Smrt Ivana Iljiča - Lav Nikolajevič Tolstoj BLIC BIBLIOTEKA 63 STR „On je jedini pisac, za koga ja znam čiji časovnik pokazuje isto vreme kao i časovnici njegovih bezbrojnih čitalaca. Ono što zaista zavodi čitaoca to je Tolstojev dar da svoje delo obdari takvim vremenskim elementom koji se tačno poklapa s našim osećanjem vremena… Tolstojeva proza ima ritam našeg pulsa, njeogvi likovi kao da se kreću istim zamahom kao i ljudi koji prolaze ispod našeg prozora dok čitamo njegovu knjigu.“ - Vladimir Nabokov L.1.O 1.P.2

DUŠAN BARANIN KNEZ MIHAILO Tvrdi povez Izdavač Vuk Karadžić Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости. Важнија дела Уреди Подаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969. Ниче раја Дрино водо! Карађорђе Хајдук Вељко Смаил Ага Двојник Голаћи Делиград Замке Осамсто девета Велики господар Кнез Михаило Мехмед паша Соколовић Гладни земље Њих троје Приповетке У олуји 1-2 Тома Вучић Перишић, од војводе до просјака Царица Мара Ђаво у манастиру Хајдучица у харему Милан Обреновић Стеван Немања Шуме Падају Драме:[2] Троја врата Есеји:[2] Слобода је храброст Збирке песама:[3] Шум крви у бесаним ноћима У сенци Балкана Збирке приповедака:[3] Сељаци Шуме падају

DUŠAN BARANIN VELIKI GOSPODAR Tvrdi povez Izdavač Vuk Karadžić Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости. Важнија дела Уреди Подаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969. Ниче раја Дрино водо! Карађорђе Хајдук Вељко Смаил Ага Двојник Голаћи Делиград Замке Осамсто девета Велики господар Кнез Михаило Мехмед паша Соколовић Гладни земље Њих троје Приповетке У олуји 1-2 Тома Вучић Перишић, од војводе до просјака Царица Мара Ђаво у манастиру Хајдучица у харему Милан Обреновић Стеван Немања Шуме Падају Драме:[2] Троја врата Есеји:[2] Слобода је храброст Збирке песама:[3] Шум крви у бесаним ноћима У сенци Балкана Збирке приповедака:[3] Сељаци Шуме падају

SAGA O FORSAJTIMA - Džon Golsvordi - kompet 1-3 Naslov originala: The Forsyte Saga Autor: Džon Golsvordi Izdavač: Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1968. Broj strana: 288 + 292 + 262 Povez: mek Format: 19x12 Stanje kao na slici. Korice iskrzane i prelomljene sa flekama, listovi požuteli i imaju fleke od straosti, broj 2 nema predlist, na broju 1 na unurašnjosti korice napisano ime vlasnika, izuzev toga nema drugih oštećenja, nije pisano, podlvačeno i slično. SAGA O FORSAJTIMA 1 - Posednik SAGA O FORSAJTIMA 2 - Miholjsko leto jednog Forsajta / U konzistoriji SAGA O FORSAJTIMA 3 - Buđenje / Za izdavanje Čuvena “Saga o Forsajtima” spada u red najznačajnijih literarnih vrednosti. Prateći razvoj jedne porodice, autor svedoči o periodu razvoja i promena tokom engleskog Viktorijanskog doba. U ovom prvom delu trilogije opisan je period koji je u Engleskoj znacio približavanje plemstva i gradjanstva, i svojevrsni sumrak porodice Forsajt.

