BRANKO RADIČEVIĆ - IZABRANA DELA IZDAVAČ. DRAGANIĆ BEOGRAD STRANA. 303 MEKOG POVEZA STANJE. VEOMA OČUVANA, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA. 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/2

Ota Pavel : Smrt prelepih srndaća ; Kako sam sreo ribe / sa češkog preveo Milan Čolić ; [pogovor napisao Jaroslav Kladiva] Beograd : Narodna knjiga, 1987, Materijalni opis 197 str. ; 20 cm Savremena svetska proza Prijevod dela: 1. Smrt krasnych srncu ; 2. Jak jsem potkal ryby. Str. 191-196: Ota Pavel /Jaroslav Kladiva. Pravo ime autora: Otto Popper. Češka književnost. Romani, novele, pripovijetke Anotacija Nesvakidašnji lirizam u opisivanju uspomena iz djetinjstva, među kojima su najljepše one o pecanju jegulja, specifičan humor koji je i inače tradicija čeških pripovjedača, odlikuju ovu knjigu pripovijedaka, kod nas malo poznatog autora Ota Pavela Očuvanost 4-.

MANJA OŠTEĆENJA.NA IVICAMA OMOTA.UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU prevele Višnja Machiedo, Eva Feller-Zdenković Prijevodi djela: 1. Le sursis ; 2. Les mots. Str. 569-575: Pogovor / Jere Terle. Broj stranica: 575 Povez: TVRDI Godina izdanja: 1977. Izdavač: LIBER Dimenzije: 13X21 Roman Odgoda je drugi dio Sartreove trilogije Putovi slobode koja govori o tome kako je Drugi svjetski rat utjecao na njegove ideje. Sartreova autobiografija Riječi pravo je remek-djelo, sinteza Sartrea filozofa i književnika. Za ovo mu je djelo dodijeljena Nobelova nagrada koju je odbio.

Izdavač:SLOBODA Beograd Pismo:Latinica Povez:TVRDOKORIČENO sa omotom Format: 21,5 x 13 cm Godina izdanja:1988 Odlično očuvane knjige, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! LJUBAVNA MAŠINA, ljubavni roman iz tri dela, autorke Žaklin Suzan. 1. Amanda, 219. strana, 2. Megi, 143. strana, 3. Džudit, 153. strana.

AKO DOČEKAM SUTRA 1 - 2 - Sindi Šeldon Izdavac: Narodno delo - Dereta - Beograd Mek povez 207 + 200 str. Obe knjige imaju posvetu , manji tragovi ostecenja na koricama.

Mladen Markov : PSEĆE GROBLJE 1 - 2 , Београд : Књижевне новине, 1990, tvrdi povez, omot, Fizički opis 237 стр. / 222 стр. ; 21 cm Roman Zbirka Изабрана дела / Младен Марков ; 5 i 6 Слика аутора и белешка о аутору и делу на омоту. Markov, Mladen, 1934-2015 Očuvanost 4-.

ISIDORA SEKULIĆ ODABRANA DELA Meki povez Džepni format Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница и академик. Секулићева је била прва чланица Српске академије наука и уметности.[а] Биографија Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5] Стваралаштво До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6] Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи. Рекла је Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7] Дела У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела: Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника Писма из Норвешке (1914) — путопис Из прошлости (1919) Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке Записи (1941) Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји Записи о моме народу (1948) Његошу књига дубоке оданости (1951) Говор и језик, културна смотра народа (1956).

Isidora Sekulić Odabrana delaMeki povezDžepni formatИсидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница и академик. Секулићева је била прва чланица Српске академије наука и уметности.[а]БиографијаРођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5]СтваралаштвоДо краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6]Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.Рекла јеТа ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7]ДелаУ пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневникаПисма из Норвешке (1914) — путописИз прошлости (1919)Ђакон Богородичине цркве (1919) — романКроника паланачког гробља (1940) — приповеткеЗаписи (1941)Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есејиЗаписи о моме народу (1948)Његошу књига дубоке оданости (1951)Говор и језик, културна смотра народа (1956).12/4

