ISTORIJA FILOZOFIJE 1-3 Hegel Filozofska biblioteka -predavanja iz istorije filozofije -grčka filozofija, od sofista do soktratovaca, platon i aristotel,dogmatizam i skepticizam -novoplatonovci, istorija grčke filozofije, filozofija srednjeg veka,novija filozofija.. 1970 kultura beograd tvrd povez,zaštitni omot strana 313+491+688 Stanje vrlo dobro, neznatno podvlačenje teksta u predgovoru, oštećenje omota.

koplston , istorija filozofije grčka i rim 1988 stanje dobar 3 sa unutrašnje strane vidi se mrežica od rikne Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Frederik Koplston ,   Istorija filozofije Grcka i Rim 1988tvrd povez, zaštitni omot22,5 cm stanje vrlo dobro . Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Frederik Koplston , Istorija filozofije Grcka i Rim 1988tvrd povez, zaštitni omot22,5 cm stanje vrlo dobro .

Frederik Koplston , Istorija filozofije Grcka i Rim 1988 tvrd povez, zaštitni omot 22,5 cm stanje vrlo dobro .

Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Naslov: Uvod u filozofiju Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Strana: 566 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 23 x 14 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-7543-405-4

Odlomak: Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije. Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog ’’Uvoda u filozofiju’’, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Opis proizvoda Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije. Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog Uvoda u filozofiju, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Istorija antičke retorike - Džordž A. Kenedi Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2019 Broj strana: 325 Format: 25 cm Povez: Tvrdi „Istorija antičke retorike“ sinteza je višedecenijskog bavljenja antičkom retorikom Džordža A. Kenedija, renomiranog američkog stučnjaka za retoriku i profesora klasične filologije, komparativne književnosti i retorike na Univerzitetu Severne Karoline (SAD). Ona spada među najbolje priručnike za antičku retoriku koji trenutno postoje u globalnim okvirima. Delo čine, pored predgovora, trinast poglavlja, koja hronološkim redom izlažu sve bitne autore, dela, pojave i procese u antičkoj retorici. U knjizi je složeni i polivalentni fenomen retorike podjednako osvetljen sa istorijske i teorijske strane, predstavljena je kako njena oratorska, politička, sudska i panegirička strana, tako i njena literarna, stilistička, književnoteorijska i književnokritička dimenzija, razjašnjen je antagonizam i interakcija filozofije i retorike, kao i istaknuto mesto retorike u antičkom sistemu obrazovanja. „Istorija antičke retorike“ je nezaobilazno delo za svakoga ko se bavi antičkom retorikom i književnošću, ali i grčkom i rimskom kulturom u širem smislu. Ovo izdanje sadrži opsežnu bibliografiju, kao i detaljan indeks imena i pojmova. SADRŽAJ PREDGOVOR PRVOM IZDANjU I POGLAVLjE Uvod: Priroda retorike II POGLAVLjE Ubeđivanje u helenskoj književnosti pre 400. god. p.n.e. III POGLAVLjE Grčka retorska teorija od Koraksa do Aristotela IV POGLAVLjE Atički besednici V POGLAVLjE Helenistička retorika VI POGLAVLjE Rano rimsko besedništvo VII POGLAVLjE Ciceron VIII POGLAVLjE Rimska retorika u vreme Avgusta IX POGLAVLjE Latinska retorika Srebrnog doba X POGLAVLjE Helenska retorika u Rimskom carstvu XI POGLAVLjE Druga sofistika XII POGLAVLjE Hrišćanstvo i klasična retorika XIII POGLAVLjE Opstanak antičke retorike od pozne antike do srednjeg veka BIBLIOGRAFIJA INDEKS IMENA I POJMOVA

Opis proizvoda Ričard Popkin jedan je od najuticajnijih savremenih tumača skepticizma, a njegova knjiga prati istoriju skepticizma od Savonarole do Bejla (od 1450. do 1710. godine). Taj period nije izabran slučajno. U tih bezmalo 300 godina najpre je iznova otkriven grčki skepticizam, potom inkorporiran u iskustvo renesanse, zatim izložen novim tumačenjima i preobražajima, da bi i sam odigrao nezaobilaznu ulogu kod velikih filozofa poput Dekarta, Paskala, Spinoze, Hobsa, ili iznova propitan u teološkim raspravama tog perioda. Popkin pripada američkoj školi istoričara filozofije, što podrazumeva besprekorno poznavanje teme o kojoj piše, strogost u izlaganju i, uprkos tome što je reč o tekstu koji se prostire na gotovo 700 stranica, ekonomičnost izraza. Već u prvoj rečenici knjige Popkin precizira da je skepticizam filozofsko gledište a ne niz sumnji koji se vezuje za tradicionalna religijska verovanja, što znači da je ključni ulog svake skeptičke pozicije – istina. Ipak, Popkin ne suprotstavlja skepticizam i fideizam, skeptika i vernika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na suprotstavljenost te dve pozicije. Nikada skepticizam, sugeriše autor, nije puko neverovanje, niti je fideizam slepo verovanje. Iako skeptik preporučuje suzdržavanje od suđenja koje počiva na verovanju, to ne znači da je verovanje irelevantno za ono do čega je skeptiku stalo – do nesumnjive istine. Upotrebljavajući pojam fideizma onako kako ga je oblikovala literatura na engleskom jeziku, Popkin, zapravo, nastoji da jasnije istakne skeptički element koji je, tvrdi on, uključen u fideističko gledište.Popkinov tekst nezaobilazan je u svakoj raspravi koja sumnju koristi kao način da se dođe do delotvorne istine.