Rabindranat Tagore GradinarTvrdi povez sa zaštitnim omotomRabindranat Tagore jedan je od najpoznatijih indijskih pesnika, prozaika i dramaturga. Za života je napisao 2 000 pesama, preko 1 000 poema, 24 drame i osam romana, te mnoštvo eseja i ostalih proznih vrsta. Za svoja dela 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Prva dela koja je objavio kao mladić bile su novele u koje je bila ukomponovana višnuistička poezija. S vremenom je Tagore počeo da uglazbljuje svoja dela, uvodeći u njih ritam i preoblikujući ih u stihove.Nakon što se preselio u Englesku Tagore je preveo svoju zbirku Gitandžali („Žrtveni pjev“) s bengalskog na engleski jezik i nakon toga je objavio. Zbirka je izazvala oduševljenje u javnosti i među tadašnjim suvremenim pjesnicima, među kojima je bio i W.B. Yeats, poznati irski pesnik i jedan od najvećih poetičara 20. veka. Samo godinu dana nakon toga Tagore je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao prvi azijat kojemu je ta nagrada dodjeljena. 2015. godine Tagore je u Velikoj Britaniji odlikovan redom viteza.Zbirku „Gitandžali“, koja u prenesenom značenju znači „Pesme darovnice“, Tagore je napisao nakon smrti svoje žene i kćeri, a onda i najmlađeg sina. Svu jačinu emocija koju je Tagore osećao nakon toga prelio je u svoje pesme. Ova zbirka sastoji se od 103 pesme u prozi.Osim ove značajne zbirke, Tagore je 1913. godine izdao i svoju najpoznatiju zbirku pesama „Gradinar“ (ili „Vrtlar“), koja se i danas smatra zbirkom jednih od najlepših ljubavnih pesama. Glavna odlika, ali i lepota svih njegovih pesama nalazi se u jednostavnosti emocija prenesenih u njima, ali i jakim društvenim i moralnim idejama. Tagorov izraz je pesnički lep, ali i veoma razumljiv, nepretenciozan, shvatljiv gotovo svim čitaocima. U njima je Tagore tražio ljepotu i istinu, kako kažu književni teoretičari, pa i on sam. Preko svojih pesmama čudio se lepotama prirode, njenoj mudrosti i ravnoteži. Također, često je pisao i o motivu žene, također istražujući svu ljupkost i mudrost nježnijeg spola.Tagorove pesme bile su kulturološki globalne pa su bile jednako razumljive i zapadnom čitateljskom okruženju, kao i čitateljima u njegovoj domovini Indiji. Budući da je mnoge svoje pesme sam Tagore uglazbio, one se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Tagore je tako autor i indijske nacionalne himne „Đana Gana Mana“, za koju je napisao reči, ali i muziku te je autor himne Bangladeša „Amar Šonar Bangla“.12/23

Rabindranat Tagore GradinarTvrdi povezRabindranat Tagore jedan je od najpoznatijih indijskih pesnika, prozaika i dramaturga. Za života je napisao 2 000 pesama, preko 1 000 poema, 24 drame i osam romana, te mnoštvo eseja i ostalih proznih vrsta. Za svoja dela 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Prva dela koja je objavio kao mladić bile su novele u koje je bila ukomponovana višnuistička poezija. S vremenom je Tagore počeo da uglazbljuje svoja dela, uvodeći u njih ritam i preoblikujući ih u stihove. Nakon što se preselio u Englesku Tagore je preveo svoju zbirku Gitandžali („ Žrtveni pjev“ ) s bengalskog na engleski jezik i nakon toga je objavio. Zbirka je izazvala oduševljenje u javnosti i među tadašnjim suvremenim pjesnicima, među kojima je bio i W. B. Yeats, poznati irski pesnik i jedan od najvećih poetičara 20. veka. Samo godinu dana nakon toga Tagore je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao prvi azijat kojemu je ta nagrada dodjeljena. 2015. godine Tagore je u Velikoj Britaniji odlikovan redom viteza. Zbirku „ Gitandžali“ , koja u prenesenom značenju znači „ Pesme darovnice“ , Tagore je napisao nakon smrti svoje žene i kćeri, a onda i najmlađeg sina. Svu jačinu emocija koju je Tagore osećao nakon toga prelio je u svoje pesme. Ova zbirka sastoji se od 103 pesme u prozi. Osim ove značajne zbirke, Tagore je 1913. godine izdao i svoju najpoznatiju zbirku pesama „ Gradinar“ (ili „ Vrtlar“ ), koja se i danas smatra zbirkom jednih od najlepših ljubavnih pesama. Glavna odlika, ali i lepota svih njegovih pesama nalazi se u jednostavnosti emocija prenesenih u njima, ali i jakim društvenim i moralnim idejama. Tagorov izraz je pesnički lep, ali i veoma razumljiv, nepretenciozan, shvatljiv gotovo svim čitaocima. U njima je Tagore tražio ljepotu i istinu, kako kažu književni teoretičari, pa i on sam. Preko svojih pesmama čudio se lepotama prirode, njenoj mudrosti i ravnoteži. Također, često je pisao i o motivu žene, također istražujući svu ljupkost i mudrost nježnijeg spola. Tagorove pesme bile su kulturološki globalne pa su bile jednako razumljive i zapadnom čitateljskom okruženju, kao i čitateljima u njegovoj domovini Indiji. Budući da je mnoge svoje pesme sam Tagore uglazbio, one se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Tagore je tako autor i indijske nacionalne himne „ Đana Gana Mana“ , za koju je napisao reči, ali i muziku te je autor himne Bangladeša „ Amar Šonar Bangla12/28