DOSITEJ OBRADOVIĆ IZABRANA DELA Tvrdi povez Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3] Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4] Биографија Доситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије. Калуђер Доситеј Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве. Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код Книна Од 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11] Пут по Европи Доситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. Први српски устанак Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16] Књижевни рад и критички осврт Живот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783. Совети здраваго разума, 1806. `Мезимац` (1818), други део Собранија Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783. Доситејево просветитељство Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера. Доситејев национални програм Први Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20] Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Верска трпељивост Доситејева улица у Београду Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21] Рад на популаризацији науке Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже. Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа Валдеца Педагогија и васпитање Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку. Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српског Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22] Народни језик у Доситејевим делима Графит — мисао Доситеја Обрадовића У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца. Рационалиста и реформатор европски Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура. Наслеђе Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор). Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. године Спомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гроба Награде имена Доситеја „Доситејева награда“ „Доситејево перо` „Доситејев штап` „Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1 Награда Доситеј Обрадовић за животно дело Награда Доситеј Обрадовић страном издавачу У популарној култури Јастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30] Списак културних установа које носе Доситејево име ОШ „Доситеј Обрадовић” у Београду ОШ „Доситеј Обрадовић” Чукарица ОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врању ОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39] ОШ „Доситеј Обрадовић” Волујац ОШ `Доситеј Обрадовић` у Зрењанину ОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Путинцима ОШ „Доситеј Обрадовић” у Смедереву ОШ „Доситеј Обрадовић” у Добоју ОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој Луци ОШ „Доситеј Обрадовић” у Приједору ОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница) ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој Цркви ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бочару ОШ „Доситеј Обрадовић” Враново ОШ „Доситеј Обрадовић” Ердеч Школски центар „Доситеј Обрадовић” Суботица Економско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у Алибунару Средња школа „Доситеј Обрадовић” у Крагујевцу Дом културе „Доситеј Обрадовић” у Станишићу Библиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41] Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у Бeограду Дела Слово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр. Писмо Харалампију, 1783. Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783. Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр. Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр. Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр. Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр. Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр. Востани Сербије, 1804. Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр. Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42] Ижица, 1830 Писма, Будим, 1829, 126 стр. Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр. Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813. Преводи Слово поучително, 1784. Истина и прелест, (кратка прича), 1788. Пут у један дан, (кратка прича), 1788. Езопове басне Христоитија Буквица Етика Венац Дамон Инглеска изреченија

Naslov: Dekameron. Ljubavne priče 1 i 2 deo Autor: Đovani Bokačo Izdavač: Ringier Axel Springer Izdanje: Blic Biblioteka, Beograd, 2015. Broj strana: po 64 u I i II delu Stanje: kao novo, nekorišćeno Cena od 200 dinara je za oba dela. Cena za kupovinu samo jednog dela je 150 dinara. Može i preuzimanje u Beogradu

TRI BOJE EPOHE - ANATOLIJ K. VINOGRADOV Sovjetska knjiga Roman u četiri dela s prologom Predgovor Maksima Gorkog Preveo Dr.Gojko Stojanović Izdavač: Nakladni zavod Hrvatske - Zagreb, 1946. 326 str, korice malo oštećene, požuteli listovi, u dobrom stanju. K.D.S.O.2.P.1.

Naslov: Pripovetke 1. i 2. deo Autor: Milovan Glišić Izdavač: Ringier Axel Springer Izdanje: Blic Biblioteka, Beograd, 2014. Broj strana: po 64 Stanje: kao novo Cena je 200 dinara za oba dela ili 150 dinara pojedinačno Može i preuzimanje u Beogradu

Ivan Cankar (1876-1918) - Drame Sadržaj: 1. Za dobro naroda 2. Sluge 3. Kralj Betajnove 4. Jakov Ruda 5. Sablazan u Šentflorijanskoj dolini Izdavač: Prosveta, 1953, Beograd Štampa: Prosveta, Beograd 320 str, ćirilica, tvrd povez, 14,5cm x 20cm Jugoslovenski stariji pisci, Odabrana dela / Ivan Cankar, knjiga 4 težina knjige 380 grama Stanje knjige: 3 dva lista su odvojena od knjige I pocepana na par mesta

