Šta da radiš kad si uplašen i zabrinut / Džejms Dž. Krist Beograd 2008. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 112 strana. Knjiga je odlično očuvana. B1 Svakog ponekad muče neke brige i strahovi. Ali ne moraš stalno da budeš uplašen i zabrinut. Ova knjiga može ti u tome pomoći. Iz nje ćeš saznati: čega se plaše i o čemu brinu druga deca - ne dešava se to samo tebi; kako nastaju brige i strahovi; kako tvoje telo i um zajednički utiču na to da se strahovi pojačaju ili smanje; šta su to isterivači strahova i brisači briga - 10 načina da se osetiš sigurnije, snažnije i mirnije; kada i kako treba potražiti pomoć stručnjaka; šta treba da rade tvoji roditelji i drugi odrasli - njima je namenjen odeljak `Poruka odraslima`.

Miloš Jevtić: `Upotreba istorije: razgovori s Andrejem Mitrovićem` Kolekcija Odgovori Izdavač: Narodna biblioteka `Vuk Karadžić`, Filološko-umetnički fakultet i Narodni muzej Kragujevac Meki povez, ilustrovano, ćirilica, 105 strana, 20cm Andrej Mitrović rođen je u Kragujevcu 17. aprila 1937. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Grupu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao se 1956, diplomirao 1961. godine, magistrirao 1964. i doktorirao 1968. Čitavu univerzitetsku karijeru, od 1961. do 2004. godine, proveo je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zvanje redovnog profesora je stekao 1980. godine. Predavao je savremenu istoriju Evrope, uvod u istorijske studije i brojne specijalizovane kurseve, a 1987. godine osnovao je Katedru za Opštu savremenu istoriju kojoj je bio na čelu do odlaska u penziju. Dopisni član Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1988. godine.. Njego pristupna akademska beseda glaslila je: Nemačko vojno vođstvo i privredna bogatstva Srbije U SANU je bio član Odbora za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog naroda i drugih naroda Jugoslavije u 20. veku; Međuakademskog odbora za proučavanje položaja srpske nacionalne manjine u susednim zemljama, a od 1989. vodio je individualni projekt: Rat u Srbiji 1915-1918. Bio je priređivač više knjiga u izdanjima Univerziteta u Beogradu, SANU, Srpske književne zadruge i drugih izdavača. Za člana Crnogorske akademije nauka i umetnosti izabran je 2006. godine. Bio je član Udruženje književnika Srbije, Srpskog PEN kluba, Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije. Bio je glavni i odgovorni urednik Istorijskog glasnika, glavni i odgovorni urednik Biblioteke „Istorija“ u izdavačkom preduzeću Nolit, 1975-1988. Andrej Mitrović je bio jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju. Andrej Mitrović je magistrirao je 1964. sa temom Aprilski pregovori o jadranskom pitanju na konferenciji mira 1919, a doktorirao je 1967. sa tezom Delegacija Srba, Hrvata i Slovenaca na Konferenciji mira 1919-1920 (objavljena kao knjiga Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920). Oblast njegovog rada je savremena istorija Srbije i Jugoslavije. Izučavao je balkanski prostor u evropskoj politici između dva svetska rata sa posebnim osvrtom na mesto tadasnje Jugoslavije u evropskoj politici između ova dvarata. Takođe je pisao i o istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu u brojnim aspektimaevropske istorije između dva svetska rata. Za knjigu Vreme netrpeljivih dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Andrej Mitrović je dobio značajne međunarodne nagrade: Herderovu nagradu (2001) i Medalju Konstantin Jireček (2004). Njegova knjiga