Rabindranat Tagore Gradinar Tvrdi povez Rabindranat Tagore jedan je od najpoznatijih indijskih pesnika, prozaika i dramaturga. Za života je napisao 2 000 pesama, preko 1 000 poema, 24 drame i osam romana, te mnoštvo eseja i ostalih proznih vrsta. Za svoja dela 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Prva dela koja je objavio kao mladić bile su novele u koje je bila ukomponovana višnuistička poezija. S vremenom je Tagore počeo da uglazbljuje svoja dela, uvodeći u njih ritam i preoblikujući ih u stihove.Nakon što se preselio u Englesku Tagore je preveo svoju zbirku Gitandžali („Žrtveni pjev“) s bengalskog na engleski jezik i nakon toga je objavio. Zbirka je izazvala oduševljenje u javnosti i među tadašnjim suvremenim pjesnicima, među kojima je bio i W.B. Yeats, poznati irski pesnik i jedan od najvećih poetičara 20. veka. Samo godinu dana nakon toga Tagore je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao prvi azijat kojemu je ta nagrada dodjeljena. 2015. godine Tagore je u Velikoj Britaniji odlikovan redom viteza.Zbirku „Gitandžali“, koja u prenesenom značenju znači „Pesme darovnice“, Tagore je napisao nakon smrti svoje žene i kćeri, a onda i najmlađeg sina. Svu jačinu emocija koju je Tagore osećao nakon toga prelio je u svoje pesme. Ova zbirka sastoji se od 103 pesme u prozi.Osim ove značajne zbirke, Tagore je 1913. godine izdao i svoju najpoznatiju zbirku pesama „Gradinar“ (ili „Vrtlar“), koja se i danas smatra zbirkom jednih od najlepših ljubavnih pesama. Glavna odlika, ali i lepota svih njegovih pesama nalazi se u jednostavnosti emocija prenesenih u njima, ali i jakim društvenim i moralnim idejama. Tagorov izraz je pesnički lep, ali i veoma razumljiv, nepretenciozan, shvatljiv gotovo svim čitaocima. U njima je Tagore tražio ljepotu i istinu, kako kažu književni teoretičari, pa i on sam. Preko svojih pesmama čudio se lepotama prirode, njenoj mudrosti i ravnoteži. Također, često je pisao i o motivu žene, također istražujući svu ljupkost i mudrost nježnijeg spola.Tagorove pesme bile su kulturološki globalne pa su bile jednako razumljive i zapadnom čitateljskom okruženju, kao i čitateljima u njegovoj domovini Indiji. Budući da je mnoge svoje pesme sam Tagore uglazbio, one se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Tagore je tako autor i indijske nacionalne himne „Đana Gana Mana“, za koju je napisao reči, ali i muziku te je autor himne Bangladeša „Amar Šonar Bangla

