `U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

U jeku sovjetske invazije na Češku 1968. braća Ondra i Kamil doputovali su iz haosom zahvaćenog Praga u zabito rodno selo njihovog oca, na severu Češke. Ostavljeni na staranje neobičnom stricu, dečaci će morati da se izbore za svoje mesto među živopisnim meštanima: seoskim čudacima, brutalnim dečjim bandama, vračarama, alkoholičarima i gomilom drugih sumnjivih likova koje prate svakojake glasine. A kada tajna policija, koja traga za njihovim ocem, počne da se raspituje i za njih, Ondra i Kamil će biti prinuđeni da donesu teške odluke kako bi sačuvali živu glavu. Istovremeno, u okolnim šumama počinje da se dešava serija bizarnih smrti… Noćna smena je velika metafora o sazrevanju u nasilnom okruženju. Deca su protagonisti ovog romana, koji se odigrava za vreme praškog proleća. Topol se kroz svoje junake poigrava pitanjima identiteta: često se ne može pouzdano utvrditi ko govori, dečaci razmenjuju garderobu, stara vračara zamenjuje Ondru sa njegovim dedom, muškarci u kafani se maskiraju u devojke i medvede, Kamil se preoblači u žensku odeću, a likove iz snova teško je razlučiti od onih iz stvarnosti. Nestabilnost identiteta Topolovih junaka odslikava nestabilnost Češke, koja s jedne strane pokušava da stvori „socijalizam s ljudskim likom”, dok s druge strane sovjetski režim guši svaku ideju promene. Paradoks neuspele transformacije Topol sumira ovako: Buduće generacije biće najhumanije u istoriji čovečanstva. Njihova ljudskost biće neranjiva poput mehanizma mašine.

U jeku sovjetske invazije na Češku 1968. braća Ondra i Kamil doputovali su iz haosom zahvaćenog Praga u zabito rodno selo njihovog oca, na severu Češke. Ostavljeni na staranje neobičnom stricu, dečaci će morati da se izbore za svoje mesto među živopisnim meštanima: seoskim čudacima, brutalnim dečjim bandama, vračarama, alkoholičarima i gomilom drugih sumnjivih likova koje prate svakojake glasine. A kada tajna policija, koja traga za njihovim ocem, počne da se raspituje i za njih, Ondra i Kamil će biti prinuđeni da donesu teške odluke kako bi sačuvali živu glavu. Istovremeno, u okolnim šumama počinje da se dešava serija bizarnih smrti... Noćna smena je velika metafora o sazrevanju u nasilnom okruženju. Deca su protagonisti ovog romana, koji se odigrava za vreme praškog proleća. Topol se kroz svoje junake poigrava pitanjima identiteta: često se ne može pouzdano utvrditi ko govori, dečaci razmenjuju garderobu, stara vračara zamenjuje Ondru sa njegovim dedom, muškarci u kafani se maskiraju u devojke i medvede, Kamil se preoblači u žensku odeću, a likove iz snova teško je razlučiti od onih iz stvarnosti. Nestabilnost identiteta Topolovih junaka odslikava nestabilnost Češke, koja s jedne strane pokušava da stvori „socijalizam s ljudskim likom”, dok s druge strane sovjetski režim guši svaku ideju promene. Paradoks neuspele transformacije Topol sumira ovako: Buduće generacije biće najhumanije u istoriji čovečanstva. Njihova ljudskost biće neranjiva poput mehanizma mašine . Prevod sa češkog: Uroš Nikolić Povez knjige : mek Strana : 252 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Iz recenzije: ’’Roman slobodne forme, erotska SF komedija HoloФaust, autora Milenka Sokića. Imajući u vidu da se, u periodu između 2069. i 2071. godine, odigrao Treći svetski rat, koji je zbrisao dobar deo čovečanstva a preživele osudio na svakojake vidove telesno-duševnih nedostataka, penzionisana profesorka istorije, Radmila Cimerman Milutinović, trenutno raspolaže sa tri glave. Godine 2090, Srpska napredna stranka proslavlja veliki jubilej – 78. godišnjicu svoje vladavine i 70. godišnjicu spektakularnog trijumfa nad VSO (virtuelnom srpskom opozicijom). Za proleće iste godine zakazana je i Finalna Bitka, u nordijskoj mitologiji poznatija kao Ragnarok. Gospođi Milutinović je, krajnje sumanutim spletom okolnosti, ukazana neobična čast, jer je za poprište bitke izabrana njena avlija sa okolnim proplancima, dok je njena gostoljubiva hacijenda prerasla u Valhalu, menzu za predah poginulih ratnika. Visoka radijacija je, čini se, naudila svima izuzev njenom unuku, mladom Neuspelom Faustu, koji je jedan od retkih kome je pošlo za rukom da nakon nuklearnog holokausta ostane sa jednom glavom. Ako izuzmemo feminiziranog Atilu Biča Božjeg, vrelog lezbo androida Lauru, Bulgakovljevog mačora Behemota koji šmrče kokain u pauzi između deflorisanja prelepih devojaka, i skeleta ćutologa, može se reći da univerzum okupljen oko babe i unuka ni po čemu nije apsurdan i paranormalan. Radmila je lernejska hidra, a ne kerber, te odsecanjem svake njene glave izrastu dve nove. Parnoglava Radmila na sve načine potkopava ugled koji Bič uživa, optužujući ga da je edipovac i beta muškarac koga je rođena supruga godinama seksualno ponižavala, oblačeći ga u žensku odeću, nad njim sprovodeći peging i slične femdom tehnike… Gde prestaje lična, a počinje kolektivna drama?’’

