Slobodan Prodic - Savino zitije Svetog Simeona Mirotocivog kao istorijski izvor Као један од познавалаца историје српског народа у времену 12. и 13. века, а поготово детаља у вези са историјом Српске Цркве у овом периоду њеног постојања, Продић прихвата се изазова да житије светог Симеона Мироточивог, настало из пера његовог сина - Светог Саве Српског, употреби као релевантан историјски извор помоћу кога ће читаоци, не само препознати значај лика и дела Стефана Немање, него ће сазнати и мноштво интересантних детаља који ће нас још једном уверити у истинитост речи које Продић наглашава: `Средњи век заправо није мрачан као што га неки желе представити. Мрачна је заправо тама нашег незнања о њему`. 24 цм, 130 стр.

ŽITIJE SVETOG SIMEONA - Sveti Sava, Stefan Prvovenčani KANTAKUZIN Kragujevac 1997. tvrd povez, 86 strana knjiga je vrlo dobro očuvana Ц10

Опис Велики подвижник преподобни отац наш Симеон Мироточиви Стефан Немања, био је најпре велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ православља, истребитељ јереси. Притом, целог живота човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике јеванђелске ревности. Он, по речима свога животописца хиландрарског јеромонаха Доментијана: “Млад заволе да служи Господу светошћу и правдом и остаде Му веран у све дане ћивота свога.” Његов живот, богат Бгом и јеванђелском правдом, описала су два света сина његова: свети Сава и свети Стефан Првовенчани, и ученик светог Саве хиландарски јеромонах Доментијан …

Tvrd povez, dobro očuvana F3

Žitija svetog Simeona i svetog Save

Опис Владавина Стефана Немање, Светог Симеона Мироточивог, који се у великом дјелу спасења свога народа, које му је Бог повјерио, потпуно ослања на божанску силу, представља прекретницу у историји српског народа. Он је оснивач светородне лозе Немањића, која је владала нешто више од двије стотине година, када је десет Немањића, чувајући вјечне интересе свога рода, било на српском престолу, и за чије је вријеме дошло до јачања православне вјере, успона српске државе и националне свијести, о чему свједочи наша богата духовна и културна баштина из тог периода. У житију Светог Симеона, Свети краљ Свефан Првовјенчани свога оца упоређује са дрветом дивним, на чијој је грани птица слаткогласна, његов син монах Сава. Касније се у манастирима Грачаници, Дечанима и др. слика, по узору на старозавјенту Јесејеву лозу, лоза Немањића. Из бедара Светог Симеона Немања изниче и грана се лоза на којој су као изданци (плодови) приказани Немањини потомци како по ријечи животописца „позвани од Оца небеснога теку у Царство небесно, напуњујући зборове светих, и он (Свети Симеон) пред њима иде силом Христовом …“

Stefan Prvovenčani Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Sveti Sava sa srbima vjekovima (Srpske golgote) Milisav Lj. Bojović Izdavač: Slovo, Kraljevo Godina izdanja: 1990 Format: 24 X 16,5 cm. Povez: Meki Pismo: Ćirilica Broj strana: 304 86-7463-014-6 Sveti Sava (oko 1175—14. januar 1236) bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25. mart 1196), podigao manastir Hilandar (1198—99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori. U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja 1204. godine veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski u Nikeji je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac. Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I. Sava je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jedan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su Žitije Svetog Simeona, Karejski tipik, Hilandarski tipik i Studenički tipik, kao i Zakonopravilo. Obrazujući buduće službenike pravoslavne crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete. Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save sazidan je Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba. ***Odlično očuvano, sa posvetom autora***

ŠEST PISACA XIV VEKA Edicija STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST U 24 KNJIGE, KNJIGA 10. Priredio: Dimitrij Bogdanović Autori: Grigorije Raški (Zapis na Krmčiji Svetog Save, Stihovi Časnom krstu), Jakov Serski (Sinajski stihovi), Siluan (Stihovi Sinaksara Svetoga Save, Stihovi Sinaksara Svetoga Simeona, Epistolije Kir-Siluanove), Nepoznati Svetogorac (Žitije starca Isaije), Monah Jefrem (Kanon molebni Gospodu Isusu Hristu, Kanon molebni prečistoj Bogorodici, Kanon molebni za cara, Stihire molebne prečistoj Bogorodici, druge stihire bez akrostiha, druge stihire Gospodu Isusu Hristu, druge stihire Krstobogorodične), Marko Pećki (Žitije Svetog patrijarha Jefrema, Služba Svetom patrijarhu Jefremu, Služba Svetom arhiepiskopu Nikodimu, Sinaksar Gerasima i Jefimije, Ktitorski zapis o crkvi Svetog Georgija) Izdavač: PROSVETA, SKZ, Beograd Godina izdanja: 1986 Povez: tvrd Broj stranica: 313 Knjiga je izuzetno dobro očuvana, kao nova - stanje možete videti na fotografijama. s