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez Izdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Vreme smrti 3Tvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

MIODRAG BULATOVIĆ HEROJ NA MAGARCU Meki povez Džepni format Миодраг Булатовић (Оклади, код Бијелог Поља, 20. фебруар 1930 — Игало, 15. март 1991) био је српски писац[1] и новинар. Важи за једног од наших најбољих романсијера и најпревођенијих писаца, иако је статус његове књижевности маргинализован.[2][3] Биографија Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Београдском универзитету је студирао психологију и књижевност.[4][1] Неко време је радио као новинар. Током деведесетих година био је ангажован у Социјалистичкој партији Србије. У тренуцима распада Југославије бранио је становиште српског национализма.[5] Његови рани радови показују утицај народне поезије и књижевности. Булатовић је био под трајним утицајем Раблеа и Боша.[2] Сарађивао је са часописима и новинама: Летопис Матице српске, Наша стварност, Омладина, Студентски књижевни лист, Народни студент, Југословенски Црвени крст, Чачански глас, Политика, Борба и Побједа. Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски, истовремено гротескни и трагични. У Булатовићем делима чести мотиви су зло, црни хумор, демонско и ђаво.[3] Своје књиге је описивао као „опасне, папрене, слободарске”.[6] Говорио је француски језик.[7] Освојио је НИН-ову награду за роман Људи са четири прста 1975. године.[8][1] По њему се зове библиотека у Раковици. Изабрана дела Ђаволи долазе (1955) Вук и звоно (1958) Црвени петао лети према небу (1959) [9] Херој на магарцу (1967) Рат је био бољи (1969) Људи са четири прста (1975) Пети прст (1977) Gullo Gullo (1983) Тетовирање срца

KARL MAJ KOD RUŠEVINA BABILONA Tvrdi povez Карл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3] Биографија Рођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4] Дела Главни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су: „Винету” „Олд Шурехенд” „Благо у Сребрном Језеру” „Ђаво и Јуда” „Божије Рођење” „Син Ловца на медведе” Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су: „Кроз пустињу” „Кроз дивљи Курдистан” „Од Багдада до Стамбола” „У Балканским гудурама” „Кроз земљу Арбанаса” „Жути харамбаша” У трећи циклус спадају дела: „Лав крваве освете” „У лађама Вавилона” „Тврђава у планинама” „У крају сребрног лава” „Скамењена молитва”

Pisma Lazi Aleksandar Nenarović Povez: Meki, god. izdanja: 2001 pismo: Latinica strana: 158 izdavač: *Dan Graf stanje odlično O piscu: O knjizi: Ova žbuka tekstova, delom objavljenih u Danasu, obuhvata značajnija desavanja pod zajedničkom odrednicom Posrtanje i buđenje Srbije u vremenskom rasponu dužem od jedne godine: između NATO bombardovanja u prvoj polovini 1999. t sloma autokratskonacionalistickog režima Siobodana Milosevica početkom jeseni 2000, Završni deo posvećen je startu nove vlasti koja je brzo trasirala povratak u „normalni svet i čvrsto joj obećala demokratski unutrašnji preporod. L.1.O.1.P.2.