Knjaževac Presing, 2020. Roman slobodne forme, erotska SF komedija HoloФaust, autora Milenka Sokića. Imajući u vidu da se, u periodu između 2069. i 2071. godine, odigrao Treći svetski rat, koji je zbrisao dobar deo čovečanstva a preživele osudio na svakojake vidove telesno-duševnih nedostataka, penzionisana profesorka istorije, Radmila Cimerman Milutinović, trenutno raspolaže sa tri glave. Godine 2090, Srpska napredna stranka proslavlja veliki jubilej – 78. godišnjicu svoje vladavine i 70. godišnjicu spektakularnog trijumfa nad VSO (virtuelnom srpskom opozicijom). Za proleće iste godine zakazana je i Finalna Bitka, u nordijskoj mitologiji poznatija kao Ragnarok. Gospođi Milutinović je, krajnje sumanutim spletom okolnosti, ukazana neobična čast, jer je za poprište bitke izabrana njena avlija sa okolnim proplancima, dok je njena gostoljubiva hacijenda prerasla u Valhalu, menzu za predah poginulih ratnika. Visoka radijacija je, čini se, naudila svima izuzev njenom unuku, mladom Neuspelom Faustu, koji je jedan od retkih kome je pošlo za rukom da nakon nuklearnog holokausta ostane sa jednom glavom. Ako izuzmemo feminiziranog Atilu Biča Božjeg, vrelog lezbo androida Lauru, Bulgakovljevog mačora Behemota koji šmrče kokain u pauzi između deflorisanja prelepih devojaka, i skeleta ćutologa, može se reći da univerzum okupljen oko babe i unuka ni po čemu nije apsurdan i paranormalan. Radmila je lernejska hidra, a ne kerber, te odsecanjem svake njene glave izrastu dve nove. Parnoglava Radmila na sve načine potkopava ugled koji Bič uživa, optužujući ga da je edipovac i beta muškarac koga je rođena supruga godinama seksualno ponižavala, oblačeći ga u žensku odeću, nad njim sprovodeći peging i slične femdom tehnike…