Vreme netrpeljivih daje pregled evropske političke istorije između dva svetska rata sa posebnim naglaskom na sukobu ideologija(poput nacizma i fasizma) koji je, prema Mitrovićevom mišljenju, obeležio ovaj istorijski period. Takođe se bavi problematikom intelektualnog stvaralaštva u specifičnoj ideološkoj i političkoj situaciji u Evropi između dva svetska rata. S tim u vezi pisao je oglede o stvaralaštvu i o istorijskom u delu književnika Tomasa Mana. Pored više rasprava i studija iz opšte istorije XX veka i istorije međunarodne politike Jugoslavie objavio je i studiju „Nacizam i fašizam“ u kojoj je ukazao na politikče,društvene ali i ideološke uticaje koji su doprineli stvaranju dva potpuno totalitarna desničarska režima, odnosno dve ekstremo desne ideologije. Ukazuje na njihovu moć koja prožima najpre srednji ili nizisloj stanovništva, a onda i sve ostale pore društvene strukture, ali sa druge strane irazarajuću moć koju ovakve ideologije sa sobom nose. Istorijske studije XX veka zaokružio je studijama koje ulaze u sferu ekonomije: Strane banke u Srbiji 1878-1914, i Narodna banka 1884-2004… Istoričar i dugogodišnji redovni profesor i šef Katedre za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Andrej Mitrović preminuo je u noći 25/26. avgusta u Beogradu u 77. godini. Novinar Miloš Jevtić je rođen 1936. godine u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu učio u Gornjoj Bukovici i Vragočanici, gimnaziju u Kamenici i Valjevu, gde je 1954. maturirao. Književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je najpre u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije. Kasnije je bio, prvo, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, a potom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U Radio Beogradu radio od 1974. do 2001, godine, kada je penzionisan. Jevtić se novinarstvom počeo baviti 1952. godine u valjevskim listovima Napred, Reč omladine (učestvovao u njegovom pokretanju) i Srednjoškolac (bio glavni urednik). Od dolaska u Radio Beograd, u Drugi program, čiji je bio i glavni urednik osam godina, pokrenuo je jednosatnu emisiju Gost Drugog programa, u kojoj je objavio više od 800 razgovora sa najuglednijim ličnostima kulture, umetnosti i nauke iz Jugoslavije i sveta. Jevtićeve razgovore objavljivali su mnogi listovi (Telegram, Delo, Nin, Borba, Politika, Oslobođenje, Odjek, Dnevnik i drugi). Krajem sedamdesetih godina prošloga veka Jevtić je počeo da objavljuje razgovore i u knjigama. Tako je nastala Kolekcija Odgovori. Do sada je u njoj objavljeno 190 knjiga. Jedan deo tih knjiga čine razgovori sa ličnostima srodnih zanimanja (istoričari, istoričari umetnosti, pisci, muzički umetnici, etnolozi, atomski fizičari, bibliotekari, slavisti), dok su u drugim pojedinačno predstavljeni portreti najznačajnijih stvaralaca. Već odavno je uočeno da nijedan budući, iole ozbiljniji proučavalac druge polovine XX veka u Srba neće moći da kao nezaobilazni izvor mimoiđe kolekciju Odgovori Miloša Jevtića, u kojoj su objavljeni razgovori ovog uglednog novinara s najznajčajnijim umetnicima i naučnicima koji su svojim delovanjem obeležili drugu polovinu XX veka. Za novinarski rad je dobio više nagrada, među ostalima i Oktobarsku nagradu grada Beograda, Vukovu nagradu Srbije i nagradu `Zlatni beočug`, kao i nagradu Radio-televizije Beograd i Udruženja novinara Srbije, koje su mu dodeljene za životno delo. Na Sajmu knjiga 2006. godine Kolekcija Odgovori proglašena je za najbolju ediciju.