A. DŽ. Kronin Španski baštovan Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Arčibald Džozef Kronin (engl. A. J. Cronin; en: Archibald Joseph Cronin) je škotski pisac, rođen 1896. godine, a umro 1981. godine. Bio je lekar, po profesiji. Kronin je pisac u čijim je delima, prožetim blagim romantizmom i društvenom kritikom, opisan život rudara i britanske srednje klase. Za njegov popularni roman Citadela se često navodi da je potakao osnivanje Nacionalne zdravstvene službe, odnosno modernog univerzalnog zdravstvenog osiguranja u Velikoj Britaniji. Sadržaj 1 Rani život 2 Dela 2.1 Drama 2.2 Memoari 3 Porodica Rani život Arčibald Kronin rođen je u Kardrosu u Škotskoj, otac mu je bio Patrik Kronin, koji je bio katolik, a majka mu je bila Džesi Kronin (rođena Montgomeri) koja je po veroispovesti bila protestant. Kada mu je bilo sedam godina otac mu umire od tuberkuloze, a nedugo zatim on i majka napuštaju Helensburg u kome su do tada živeli i odlaze u Dambarton gde njegova majka dobija posao zdravstvenog inspektora. U školi u Dambartonu pokazao se kao odličan đak, ali je i pored toga bio dobar sportista (bavio se fudbalom i golfom). Godine 1914. dobija stipendiju i upisuje se na medicinu Univerziteta u Glazgovu, koji će na kratko napustiti zbog službe u mornarici od 1916.-1917. Godine 1919. završio je medicinu kao jedan od najbiljih studenata. Iste godine odlazi u Indiju, na brodu na kome je putovao, bio je hirurg. Godine 1925. je doktorirao sa radom „Istorija aneurizme`. Dela Njegovo prvo delo bio je roman „Hetersov dvorac` koji je napisao 1931. godine. Zatim je usledio roman „Zvezde gledaju s neba` koji prati uspon jednog čoveka od rudara do poslanika u parlamentu. Pored ovih romana napisao je još i : `Veliki kanarinac`, `Šeširdžijin zamak`, `Citadela`, `Španski vrtlar`, `Gospođa sa karanfilima`, `Tri ljubavi`, `Pregršt raži`, `Herojske godine`, `Judino drvo`, `Pesma šest penija`,

A. DŽ. Kronin Severno svetlo Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Arčibald Džozef Kronin (engl. A. J. Cronin; en: Archibald Joseph Cronin) je škotski pisac, rođen 1896. godine, a umro 1981. godine. Bio je lekar, po profesiji. Kronin je pisac u čijim je delima, prožetim blagim romantizmom i društvenom kritikom, opisan život rudara i britanske srednje klase. Za njegov popularni roman Citadela se često navodi da je potakao osnivanje Nacionalne zdravstvene službe, odnosno modernog univerzalnog zdravstvenog osiguranja u Velikoj Britaniji. Sadržaj 1 Rani život 2 Dela 2.1 Drama 2.2 Memoari 3 Porodica Rani život Arčibald Kronin rođen je u Kardrosu u Škotskoj, otac mu je bio Patrik Kronin, koji je bio katolik, a majka mu je bila Džesi Kronin (rođena Montgomeri) koja je po veroispovesti bila protestant. Kada mu je bilo sedam godina otac mu umire od tuberkuloze, a nedugo zatim on i majka napuštaju Helensburg u kome su do tada živeli i odlaze u Dambarton gde njegova majka dobija posao zdravstvenog inspektora. U školi u Dambartonu pokazao se kao odličan đak, ali je i pored toga bio dobar sportista (bavio se fudbalom i golfom). Godine 1914. dobija stipendiju i upisuje se na medicinu Univerziteta u Glazgovu, koji će na kratko napustiti zbog službe u mornarici od 1916.-1917. Godine 1919. završio je medicinu kao jedan od najbiljih studenata. Iste godine odlazi u Indiju, na brodu na kome je putovao, bio je hirurg. Godine 1925. je doktorirao sa radom „Istorija aneurizme`. Dela Njegovo prvo delo bio je roman „Hetersov dvorac` koji je napisao 1931. godine. Zatim je usledio roman „Zvezde gledaju s neba` koji prati uspon jednog čoveka od rudara do poslanika u parlamentu. Pored ovih romana napisao je još i : `Veliki kanarinac`, `Šeširdžijin zamak`, `Citadela`, `Španski vrtlar`, `Gospođa sa karanfilima`, `Tri ljubavi`, `Pregršt raži`, `Herojske godine`, `Judino drvo`, `Pesma šest penija`,

