Opis Blistava, jeziva, raspričana književna poezija Knjiga pripovedaka Kiša mora pasti Mišela Fejbera – pisca romana Ispod kože, kultne knjige prevedene već na 24 jezika – otkriva izuzetno živu imaginaciju, snažnu ljubav prema jeziku i avanturističku svestranost. Razigran, ali i duboko potresan, pakosno satiričan, ali i saosećajan, Fejber u ovim pričama uvek pogađa u neočekivani akord. Retko se viđa satira napisana tako blagom rukom, ili tragedija ispričana sa toliko lakoće. "Ljubitelji pripovedaka, obratite pažnju: Somerset Mom se spario sa ljanomMakjuanom, a Kiša mora pasti je njihov monstruozni, veličanstveni, prvi izdanak… Zapanjuje različitost tema, karaktera i stilova, od istančanog psihološkog testiranja do košmame naučnefantastike ig roteskne parabole". Dankan Maklin Prevod sa engleskog Predrag Šaponja

Opis „Detaljnije opisivanje toka pojedinačnih partija ove igre je zabranjeno rezolucijom 634 (Osuda slovenske najezde) UPR-a (Ujedinjena plemena i rodovi), te rezolucijama 1456 (O igrama koje izumiru), i 1456a (popravljena verzija, nakon primjedbe avarske delegacije, O igrama koje možda izumiru), te smo stoga bili prinuđeeni da protokol igre naših odmoraša napišemo nevidljivim mastilom na poslednjim „bijelim” stranicama ove knjige.“ Časovničara i sačasnike različiti će čitatelji čitati na različite načine. Treba ovdje spomenuti da se ova „zbirka postistorijskih priča“ može čitati i u ključu „vjenčanja teologije i psihologije“. (…) To je rukopis dvojako drukčiji od većine izdanja na religijske teme štampanih kod nas. A zatim, on je i – kako je već nagoviješteno – stilom dobrano drukčiji od većine knjiga koje se bave srodnim temama. (…) Možda ipak ponajprije treba istaknuti činjenicu da se u Časovničaru i sačasnicima prepoznaje zbiljski ekumenizam i zbiljska tolerancija. Časovničar i sačasnici tolerantni su jedni prema drugima, a iz duha njihovih rasprava naslućuje se ekumenizam kao praksa, ne kao puka parola. To je zapravo najdobrodošlije osvježenje hic et nunc… (Muharem Bazdulj) I tako smo, čitajući Časovničara, i sami prošli kroz proces učenja. Formalna rešenja koja pisac preispituje, jezik koji dekonstruiše, sve su to simptomi potrage za oblikom koji neprekinutom učenju, baš kao što je i zapoveđeno, treba dati u naše vreme. Poetičke tendencije Papinog rukopisa, poigravanje graničnim okolnostima usmeno-pisano, kombinovanje proznog izraza i stiha, ispitivanje jezika i granica njegovog značenja, to se moglo videti u ranije objavljenim Nesabranim pričama koje su hronološki nastale posle Časovničara i sačasnika, u Časovničaru su već naznačene. Pisac još nije dao konačni odgovor na pitanja odnosa forme i sadržaja, kao ni na, već pomalo otrcano pitanje o statusu pisane reči. Stvar je, međutim, u tome, što to shvatimo tek kada smo knjigu pročitali. A čitajući i učeći saučestvujemo u plemenitom i nadasve neophodnom poslu oko čoveka i njegove duše. (Gordana Todorić) Eliezer Papo (1969, Sarajevo) profesor je sefardske književnosti na Ben-Gurion Univerzitetu u Negevu, redovni član Izraelske nacionalne akademije za Ladino i dopisni član Španske kraljevske akademije. Dosad je objavio više zbirki priča i jedan istorijski roman – Sarajevska megila: skica za portret jednog svijeta u trinaest poteza (2001), koji se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Tokom 2022. IK Agora objavila je njegovu knjigu Nesabrane priče i još nesabranije misli i crtice, a o desetercu da se i ne govori. Odlomak iz knjige u PDF formatu.

Opis PISAC KOJI SE ČITA BEZ DAHA Majls Grin budi se u nepoznatoj bolnici, nemajući pojma kako je tamo dospeo, niti ko je on. Ne prepoznaje svoju ženu, niti se seća imena njihove dece. Neverovatno lep i stasit doktor saopštava mu da je njegov nervni centar za sećanje povezan sa seksualnom aktivnošću i poziva još zanosniju medicinsku sestru Kori da mu pomogne sa lečenjem… U jednoj krajnje nekonvencionalnoj bolničkoj sobi čitalac prisluškuje ozbiljne razgovore, jetke psovke i urnebesno ruganje u erotskom gerilskom ratu o kojem pripoveda Mantisa. Ovaj roman teži da istraži prirodu stvarnosti i stvaralaštva, otuđenje umetnosti, razvoj književnosti, odnos između polova i još mnogo toga. Prevod sa engleskog Alen Bešić