Tajne srpskog džet-seta 2, Aleksandar Saša Ignjatović Nastavak veoma prodavanog prvog dela u startu obećava i čini se da je Aleksandar ovoga puta napisao još skandaloznije priče u kojima su glavni akteri naše javne ličnosti. Ko je čitao `Džet-set 1` zna da su u njemu `opleteni` brojni sportisti, pevačice, voditeljke ali i političari. Izdavač: Grand Press, Novi Beograd Godina: 2009 Broj strana: 182 Meki povez Biblioteka: Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 2300/II Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcij

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezPrelomljena prednja koricaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака4/16

Višnja na Tašmajdanu - Siniša Pavić Prvo delo Siniše Pavića, autora najgledanijih TV serija u istoriji RTS-a: `Vruč vetar`, `Bolji život`, `Srećni ljudi`, `Porodično blago` i `Stižu dolari`. Roman je preveden na poljski, nemački, češki i rumunski jezik, dramatizovan je za pozornicu i radio, a po njemu je 1968. godine snimljen i istoimeni film. BEOGRAD 1966 god, 227 str, po korici prosuta neka tečnost, unutrašnjost u vrlo dobrom stanju. K.D.S.O.2.P.1.

NEZAKONITO POSEDOVANJE -Kej Huper Ono što je radila bilo je nemoralno, nezakonito i opasno, ali Troj Benet je uživala u svakom trenutku svoga života i nikome nije polagala račune. Kada je uhvaćena usred krivičnog dela, nije mogla ni da pretpostavi da će joj sudbina biti u rukama čuvenog moraliste i biznismena Dalasa Kamerona. Šokiran njenom lepotom, ali i poslom kojim se bavi, Dalas nije želeo da je preda vlastima jer je imao mnogo lukavije namere… Kopkalo ga je ko je zapravo žena koja je provaljivala u kuće, imala veze sa Interpolom, bila stručnjak za bezbednost, zaljubljenik u umetnost, hostesa bogatih, slavnih i neizmerno moćnih. Planirao je da otkrije sve tajne, jer ju je nazvao lopovom, a u duši je znao da to nije bila istina. Beograd 2019 god, 195 str, 18 cm, meki povez, u dobrom stanju. L.. SAJ.D. O.1. . P. 2

EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO (EN PAPEL) CONCHA LOPEZ NARVAEZ , ANAYA, 2005 ISBN 9788420729053 (5 valoraciones ) Guardado por 0 personas, 9 opiniones DATOS DEL LIBRO Nº de páginas: 128 págs. Encuadernación: Tapa blanda Editoral: ANAYA Lengua: CASTELLANO ISBN: 9788420729053 21173 libros de De 9 a 12 años. Literatura infantil RESUMEN DEL LIBRO Me gusta 0 ¡Valóralo! Rafa vive solo en el monte; un día salta la tapia de un jardín para robar fresas, y conoce a Inés. Así comienza su amistad. Sin que sus padres se enteren, Inés va a diario al monte, donde descubre la belleza de la naturaleza junto a su amigo, adiestran una cría de cernícalo... K.S.N. O.1.P.2

Slobodan Rakitić Oblici i značenjaTvrdi povezСлободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940[1] — Београд, 1. јануар 2013[2]) био је српски песник, есејиста и политичар. Као песник, био је представник поетске метафизике. Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге.БиографијаДипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик.Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке.Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[3] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]Песме су му превођене на више језика.ПризнањаНаграда „Милан Ракић”, за књигу Земља на језику, 1974.Награда „Исидора Секулић”, за књигу Жудња за југом, 1981.Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Основна земља, 1988.Награда „Кондир Косовке девојке”, 1994.Награда „Лаза Костић”, за сабрана дела, 1995.Дучићева награда, за књигу Изабране и нове песме, 1998.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1998.Октобарска награда града Београда, за књигу Тапије у пламену, за 1990.Награда „Драинац”, за књигу Тапије у пламену, 1991.Награда „Песничко успеније”, 2002.Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Песме, 2002.Награда „Стефан Првовенчани”, 2006.ДелаКњиге песамаСветлости рукопис (1967)Рашки напеви (1968)Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979)Земља на језику (1973)Песме о дрвету и о плоду (1978)Жудња за југом (1981)Потомак (1982)Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990)Тапије у пламену (1990, друго издање 1991)Душа и спруд (1994)Изабране песме (1998)Поезија романтизма југословенских народа, зборник (1978)Изабрана дела у пет књига(1994)Књиге есејаОд Итаке до привиђења (1985)Облици и значења (1994)12/25