Опис Свети Стефан Урош Пети, у народу познат и као Урош Млади или Нејаки, последњи је Свети владар из лозе Немањића на престолу српске средњовјековне државем јединородни син и насљедник великог и благовјерног цара Стефана Уроша Четвртог, званог и Стефан Душан Силни, који званично није прибројан Светима. Душан Силни и Урош Нејаки „бијеле“ су „пчеле“ Светога Симеона Мироточивог – Стефана Немање, као последњи изданци његове светородне лозе, син и унуг чукунунукањеговога – Светога краља Стефана Уроша Трећег Дечанскога …

Опис „Врлина је огњена и чудесна ствар, у стању да распири жар љубави божанске и да сву душу пресади у огањ; она је такође у стању да окрилати ум и да га са земље узнесе на небо, и да целог човека начини богом по благодати“. Овим речима Преподобни Никита Ститат започиње житије свог духовног учитеља Симеона Новог Богослова, а оне се и нама учинише најприкладнијим за почетак и подстицати људе на њих у ова времена, када се оне од већине савременика потискују у страну, па чак и излажу подсмеку, док се порок и грех истичу као добар пример – тежак је задатак који је преузело хиландарско братство кроз своју издавачку делатност…

100 СВЕТИТЕЉА, Скице светачких житија - област православне духовне културе, Актуелизација средњовековних књижевних штива која су ушла у саме основе мисли културног менталитета и идеала српског средњовековља. Ново издање ”Ликови светитеља” академика Димитрија Богдановића појављује се после дуге паузе али у право време, јер се већ дуго осећа потреба за оваквом врстом теолошке литературе. Ове скице светачких житија, писане су лако и популарно да би што више допринеле свеукупном подизању нивоа верске и националне културне просвећености, већ дуго и верски и национално запуштеног српског народа. У складном преплитању нарације, исказане парафразом старих књижевних текстова, и стручног размишљања кроз који се хагиографски садржај зналачки представља духу нашег времена, овај преглед светачких житија инспирише и покреће интересовање наше епохе за ову област православне духовне културе. Богдановићеви ”Ликови светитеља” представљају зато, један од оригиналних осмишљених путева поновне актуализације средњевековних књижевних штива која су ушла у саме основе мисли културног менталитета и идеала српског средњовековља. Милорад Лазић САДРЖАЈ Предговор, 5 Свети Василије Велики, 9 Преподобни Серафим Саровски, 11 Свети Јован Крститељ, 13 Свети Филип, митрополит Московски, 15 Свети Григорије Ниски, 17 Преподобни Антоније Велики, 19 Свети Максим Исповедник, 21 Свети Григорије Богослов, 23 Свети Јерем Сирин, 25 Преподобни Никита Печерски, 27 Свети Јаков, архиепископ српски, 29 Свети Партеније Лампсакијски, 31 Преподобна Мастридија, 33 Свети Сава други, архиепископ српски, 35 Свештеномученик Харалампије, 37 Свети мученик Ђорђе Кратовац, 39 Свети Симеон Мироточиви, 41 Свети Лав Велики, 43 Блажени Николај Јуродиви, 45 Преподобна мученица Евдокија, 47 Свети јаков Посник, 49 Преподобни Герасим, 51 Свети Григорије Велики, 53 Свети Симеон Нови Богослов, 55 Преподобни Бенедикт Нурсијски, 57 Свети мученик Никандар, 59 Алексије човек Божији, 61 Свештеномученик Иринеј Сирмијски, 63 Свети Јован Лествичник, 65 Преподобна Марија Египћанка, 67 Преподобни Марко Трачески, 69 Свети мученик Калиопије, 71 Света мученица Томаида, 73 Свети Мартин Исповедник, 75 Свети мученик Ардалион Глумац, 77 Свети мученик Сава Гот, 79 Свети Трифун, патријарх цариградски, 81 Преподобни монах Виталије, 83 Свети великомученик Георгије, 85 Свети јеванђелист Марко, 87 Преподобномученик Акакије Папучар, 89 Свети Михаил - Борис, кнез бугарски, 91 Свети Сава српски, 93 Преподобна Исидора, 95 Свети Кирил и Методије, 97 Преподобни Пахомије Велики, 99 Преподобни Стефан Пиперски, 101 Свети Јован Владимир, 103 Свети Јустин Мученик, 105 Свети петар Коришки, 107 Преподобни Кирил Белозерски, 109 Света Ана, 111 Свети Јефрем, патријарх српски, 113 Преподобни Дула, 115 Свети Великомученик кнез Лазар, 117 Свети Апостоли Петар и Павле, 119 Свети Андреј Критски, 121 Преподобномученик Кипријан Нови, 123 Преподобни Сисоје Велики, 125 Преподобни Памво, 127 Свети Стефан Лазаревић, 129 Свети Пантелејмон, 131 Преподобна мајка Ангелина, 133 Праведни Никодим, 135 Свештеномученик Александар Комански, 137 Свети Јован Рилски, 139 Свети мученик Андријан и Наталија, 141 Преподобни Мојсеј Мурин, 143 Преподобна Теодора, 145 Свети Јован Златоусти, 147 Свештеномученик Кипријан Картагински, 149 Преподобни мученик Зосим, 151 Сабор преподобних отаца кијевопечерских, 153 Света мученица Раиса, 155 Преподобни Симон (краљ Стефан Првовенчани), 157 Свети Јован Богослов, 159 Блажени Јероним, 161 Преподобни Павле Прости, 163 Преподобни Евдоким Вартопедски, 165 Света мученица Пелагија, 167 Свети Петар Цетињски, 169 Свети новомученик Игњатије Бугарин, 171 Свети апостол Јаков, 173 Свети великомученик Димитрије, 175 Свети Арсеније српски, 177 Свети великомученик Стефан Дечански, 179 Свети мученик Дасије, 181 Свети Климент Охридски, 183 Свети Алимпије Столпник, 185 Свети новомученик Христо Албанац, 187 Света великомученица Варвара, 189 Свети Никола, 191 Свештеномученик Гаврило Нови, патријарх српски, 193 Преподобни Пард Отшелник, 195 Свети мученик Бонифатије, 197 Свештеномученик Игњатије Богоносац, 199 Свети Наум Охридски, 201 Свети првомученик Стефан, 203 Света Меланија Старија, 205 Мученик Зотик Сиропитатељ, 207 Поговор, 209 Наслов: Ликови светитеља Издавач: Романов Страна: 214 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-84753-31-3