Naslov: TEATRIČNOST KAO MEDIJ [Theatricality as Medium] Autor: Samjuel Veber [Samuel Weber] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s engleskog: Tatjana Popović Obim: 484 strane Format: 13 x 22 cm Povez: broširan Multidisciplinarna studija koja istražuje tekstualne prakse o pozorištu koje dovode u pitanje estetskogeneričku koncepciju pozorišta, poznatu još od Aristotela. Odbacujući pretpostavku da je pozorište oblik predstavljanja koji se zasniva isključivo na muthos-u, Semjuel Veber insistira na značaju materijalnog okruženja pozorišta, njegovog specifičnog scenskog medija, tačnije, svega što se tiče spektakla. Čitanjem Platona, grčkih tragičara, Šekspira, Kjerkegora, Kafke, Frojda, Benjamina, Artoa i drugih mislilaca koji razvijaju alternative dominantnim narativno estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju, Veber takođe ispituje odnos teatričnosti i novih medija. U konstantnom semantičkom i sintaksičkom prožimanju i sučeljavanju moderne filozofije i medijske kulture, Veberova studija nove medije ne posmatra kroz raskid sa karakteristikama performansa uživo, već kroz intenziviranje ambivalentnosti pojmova »mesta« i »identiteta«, koja je bila prisutna još u antičkom pozorištu. ******************************************************** antika, filozofija, teorija književnosti, književnost, tragedija, drama, teatar, antigona, teatralnost, fmk knjige, pozorište

Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Opis proizvoda Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Kao novo. Bez posvete. Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrićanstvu - Dejan Aničić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 269 Povez: Mek Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja.Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija.Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach`s Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

Opis proizvoda DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

Opis proizvoda DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

Autor: Apostolos Doxiadis, Christos H. PapadimitriouDRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU!Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila.Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti.„Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.”-B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” -Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” -Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” -Alex Bellos, Guardian„Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” -John Walsh, Independent„Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” -New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” -Neville Hawcock, Financial TimesAPOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja.CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece.ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

500 strana SADRŽAJ Predgovor 5 PRVI DEO PREGLED TEORIJA KULTURA I CIVILIZACIJA I Glava TEORIJA KULTURE 9 1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova 9 2. Pregled teorija o kulturi i civilizaciji 11 a. racionalističke teorije kulture 12 I Evolucionistička teorija 12 II Funkcionalistička teorija 13 b. Metafizičko-iracionalističke teorije 14 I Antiintelektualizam Franca Boasa 14 II Teorija kulturnih ciklusa ....18 III Psihoanalitička teorija kulture 22 3. Elementi kulture :..... 24 a. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak i jezik 24 b. Kultura kao sistem simboličkih oblika 28 4. Teorije o primitivnoj kulturi 28 a. Frejzerovo poimanje magije, religije i nauke 28 I Kritika Frejzera 32 b. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog 33 v. Dirkemovo shvatanje religije, magije i obreda 35 g. Misticizam i „primitivni mentalitet” u teoriji Lisjen Levi Brila .....37 d. Animizam i animatizam. Manizam, manaizam i totemizam 39 II Glava PREGLED CIVILIZACIJA 42 1. Nastanak civilizacija 42 a. Uvod 42 b. Pismo ranih civilizacija 43 v. Odlike kultura Istoka i Zapada 43 g. Tipologija mitologija i istorijskih kultura 44 2. Drevne civilizacije 46 a. Sumer i Vavilon 46 I Kulture na prostoru današnje Sirije 49 II Religija i kultura Jevreja ....#49 b. Egipat 51 v. Kina 55 g. Indija 64 I Indijske religije 65 II Umetnost Indije 68 III Budizam i druge kulture. Japan 70 d. Civilizacije Inka, Maja i Asteka 71 đ. Civilizacija Lepenskog Vira na tlu Balkana 74 e. Grčka 77 ž. Rim. 84 3. Srednjovekovne civilizacije 88 Kulture Istoka i Zapada na prelazu epoha 88 Teologija, religija, vera i kult. 89 a. Hrišćanska civilizacija 91 I Osnovi hrišćanske religije 91 II Umetnost u hrišćanskoj kulturi ...95 III Hrišćanstvo i sistem vrednosti 97 b Vizantijska civilizacija 98 I Teološki osnovi spora „istočne” i „zapadne” crkve 99 II Umetnost u pravoslavnoj kulturi 101 v. Islamska kultura i civilizacija 103 III Glava KULTURA, UMETNOST I MIT 110 1. Uvod u filozofiju mita 110 a. Pojam mita. 110 b. Određenje mita iz perspektive njegovih funkcija 113 v. Određenje suštine mita: prirodom, društvom, kulturom i duhom 116 g. Pregled opštih teorija mita 118 I Naturalistička teorija mita 118 II Animistička teorija mita. 119 III Vuntov pokušaj sinteze 120 d. Pregled