Opis SENTIMENTALNO VASPITANJE JUNAKA ROMANA Nije istina da Pisac mora da zna baš sve vezano za književnu tvorevinu koju je stvorio. Ne mora da ima baš takvu kontrolu nad (svojim) junacima: valjda su i oni zaslužili da imaju poneku tamnu, skrivenu stranu? U novoj knjizi priča, izrazito metaproznog impulsa i u živom intertekstualnom dijalogu sa dobropoznatim imenima svetske književnosti – Tolkinom, S. Kingom, Murakamijem, Dikensom, Tvenom, Zebaldom, Gejmenom, Dž. Ostin, A. Kristi, Asimovim, Melvilom, Lorkom, Hajnlajnom i dr, pa sve do povratka „razgovoru“ i sa sopstvenim autorskim „ja“, Đorđe Pisarev otvara vrata ličnoj (s vremena na vreme autoironičnoj i humornoj) autopoetičkoj viziji „sentimentalnog vaspitanja junaka romana“. I dok se negde u palimpsestima teksta naziru Dikensov Dejvid Koperfild, Geteov Vilhelm Majster, Volterov Kandid, Fildingov Tom Džouns ili pak Manov Čarobni breg, sada u jednom sasvim novom postmodernom spisateljskom činu dekonstrukcije, Pisarev aktivira žanrovski eksperiment sa romanom o umetniku (künstlerroman) i ukršta ga sa sopstvenim odnosom prema procesu pisanja, koji kao rezultat čitaocima nudi jasnu ideju o moći književnosti i njenom statusu. Čitav niz ulančanih karika iz suptilnog sistema narativne strategije, a sa akcentom na Junaku, i to ponajviše junaku (bildungs) romana slažu se, uz tihi klik(taj) u zaumnim, duhovitim i maštovitim sklopovima (sentimentalnim slapovima emocija), a radoznali čitalac ove minijaturne novele savladavaće „stepenik po stepenik“, idući u korak sa samim piscem, uz nezaobilazno „zadovoljstvo u tekstu“ – dobijajući tako estetsku, ali i teorijsku sliku o delovanju proze/priče na ljubitelje umetnosti, to jest: života! Đorđe Pisarev (1957) jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, urednik novosadskog Dnevnika, autor 21 prozne knjige, od kojih posebno preporučujemo I noć se uvukla u njegovo srce, Velika očekivanja, U kuhinji sa Zevsom, Stanica za lov na kitove…

Opis „Čitanjem Arhitektonske beležnice Darka Veselinovića koja obuhvata 17 eseja od kojih je,važno je napomenuti, polovina posvećena danas pomalo skrajnutom arhitektonskom programu – stambenom, uranjate u svet manje poznate ali ne i manje uzbudljive arhitekture. Uzbudljivost je obezbeđena kako autorovim stručnim, iscrpnim i zanimljivim opisom samih dela tako i njegovim pronicljivim sagledavanjem društvenog konteksta njihovog nastanka i trajanja. Povezivanjem arhitektonskog dela i njegovog društvenog konteksta, on ne samo što iznova potvrđuje postulat o utisnutosti društvenih vrednosti i stremljenja u arhitektonsko delo, o arhitekturi kao projekciji društva u prostoru, već ide i korak dalje i osvetljava potencijal arhitekture otpora.“ – Svetlana Radović „Pored urođenog talenta da na svojim proputovanjima vešto pronađe neku zanimljivu i za našu sredinu gotovo neistraženu građevinu, Veselinović poseduje veoma stručan, jezgrovit i razumljiv način pisanja, kojim čitaoca iscrpno upoznaje sa tematikom. Čitajući neke tekstove, nakratko možemo doživeti osećaj kao da smo ponovo u 19. veku, kada su do naših predaka ovakve i slične informacije dolazile iz priča i fotografija malobrojnih političara, novinara i naučnika, jer o zdanjima koja su u ovoj knjizi opisana, najveći broj naših etabliranih stručnjaka istoričara arhitekture nema nekih značajnijih informacija… Izborom tema i literarnim stilom, ovo delo može se svrstati u značajnija istorijsko-arhitektonska ostvarenja, koja naučnim istraživačima otškrinjava vrata ka nekim novim, do sada neistraženim temama, a svim drugim poznavaocima i ljubiteljima arhitekture jedno vredno produbljivanje znanja koje su da sada imali o nekim gradovima, arhitektonskim stilovima i pojedinačnim objektima.“ – Marko Stojanović

Opis Roman London, Pomaz Petra Miloševića i danas, nakon dve decenije od prvog pojavljivanja među čitaocima, sveže i čilo, sasvim neposredno iznosi svoju literarnu istinu. Stiže iz severne srpske dijaspore i donosi svoju žestoku ljubavnu priču iz Londona, a Pomaz je nacionalni geto čiji pravi smisao postoji još samo u asocijacijama i pričama iz detinjstva.