retko! Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Kao na slikama Korice malo pohabane unutra sve čisto Jako zanimljiva zbirka poezija 1985. Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! JAŠA ALMULI ŽIVI I MRTVI RAZGOVORI SA JEVREJIMA SLOBODAN MAŠIĆ, nezavisni izdavač BEOGRAD 2001 BIBLIOTEKA NOVA187 a) JEVREJI - SRBIJA - 20v - INTERVJUI b) JEVREJI - PROGONI - JUGOSLAVIJA - 1939-1945 - U USPOMENAMA c) HOLOKAUST Jaša Almuli (Bukurešt, 25. avgust 1918– London, 2013), bio je novinar, publicista, predsednik Jevrejske opštine Beograd, i autor pet knjiga.[1] Biografija Njegov otac bio je beogradski trgovac rođen u Šapcu, Isak-Žak, a majka Sofija, rođena Koen. Završio je Osnovnu školu kod Saborne crkve i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Studirao je tehnologiju na Tehničkom fakultetu u Beogradu (1936 –1941). Predratni i ratni period Kao srednjoškolac bio je aktivan u levičarskoj cionističkoj omladinskoj organizaciji Hašomer hacair, koju je napustio sa 16 godina. Postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije 1934. godine. Na Univerzitetu pripadao je levom studentskom pokretu Narodni studenti. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1938. godine. U predratnom periodu bio je hapšen zbog političkog delovanja i proveo je mesec dana u beogradskom zatvoru Glavnjača. U jesen 1941. godine, njegova fotografija bila je izložena na Antimasonskoj i antikomunističkoj izložbi u Beogradu. Bombardovani Beograd napustio je 6. aprila 1941. godine, sa sestrom i nekoliko rođaka. Preko zapadne Srbije i Sarajeva stigli su u Kotorski zaliv. Smestili su se u Prčnju, u letovalištu Jevrejskog ženskog društva iz Beograda. Iz Prčnja, Italijani su ih, krajem jula 1941. godine, sproveli u Albaniju, u logor kod Kavaje. Početkom novembra iste godine prebacili su ih u Bari, a zatim vozom u Kalabriju, do logora Feramonti. Jedno vreme proveo je u slobodnoj konfinaciji u Mirandoli, kraj Modene. Početkom 1943. godine iz Italije, sa porodicom, odleteo je za Madrid, u kome su ostali godinu dana. Odatle odlaze za Haifu, u Palestinu, koja je tad bila pod britanskom upravom. Radio je privremeno u hemijskom pogonu, ali se posle tri meseca prebacio za Egipat, gde je pristupio tenkovskoj brigadi Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Sa tenkovskom jedinicom došao je do oslobođenog juga Italije, odakle je upućen na ostrvo Vis. Radio je kao propagandista u štabu II dalmatinske brigade. Na lični zahtev poslat je u Srbiju, gde je prvo bio borac pa vodnik u HI srpskoj brigadi. Premešten je u Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba Narodnooslobilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije. Nakon toga upućen je u Odeljenje za vezu sa stranim vojnim misijama. Novinarska karijera Septembra 1945. godine, po nalogu Agitpropa premešten je u agenciju Tanjug, gde je radio kao pomoćnik urednika spoljnopolitičke službe. Zatim, rukovodio je službom Emisija vesti za inostranstvo i potom službom Unutrašnjih vesti. Bio je specijalni izveštač Tanjuga sa Mirovne konferencije u Parizu 1946. godine. Dopisnik ove agencije iz Brazila bio je prvi put od 1952. do 1956. godine. Radio je jedno vreme u informativnom centru pri jugoslovenskoj ambasadi. Po povratku iz Brazila bio je, u Borbi, spoljnopolitički komentator (1956–1959). Po drugi put poslat je u Brazil 1959. godine, odakle je slao novinske izveštaje Tanjugu i Borbi. Vratio se u Beograd 1963. godine u Tanjug, gde je ponovo vodio službu Emisija vesti za inostranstvo. Iste godine, objavio je delo Brazil: putevi emancipacije. Drugo važno delo jeste Vojnici na sceni Latinske Amerike, koje je objavio 1964. godine. Zatim, postao je dopisnik Tanjuga iz Vašingtona (1967–1970). Nakon toga je u Londonu bio šef Odeljenja za informacije Međunarodne korporacije za investicije u Jugoslaviji (1970–1975). U toj korporaciji radio je u Beogradu do penzionisanja (1978). Od tada deluje kao slobodan novinar. Pisao je za Ekonomsku politiku i na TV Beograd davao komentare o ekonomskim temama. Predavao je domaćim i stranim novinarima na Institutu za novinarstvo u Beogradu. Bio je član Udruženja novinara Srbije. Potpredsednik predsedništva Udruženja novinara Srbije bio je od 1958. do 1960. godine. Učestvovao je u radu Komisije i redakcije za usmene novine (1958), bio je predsednik Sekcije spoljnopolitičkih novinara (1965). Na VI kongresu Saveza novinara Jugoslavije (1965) bio je izabran za člana Saveznog odbora. Prevodio je za Enciklopediju naivne umetnosti sveta (1984). Pisao je za časopis Socijalizam u svetu (1986–1988) i za zbornik Bezbednost i odbrana nesvrstanih zemalja (1989). Krajem osamdesetih godina 20. veka uključio se aktivnije u rad jevrejske zajednice. Započeo je sa snimanjem svedočanstava onih koji su preživeli Holokaust. Na osnovu tih iskaza i istorijskih istraživanja objavio je u Politici feljton Život i stradanja naših Jevreja (april / maj 1989). Tokom 1998. godine u NIN-u objavio je feljton Svedočanstva: Da li su četnici zaista ubijali Jevreje, takođe nastao na osnovu svedočenja preživelih. Nastavio je sa prikupljanjem svedočanstava i u periodu od 1989. do 1997. godine snimio je razgovore sa preko stotinu Jevreja iz različitih delova Jugoslavije i oko sedamdeset preživelih grčkih Jevreja. Iz ovih svedočanstava nastale su knjige Živi i mrtvi: razgovori s Jevrejima i Jevrejke govore. Knjiga Jevreji i Srbi u Jasenovcu objavljena je 2009. godine, Stradanje i spašavanje srpskih Jevreja 2010. godine, a poslednja knjiga Ostali su živi izdata je 2013. godine. U Politici je tokom 1993. godine objavio feljton Stvaranje velikih laži o Srbiji i Srbima kojim je pobijao medijske laži protiv Srbije. Vođenje Jevrejske opštine Beograd Od 1989. do 1992. godine bio je predsednik Jevrejske opštine Beograd. Tokom tog perioda obavljeni su radovi na sinagogi i grobljanskoj kapeli. Spomenik Nandor Glida Menora u plamenu, posvećen žrtvama nacizma u Srbiji, podignut je na njegovu inicijativu na obali Dunava 1990. godine. Bio je među osnivačima Kriznog štaba JOB i SJOJ 1991. godine. Odlikovan je Ordenom rada I stepena. Preminuo je u Londonu 2013. godine, u 96. godini života...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica na jednom mestu malo ostevena (oljustila se boja) nista strasno. Sve ostalo uredno! Pecat! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