Stvaralaštvo srpskih spisateljica prve polovine XX veka u kontekstu francuske književnosti i kulture Monografija Francuska veza umnogome prati tradiciju učvršćivanja i produbljivanja francusko-srpskih književnih i kulturnih veza, ali iz jedne perspektive koja do danas nije bila u centru istraživačke pažnje. Reč je o srpskoj ženskoj književnosti koja je, razume se, paralelno sa književnošću u javnosti dominantno prisutnih muških autora, vodila intertekstualni dijalog sa francuskom književnosti. Rezultati naših analiza pokazuju da su francuski jezik, književnost i kultura imali izrazito značajnu ulogu u stvaralaštvu srpskih spisateljica prve polovine HH veka, kao što su Jelena J. Dimitrijević, Isidora Sekulić, Кsenija Atanasijević i Julka Hlapec Đorđević. Odjeci te ženske frankofilije iz koje neretko izbija angažovani feminizam, manifestuju se, više ili manje očigledno ili prikriveno, u najrazličitijim vidovima intertekstualnih veza i imagoloških analogija, što svedoči o visokoj produktivnosti interkulturnih dodira i razmena na tradicionalno prijateljskoj, premda ponekad odveć idealizovanoj relaciji Francuska–Srbija.

Zavodljive čarolije za moderne vještice Ovo je knjiga namijenjena mladim djevojkama, koja im uz pomoć svakodnevnih sastojaka i malo čarolije, omogućuje da postanu najčarobnije žensko biće u bližoj i široj okolici! Knjiga je puna čarolija s magičnim rezultatima - kako odabrati senzacionalnu odjeću i ostaviti trajan dojam, kako privući svoju srodnu dušu ili kako zadržati ljetnu vezu s mora.

Pažnja! ODJEĆA UMJETNOST IDENTITET TEHNIČKI FAKULTET U BIHAĆU 2O14 ZBORNIK RADOVA B I H A Ć 2O14 R e f e r e n c e ODIJEVANJE RASKOŠ KAD KUPOVINA NIJE RAZONODA MODA POTROŠNJA ZAKON O ZABRANI NOŠENJA ZARA I FEREDŽE IZ 195O. U BOSNI i HERCEGOVINI NOVIJE ZABRANE ŽENSKIH MUSLIMANSKIH ODIJEVNIH PRAKSI U EVROPI MODA I IDEOLOGIJA `NEVJERNIK PRVE KLASE` - MODERNA VOJNA UNIFORMA TRENERKA I ZLATNI LANAC MODNI ADVERTISING IMJETNOST I MUŠKOST VEO I GRUDI KABANICA ILI LJUBAVNICA MODA, TRADICIJA I/ILI MODERNOST. SRPSKO SLIKARSTVO 1918-1941 (Simona Čupić) ............................................................... FOTOGRAFIJE U KOLORU !!!!!!! BROŠ LATINICA 199 STRANA NEKORIŠĆENO NEOTVORENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!!! s