Opis ŽENA NA RAZMEĐI VEKOVA UZBUDLJIVA (PSEUDO)ISTORIJSKA POVEST O ŽIVOTU, USUDU I TRADICIJI Novi roman Rajka Lukača Divit i rukopisi primer je savremenog faktografsko-fikcionalnog pripovedanja u kojem Istorija i sve ono činjenično sada postaje „Terra incognita“ – nešto novo, neotkriveno, intrigantno – u mističnom mozaiku (pseudo)istorijskih biografija. Prateći sudbine junaka ove knjige, rečenica „Reći ko ne reći, gdje nije svjedok divit i hartija“ možda je i jedna od osnovnih formotvornih strategija oblikovanja romaneskne postmoderne istoriografije u kojoj, u živopisnim proznim pejzažima, divit kao kompleksni simbol i svedok kazuje sopstvenu Priču. I dok se tekst poput Borhesovog „vrta sa račvastim stazama“ pretvara u „hermetizam istorije“ i slagalicu „nestabilnih saznanja“, pred čitaocem se „dokumentovano“ pojavljuju sudbine istorijskih i fiktivnih junaka idući od davnih vekova do sadašnjeg trenutka: Gabije ili Gajbija, turskih sultana, vezira, prepisivača, guslara, popova, manastira i gradova, pa sve do vremena Josipa Broza Tita. Uzbudljivi tekstualni lavirinti formalno podeljeni na tri celine: Arabica, Latinica i Ćirilica, pritom uokvireni svedočanstvima o sudbini mističnog divita, dodatno aktuelizuju i jezik i pismo kao jedinstvene biotope istorije i autentične junake jedne interaktivne istorijsko-kulturološke zagonetke. Bilo da ovaj roman čitamo „red po red“, kao kompleksnu celinu, bilo da se opredelimo za pojedinačne pripovesti ili pak pojedinačna poglavlja, sasvim je sigurno da se pred nama uvek iznova otvaraju novi lavirinti čitanja i nove Priče, koje svojim autentičnim poetičkim pečatom čine ovaj roman intrigantnom i mističnom vizijom Istorije.

Opis ŽIVOT U PARALELNOM SVETU „Šta se dešava kada dva psihijatra iz dva različita sveta, od kojih jedan ne postoji, započnu dopisivanje? Pred čitaocem se otkriva svet paralelnih stvarnosti Graba, junaka novog romana Đorđa Pisareva, koji može biti jedan od pravih modela i za čitaočevo putovanje ezoterijskim prostorima, realitetima fantastike i fantastikom, što da ne, ‘realiteta’. Živeći u dva života, u tzv. ‘realnom vremenu’ usred stvarnog Novog Sada i u alternativnoj stvarnosti Parka, ovaj Grab pred nas, u višestruko ukodiranoj metafori ‘parkovskog’ sveta, iznosi iskustva tragača za zemaljskim i za duhovnim blagom, i kreće na darvinovsko putovanje brodom naziva PraBigl ka Galapagosu, ka čudesima reči i slova, tajanstvene tačke i lebdeće kule… Prostor putovanja, i kroz prostornost i kroz vreme, kroz svet ličnih fantazmi i kroz ono što čini Biblioteka, alternativni svet iz Knjiga, jeste žižna tačka ovog romana, sasvim nelinearno rasklopljenog na povesti i pisma, pesme i hronike, u kodu rečnika, moguće lične književne istorije, te kataloga njenih tema postupaka i uvida. U sveopštoj maskaradi – pratimo stihove maskirane u prozu, prozu u rečničku formu, a rečenice katkad u priče. Iznad povesti, lebdi esejizacija. Zreli postmodernizam Đorđa Pisareva pokazuje nam da je roman centar sveta, ezoterično mesto, brana hipervulgarnoj svakodnevici. Produbljujući svoju poetičku poziciju da literatura poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, on, kroz mogućnost da se živi paralelan život, da se postave pitanja o njegovim granicama i mogućim alternativama, da se kroz različite kombinacije mikro i makro sveta, vidljivog i onog prepunog informacija o nevidljivom i mogućem, dođe do novog uvida u stvarnost, ispisuje jednu od surovo istinitih priča našeg vremena. Nenad Šaponja

Opis Pred čitaocima je uzbudljiva knjiga duhovnih avantura čiju razgranatu strukturu oblikuju tri novele („Prahovi ma čiji“, „Vetar ne nosi ničije glasove“ i „Četiri reke izviru u raju“) a čiji se junaci pojavljuju u različitim (pseudo)istorijskim vremenima noseći teret sopstvenih životnih priča; za svaku od njih vezuje se snažan simbol sudbinskog lutanja – PLOVIDBA. Uzbudljivi narativ ove knjige izmešta pustolove – voljne ili nevoljne – iz uobičajenog-naviknutog vremenskog sleda a „strela vremena“ počinje se poigravati sa njihovim čulima, opažanjima sveta, osećanjima, kao i temeljnim principima. Tako se iskorak iz životnih obrazaca otkriva ne samo kao puka avantura, već i kao svojevrsni test za očuvanje sopstvene egzistencije. Susreti sa drugim ljudima ali i sa nepojamnim prikazama ili drugačijim oblicima života iskušavaju putnike i njihove dotadašnje obrasce življenja, otkrivaju im pogreške i zablude ali, zauzvrat, otvaraju i sasvim nove horizonte postojanja. Fluidnost i višeslojnost ove tri „pseudoistorijski-fantastične“ novele dodatno oblikuju bogat pripovedački stil i prodor fantastike kakvu Ilija Bakić i u ranijim delima poetički oblikuje u sasvim autentičnom ključu, koji će iz stranice u stranicu sasvim sigurno zahtevati punu pažnju svog čitaoca, a ta pažnja biće nagrađena uživanjem, kako u zavodljivim slikama visokog poetskog naboja, tako i u slojevima jezika koji prevazilazi domene žanrovske književnosti i postaje uzbudljiv putopis neizrecivog. Ilija Bakić (1960, Vršac) savremeni je pesnik, prozni pisac i esejista, koji je značajnu afirmaciju ostvario na polju književne fantastike. Autor je antologije 101 lice fantastike – kompilacije tekstova iz ovog žanrovskog domena, a njegovo delo zastupljeno je i u antologijama srpske i jugoslovenske fantastike. Objavio je sledeće knjige poezije: Resurekciona seča početnog položaja (1993), Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1 (1995), Želite li da besplatno letite?, vizuelna poezija sa Zvonkom Sarićem (1997), Koren ključa, naličje ravnodnevnice (1999), Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (2000), 2002, vizuelna poezija (2002), Protoplazma (2003), 1 2 3 vežbajmo trouglove, vizuelna poezija (2006), Filmovi (2008), Od i do (2017); Prozne knjige: Prenatalni život, roman (1997, 2005), Ja, Razarač, novela (1998), Novi Vavilon, prosa brutalis, roman (1998, 2001), Dole, u Zoni, internet priče (2000), Jesen Skupljača, priče (2007), Bagra diše, priče (2009), U odvajanju, priče (2009), Nastaviće se, stripopriče 1 (2009), Led, dvoroman (2010), Mudrijaši: svemirska pucačina, ujdurma, vizueloroman, (2012), Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman (2012). Knjiga eseja: Preko granice milenijuma (signalizam – izazov prestupa), sa Zvonkom Sarićem (2005), 101 lice fantastike (2015), Čitanje signala (2017). Zastupljen u antologijama srpske i jugoslovenske fantastike.