BEJER Roberta i VINČESTER Kent `Šta da radiš ako ti se roditelji razvedu: Priručnik namenjen deci` Prevela sa engleskog: Vesna Sofrenović Ilustracije: Neda Dokić Beograd, Kreativni centar, 2005. Ilustrovana, 96 str, 20 cm Edicija Mala psihologija `Razvod` - naizgled tako obična reč - označava velike promene: u životu tvoje mame, tvog tate, članova familije i, naravno, u tvom životu. Ova knjiga će ti pomoći da prebrodiš to tužno i teško vreme i da savladaš svoju zbunjenost. Pomoći će ti da pronađeš odgovore na pitanja koja te muče, kao što su, na primer: *Da li sam ja kriv za razvod? *Šta će sada biti sa našom porodicom? *Ko će se brinuti o meni? *Šta ako se osećam kao da sam između dve vatre? *Šta ću s osećanjima? *Hoće li moji roditelji ikada više biti zajedno? ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najpopularnija i najtraženija knjiga Tonija Buzana! Prodata u milionima primeraka širom sveta. U ovoj knjizi najsveobuhvatnije je prikazan Buzanov program intelektualnog razvoja. Primena mapa uma, memorijskih tehnika, tehnika efikasnog čitanja i učenja, i pristup planiranju vremena opisani su na izuzetno pristupačan način koji omogućuje jednostavno korišćenje ovih intelektualnih veština u poslu, obrazovanju i privatnom životu. Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buchan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Busan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buchan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Busan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice (CEM3).

Dobitnik Pulicerove nagrade. „Kada se osvrnem na detinjstvo, pitam se kako sam ga uopšte i preživeo. Naravno, bilo je to nesrećno detinjstvo; srećno detinjstvo jedva da zaslužuje pažnju. Gore od običnog nesrećnog detinjstva je nesrećno detinjstvo u Irskoj, a još gore je nesrećno detinjstvo u katoličkoj Irskoj.“ Ovako počinje živopisna autobiografija Frenka Mekorta, koji se rodio u Bruklinu ali je odrastao u Irskoj, u siromašnim četvrtima Limerika. Frenkova majka Anđela nema novca da prehrani decu jer njegov otac Malaki retko ima posao, a čak i kada ga nađe, propije sve što zaradi. S druge strane, iritantni i neodgovorni mangup Malaki kod Frenka podstiče jedino što može da mu pruži – ljubav prema priči. Frenk živi za očeve priče o Kuhulinu, koji je spasao Irsku, i o Anđelu na sedmom stepeniku, koji donosi decu njegovoj majci. Možda je Frenk i opstao upravo zbog tih priča jer živi u siromaštvu, na ivici je gladi i skuplja ugalj kraj puta da bi se grejao, dok povremeno trpi grubosti od rođaka i suseda. Ipak, uspeva da preživi kako bi nam rečito i kitnjasto ispričao svoju priču uz veliku dozu praštanja. Anđelin pepeo je sjajna knjiga, gde svaka strana odiše čudesnim humorom i saosećanjem Frenka Mekorta, a ima sve odlike jednog klasika. Frenk Mekort je rođen u Bruklinu u Njujorku, ali je detinjstvo od svoje četvrte godine proveo u Limeriku u Irskoj, gde se njegova porodica usled Velike depresije, vratila iz Amerike. Kad je porastao, radio je, snalazio se kako je znao i sa devetnaest godina je uspeo da se ukrca u brod za Ameriku. U Njujorku je uspeo da završi fakultet i dugo je radio kao učitelj engleskog jezika. Tokom šezdesetih je i magistrirao, jedno vreme se usavršavao u Dablinu, a onda se vratio u Njujork gde je bio uspešan i cenjen predavač engleskog. Za roman Anđelin pepeo dobio je Pulicerovu nagradu 1997. Napisao je još jedan roman Čovek učitelj i učestvovao je u stvaranju nekoliko pozorišnih predstava vezanih za Irsku.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG148 (N)

Dušan Nedeljković GlavonjaMeki povezRoman o smaku polusveta„ Na našu književnu scenu Dule Nedeljković je stupio silnim korakom kao originalna karika lanca neodoljivih gradskih volšebnika poput Mike Oklopa, Nebojše Jevrića i Dušana Prelevića. Čedo beogradskog asfalta i neumerenosti, panker, radijski voditelj, bloger, stjuard, zvezdaš i mangup od klase, još od prvog oglašavanja knjigom Ponedeljak uredno nudi dušu i ponos na dlanu pišući o svom sudbinskom prtljagu, svojim ljubavima i zanosima, svojim saputnicima i svojoj početnoj i konačnoj luci. Koloritnim opservacijama i drastičnim trotoarskim humorom, ne štedeći nikoga, ponajmanje sebe, u knjizi sa autobiografskim elementima – Glavonja – po haosu rodnog grada traži zlatno trunje urušene generacije kojoj biološki i emotivno pripada. Prekopavajući po prošlosti tog naraštaja uspeva da mnogo mulja alhemijski transformiše u urbanu legendu. Na obodima kolektivnog ludila, pogođen procesom bolne ’odbeogradizacije’strasno ispisuje nepolirane priloge za dodatna tumačenja najplodnijeg perioda zajedničke kulture. “ Petar Peca Popović„ Vadeći prizore iz raskošnog fundusa stvarno preživljenog, Dule Nedeljković se ne libi da ih bestidno ubaci u veliki blender zajedno sa fikcijom i time sablazni sve hroničare mitova svoje generacije. Na papir nabacuje grehe koje jeste ili nije počinio, naposletku nas dovodeći do toga da sami sebi sve oprostimo i ponovo se zavolimo. Glavonja pred našim očima razvija sliku nove, sredovečne seksualnosti koja, po svojoj uzbudljivosti, ima ozbiljne šanse da u potpunosti desetkuje okrutnu planetarnu tiraniju mladosti. “ Igor KaranovDušan Nedeljković je rođen 1964. godine u Beogradu. Bio je urednik kultne radio-emisije Ritam srca, na Studiju B, jedan je od rodonačelnika komercijalnog Jutarnjeg programa Radija B92, pokretač demo top-liste na Studiju B, radio voditelj kultne emisije Zagrej stolicu, na B92. Bivši je stjuart i zvezda srpske blogerske scene. Objavljivao je tekstove u prestižnim magazinima (Fame, Prestup, Playboy, Time Out, Vodič za život) i dnevnim novinama (Borba, Press, Politika). Scenarista je serije Check Inn. Njegovo pojavljivanje na književnoj sceni obeležio je roman Ponedeljak. Usledili su romani Afrika, Poranio Milorad, Mamurluk, Rođeni zli, kojima se po rečima eminentnih ljudi svrstao u doajene urbanog narativa. Živi u Beogradu. Oženjen je Bojanom, s kojom ima ćerku Anju i sina Rašu.2/22

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku.Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta.Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta.Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „ duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“ . Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „ glavnim ideologom revizionizma“ .12/1

Isak Samokovlija Izabrane pripovetkeMeki povezIzdavač Prosveta BeogradIsak Samokovlija je rođen 3. septembra 1889. godine u Goraždu koji je u to vreme pripadao delu Austro-Ugarskog carstva, u porodici španskih (sefardskih) Jevreja. Prezime Somokovlija je dobio zato što se njegova porodica doselila u Bugarsku iz mesta Samokova.Posle detinjstva provedenog u rodnog kraju, Isak odlazi u Sarajevo gde završava gimnaziju, a medicinu upisuju u Beču. Posle studija, zapošljava se kao lekar u Sarajevu, Fojnici i Goraždu."Rafina avlija" je prva pripovetka koju objavljuje 1927. godine, a dve godine posle izdaje i svoju prvu zbirku pripovesti pod nazivom "Od proljeća do proljeća" u saradnji i izdanju Grupe sarajevskih književnika.Početkom Drugog svetskog rata radio je u bolnici u Sarajevu kao šef jednog od odeljenja, međutim ubrzo dobiva otkaz i primoran je nositi Davidovu zvezdu na žutoj traci koju su Nacisti koristili za obeležavanje Jeverja. Posle proglašenja NDH, ustaše ga zatvaraju, a posle je prebačen i u Sarajevo u izbeglički logor koji se nalazio na Alipašinom mostu. 1945. godine uspeva da pobegne od ustaša koji su ga prisilili da ide s njima, pa se tako krio sve dok se zemlja nije oslobodila.Krajem Drugog svetskog rata držao je razne pozicije u jugoslavenskim i bosanskohercegovačkim književnim krugovima. Od 1948. do 195. godine, radio je kao urednik za književni časopis "Brazda", a posle i za Izdavačko preduzeće "Svetlost".Veliki uticaj na njegovo književno stvaralaštvo je imalo detinjstvo i odrastanje uz reku Drinu. Književnik Ivo Andrić nazvao ga je jednim od najboljih književnika koje je Bosna i Hercegovina imala, a Meša Selimović da je posle Kočića najbolji bosanski pripovedač.Najpoznatija dela su mu: pripovetke "Od proljeća do proljeća" (1929.), "Nosač Samuel" (1946.), "Solomunovo slovo" (1949.), drame "Fuzija", "On je lud", "Plava Jevrejka" i "Hanka", zatim "Priča o radostima", "Đerdan" i "Tragom života".Umro je u Sarajevu 15. januara 1955. godine, a sahranjen na strmoj padini Trebevića na starom jeverjskom groblju.6/8

Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović; rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) bio je srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život, Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine. Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. Povez: tvrdokoričeni sa zaštitnim omotačem korica, broj stranica: 402, dimenzije: 19,6 x 12,5 cm, izdanje Nolit, Beograd, 1980.g.

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/119/14

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/119/14

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/11

Naslov Hey Joe! : magazin za američku književnost / glavni urednik Vojislav Despotov Ostali naslovi Hej Džo Vrsta građe časopis Jezik srpski Godina 1990-1991 Jun 1991, br. 4 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Raul Amon : Vojislav Despotov, 1990-1991 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis Ilustr. ; 30 cm Učestalost Tromesečno. Čarls Bukovski, Robert Krili, Džek Keruak, Alen Ginsberg, Dnevnici Silvije Plat, Talking Heads, Josif Brodski… Dobro očuvano kao na slikama bez mana Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 – Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik. Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLJENJE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLJAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELJA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd. američka književnost keruak barouz ferlingeti carls bukovski postmoderna postmodernizam proza poezija dubravka đurić nina živančević vujica rešin tucić avangarda neoavangarda novosadska časopis polja uj symposion signal ... MG60 (L)

Naslov Hey Joe! : magazin za američku književnost / glavni urednik Vojislav Despotov Ostali naslovi Hej Džo Vrsta građe časopis Jezik srpski Godina 1990-1991 Mart 1991, br. 3 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Raul Amon : Vojislav Despotov, 1990-1991 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis Ilustr. ; 30 cm Učestalost Tromesečno. Lu Rid, Džim Morison, Brus Springstin, Tom Vejts, Bob Dilan, Silvija Plat, Alen Ginsberg… Dobro ocuvano kao na slikama bez mana Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 – Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik. Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLJENJE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLJAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELJA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd. američka književnost keruak barouz ferlingeti carls bukovski postmoderna postmodernizam proza poezija dubravka đurić nina živančević vujica rešin tucić avangarda neoavangarda novosadska časopis polja uj symposion signal ... MG60 (L)

Naslov Hey Joe! : magazin za američku književnost / glavni urednik Vojislav Despotov Ostali naslovi Hej Džo Vrsta građe časopis Jezik srpski Godina 1990-1991 Oktobar 1991, br. 5 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Raul Amon : Vojislav Despotov, 1990-1991 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis Ilustr. ; 30 cm Učestalost Tromesečno. Dobro očuvano kao na slikama bez mana Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 – Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik. Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLJENJE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLJAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELJA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd. američka književnost keruak barouz ferlingeti carls bukovski postmoderna postmodernizam proza poezija dubravka đurić nina živančević vujica rešin tucić avangarda neoavangarda novosadska časopis polja uj symposion signal ... MG60 (L)

DRAGAN LUKIĆ (Beograd, 30.11.1928. — Beograd, 01.01.2006) Dragan Lukić, dečji pisac, rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. U jesen 1946. već počinje da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri. Godine 1954. je završio studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis `Zmaj`. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, `Nebom grada`. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić itd. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993. Pisac: DRAGAN LUKIC Izdavac: NOLIT Izdanje: 1992. Povez: MEKI Broj strana: 153 Format (cm): 18

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 = Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 Naslov Oblomov : roman u četiri dela / I. A. Gončarov ; [preveo Milovan Glišić] Jedinstveni naslov Oblomov. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 697 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Milovan Đ. Zbirka Biblioteka svetskih klasika Napomene Prevod dela: Oblomov / I. A. Gončarov. Roman Oblomov je socijalno-psihološki roman u 4 dela koji kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča tretira fenomen „suvišnog čoveka“, ali i daje oštru kritiku ruskog društva prve polovine XIX veka. Oblomov je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćenih potencijala, koji zbog slabe volje, zastarelog vaspitanja i nerealnih strahova od života ne uspeva da se ostvari ni na poslovnom, ni na društvenom, ni na ličnom planu. Lik Oblomova postao je veoma brzo tipski lik svetske književnosti, sinonim za bezvoljnost i pasivnost društveno nekorisnog pojedinca, dok je pojam „oblomovština“ postao simbol inertnosti i apatije onog dela ruskog plemstva koje i pored sveg obrazovanja i plemenitosti nema u svojim redovima aktivne i za život sposobne ljude koji bi Rusiju mogli povesti putem napretka. Ivan Aleksandrovič Gončarov (Iván Aleksándrovič Gončaróv) jedan od najistaknutijih ruskih realista prve polovine XIX veka rođen je 1812. u Simbirsku, u porodici bogatog trgovca. Godine 1834. završio je Moskovski univerzitet i stupio na službu u državnoj kancelariji simbirskog gubernatora, ali je ubrzo premešten u Peterburg gde je kao prevodilac radio u odeljenju finansija. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje sa tog putovanja opisao je u čuvenom putopisu Fregata Palada. Od 1856. radio je kao cenzor u Ministarstvu unutrašnjih poslova i urednik vladinih novina. Preminuo je 1891. u Sankt Peterburgu. Iz ukupnog književnog stvaralaštva Gončarova koji je svojim delima izvršio snažan uticaj na afirmaciju realizma u ruskoj književnosti, izdvajaju se romani Obična priča (1847), Oblomov (1859) i Ponor (1869). MG68 (L)

Хенри Милер: РАКОВА ОБРАТНИЦА Издавач: БИГЗ, Београд, 1985.год. Меки повез, 308 страна, латиница. Врло пристојно очувано `Хенри Валентајн Милер (енгл. Henry Valentine Miller; Њујорк, 26. децембар 1891 — Пацифик Палисејдс, 7. јун 1980) био је амерички књижевник. Уз Хемингвеја се сматра за једног од најзначајнијих америчких писаца двадесетог века. Рођен је у породици немачког кројача. Детињство и рану младост провео у Бруклину. Схвативши да академски живот није оно што га привлачи, радио је као таксиста и библиотекар како би се прехранио. Велики женскарош и идеалиста, 1917. године жени се првом од пет жена колико је имао, Беатрисом Силвас Викенс. Налази посао у „Вестерн Јунион“ телеграфској служби, где долази у додир са писањем. Милеров шеф је једног дана дошао на идеју да би неко требало да напише књигу о куририма. Милер се прихватио посла и тако је настала његова прва књига „Склопљена крила“. Курирска каријера трајала је четири године, када је са својој другом женом, Џун Едит Смит Менсфилд, такси возачем, 1928. године отишао на пропутовање кроз Европу. Брачне размирице постале су непремостиве, па је Милер 1930. године оставио жену и отишао у Париз. Деценију пре Другог светског рата, провео је, углавном боемски, у „граду светлости“ где је радио као новинар и где је написао више од 36 књига и других дела. Овде је објавио и своје најпознатије књиге. Прва - „Ракова обратница“ - говори о његовим искуствима о доживљајима у Паризу, а објављена је 1934. године. Затим: „Црно пролеће“ (1936), „Повратник јарца“ (1939), као и трилогије „Ружичасто распеће“ („Сексус“, „Плексус“, „Нексус“). Такође је објавио и путописе и драме. Његови радови убрзо су постали бестселери. После 1939. године, напустио је Париз и преселио се Грчку где је боравио шест месеци. Вративши се у Америку, почео је да пише о својим путовањима. Написао је чувени путопис из Грчке „Колос из Марусија“ (1941), „Мирни дани на Клишију“ (1956), као и неколико лирско-аутобиографских записа: „Велики југ и наранџе Хијеронимуса Боша“ (1957), (1962), „Грчка“ са цртежима Ане Пур (1964). Такође је писао путописне мемоаре, бавио се књижевном критиком и сликао аквареле.