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pink Flojd (engl. Pink Floyd) engleski je rok bend, osnovan 1965. godine. Bend su činili Dejvid Gilmor, Sid Baret, Ričard Rajt, Nik Mejson i Rodžer Voters. Svojim inovativnim stilom, virtuoznošću, filozofskim tekstovima, vizuelnim performansom tokom koncerata, inovativnim izgledom omota ploča, svojevrsnom upotrebom elektronike i kvalitetnom melodikom i harmonijom bend je obezbedio svoje mesto u istoriji roka i svojevremeno se zacrtao u sam vrh svetske muzike. Sigurno jedna od najuticajnijih i najuspešnijih grupa svih vremena, što dokazuje činjenica da je bend prodao preko 250 miliona albuma širom sveta.[1] Grupa je primljena u članstvo Rokenrol kuće slavnih 1996. godine.[2] Biografija Osnivanje i počeci benda Godine 1964, tri prijatelja - Rodžer Voters (gitarista), Ričard Rajt (klavijaturista) i Nik Mejson (bubnjar) - su osnovali bend koji se zvao Sigma 6. Kako nije uspeo da se proslavi, bend menja ime u T-Sets. Kasnije, sredinom 1965. nastaje The Abdads sa novim članovima Klajvom Metkalfom (bas-gitara), Kit Nobls i Džulijet Gejl (prateći vokali). Bend ponovo menja ime u The Screaming Abdads i The Architectural Abdabs. 1965. bend ponovo uzima ime Sigma 6, Rodžer Voters se prebacuje na sviranje bas-gitare jer se bendu priključuju gitaristi Bob Klouz i Sid Baret. Sid je hteo da ime benda promeni u The Pink Floyd Sound, ali su promenili ime benda u samo Pink Floyd, koje je spoj imena dvojice poznatih bluzera, Pinka Andersona i Flojda Kaunsila. Kasnije te godine Bob Klouz je napustio grupu. Godine 1967, bend je učestvovao u filmu Pitera Vajtheda Tonite Let`s All Make Love in London. U filmu je snimljena jedna njihova proba iz januara 1967. godine, na kojoj sviraju stvari `Interstellar Overdrive` i `Nick`s Boogie`. Bend zatim u saradnji sa Blackhill Enterprises izdaje dva singla, Arnold Layne u martu i See Emily Play u junu 1967. Arnold Layne, pesma o ludom transvestitu koji krade žensku odeću, bila je zabranjena na BBC Radiju 1, ali i pored toga je dostigla šesnaesto mesto na Britanskoj listi singlova. See Emily Play dostiže čak šesto mesto i ovi singlovi najavljuju njihov budući uspeh, iako je bend odbijao da svira te pesme uživo, smatrajući ih isuviše konvencionalnim. Avgusta 1967. bend izdaje debitantski album The Piper At The Gates Of Dawn koji dostiže šesto mesto na Britanskoj listi albuma. Bend je 1967. godine bio na turneji sa tada već poznatim gitaristom Džimijem Hendriksom. Tokom turneje u SAD, Sid Baret se razboleo zbog upotrebe LSD-a. Njegova zavisnost doprinela je imaginarnom pisanju pesama, ali za vreme snimanja drugog albuma A Saucerful Of Secrets, njegova zavisnost se otrgla kontroli. Sid je pisao pesme za bend do 1968. godine, ali je zbog lošeg fizičkog i mentalnog stanja koje se pogoršalo upotrebom droga bio gotovo neupotrebljiv na sceni. Zbog Baretove nestabilnosti u bend je doveden gitarista Dejvid Gilmor, Baretov školski drug, i jedno kratko vreme tokom 1968. godine bend je nastupao u petočlanom sastavu. Nakon što je Baret napustio bend, 1968. godine, Dejvid Gilmor je značajno uticao na ostatak benda i skupa sa Votersom predstavljao samo jezgro grupe tokom njihovog zajedničkog postojanja. Izdavačka kuća Blackhill Enterprises napušta bend i ostaje sa Baretom, ali bend nalazi novog menadžera Stiva O`Rurka koji je ostao uz bend do svoje smrti 2003. godine. Baret je izdao dva solo albuma (The Madcap Laughs iz 1969. i Barrett iz 1970. godine, na kojima su svirali njegovi bivši drugovi iz benda), a zatim se povukao iz sveta muzike....

STRIP 2 07064) ROMSKIM PUTEVIMA monografija, Novi Sad 2021 , Odevanje i ukrašavanje Roma nije bilo predmet posebnih istraživanja u Srbiji, ali i u svetu, pa ova fotomonografija predstavlja pionirski poduhvat. Ona je usmerena na žensku nošnju, koju prikazuje u široj vizuelnoj perspektivi - zajedno sa kosom i nakitom, distinktivnim elementima u izgledu Romkinja u Srbiji, posebno u Vojvodini u 20. veku. U fokusu su oni delovi odeće i ukrasa koji su se svojom specifičnošću i dugotrajnošću izdvojili kao kulturno nasleđe i potvrdili status nošnje. Ova fotomonografija dokumentuje kreativno spajanje elemenata raznorodnog kulturnog porekla u ženskoj romskoj nošnji, ali ukazuje i na uticaj koji je ona izvršila na svetsku modnu scenu putem hipi pokreta 60-ih godina 20. veka, ali i u drugim prilikama kasnije. Fotografije pričaju isto toliko priča o ženskom kulturnom nasledu romske zajednice, koja je vekovima deo kulture Srbije. dr Sanja Zlatanović Etnografski institut SANU, Beograd odlično očuvano, tvrd povez, format 21,5 x 30 cm , ilustrovano, latinica, 77 strana