Slobodan Rakitić Od Itake do priviđenjaTvrdi povezСлободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940[1] — Београд, 1. јануар 2013[2]) био је српски песник, есејиста и политичар. Као песник, био је представник поетске метафизике. Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге.БиографијаДипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик.Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке.Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[3] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]Песме су му превођене на више језика.ПризнањаНаграда „Милан Ракић”, за књигу Земља на језику, 1974.Награда „Исидора Секулић”, за књигу Жудња за југом, 1981.Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Основна земља, 1988.Награда „Кондир Косовке девојке”, 1994.Награда „Лаза Костић”, за сабрана дела, 1995.Дучићева награда, за књигу Изабране и нове песме, 1998.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1998.Октобарска награда града Београда, за књигу Тапије у пламену, за 1990.Награда „Драинац”, за књигу Тапије у пламену, 1991.Награда „Песничко успеније”, 2002.Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Песме, 2002.Награда „Стефан Првовенчани”, 2006.ДелаКњиге песамаСветлости рукопис (1967)Рашки напеви (1968)Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979)Земља на језику (1973)Песме о дрвету и о плоду (1978)Жудња за југом (1981)Потомак (1982)Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990)Тапије у пламену (1990, друго издање 1991)Душа и спруд (1994)Изабране песме (1998)Поезија романтизма југословенских народа, зборник (1978)Изабрана дела у пет књига(1994)Књиге есејаОд Итаке до привиђења (1985)Облици и значења (1994)12/25

Branko V. Radičević Praznina Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу. Живот и стваралаштво Потиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1] Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика. Дела Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“. Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5] Песме Сутонски дани, 1945. Песме, 1949. Лирика, 1951. Земља, 1954. Вечита пешадија, 1956. Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961. Божја крчма, 1965. Са Овчара и Каблара, 1970. Сељачка поема, 1971. Изабране песме, 1971. Похвалице и покудице, 1974. Земљосанке, 1978. Текла река Лепеница, 1979. Вита јела, зелен бор, 1986. Кадионик, 1990. Романи Бела жена, 1955. Изгубљени град, 1957. Четврта ноћ, 1957. Поноћни свирачи, 1959. Ноћ тела, 1963. Грубићи и нежнићи, 1968. Сељаци, 1971. Ћорава посла, 1972. Сведок, 1977. Празнина, 1992. Књиге приповедака Љубав и смрт, 1982. Горка грла, 1986. Такав је живот, 1989. Будућност, 1991. Књиге за децу Приче о дечацима, 1952. Дух ливада (приче), 1954. Учени мачак (новела), 1957. Посластичарница код веселог чаробњака, 1950. Чудотворно око (приче и бајке), 1964. Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967. Бајке о гуслама, 1967. Гвозден човек и друге приче, 1967. Ђаволије и друге приче, 1967. Песме о мајци, 1979. Деветаци, 1976. Скитница или песме и приче за децу, 1988. Приче о животињама, 1990. Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezDžepni formatНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.12/28

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezVek PolitikeНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.9/18

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezVek PolitikeНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.9/18

Naslov originala: THREE SHORT STORIES: Oscar Wilde, Robert Luis Stevenson, Edgar Allan Poe. Izdavač: Znanje. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1954. Povez: broš. Pismo: latinica i ćirilica. Broj strana: 73. Format: 19,5 x 13 cm. Priredio: Radoslav Horvatović. Knjiga ima izrazite tragove korišćenja, tragove nekog zapisa na predlistu i na zadnjem praznom listu, ali sam tekst knjige je očuvan. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Ilustrovano: crteži pisaca. O knjizi: sadrži: 1. O. Wilde - The Nightingale and the Rose. 2. R.L. Stevenson - The Bottle Imp. 3. E.A. Poe - The Cask of Amontillado, zatim i objašnjenja i uvodne tekstoveo piscima i njihovom deli na srpskom jeziku.