Opis Televizijske kritike Spajajući dva naoko nespojiva medija, televizijski pisani, onaj kojise tiče književnokritičkog tumačenja i vrednovanja, knjiga književnih prikaza i kritika Jasmine Vrbavac, Tri i po, pokazuje nam nezaobilaznu, mahom proznu, domaću i stranu, lektiru u poslednjih desetak godina, ali i razotkriva mogućnosti pisanja književne kritike za jedan veoma specifičan medij kakav je televizija.

Opis “Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Opis ROMAN O GODINAMA SA KAFKOM Dozvola za bicikl je delo Aćinovog višedecenijskog kreativnog druženja s Francom Kafkom. Uvek sam se pitao otkuda toliko Kafkine rukopisne ostavštine, te razgovori, te prozni fragmenti, pa nekakvi crteži i cele kratke priče, odakle ta bujica izvire, i svake godine sve više i više navire ispod gore zvane Jovica Aćin. Teško je bilo ne posumnjati u njihovog priređivača. Posle ovog romana – znam. Ispod tajne o bogatstvu i obilju Kafkinih posthumnih spisa iskrsavaju nove, još crnje tajne. One neće čitaocima promaći. Ovo je roman o čitanju i pisanju, ali i o krađama, podmetanjima, nameštenim samoubistvima, udvajanjima likova, roman koji nam, iz ličnog ugla i iskustva izvesnog Bicikla, evocira ogromnu meru prisustva kafkijanske mračne materije u duhu i životu nekadašnje Jugoslavije, ali i sadašnje Srbije. Zbog ovog enigmatičnog romana, njegovom piscu, koga nikako da prođe zviždanje, preti otvaranje procesa. Kriv ili nevin, maštoglav ili samo sluđen, nema veze, sledi mu kazna. A kazna za mene je što sam došao do kraja romana, jer nisam želeo da roman ikad završi. Gojko Tešić Uz knjige eseja, Jovica Aćin autor je nekoliko zbirki priča i tri romana. Dozvola za bicikl je njegov mozaični roman, koji on naziva „roman sa Kafkom“, ispisivan decenijama u fragmentima.

Opis ŽUDNJA ZA ŽIVOTOM VELIKE NOVELOVKE Velike, pokretne, duboke – ovo su priče koje produžavaju granice fikcije potvrđujući dominantne tematske okvire Alis Manro: ljubav i smrt, strast i izdaju, nadu i haos skrivene u dubokim prostorima ljudskih želja. I ovaj put, kroz uzbudljive narative osam dugih priča, autorka stvara i čuva izvestan osećaj neprekidnosti u grozničavim kovitlacima iskustva i zajedničke „krivice“ svakog pojedinca. Otvarajući vrata „golom životu“, ova proza egzistira između misterije, „priče o ubistvu“, i otvorenih pitanja o porodičnim odnosima, seksualnosti, ali i životnom bivstvovanju žene. Svaka protagonistkinja se u ovoj zbirci, na svoj način, suočava sa trenutkom izbora pre nego što njen život poprimi čvrst, ustaljeni oblik. Ali svaki izbor nosi sa sobom cenu, cenu koja se u svetu Alis Manro doživotno otplaćuje i izbor pretvara u bol, bol koji je „hroničan”… Nećeš ga osećati svaki minut, ali retko koji dan će proći bez njega. „Majstorski… čudesno detaljno i zapanjujuće istinito, životopisno… A. Manro pokazuje razumevanje ljudske prirode daleko dublje nego što je većina nas obično u stanju da shvati…“ The Wall Street Journal „Blistava… emotivno rastrzana… A. Manro napada velike teme – ljubav i smrt, strast i izdaju, nadanja i razočarenja – nepretenciznom prozom bogatom detaljima.“ The San Diego Union-Tribune „Njene priče nas ostavljaju zamišljenima nad tajnom magije, koja je samo njena.“ The Washington Times „Koliko god trezveno i autoritativno pripovedala o strasti i gubitku, priče u ovoj zbirci su najenigmatičnije do sada, a njihova neprozirnost povremeno kao da ukazuje na nešto blisko nadi.“ The New Yorker „Zadivljujuća i nepredvidljiva… Alis Manro je ne samo jedan od najvećih svetskih pisaca, nego i jedan od najsmelijih koji bez straha istražuje tegobne istine ženskog iskustva.“ Fransin Prouz, Elle „Njena proza je sakupljanje informacija visokog reda kojima hrani potrebu čitaoca za saznanjem, ali nikada ne narušava ili degradira suštinsku misteriju koja je izvor svake velike umetnosti…“ Chicago Tribune Sa engleskog preveo Predrag Šaponja