Kad neprijatelj duše naše, đavo, ne može da postigne svoj cilj na drugi način, on pribegava sledećem: draži u čoveku prirodni nagon. Primera radi, često se pomračuje um podvižnika gledajući prijatna lica. I đavo tada čini sve da bi izazvao rđave i nečiste pomisli. Tako on satanskim lukavstvom, ne napada hrišćanina neposredno (otvoreno) zato što bi i reakcija bila odgovarajuća, nego posredno. I pošto pobedi čoveka na početku i ovaj se saglasi sa grehom, kasnije ga navodi na rđava i nečista dela. Potrebno je mnogo pažnje, jer može tako da padne i neko ko je dospeo visoko u vrlini. Ženska lepota, odeća, nakit i uopšte nepažljivo i bezobrazno ponašanje njihovo, jesu povodi da padne podvižnik. Potrebno je dakle, mnogo obazrivosti. Telesne požude i telesna iskušenja su vatra sa kojom se ne treba igrati, jer će sigurno izgoreti. Ono što je potrebno u slučaju ove borbe, jeste neobraćanje pažnje. Jer, što više značaja dajemo iskušenjima, toliko nas Satana više iskušava. Bez svake sumnje, oni koji hrabro podnose iskušenja su „bogoljubci“. Zlopate se, iscrpljuju se često od žestine telesnih iskušenja, ali ne odstupaju zbog ljubavi Božije i spasenja svojih duša. Ne nasedaju laskanjima i lažima đavolskim. Znaju dobro da su sve ovo mamci koje satanskom umetnošću stavlja na svoju udicu „lukavi“ da ulovi dušu i da je odvede u propasti očajanje. Oni, dakle, koji se iskušavaju a ne odstupaju, nisu poznati samo Bogu nego i đavolu koji ima veliku želju da iskušava Božije ljude, kao pravednog Jova. Bog nikada ne ostavlja podvižnika, ali se za trenutak uklanja, tako da se ispita vera njegova. I ne ostavlja nikada đavola da ga napada više nego što može da podnese. Ne koliko hoće đavo, nego koliko hoće Bog. To je mera iskušenja. Zato što Bog hoće da se iskušavaju istiniti i nepokolebivi borci. Ko se bori nepokolebivo protiv iskušenja, ne mari nizašta, odbacuje sve i jedino što ga interesuje jeste da bude ugodan Bogu. Dobar borac sve radosti i slavu svetsku smatra za đubre u sravnjenju sa ljubavlju Božijom. I koliko podvižnik napreduje u vrlini, toliko se smirava i svu slavu odaje Bogu koji mu pomaže i jeste uzrok njegove pobede. U času kada nas zaokupe iskušenja, pomolimo se Bogu govoreći: „Samo si Ti Gospode, silan, i naša borba je prvo Tvoja borba. U Tvoje ruke se predajemo. Ratuj, i pobeđuj sa nama“. Tako se isprobavaju dobri borci kao što se proba zlato u ognju, čisteći se od nepotrebnih sastojaka i izlazi pročišćeno. Bez ognja ne možeš da ga prepoznaš, zato što je izmešano sa drugim nekorisnim materijama. Bez iskušenja hrišćanin se ne može očistiti od prljavštine duše koja mu ne dozvoljava da se približi Bogu. Lažni hrišćani se kolebaju lako kada se nađu u ognjenoj peći iskušenja, i tako se udaljuju od Boga. A kolebaju se zato jer su otvorili vrata duše đavolu nemarom i gordošću. Tako ih Božija blagodat napušta, a Satana se raduje zbog svoje pobede. Ovi hladni hrišćani su lažni i gube duhovne snage čak dotle da se osećaju prazni. Padaju, jer smatraju pad slatkim i ne čine nikakav pokušaj da istrpe teškoće borbe. Oni koji su duševno lenjivi, ne boje se samo velikih iskušenja. Oni drhte i uznemiravaju se i od buke koju stvara šuštanje lišća. Postaju malodušii za sitnice i ne mogu da izdrže malo gladi ili neku laku bolest. Veliki podvižnici pobeđuju prohteve tela i gladujući, vežbaju sebe u uzdržanju i podvigu. Oni nalaze smisla da ukroćuju svoju prirodu, jer znaju da se telo protivi duhu. Trude se da zadobiju vrlinu i hrabro izdrže iskušenja, jer znaju da od njih bivaju savršeni, zbog čega se i Bog raduje. Sa blagodarnošću podnose trud, bolove i žrtvu za ljubav Božiju. Iskušenja i đavolska lukavstva podnose junački i sa velikom mudrošću. Tako pobeđuju Satanu i napreduju u vrlini, zbog čega se raduje nebeski Otac, koji he im dati u dan Suda venac pobede. Sadržaj: – rat đavola – bdenije – duhovni saveti – iskušenja – telo-neprijatelj duše – plod posta – ono što je korisno za dušu našu – trpljenje – ljubav božija – šta je čoveku na korist – obrađivanje duše naše – kako da sačuvamo čistim srce naše – kako se čovek spasava – kako nam koriste svetitelji – odrečenje sebe – sredstva za spasenje – zadobijanje vrline – osuđivanje drugih – čistota duše – zapovesti Božije 100 str.