metoda tumačenja mita 120 2. Kantova teorija simbola i arhetipova 122 3. Romantička teorija mita Fridriha Šelinga 125 a. Tautegorijsko tumačenje mita 126 b. Ideja „nove mitologije” 128 v. Mitologija i poezija 129 4. Psihoanalitičko razumevanje mita u umetnosti 131 a. Frojdova analiza mita o Edipu. Funkcija tragedije 132 b. Kritika Frojdove interpretacije mita o Edipu 134 5. Psihoanalitička teorija arhetipova i mitova K.G. Junga 137 a. Simbol kao iskustvo kolektivno nesvesnog 137 b. Poezija i simbol 139 v. Simboli - konkretizacije arhetipova 141 g. Kritika Jungove teorije arhetipova 142 6. Rezultati ostalih pravaca psihoanalitičke škole 143 7. Filozofija simboličkih formi Ernsta Kasirera 146 a. Teorije o čoveku. „Divlji” i „civilizovani” čovek 146 b. Sistem simboličkih formi 148 v. Mit i umetnost 149 g. Zakon pražnjenja. Smisao simboličkih formi. Katarza 149 8. Strukturalistička teorija mita 150 a. Osnovi antropološkog shvatanja Kloda Levi-Strosa........ 151 9. Sociološko-istorijska teorija mita 158 a. Psihoanaliza i fašizam 158 b. Fromova teorija simbola 159 v. Ritualno-mitološka teorija Nortropa Fraja 160 g. Blohova teorija simbola, mitova i arhetipova 163 10. Mit, savremena književnost i kultura 167 a. Demitologizacija i remitologizacija 167 b. Mit u savremenoj književnosti 169 v. Nacistički mit i film 174 g. Mit, masovna kultura i kič 176 DRUGI DEO UMETNOST I KULTURA DANAS AVANGARDA, MASOVNA KULTURA I KIČ 179 1. Teorijski pristupi umetnosti 179 2. Struktura umetničkog dela 182 3. Problemi estetske i književne recepcije... 185 a. Vrednost i vrednovanje umetničkog dela 185 b. Struktura estetskog akta 186 v. Sudovi ukusa i kritičko prosuđivanje dela 188 g. Teorije umetničke recepcije 192 1 Kantova tipologija ukusa i stilova 194 P Estetika lepog i estetika ružnog 196 111 Uživanje i uosećavanje 198 d. Pretpostavke modernog ukusa 201 I Konformistički ukus 203 II Avangardistički ukus 207 III Tradicionalistički ukus 211 IV Kritika modernog ukusa 214 đ. Teorija književne recepcije 216 V Kompenzatorska funkcija trivijalne književnosti ...217 VI Elitna književnost u funkciji društvene kritike 222 TREĆI DEO KULTURNA ISTORIJA SRBA I Glava KULTURNA ISTORIJA SREDNjEG VEKA 227 1. Uvod u kulturnu istoriju Srba 227 a. Doseljavanje na Balkan i stvaranje države 230 b. Društveni odnosi, pravni poredak i zakonodavstvo 238 2. Kulturna istorija srednjeg veka 239 a. Prijem hrišćanstva i crkvena autonomija 2® I Isihazam i monaštvo 241 II Jeresi u pravoslavlju. Bogumilstvo 242 III Obnova Pećke patrijaršije i osnivanje Karlovačke mitropolije 243 b. Jezik i književni život 244 I Jezik u srednjem veku 244 II Književnost 246 - Crkvena književnost, žanrovi 247 v. Arhitektura, slikarstvo i vajarstvo 250 I Arhitektura. Manastiri i crkve 250 Manastiri i crkve srpskih vladara 257 II Likovna umetnost i minijatura. Slikarstvo 259 II Glava KULTURNA ISTORIJA NOVOG VEKA 263 3. Kulturna istorija novog veka (XV - XIX) 263 a. Stvaranje modernne srpske države 263 ♦. Narodni jezik - osnova književnog jezika 265 v. Narodna i umetnička književnost 268 g. Arhitektura, slikarstvo i vajarstvo 274 I Razvoj crkvene i svetovne arhitekture 274 II Slikarstvo i vajarstvo 275 d. Muzika u Srba 279 đ. Obrazovanje i nauka. 286 4. Srpska politička i kulturna istorija - ukratko 287 ČETVRTI DEO SRPSKA MITOLOGIJA UVOD U SLOVENSKU I SRPSKU MITOLOGIJU 293 I Glava ELEMENTI RELIGIJE 297 1. Pojam mita, kulta i rituala. 297 2. Religija, magija i običaj 300 3. Smisao žrtvenog obreda 302 4. Žrtvenici i hramovi 309 5. Mit i folklor. Izvori za rekonstrukciju mitologije 311 II Glava OSNOVI ANIMOLOGIJE. 317 1. Principi animologije 317 III Glava OSNOVI DEMONOLOGIJE 323 A) BEZLIČNI DEMONI I BOŽANSTVA 323 1. Religija i kult kamena 323 2. Religija i kult drveta, biljaka, vatre, vode i izvora 324 3. Zmija kao demonsko biće 327 4. Zmija i zmaj 329 5. Vuk i pas kao demonska bića 333 6. Konj - demonsko biće srpske religije 335 7. Petao u liku demonskog bića `.... 338 B) DEMONI U LjUDSKOM I POLULjUDSKOM OBLIKU 340 1. Vampir 340 2. Veštica i mora....... 343 3. Aždaja i ala 344 4. Divovi 345 5. Vile 346 6. Suđenice - Suđaje - Usud 348 7. Navi 349 8. Zduhači - Zmajevi 350 9. Kuga, čuma, mora, babice 353 10. Đavo 354 V) KULTNA MESTA U SRPSKOJ RELIGIJI 357 1. Raskršća i groblja 357 2. Boginja raskršća u literaturi 359 I JUGlava OSNOVI MITOLOGIJE 362 A) DREVNIJI MITOLOŠKI SISTEM SRBA 362 1. GTojam „Boga” 362 2. Način sahranjivanja i promene vera 364 3. Pretpostavke srpskog mitološkog sistema 365 4. Kako sistematizovati drevni srpski panteon 369 5. Ko je vrhovni bog srpskog panteona 375 6. Odlike vrhovnog božanstva 377 7. Da li je Svetovid božanstvo najvišeg ranga u slovenskoj mitologiji? 380 8. Da li je Triglav kruna južnoslovenskog mitološkog panteona? 384 9. Trojan - vrhovni bog srpskog mitološkog sistema? 