Lav Nikolajevič Tolstoj Ana Karenjina Prva knjigaTvrdi povez sa zaštitnim omotomEdicija MilenijumЛав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910)[1] био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба.[2] Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.[3]Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар.[2] Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг[4] и Ганди.[5] Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена.[6]9/17 x 3

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Onore de Balzak Evgenija grande Tvrdi povez Biblioteka Spektar Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONODE DE BALZAK ROĐAKA BETA Meki povez Džepni format Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

Alfons Dode ŽakTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruАлфонс Доде (франц. Alphonse Daudet; Ним, 13. мај 1840 — Париз, 16. децембар 1897) био је француски књижевник.БиографијаДоде је рођен у Ниму, у Ландоку 1840 године.[1] У детињству су га родитељи, због слабог здравља, послали на село, где је научио провансалски језик и наслушао се провансалских легенди. Породица му се преселила у Лион 1849. где је Доде ишао у гимназију. У Париз је отишао 1857 године. Прва дела била су му збирка песама Љубавнице и аутобиографски спис Малишан. Озбиљно болестан, отпутовао је на југ Француске 1861. године, а потом у Алжир. Године 1863. отпутовао је на Корзику, а мало касније је боравио код својих рођака у замку Монтобан. Сва ова путовања су важна јер ће бити извор утисака за његова дела Писма из мог млина (1860), која су га учинила славним, и за романе о Југу, од којих је најчувенија триологија о Тартарену Тарасконцу. Ту је створио бесмртан тип јужњака, хвалисавог добричине, који је помало и Дон Кихот и Санчо Панса.[2] Затим следе бројни романи: Фромон Млађи и Рислер старији (1874), Жак (1876), Набоб (1887), Краљеви у изгнанству (1879), Нума Руместан (1881), Јеванђелист (1883), Сафо (1884), Бесмртник (1888).[3] Ту су и многе књиге приповедака и драма Арлезијанка (1872). Умро је 1897. године.9/11

DUŠAN BARANIN VELIKI GOSPODAR Tvrdi povez Izdavač Vuk Karadžić Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости. Важнија дела Уреди Подаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969. Ниче раја Дрино водо! Карађорђе Хајдук Вељко Смаил Ага Двојник Голаћи Делиград Замке Осамсто девета Велики господар Кнез Михаило Мехмед паша Соколовић Гладни земље Њих троје Приповетке У олуји 1-2 Тома Вучић Перишић, од војводе до просјака Царица Мара Ђаво у манастиру Хајдучица у харему Милан Обреновић Стеван Немања Шуме Падају Драме:[2] Троја врата Есеји:[2] Слобода је храброст Збирке песама:[3] Шум крви у бесаним ноћима У сенци Балкана Збирке приповедака:[3] Сељаци Шуме падају