Opis MESTO BORAVKA – MUZIKA! Kaleidoskopska struktura novog romana Play-back Branka Anđića je u svojoj biti povezana sa muzikom kao paradigmom globalnog životnog iskustva. Njegovi junaci, usred naleta nostalgije, upravo od muzike i svega muzičkog u svojim životima pokušavaju da dopru do priče koja je za njih kuća bića. Različiti pripovedni uvidi u svet, strategije i tonaliteti pripovedanja, od ispovedne proze ili pseudopsihoanalitičkih zapisa, pa do fantastike, se u 27 pripovednih celina povezuju nelinearnom logikom koja nalikuje otvorenoj strukturi Rubikove kocke, a žižna tačka ove spore i elegične knjige o odrastanju i starenju jeste doživljaj muzike. U nanosima specifične verbalne estetike nju prepoznajemo kao zjap između rečenog i odsviranog. – Nenad Šaponja

Opis Pozajmljeni zavičaji su roman u dve knjige na vajkadašnju i bolnu temu pomeranja (ili, iseljavanja, kolonizacija, seoba) ljudi iz sopstvenog u novi, tuđi, pozajmljeni zavičaj. Roman prati neobična ljubavna priča, ali i opservacije o političkim i moralnim postulatima, ličnim dilemama i iskliznućima, o jeziku i pisanju.

Opis I DRUGE FUSNOTE MILISAVA SAVIĆA „Govoreći o literaturi iznutra, ali i spolja, o književnom životu i kontekstu, govoreći o vlastitim poetičkim utemeljenjima, ali i poetici niza savremenika, knjiga ljubavna pisma i druge lekcije nastavlja književnu igru poznate Savićeve Fusnote. Pisana u formi proznog i esejističkog melanža, u zanosu „da su ovom svetu još potrebne priče" i potrebi pisca da se „do kraja ogoli", skoro dve decenije nakon Fusnote, ova knjiga prati pisca, njegovu poetiku i lektiru, s podrazumevanim pogledom iskosa, iz neočekivanog." – Nenad Šaponja

Opis KNJIŽEVNA FANTAZIJA Roman Lasica i njih devetoro, Pasi Ilmari Jeskeleinena, jeste knjiga koja je u 21. veku možda najreprezentativniji izvozni proizvod finske književnosti. Prevedena na brojne jezike, ona danas obuzima maštu miliona čitalaca širom naše planete. Otkriće postojanja romana Zločin i kazna u kojem Raskovljnikova ubija Sonja, u lokalnoj biblioteci malog finskog mesta, pokreće lanac dogđaja. Poput zavere finskih štampara, koji menjaju delove knjiga, ovakve stvari se ne zaustavljaju, greške se pojavljuju i u drugim knjigama i osvajaju ih menjajući im sadržinu. Jozef K. ulazi u Kamijevog Stranca, i pomaže Mersou da pobegne iz zatvora, a sam ostaje da mu se sudi… Sve ovo otkriva mlada nastavnica Ela, koja i sama nakon više decenija, postaje prva nova članica književne grupe Društvo književnika Zečeva, koju vodi slavna dečja spisateljica Laura Lasica. Članove ovog društva, ona je još pre nekoliko decenija odabrala kao talentovanu decu i svi su u međuvremenu postali poznati pisci, a sama ova grupa književni mit ustrojen po svojim neobičnim pravilima. U međuvremenu, pod misterioznim okolnostima Laura nestaje u snežnom vihoru, a Ela, poput literarnog ali i stvarnosnog istražitelja, počinje da otkriva tajne ovog gradića koji nalikuje finskom „Tvin Piksu” i tajnog društva koje počiva na zavetnoj pripadnosti danas značajnih pisaca koji su povezani Pravilima igre. Igra koju igraju pisci, ogoljava ih pred Elom, koja u igri različitih književnih diskursa probija zid ćutanja i razotkriva tajnu nestanka desetog člana grupe, navodno najtalentovanijeg dečaka. „Jeskeleinen je kreirao slagalicu od knjige koja dotiče seme kreativnosti, korozivne kvalitete prikladnih laži i fikcija koje naša sopstvena sećanja konstruišu i prezentuju kao činjenicu. Čitalac će, još dugo nakon čitanja, lutati putevima gradića Zečeva.” – Hena Silvenoinen Književna misterija sa elementima Linčovog Plavog somota i nijansama Safonovog romana Senka vetra. – Stiven Hansen „Odlična ravnoteža neizvesnosti, precizno konstruisane strukture i mračno-igravog humora… fascinantno… uzbudljivo i ’obuzimajuće’ već od prve stranice. I zabavno.” – Tom Holt, SFX UK Preveo sa finskog Boris Vidović

Opis U RAVNOTEŽI NUŽNOSTI I SLUČAJNOSTI Giljermo Martines odavno ima svoju publiku u Srbiji; njegova prva dva romana su objavili novosadski „Svetovi“, sledeća dva – beogradska „Laguna“. Antologijska priča Veliki pakaoobjavljena je, kako dolikuje, u „Agorinoj“ Antologiji savremene argentinske priče; no njegove pripovetke nikad dosad nisu kod nas bile objavljivane. Priče odabrane u ovoj knjizi predstavljaju Martinesov literarni svet, trikove njegovog zanata i srećan amalgam naučnika zabrinutog pred enigmom postojanja i malovaroškog teniskog šereta. Po temama koje se kroz sve njegove knjige provlače, može se mirne duše reći da mu je delo veoma koherentno, takoreći monolitno, profesorski kontrolisano i uravnoteženo – bez viška i bez manjka. Martinesova ličnost sa mnogostrukim dnom stvara i takvu književnost, iako to ne podrazumeva konvencijalno pozitivističko uprošćavanje; njegove teme su egzistecijalne, vanvremene, osmišljene kao matematički problemi ravnoteže nužnosti i slučajnosti, hronološkog i paralelnog vremena, stvarnosti i njenih alternativa. Ali logičar kao da se samom sebi pomalo ruga (nikad čitaocu) jer finom ironijom i humorom relativizuje svoj naučni pristup primenjujući ga na nizgled trivijalne teme. U njegovim pričama i romanima pojavljuju se pohotni profesori i izazovne studentkinje, iskusne i uvenule barske dame i golobradi zavodnici, senilne i mrgodne babe i umorni očevi, teniseri, bolničarke, umišljene književne veličine, zločinci i žrtve, običan svet. Naučni metod tek odškrine vrata da pokaže načas kako svakodnevica nije samo ono što se vidi, da banalna stvarnost često sadrži neslućenu višeslojnost koja ponekad može biti fantastična, apsurdna ili jeziva. Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise. Argentinski pisac rođen 1962. u gradu Baija Blanka, danas je najprevođeniji živi pisac svoje zemlje čije se delo čita na četrdesetak jezika. Proåuo se pripovedaåkom knjigom Veliki pakao (1989), snagu dara potvrdio je prvim romanom O Rodereru (1992), usledili su romani Maestrova žena (1998), Oksfordski zločini (pravi naslov knjige je Neprimetni zločini, a nagrađena je 2003. uglednom nagradom Planeta, prevedena na 35 jezika i prenesena na veliki ekran u režiji Aleksa de la Iglesije), Spora smrt Lusijane B (2007), Ja sam takođe imao biseksualnu devojku (2011) i zbirka priča Odvratna sreća, koja je 2013. autoru donela prvu međunarodnu nagradu za knjigu priča koju dodeljuje kolumbijska fondacija „Garsija Markes”.

Opis O KUVANJU I PISANJU, O OBIČNIM STVARIMA KOJE POSTAJU VELIKE Šta se desi kada kuvaru oduzmete talenat za kuvanje? Ili piscu smisao za pisanje? Još ako je reč o daru iznad svih očekivanja, gubitak je neprihvatljiv. Gospodin Veza, protagonista ovog nesvakidašnjeg romana i izvrstan kuvar, izgubivši svoje umeće, nosi se sa životnim porazom. Kroz niz recepata čitalac se otiskuje na plovidbu književnom čorbom, u potrazi za odgovorom na pitanje kako zapržiti dobru priču. Iz šerpe Pospane Ane, koja odmenjuje melanholičnog šefa kuhinje restorana Zevs, izviru jednostavna svima dobro poznata ovdašnja domaća jela sačinjena od pažljivo odabranih sastojaka. Prateći tradicionalne savete i oslanjajući se na sopstveno iskustvo ili intuiciju, čitalac ovog romana lako može da vidi literaturu kao jednu pod poslednjih čovekovih granica. Ispitujući čvrsto određen, sređen život sredovečnog junaka, u trenutku kada ga okolnosti remete i usmeravaju ka promeni, izmeštajući ga u kontekst van koordinata u čijim se okvirima do sudbonosnog trenutka kretao i promišljao o sebi i svetu, Pisarev ispisuje pomalo pomerenu priču o čovekovom preispitivanju sopstvene egzistencije. Veza između kuvanja i stvaranja ovde vodi ka problematizaciji zrelog doba, kada se sve čini zapečaćenim. Ispisan sa punom svešću već sasvim ostvarenog, osobenog i darovito temperamentno situiranog pisca savremene proze, ovaj roman vrhuni kompletan Pisarevljev dosadašnji književni opus. Različiti nivoi njegovog pripovedanja pokazuju kako svet nije jednoznačan, pa čak i ako se bavi naoko jednostavnom temom.

Opis Zemlja-Vazduh-Nebo Germana Sadulajeva je svojevrsna slika današnjeg ljudskog života, čija nit neprekidnog postojanja iz starostavnih vremena seže do savremenih događaja; u ovom slučaju (pri)kazuje priču o zaboravljenoj duši, ili o dušama koje naseljavaju ljudsko telo i nisu smrtne. Večnost, ovaploćena u toj seobi duša, u dušama koje povremeno menjaju svoje privre¬meno stanište – neobična je ideja savršenog univerzuma u kome vlada harmonija, samo što se čovek bori sa svojom nesposob¬nošću da je dokuči. U potrazi za harmonijom, većinom ide pogrešnim putem. Pa ipak, poneko i dođe do nje. Otuda i neobičan završetak ovog meta-romana – junak, posle višekratnih reinkarnacija u ljude, pretvara se u lelujanje, tanano treperenje, u talas toplog vazduha i, najzad, u muziku. Na kraju romana sećamo se Pitagore i čujemo muziku sfera. Prevela sa ruskog Radmila Mečanin

Opis ROMAN O METAMORFOZAMA Tragom upozorenja da je “svet zlo i opasno mesto“ i da nas „jedino prerušavanje može spasti od zlih grabljivica koje nas vrebaju“ Milisav Savić nas vodi kroz dubinske rukavce neobične ljubavne priče koja se dešava tokom jednog mističnog prolećnog putovanja Toskanom, a ustvari u pozadini jugoslovenskih ratova devedesetih. Znajući da „jedino izmišljeni svet poseduje neki smisao“, Savić nam polagano rasvetljava tajanstvena mesta svoje junakinje, neuporedive i šašave, i junaka, višestruko prerušenog, poput samog pisca. Njegov junak, mladi slikar Hasan, izbeglica iz Beograda, koji poput Kazanove “u svakoj ženi vidi jednu, a u jednoj sve“, u Firenci početkom devedesetih doživljava sudbinsku ljubav, a već krajem devedesetih, prinudno mobilisan, nestaje tokom rata na Kosovu, pod budnim okom trgovaca organima. Poput nekog današnjeg srpskog Dekamerona, viđenog kroz priče, snove, pisma, eseje, komentare, fusnote i druge beleške uokvirene brojem deset, Savićev roman je ispisan u različitim pripovedačkim registrima, kao slagalica fikcije i fakata, literarnog doživljaja i istorijskog mapiranja privida sveta, kao dubinska priča o našem, upravo minulom , vremenu. Misteriji ljubavi i misteriji putovanja, propuštenoj kroz prizmu umetnosti renesansnog čoveka suprotstavljen je kontekst naše surove istorije u kojoj se dešavaju bespotrebni ratovi i nužna izbeglištva. Na sličan način na koji je Savićev roman Hleb i strah, ispisan pre četvrt veka, bio literarni epitaf za komunističku Jugoslaviju, tako i ovaj roman, sasvim kapilarno, individualno i kolektivno, zaklapa sliku ratnih devedesetih. Nenad Šaponja # La Sans Pareille. Tako su zvali Simonetu Vespuči. U značenju: neuporediva, bez premca, najlepša. Naslov romana aludira na glavnu priču, neobičnu, nesvakidašnju, sobmnabulnu. Pa i donekle na glavnu junakinju, ne neuporedivu kao lepoticu već po svojoj stvarnoj ili izmišljenoj biografiji. # Milisav Savić (Raška, 1945), pisac ovog romana. Prisutan u njemu i više od pisca, uglavnom prerušen. Uostalom, sve autobiografske beleške su takve: sa ciljem da se pisac čitaocima predstavi u što boljem i lepšem svetlu. Dete je Titove, komunističke generacije. Dvoumio se dugo čemu da da prednost: pisanju ili življenju. Kritičari kažu da se iz knjige u knjige menjao. Prerušavao, rekao bi on. Svašta radio u životu. Opet iz želje i potrebe za prerušavanjem.

Opis PUKOTINE U ZAČARANOM KRUGU SVAKODNEVNOG SVETA Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se “opasno približavaju utopiji savršene knjige”. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (“U stepi”, “Ptice u ustima”), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (“Deda Mraz spava kod nas”,”Glave o asfalt”), otud stalni prizvuk horora (“Pod zemljom”, “Očajne žene”) ili apsurda (“Crne rupe”) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom “Moj brat Valter”). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (“Benavidesov teški kofer”, “Irman”, “Očajne žene”, “Ptice u ustima”, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (“Pod zemljom”), čudo “jedne premise” (“Konzerve”, “Čovek sirena”, “Crne rupe”) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić Preveo sa španskog Branko Anđić

Opis REMEK-DELO O TRPLJENJU MOĆI Sablasna priča o doktoru Glasu smeštena je u Štokholm tokom poslednjih godina devetnaestog veka. Doktor, problematičan i saosećajan čovek, pripoveda čudnu priču o Prečasnom Gregorijusu i njegovoj lepoj ženi. Gregorijus, star i neprijatan sveštenik ugrožava njeno fizičko i psihičko zdravlje. Ona se konsultuje sa doktorom Glasom, koji po prvi put krši etičke principe svog zanimanja i koristi potpuno netradicionalne metode da bi joj pomogao. Ali kada žena pronađe ljubavnika, doktor Glas se zaljubljuje u nju, i tako nastaje nepodnošljiva situacija. Pred nama je remek-delo švedskog klasika Jalmara Sederberga. Doktor Glas je imresivan roman o trpljenju moći, o jezivim moralnim dilemama, u kome se sučeljavaju utisci o štokholmskom fin-de-siécle- u sa psihološkim portretom čoveka obuzetog opsesijom. Njegove preokupacije – seksualna nekompatibilnost, abortus, eutanazija – zajedno sa njegovim psihološkim uvidima, čine ga izvanrednim modernim delom. „Doktor Glas je objavljen u Švedskoj, 1905. godine, kada je izazvao skandal, pre svega zbog toga što se bavi večno skandaloznim temama, seksom i smrću. Metež oko ʻDoktora Glasa’ proizašao je iz doživljaja da on opravdava abortus i eutanaziju, čak i da možda racionalizuje ubistvo. Njegov protagonista je doktor koji ima mnogo stvari da kaže o dvoličnosti sopstvenog društva. Doktor Glas je elegantna, snažna i umešno ispletena psihološka studija o komplikovanom čoveku koji se nalazi pred opasnim ali i širom otvorenim vratima i ne može da se odluči da li da kroz njih prođe ili ne. Doktor Glas je duboko uznemirujuć roman, kao i određeni snovi – ili, ne slučajno, pojedini Bergmanovi filmovi, koji ga je sigurno pročitao. Jezive plave letnje noći severa spojene sa neobjašnjivom anksioznošću, bezimenim Kjerkegorovim strahom koji obuzima Glasa u sasvim uobičajenom trenutku, sučeljavanje blede duhovnosti gotovo komično vulgarnoj čulnosti – proizlaze iz istog kulturološkog konteksta. Doktor Glas je jedna od onih genijalnih knjiga koje su sveže i upečatljive sada kao što su bile i dana kada su objavljene.“ Margaret Etvud, Gardijan

Opis SENTANDREJSKA RAZGLEDNICA Granice srpskog romana, očito se ne poklapaju sa državnim međama. One umnogome prate i tragove puteva srpske dijaspore. Iz jedne od najstarijih, one u Mađarskoj, poslednjih godina nam stižu romani budimpeštanskog pesnika, esejiste i pripovedača Petra Miloševića (1952). Nakon izuzetnog uspeha romana Tinja Kalaz (2013), priče o pojavi Koštane Borisava Stankovića među Srbima u Mađarskoj, te hipi ljubavne priče, naknadno iščitane u perspektivi postkomunističkih vremena, iz romana London, Pomaz (1994,2014), pred nama je ponovo i Miloševićev drugi roman Mi že Sentandrejci objavljen 1997.godine. Radnja ove knjige, }porodičnog rikvercromana}, traje unazad od (tada buduće) 2014.godine, vremena kada poslednji sentandrejski Srbin stiže na nebo, pa do dvadesetih godina 20. veka, i predstavlja sažetu noviju istoriju Srba iz Ma|arske viđenu kroz optiku jednog individualnog životnog puta. Glavni junak, upravo taj }poslednji Srbin}, tj Srpkinja, Glavata Nata, starateljka sentandrejskog Muzeja ikona, u usporenom ritmu svog života i života svoje porodice, dotiče se svih ključnih momenata vezanih za ovovekovno trajanje te srpske dijaspore – velike seobu nazad, u Srbuju, dvadesetih godina, progona srpske manjine iz 1948., trajanja tamošnjeg Južnoslovenskog saveza, čiji se rastur poklapa sa raspadom bivše Jugoslavije, te postepenog i definitivnog fizičkog nestanka sentandrejskih Srba. Pozicija pripadnika tog naroda, onih koji sada žive sa dva jezika, dva imena i dvostrukim mislima, u }tuđini} koja im predstavlja domovinu više od trista godina, po mnogočemu je određena njihovom posebnom običajnošću. Iza njihovog jezika, etnografski reprodukovanog u romanu, a koji za ovdašnjeg čitaoca predstavlja nekakav }arheološki} dijalekat, krije se i komičnost jednog odsanjanog nacionalnog sna. Samo mesto dešavanja, Sentandreja, vekovima se zatvarajući poput školjke, svoje istinsko postojanje, tako, otkriva isključivo u prošlosti. Oni koji pevaju lokalnu hinmu iz naslova knjige (}Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta}), jesu oni kojih više nema, oni koji su poslednje dane živeli sa maglovitim sećanjima na stari zavičaj kao na obećanu zemlju. Za njih, kao uostalom i za sve Srbe, varoš Sentandreja se neprimetno pretvorila u razglednicu. Njihova sudbina, ovako viđena, postaje za sve nas metafora koja opominje. Nenad Šaponja

Opis Pošto nemam od srca svoga poroda zakonitog, to kao Srbin pravoslavne vere želim da ovaj pravoslavni srpski narod kako duhovno tako i materijalno potpomognem u krajevima Vojvodine, te zato zaveštavam i ostavljam sav svoj pokretan i nepokretan imetak za večita vremena Matici srpskoj književno prosvetnom društvu u Novom Sadu, kao svom univerzalnom nasledniku s tom izričitom željom i naredbom, da se iz moga imetka osnuje za sva vremena zaklada koja će nositi ime moje: Zaklada Bogdana Dunđerskog, bivšeg velikog posednika staro bečejskog i srbobranskog.