389 10. Svarog - Svarožić - Koledo 392 11. Koledo 396 Muška božanstva sa posebnim funkcijama 398 1. Dažbog - Dajbog 398 2. Perun 402 a) Perun kod Istočnih i Zapadnih Slovena 402 b) Perun kod Srba 404 3. Kupalo 407 4. Volos - Veles 408 5. Belbog i Crnobog 412 6. Radigost/Radgost 413 7. Jarilo/Jarovit 414 8. Rujevit i Porevit 416 9. Hors ...........416 Bogovi jesenjeg i zimskog ciklusa 417 1. Podzvižd 417 2. Davor 418 Ženska božanstva 41# 1. Živa/ Živana 419 2. Mokoša - Makoša 420 3. Suđenice - Rođenice 421 4. Lada - Ljelja - Poljelja 421 5. Devica - Deva 422 6. Baba 425 7. Rusalke 428 8. Morena - Morana - Vodan 430 9. Prpruša i Dodola 432 B) JASTREBAČKI PANTEON: NOVIJI MITOLOŠKI SISTEM SRBA 435 Epski politeizam - mlađi oblik mitologije 435 1. Istorijski mit kao antropološko transponovanje kosmogonije 435 2. Mitska genealogija srpskih zmajevitih junaka 437 3. Alegorijski metod tumačenja epskih struktura 442 4. Implicitni erotizam zmaja 446 5. Obeležja mitskoga zmaja 449 6. Vrhovni Bog Jastrebačkog mitološkog sistema 452 7. Miloševa legenda 455 V Glava SRPSKA MITOLOGIJA U OBIČAJIMA 457 A) ANTROPOLOŠKI CIKLUS 457 1. Rođenje deteta 457 2. Krštenje i strižba deteta 460 3. Svadbeni običaji 461 4. Smrt i pogrebni običaji 462 5. Narodni sud. Prokletije i lapot 466 B) IZ AGRARNOG I GODIŠEG CIKLUSA 467 1. Magijski obredi za dobijanje kiše. Borba sa olujom i gradom 467 2. Slave i zavetine 469 I Mitološko-magijski smisao „babe” 469 V. IZGRADNjA KUĆE, ŽRTVOVANjE NA TEMELjU 471 LITERATURA I SKRAĆENICE IZVORA.. 472 REČNIK POJMOVA 487 BELEŠKA O PISCU 495 Њ03

Ambiciozan pokušaj spajanja astronomije, fizike, hemije, psihologije čoveka i svetske istorije sa autorovim viđenjem planetarnih uticaja. Kako gore, tako dole… Jesmo li sami u univerzumu ili smo neraskidivo sa njim vezani u jedno? Da li je čovečanstvo naprosto bilološki entitet ili postoji neka viša svrha njegovog postojanja, i ako ona postoji, kome ili čemu čovečanstvo služi? Knjiga otkriva skrivene veze između čovečanstva, planeta i univerzuma i vraća astrologiji nivo i dubinu koji su davno zaboravljeni. Sva Kolinova promišljanja ukazuju na to da je sistem stvaranja jedan i da svuda u njemu vladaju isti zakoni nagoveštavajući da je i tvorac samo jedan – Bog. Kolin najpre uvodi pojam kosmosa, da bi razradio temu prostornosti, dimenzija kosmosa i njegovog vremena, odnosno vremêna, te odnosa prostora i vremena, da bi kroz čitavo delo poredio kosmose po principu kako gore, tako i dole, te otkrivao suptilne veze i protkanost istih principa kroz njih. Zatim uvodi zakon broja 3, ili interakciju 3 sile od kojih nastaju sve pojave, odnosno od kojih se iz Apsoluta razvija mnoštvo, referišući na drevne filozofske sisteme u kojima se o tome govori – hrišćanska filozofija (Otac, Sin, Sveti Duh), srednjovekovna alhemija (so, sumpor, živa), indijska filozofija (Radžas, Tama, Satva), hinduizam (Šiva, Parvati, Višnu), kineski budizam (Jing, Jang, Tao). Sunce, planete i Zemlja u svom uticaju na svet prirode u interakciji su kroz šest različitih kombinacija i stvaraju šest mogućih različitih kategorija procesa: SZP (Sunce, Zemlja, planete) – proces inkarnacije, rasta, umnožavanja, SPZ – proces propadanja, raspadanja, destrukcije, eliminacije, ZSP – proces transformacije, prerađivanja, pročišćenja, PSZ – proces bolesti, odmetništva, korupcije, kriminala, ZPS – proces prilagođavanja, isceljenja, obnove, otkrića. PZS – proces regeneracije, ponovnog stvaranja, promene prirode, umetnosti. Dalje, on govori kako se te tri sile kombinuju da bi dale šest vidova prirodnih pojava. Po njemu, svaki kosmos se ishranjuje sa tri različite vrste hrane koje su različitih nivoa materije i daje primere nižih i viših kosmosa, kao i hrane koju koriste. Autor razvija teoriju kako se odsjaji pojedinačnih planeta, od kojih se svaka kreće u svom ritmu i tako stalno menja odnos prema drugim planetama, kombinuju i daju novo okruženje i tonalitet. U tom smislu govori o ciklusima koji se iz tih odnosa i kombinacija stalno ponavljaju, te da čitava kombinacija planetarnih ciklusa tvori izuzetnu matematičku ili muzičku notaciju (zakon oktava ili zakon broja 7). Autor govori o bitnoj figuri u Školi četvrtog puta, odnosno sistemu koji je razvio Gurđijev, o eneagramu. Zapravo, ta čudna figura – 142857 – može nam objasniti nebrojene stvari jer smo se u njoj spotakli o matematičku zagonetku koja skriva jedan od osnovnih zakona univerzuma. Autor objašnjava kako se principi koje je izložio (zakon broja 3 i broja 7 ili oktava) prelamaju kroz organsku hemiju, periodni sistem elemenata i sam život na Zemlji. Dalje, Kolin preko navedenih principa analizira samog čoveka a zatim sve povezuje sa planetama i njihovim uticajima, to jest, iznova aktualizuje astrologiju govoreći o astrološkim i endokrinim tipovima ljudi: Svaka endokrina žlezda, ili sa njom povezan nervni pleksus, osetljiva je na magnetizam određene planete. Kolin izlaže ideju o vremenu reflektovanu na život pojedinca, te preko planetarnih uticaja i prekretnica koje se, po zakonu oktava dešavaju u životu svakog čoveka, otkriva tajnu života i smrti. Autor dalje istražuje kako se 6 osnovnih procesa u Sunčevom sistemu ispoljavaju u čovekovom mikrokosmosu od začeća do smrti, i, dotičući se hemije, medicine, psihologije, objašnjava moguć napredak čoveka. Posmatra niz evropskih civilizacija gde pronalazi obrazac koji prati planetarnu skalu čije je vreme 10 puta duže nego čovekovo. Tako počinje sa grčkom civilizacijom, čiji su koreni u Egiptu, što je poslednja karika u prethodnom nizu. Nastavlja sa rimskom, primitivnom hrišćanskom, monastičkom hrišćanskom, srednjovekovnom hrišćanskom, renesansnom i sintetičkom civilizacijom. Govori o odnosu svih civilizacija i školi četvrtog puta kao o poreklu i razvoju civilizacija. Smrt i transformacija su čovekova sudbina koju on nije birao i koju ne može da promeni. Svest je ono što on može da bira i menja. Ali promeniti svest znači promeniti sve. Knjiga je podeljena na 21 poglavlje i priloge. Svako poglavlje ima po tri celine, pa i sama struktura dela odgovara zakonu broja 3 i zakonu oktava o kojima učenje, koje autor kroz delo izlaže, govori kao o zakonima koji su svuda protkani. Čitaj dalje

---KOLEKCIONARSKI PRIMERAK--- Posveta autora glumcu Brani Vojnoviću 1938.god Izdaje - Knjižnica Geca Kon A.D. Knez Mihajlova 12 U Beogradu 1937.godine Sadržaj: I Mi i nači problemi, II Dijagnoze društva i vremena, III Likovi i profili, IV Žena kao problem iz psihoanalize i sociologije žene, : Jugoslavija, Slovenski narodi, Narodi u groznici, Galerija naših društvenih tipova, Likovi i profili: Dostojevski, Tolstoj, Gete, Šekspir, Kroče, Bergson, Masarik, О државотворном духу и државним идејама јужних Словена 1. Такозвани нихилизам и недржавотворност Словена Иако је досадашња литература и филозофија словенских народа довољно сугерисала осталим народима и језицима наше планете да Словен по природним нагнућима своје психе има нарочитог органа за хумана и алтруистичка осећања, ипак је словенски индивидуализам, дакле неки извесни недостатак социјалности, остао и данас провербијалан. Нарочито за ону вишу форму социјалног агрегирања коју називамо државност или државотворност одриче се Словенима свака јача диспозиција. Већ од Прокопија, Маурикија (или по неким нсторичарима псеудо-Маурикија) и Јорданеса па све до најновијих социолога и државних теоретичара гомилају се на леђа свих Словена тешки приговори и оптужбе: да немају организаторног и државотворног духа, да су рођени индивидуалисти, анархисти и нихилисти. Модерни социолози и културни историци изнели су, у главном, овакве приговоре: Словенски народи нису створили ниједну вишу организаторну форму, ни државну ни црквену. Већина словенских држава несловенске су фундације: Самова држава, Русија, Бугарска, - можда и прве државне творевине Срба и Хрвата (по теорији Гумпловића и Јоже Руса). Ниједна словенска држава није одржала дуг и непрекинут историјски континуитет; ни Русија, као најмоћнија и највећа од свих словенских држава. Кохезија и експанзија словенских држава била је одувек релативно слаба. Све словенске државне творевине лако су постајале пленом агресивних суседа и империјалистичких завојевача. Партикуларне племенске тежње стално су биле јаче од интегралних, синтетичких. Религиозна, етичка н социјална идеологија - уколико је била често словенска - увек је испољавала противдржавни, негативистички дух: Богумилство, хуситизам, „Чешка браћа`, толстојизам. Толстој је највиши филозофски израз словенског противдржавног духа. Држава - то је за расног Словена само организовано насиље. И тако редом. Свака светска историја или психологија и социологија народа свршава оваквим или сличним закључцима. Само памтимо једно: Сви ови појмови, све ове категорије и сва ова мерила створена су на подлози несловенског живота, на историји и душевном животу несловенских народа - већином од Несловена. Ти туђи критерији, глатко и олако пренесени и примењени на Словене морали су да доведу до оних горњих закључака. Али „држава`, као нека апсолутна форма људске агрегације не постоји. Историја зна само за извесне, разне, релативно условљене типове државности. Апсолутан појам „државе као такве` може да буде само апстрактни продукт неке екстремистичке „теорије о држави`. Којим типом (или типовима) државности био је досада мерен историјски живот Словена? По којем типу и мерилу државном постадоше Словени „недржавотворни`? Ту смо сад стали пред раскривеним језгром целога питања. Конфронтирајмо, дакле, несловенско и словенско мерило, несловенски и словенски историјски државотворни дух. 2. Класични и некласични римски појам државе Римски, германски и монголско-номадски тип, то је био углавном круг с којим су Словени долазили у историјски додир. Рим је за медитерански круг народа донео појам „државе уопште`, државе у класичном смислу речи. Римска држава крајем антике и почетком средњег века постаје напросто „државом`, прототипом и узором државности, извором свега легитимитета за медитерански културни круг (тј. за „цео свет`, по тадашњем схватању), схема и оквир у који су сви нови народи улазили и њему се прилагођавали. Нови народи који се примакоше на домак том римско-медитеранском обручу преузимају постепено од исцрпених Римљана римски етатизам на своја рамена, примајући чак и римско име - уколико су били држава и државни народ. Тако „Ромејци`, оријентално-грчка византијска етничка смеса, која се у грчкој форми, грчким језиком називала Римљанима, „Ромајој`, само да би по имену и формално-државном типу остали Римљани и баштиници римске државотворне традиције. Тако Германи који се на западу надовезују на римску државну идеју и оснивају „Свето римско царство немачке нације`. Како на истоку, тако и на западу царство може да буде само „римско`. Тамо оријенталци, овде нордијски варвари једнако улазе у римске државне и правне калупе. Германски племенски краљеви постају римски цареви; настају нове државне формације од којих се неке јужније и романизују (државе западних Гота, Франака, Бургунда и Лангобарда). Етничко германство и културно, правно романство стапају се у једну целину која даје карактер целом западњачком средњем веку. Религиозни ауторитет и извор свих врховних санкција тога система прешао је на римског папу који у новој „хришћанској` форми постаје правим наследннком римских императора, pontifex maximus. Он по својој вољи дарива царске диадеме и сматра да свака световна власт у сфери римске круне има да буде њему вазално подвргнута. И тако је средњи век постао копијом и наставком антике: сви извори ауторитета и легитамитета опет су се нашли, под новим хришћанским обликом, у Риму. Цезар-папа, „Христов намесник на земљи`, преносио је тај ауторитет власти на разне варварске племенске краљеве. Римска традиција наставила се упоредо, на свој начин, и на византијском истоку. Одблесак византијског римског царства видимо на руском, бугарском и српском царству. Поред Грка, оријенталаца и Германа, и Словени дакле покушаше римствовати! Из типа државе-града поникла (у Грка „полис`), касније на империјалистичку базу проширена, римска држава развија се у „правну државу` са извесним козмополитским, екуменским карактером (pax romana значила је и pax mundi тј. римски Мир = светски мир). Само та правна ауторитативност римске државе може да нам објасни онај привлачни и сугестивни углед који је римска - иако ослабела - држава имала кроз векове у очима варвара. Тај римски нимбус и данас је једна историјско-психолошка загонетка, најкрупнији политички импондерабиле онога времена. И нордијски варвари и оријенталци са старом, од Рима далеко старијом културом, подлегли су фасцинативној снази римске државе. И тако је римска државност, у свом западном и источном облику, дала оквир новим народним државама: то је био хришћански средњи век. Како су сад зраци тога римског етатизма дохватили Словене? Али, пре сваког одговора намеће се још једно питање: Како су се том етатизму прилагодили Германи, пре Словена, и какви су били државни облици у Германа у оном историјском моменту кад су Словени дошлн са њима у контакт? 3. Германски средњевековни тип државе и први историјски облици Словенства Германи су се већ одавно били угнездили у границама римске империје, распарчали је и сами већ добрано ушли у калупе римских државних традиција, - испуњавајући са својим Готима, Францима, Алеманима и Лангобардима прва бурна столећа средњега века и надирући све дубље у срце саме империје - кад се на њиховим леђима полако и историјски нечујно почело ширити море Словенства. Без држава и без владаоца, како Прокопије вели, живећи „у демократији`, ти су Словени били неретко настањени око Висле, по мочварном Полесју, без икакве јаче међусобне кохезије, у примитивној племенској организацији по жупама. Била је то још природна праанархија у којој је ретко становништво, по етничком закону озмозе, помало продирало у пусте ненасељене крајеве, напуштене од Германа. Ти Словени нису још осећали потребе јачег и оружаног удруживања. Смешно би било поверовати у Хердерову романтичну причу о голубињој ћуди старих Словена, али да је то био засебан и од Германа различит етнички тип остаје неоспорно. Док су се германски полуномадски народи на западу и северу од њих спремали на завојевачке и пљачкашке походе те према томе морали своја племена јаче повезивати и организовати, Словени, без тога експанзивног духа, остадоше у својој аморфности. Хроника бележи да су и у оном случају када би били ради одбране привуђени на теснију ратничку организацију победоносне своје војсковође после свршеног рата сами убијали, да се не би над њима закраљили. Чим би попустио спољни притисак, Словени се опет разилазе. Словен је хтео миран и потпуно свој живот: ни он да влада над ким, али ни над њим нико да не влада. Дивљи завојевачки, похлепни немир њему је био туђ - у тој жилици стоји читав тип, сав фатум али и сва историјска трагика Словена. Јер, испунило се само оно прво: Словен није владао над другима! Али зато су други владали над њим и то владали тако како се можда ни над ким у светској историји није владало. Јер стоји написан грозан закон над стубовима историје: Ко неће да гази другога, биће сам гажен! Словенска идила за леђима Германа, зауканих око тргања царске римске територије, кратко је потрајала. Кад су биле учвршћене германске освајачке државе и кад је дошло под Карлом Великим и до државне синтезе у виду новог западноримског царства, германска експанзија почела се окретати на исток. Тада је Словенима куцнуо пресудан час. Политички разједињени и сами међу собом завађени, Словени су тада покривали готово целу данашњу северо-немачку низију. Ту је дошло до првог великог историјског обрачуна између Германа и Словена. Борба на живот и смрт кроз више столећа свршила се тим да су несложни Словени били што уништени, што асимиловани или потиснути на исток. Остатак Словена који се прикупио, примио хришћанство и основао своје племенске државе (Пољска и Чешка) задуго се није могао отети гвозденом загрљају „Светог римског царства немачке народности.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Opis Pohvala ludosti – Erazmo Roterdamski Utopija – Tomas Mor Slika Dorijana Greja – Oskar Vajld Kandid, Zadig, Mikromegas – Volter Božićna pesma – Čarls Dikens Smrt Ivana Iljiča/Kozaci – Lav Tolstoj Alisa u zemlji čuda – Luis Kerol Luča mikrokozma/Izabrane pesme – Petar II Petrović Njegoš Samom sebi – Marko Aurelije Poslednji dan na smrt osuđenog – Viktor Igo UTOPIJA Opisujući idealnu zemlju, Mor je pribegao književnoj vrsti romana prvenstveno da bi slobodnije raspravljao o kontroverznim društvenim i političkim pitanjima. Utopija se može shvatiti kao idealizovano društvo ali i kao jetka satirična kritika Evrope Morovog, ali i sada­šnjeg doba. „…Opisao sam vam što sam mogao vernije oblik one države koju ja stvarno smatram ne samo najboljom već i jedinom koja se s pravom može nazvati istinskom državnom zajednicom. Svuda se, inače, govori o opštem dobru, a u stvari svako misli samo na svoju privatnu korist.” (Tomas Mor) O autoru: Tomas Mor (1477 – 1535) bio je engleski humanista, filozof, književnik i državnik. Bio je kancelar Engleske u vreme Henrija VIII, ali je taj položaj napustio nakon izvesnih postupaka samog kralja zbog čega je život završio u tamnici. Kritikovao je kapitalizam, tj. privatnu svojinu kao uzrok svih zala. Najviše se istakao svojim delom Utopija koje u prevodu znači mesto koje ne postoji. POHVALA LUDOSTI Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega počinju bukvalno da se otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. O autoru: Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. SLIKA DORIJANA GREJA „I zato će ovaj roman biti za svakog doživljaj. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može. Filosofije se rasipaju kao pesak, jedna već prolazi za drugom, ali je lepota radosti za sva vremena i svojina večnosti”. Miloš Crnjanski O autoru: Oskar Vajld rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O’Flaetri Vilis, je bio irski književnik. Već kao đak počeo je da se oblači kao dendi, i već u to doba skupljao je sa ljubavlju dragocene knjige: imao je jedno skupoceno izdanje Eshila i grčkih pesnika, koje je neobično voleo. Godine 1890. objavio je svoje najčuvenije delo, roman „Slika Dorijana Greja“. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. Ali u leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja“. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih. KANDID, ZADIG, MIKROMEGAS Tri kratka romana ili filozofske pripovesti – Kandid, Zadig i Mikromegas, najlepši su plodovi Volterovog stvaralačkog duha. Humorom i satirom on vodi čitaoca kroz mane i apsurdnosti kako društva u celini tako i pojedinaca koji ga predstavljaju. U Kandidu, čiji je podnaslov Optimizam, izobličeno je popularno filozofsko učenje o naivnom optimizmu i predodređenoj harmoniji, koje je stalno bilo u sukobu sa brutalnom stvarnošću. Celokupan feudalni sistem sa svojom konzervativnom naukom ismejan je i Mikromegasu, a nemogućnost uspostavljanja pravde i haromonije života na osnovu zakona ili vrline karikiran je u Zadigu čiji je podnaslov Sudbina. O autoru: Volter (1694−1778) je bio francuski filozof i književnik iz epohe prosvetiteljstva, po kome se često i cela epoha prosvećenosti u Francuskoj nazivala i epohom volterijanstva. U svojim delima istupao je kao bespoštedni kritičar hrišćanstva i Rimokatoličke crkve, rigidnog sholastičkog obrazovanja i ispraznih filozofskih sistema i učenja, što ga je dovelo u nemilost tadašnje vlasti Luja XV i nakon tamnovanja u Bastilji odvelo u progon iz Pariza, u Englesku, Nemačku i Švajcarsku. Njegova satira i humor uspevali su uprkos cnezurama da osvoje publiku, pa se tako formirao čitav kljižnjvni i intelektualni krug oko Voltera, u njegovom zamku u Švajcaskoj. Ta satira i humor bliski su i prepoznatljivi i današnjem čitaocu zbog vanvremenskog opstajavanja ljudske gluposti i pohlepe i samodovoljnosti svih vladarskih ustrojstava. BOŽIĆNA PESMA Znajući koliko sve živo pliva u radosti pred Božić, Dikens koristi taj veliki praznik da učini jedno veliko dobro ljudima. Lakomog i svirepog bankara Skrudža pisac preobraća u čoveka, koji oseća tuđe bolove i hoće da pomogne bednima. Jer, mada je Božić najveći praznik, on veoma često pojača tugu nesrećnima, kojima čak ni Božić ne sme biti praznik! Često mu je bilo teško da se pri završetku dela rastane sa svojim junacima. O ovoj pripoveci sam je rekao, kako je, dok ju je sastavljao, „plakao i smejao se, opet plakao i silno se uzbuđivao“; misleći o toj priči, šetao je nekoliko noći po zabačenim londonskim ulicama kasno, kad ceo čestit svet spava. O autoru: Čarls Dikens (1812-1870) bio je engleski romanopisac. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma. U svom stvaralaštvu na prvo mesto stavlja moralne probleme – okupiran je borbom dobra i za. Ali prilikom iznošenja problema on ne „drži pridike“, on slika. Pokazuje najcrnje stvari, ali ne ostavlja vas da gledate dugo u naličje života. Izvodi vas brzo na sunce i ne da vam da klonete. Kada je govorio o zlu i manama društva, Dikens je najglasnije kritikovao moć novca kao sile koja dehumanizuje čoveka. On podseća srećne da ima mnogo nesrećnih, a bogate da ima čitav svet onih koji rade, a ničega nemaju. Najpoznatija dela su mu Oliver Tvist, Dejvid Koperfild i Božićna pesma. SMRT IVANA ILJIČA/KOZACI Razlog da u jednoj knjizi objavimo dve novele: „Smrt Ivana Iljiča“ i „Kozaci“ je njihova idejna povezanost. Mada su pisane u razmaku od dvadesetak godina, i jedna i druga odgovaraju na osnovna pitanja ljudskog života: šta je smisao življenja i šta je suštinska sreća? „On je jedini pisac, za koga ja znam čiji časovnik pokazuje isto vreme kao i časovnici njegovih bezbrojnih čitalaca. Ono što zaista zavodi čitaoca to je Tolstojev dar da svoje delo obdari takvim vremenskim elementom koji se tačno poklapa s našim osećanjem vremena… Tolstojeva proza ima ritam našeg pulsa, njeogvi likovi kao da se kreću istim zamahom kao i ljudi koji prolaze ispod našeg prozora dok čitamo njegovu knjigu.“ Vladimir Nabokov O autoru: Lav Nikolajevič Tolstoj (1828−1910), bio je ruski književnik, književni kritičar, pacifista, levičar i filozof. Rođen je 9. septembra 1828. godine u Jasnoj Poljani, a preminuo 20. novembra 1910. godine u Astapovu. Svojim stvaralaštvom imao je veliki uticaj na razvoj realističkih tradicija u svetskoj književnosti, a njegove napredne ideje o nenasilnom otporu uticale su na ličnosti koje su se pojavle kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King i Gandi. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu uzrokovan je njegovim iskustvima u vojsci i putovanjima po Evropi. Najpoznatiji je po romanima „Rat i mir“ i „Ana Karenjina“ kao i novelama „Smrt Ivana Iljiča”, „Kozaci”, i smatra se jednim od najvažnijih ruskih realista. ALISA U ZEMLJI ČUDA Otkrivajući nepoznati svet podsvesnih predstava, čudesnih junaka i nemotivisanih obrta i nastojeći da svaku logiku preokrene, Luis Kerol je pokazao kako književnost za decu može da pređe u sferu moderne književnosti. Iz Kerolove ljubavi prema deci nastala je jedna od najpopularnijih knjiga za decu koja ne samo da ima važno mesto u istoriji književnosti, nego je postala i važan deo mnogih drugih umetnosti, koje potvrđuju njegovu lepotu i vrednost. O autoru: Čarls Latvidž Dodžson (1832 – 1898), poznatiji kao Luis Kerol, odrastao je u imućnoj engleskoj porodici, koja mu je omogućila bezbrižno detinjstvo i visoko obrazovanje. Već sa svoje 24 godine postao je profesor matematike na Oksfordu. Pisao je naučne radove, ali ugled i slavu stekao je pišući dela za decu, koja su najbolji pokazatelj njegove osobene prirode. Roman Alisa u zemlji čuda nastao je sasvim slučajno, nakon piščevog izleta sa ćerkama upravnika Oksfordskog univerziteta, na kom je Luis Kerol zabavljao devojčice nižući izmišljene priče o devojčici Alisi. LUČA MIKROKOZMA/IZABRANE PESME Njegoševo pesničko ja uvek traži odgovore, uvek polazi od sopstvene iskre i zagledano je u nju, u sebe, tražeći božanske niti posvuda, jer je pesnik ipak najbliži da shvati i pomiri ambivalentnosti ljudske prirode. Njegove pesme govore neprestano o kontrastu luče i mraka, borbi protiv prolaznosti i ništavila, neprestanoj svesti o smrti naspram božanskog porekla duše i ljudskoj misli kao dokazu besmrtnosti naše iskre. O autoru: Petar II Petrović Njegoš (1813-1851) bio je crnogorski vladar i vladika, filozof i pesnik, jedan od najznačajnijih stvaralaca i ličnosti srpskog romantizma. Rođen je kao Rade (Radivoj) Tomov Petrović u mestu Njeguši, blizu Cetinja. Njegov otac bio je najmlađi brat Petra I Petrovića Njegoša, pa je mladi Rade od malih nogu bio pod uticajem svog strica, koji ga je, uzevši pod svoje, vaspitavao i uputio prvo u Cetinjski manastir gde uči da čita i piše, a potom i manastir Toplu, gde uči italijanski, matematiku, crkveno pojanje i sl. Po povratku na Cetinje, postaje evidentno da će baš Rade biti naslednik Petra I, pa mu, u sklopu priprema za to mesto, vladika kao učitelja dodeljuje Simu Milutinovića Sarajliju, uz kog će budući vladika i vladar steći znanje iz klasične književnosti, istorije i filozofije. SAMOM SEBI Delo Samom sebi, nije (auto)biografija u uobičajenom smislu, već otkrivanje unutrašnjeg života; to su komentari i zapovesti autorovog moralnog života, memoari njegovih misli. U ovim obraćanjima sebi, ovim načelima i pravilima života i morala, on otkriva svoje najtajnije misli, ne prikriva slabosti i prekore, već podstiče sebe da napreduje na putu vrline. O autoru: Marko Aurelije (lat. Marcus Annius Catilius Severus; od 130. godine: M. Annius Verus; posle usinovljenja 138. godine: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; kao car: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) – (rođen 26. aprila 121. godine u Rimu, umro 17. marta 180. godine u Vindoboni – danas Beč). Bio je rimski car, naslednik i posinak Antonina Pija, pripadnik antoninske dinastije i poslednji u nizu „petorice dobrih careva”. Marko Aurelije je bio stoički filozof, a svoje poglede zapisao je na grčkom jeziku u beleškama koje nose naslov Τά εις εαυτόν („Samom sebi”). POSLEDNJI DAN NA SMRT OSUĐENOG Kratak i izuzetno potresan roman Viktora Igoa jedan je od prvih tekstova protiv smrtne kazne. Roman prati protagonistu od trenutka izricanja kazne, vremena provedenog u zatvoru, pa sve do mučnog dolaska na giljotinu. Svakog dana osuđenik se budi u nadi da će biti pomilovan, ali kako sati odmiču on postaje svestan da ne može da promeni svoju sudbinu. Za Dostojevskog roman Poslednji dan na smrt osuđenog predstavlja najiskrenije i najživotnije delo Viktora Igoa.