Rabindranat Tagore GradinarTvrdi povez sa zaštitnim omotomRabindranat Tagore jedan je od najpoznatijih indijskih pesnika, prozaika i dramaturga. Za života je napisao 2 000 pesama, preko 1 000 poema, 24 drame i osam romana, te mnoštvo eseja i ostalih proznih vrsta. Za svoja dela 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Prva dela koja je objavio kao mladić bile su novele u koje je bila ukomponovana višnuistička poezija. S vremenom je Tagore počeo da uglazbljuje svoja dela, uvodeći u njih ritam i preoblikujući ih u stihove.Nakon što se preselio u Englesku Tagore je preveo svoju zbirku Gitandžali („Žrtveni pjev“) s bengalskog na engleski jezik i nakon toga je objavio. Zbirka je izazvala oduševljenje u javnosti i među tadašnjim suvremenim pjesnicima, među kojima je bio i W.B. Yeats, poznati irski pesnik i jedan od najvećih poetičara 20. veka. Samo godinu dana nakon toga Tagore je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao prvi azijat kojemu je ta nagrada dodjeljena. 2015. godine Tagore je u Velikoj Britaniji odlikovan redom viteza.Zbirku „Gitandžali“, koja u prenesenom značenju znači „Pesme darovnice“, Tagore je napisao nakon smrti svoje žene i kćeri, a onda i najmlađeg sina. Svu jačinu emocija koju je Tagore osećao nakon toga prelio je u svoje pesme. Ova zbirka sastoji se od 103 pesme u prozi.Osim ove značajne zbirke, Tagore je 1913. godine izdao i svoju najpoznatiju zbirku pesama „Gradinar“ (ili „Vrtlar“), koja se i danas smatra zbirkom jednih od najlepših ljubavnih pesama. Glavna odlika, ali i lepota svih njegovih pesama nalazi se u jednostavnosti emocija prenesenih u njima, ali i jakim društvenim i moralnim idejama. Tagorov izraz je pesnički lep, ali i veoma razumljiv, nepretenciozan, shvatljiv gotovo svim čitaocima. U njima je Tagore tražio ljepotu i istinu, kako kažu književni teoretičari, pa i on sam. Preko svojih pesmama čudio se lepotama prirode, njenoj mudrosti i ravnoteži. Također, često je pisao i o motivu žene, također istražujući svu ljupkost i mudrost nježnijeg spola.Tagorove pesme bile su kulturološki globalne pa su bile jednako razumljive i zapadnom čitateljskom okruženju, kao i čitateljima u njegovoj domovini Indiji. Budući da je mnoge svoje pesme sam Tagore uglazbio, one se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Tagore je tako autor i indijske nacionalne himne „Đana Gana Mana“, za koju je napisao reči, ali i muziku te je autor himne Bangladeša „Amar Šonar Bangla“.12/23

MIODRAG BULATOVIĆ HEROJ NA MAGARCU Meki povez Džepni format Миодраг Булатовић (Оклади, код Бијелог Поља, 20. фебруар 1930 — Игало, 15. март 1991) био је српски писац[1] и новинар. Важи за једног од наших најбољих романсијера и најпревођенијих писаца, иако је статус његове књижевности маргинализован.[2][3] Биографија Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Београдском универзитету је студирао психологију и књижевност.[4][1] Неко време је радио као новинар. Током деведесетих година био је ангажован у Социјалистичкој партији Србије. У тренуцима распада Југославије бранио је становиште српског национализма.[5] Његови рани радови показују утицај народне поезије и књижевности. Булатовић је био под трајним утицајем Раблеа и Боша.[2] Сарађивао је са часописима и новинама: Летопис Матице српске, Наша стварност, Омладина, Студентски књижевни лист, Народни студент, Југословенски Црвени крст, Чачански глас, Политика, Борба и Побједа. Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски, истовремено гротескни и трагични. У Булатовићем делима чести мотиви су зло, црни хумор, демонско и ђаво.[3] Своје књиге је описивао као „опасне, папрене, слободарске”.[6] Говорио је француски језик.[7] Освојио је НИН-ову награду за роман Људи са четири прста 1975. године.[8][1] По њему се зове библиотека у Раковици. Изабрана дела Ђаволи долазе (1955) Вук и звоно (1958) Црвени петао лети према небу (1959) [9] Херој на магарцу (1967) Рат је био бољи (1969) Људи са четири прста (1975) Пети прст (1977) Gullo Gullo (1983) Тетовирање срца

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA - Tomas Man Matica Srpska`.1959.str.507.Tvrdi povez Ispovesti varalice Feliksa Krula Tomas Man kruniše svoj obimni romaneskni rad izvanrednom pričom o Feliksu Krulu. Jezička elegancija ove izmišljene autobiografije, njena ironična dvosmislenost, kao i događaji u kojima Feliks Krul učestvuje, dokazuju da je „bog lopova“. On je „paket svih zanata“ koji je u stanju da se nosi sa svakom novom i neočekivanom situacijom. Nijedno drugo delo nije okupiralo Tomasa Mana u tako dugom periodu kao roman o Feliksu Krulu. Nastajao je decenijama, od 1910. do objavljivanja 1954. Na taj način pratio je gotovo čitav književni život autora. L.1.POL. 2.