Autor: Ariel Buto Povez: meki Format: 14 x 20,5 cm Strana: 180 Pismo: latinica Roman `Kreten!` prodat je u preko 20.000 primeraka samo u Francuskoj Šta to savremene Evropljanke u stvari hoće? I kako do toga dolaze? Florans, Eliz i Karolin, tri prijateljice u najboljim godinama, nalaze se u vrtlogu modernog života. Muževi, ljubavnici, roditelji, deca, prijatelji, rođaci – svi traže dovoljno vremena, novca, ljubavi, posvećenosti... `Brak nije završetak, već ograničenje puta koji treba da sledimo,` uviđa Florans nakon bračnog brodoloma. Ali kako preživeti krah i raskinuti sa prošlošću? Dok se Eliz bori sa prvim izdajničkim borama, iskušenjima prošlih ljubavi i porodičnim obavezama, Karolin se pita šta da uradi kada nađe idealnog muškarca koji, nažalost, ima samo jednu manu. Ali, na početku i na kraju, koliko god godina imale, ostaje institucija ženskog pižama žura i smeh ispod pokrivača `kao devojčice koje misle da nikada neće odrasti, da se nikada neće udati niti napustiti prijateljice...` `Kao da Ariel Buto nosi naočare o kojima smo sanjali kada smo bili deca, znate one magične naočare koje vam omogućuju da vidite šta se nalazi ispod odeće... I ne samo to, ona i čuje naše glasove. I konačno, ona čita naše misli, zna kako zavodimo, kako se ponašamo prema ženama, ona bez sumnje odlično poznaje kretena koji se nalazi u svakom od nas.` - Gi Karlije k-5

Detalji predmeta Stanje Polovno Lička narodna nošnja LIKA - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedn --- 29.03. 17:21 prodavac je promenio načine slanja ---

Sadržaj: Lepa Helena ili helenski smisao za lepotu Snaga i uticaj Homerova pesništva ili na izvorima umetničke lepote Homer kao ličnost u ogledalu svojih poredaba Stihijske i druge prirodne pojave u Homera, naročito u njegovim poredbama Poredbeni venci u Homerovoj Ilijadi Homerova Ilijada i naše narodne pesme Homerova Odiseja u ogledalu naših narodnih pesama Hesoid prema Homeru Odlike Homerova sluha i vida Tri ženska lika u Odiseji Sapfa božanstvena Arhiloh Eshilova edipodija kao tetralogija Tragedija Eshilova i njena etika Put u nebo i put u Had ili tragičnost nadljudskog Eshil i Višnjić Stvarnost i privid u Sofoklovu caru Edipu Tajna smrti i groba u Sofoklovu Edipu Kolonskom Vladarska naredba i nepisani zakon u Sofoklovoj Antigoni Etika u Sofoklovu Ajantu Kob lepote u Sofoklovim Trahinjankama O Euripidovoj Alkestidi Euripidova Medeja i njen etički značaj Tragedija mladenaštva u Euripidovu Hipolitu Euripidova kritika Delfa O Aristofanovoj Lisistrati Slavuj u helenskih, latinskih i srpskih pesnika Aleksandar Makedonski u našim književnostima Odjeci helenskog romana u potonjim književnostima Registar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogato opremljena knjiga, i kvalitetno uradjena! Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija Poreklo Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli. Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge....

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting