Opis SENTANDREJSKA RAZGLEDNICA Granice srpskog romana, očito se ne poklapaju sa državnim međama. One umnogome prate i tragove puteva srpske dijaspore. Iz jedne od najstarijih, one u Mađarskoj, poslednjih godina nam stižu romani budimpeštanskog pesnika, esejiste i pripovedača Petra Miloševića (1952). Nakon izuzetnog uspeha romana Tinja Kalaz (2013), priče o pojavi Koštane Borisava Stankovića među Srbima u Mađarskoj, te hipi ljubavne priče, naknadno iščitane u perspektivi postkomunističkih vremena, iz romana London, Pomaz (1994,2014), pred nama je ponovo i Miloševićev drugi roman Mi že Sentandrejci objavljen 1997.godine. Radnja ove knjige, }porodičnog rikvercromana}, traje unazad od (tada buduće) 2014.godine, vremena kada poslednji sentandrejski Srbin stiže na nebo, pa do dvadesetih godina 20. veka, i predstavlja sažetu noviju istoriju Srba iz Ma|arske viđenu kroz optiku jednog individualnog životnog puta. Glavni junak, upravo taj }poslednji Srbin}, tj Srpkinja, Glavata Nata, starateljka sentandrejskog Muzeja ikona, u usporenom ritmu svog života i života svoje porodice, dotiče se svih ključnih momenata vezanih za ovovekovno trajanje te srpske dijaspore – velike seobu nazad, u Srbuju, dvadesetih godina, progona srpske manjine iz 1948., trajanja tamošnjeg Južnoslovenskog saveza, čiji se rastur poklapa sa raspadom bivše Jugoslavije, te postepenog i definitivnog fizičkog nestanka sentandrejskih Srba. Pozicija pripadnika tog naroda, onih koji sada žive sa dva jezika, dva imena i dvostrukim mislima, u }tuđini} koja im predstavlja domovinu više od trista godina, po mnogočemu je određena njihovom posebnom običajnošću. Iza njihovog jezika, etnografski reprodukovanog u romanu, a koji za ovdašnjeg čitaoca predstavlja nekakav }arheološki} dijalekat, krije se i komičnost jednog odsanjanog nacionalnog sna. Samo mesto dešavanja, Sentandreja, vekovima se zatvarajući poput školjke, svoje istinsko postojanje, tako, otkriva isključivo u prošlosti. Oni koji pevaju lokalnu hinmu iz naslova knjige (}Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta}), jesu oni kojih više nema, oni koji su poslednje dane živeli sa maglovitim sećanjima na stari zavičaj kao na obećanu zemlju. Za njih, kao uostalom i za sve Srbe, varoš Sentandreja se neprimetno pretvorila u razglednicu. Njihova sudbina, ovako viđena, postaje za sve nas metafora koja opominje. Nenad Šaponja