Катихезе светог Јована Златоуста први пут се објављују на српском језику и без сумње изазивају велику радост. Познато је да је четврти век по Христу најплоднији период живота и рада светих отаца, а међу њима је, свакако, један од најзнаменитијих управо свети Јован Златоусти. Оно што је од писаних дела овог духовног горостаса са изворног грчког до данас преведено на српски језик недовољно је и спада у праву драгоценост. У покушају да наброје све у чему је значај његов у Цркви, тумачи његовог светог труда говоре да је Златоусти пре свега највећи беседник који се појавио у хришћанству, потом плодни егзегета, практичар и теоретичар у живој делатељној Цркви, догматичар по сложености тема којима се бавио и, посебно, литургичар. По безграничној љубави према Спаситељу, Златоусти је највише ценио и неисказано љубио светог апостола Павла. Симеон Логотет Метафраст, пишући житије светог Јована Златоуста, каже: „Тако је велика и неисказива према Павлу била његова љубав да онај ко то признаје мора рећи да је Павле био Јовану оно што Павлу беше Христос, штавише - и Јовану бејаше Христос као Павлу, пошто и његова љубав према Павлу беше тако велика због Христа." Сваки, па и најмањи осврт на дела Јованова подразумева макар укратко да се подсетимо житија овога светога Мужа. Свети Јован Златоусти родио се око 354. године (неки тврде и девет година раније) у Антиохији, која је била једна од великих центара Цркве, те тако и названа сиријска Атина. Јованов отац Секунд био је војвода у императоровој војсци, али је нажалост врло млад умро. Потпуну посвећеност у васпитању сина испољила је мати Антуса, која је и до данашњег дана остала узор материнског васпитања у Цркви. О периоду ране младости па до његовог младићког доба не зна се много. Већ као седамнаестогодишњак похађао је школу код знаменитог софисте Ливанија, али га незнабожачка философија ни изблиза није задовољила. По смрти своје мајке потпуно се посветио аскетском животу под духовним руководством антиохијског епископа Мелетија и презвитера Флавијана и Диодора, те се убрзо замонашио. Потом шест година проводи у пустим местима да би 381. године примио ђаконски чин, а у међувремену до добијања презвитерског достојанства у њему се одвијала читава борба савести и вере, јер је имао намеру да устукне пред рукоположењем узвишеног свештеног призива. Пресудан тренутак било је виђење у коме су му се јавили св. Петар и Јован и призвали га у свештено служење. У том периоду настала је и његова студија Шест књига о свештенству. Презвитерско служење у Антиохији, које је трајало око дванаест година, било је истовремено најплоднији беседнички период светог Јована. О снази његових беседа блажени Теодорит Кирски каже: „И данас потоцима свога учења овлажава читаву васељену." Народ је у „масама врвио у цркву" да чује Златоуста како тумачи Свето писмо, потом је давао савете о истинама хришћанског живота, искорењивао је пороке и сујеверја, а наглашавао велику благост и премудрост Божију. Златоустове беседе чиниле су огроман утисак на присутне, који не само да нису остали равнодушни него су целим бићем бивали потресени не кријући плач, гласно ридање и вапаје, па и бурна одобравања и пљесак. Слава о њему ширила се надалеко, тако да је блажени Јероним у свом делу „Де вирис иллустрибус" нагласио да Златоусти речима у јарким бојама осликава неопходност, узвишеност и непоколебивост хришћанског погледа на живот - погледа где се највеће муке и патње претварају у корисност, јер буде савесту достизању врлинског живота. По смрти цариградског архиепископа Нектарија, 397. године, на иницијативу цара Аркадија, светог Јована без његове сагласности и сагласности верног народа доводе на епископски престо у стари Визант. Шест година је управљао црквом као патријарх с несравњеном ревношћу и мудрошћу. По ступању на васељенску катедру, са епископске катедре и црквеног амвона оштро разобличава све што се косило са еванђелским начелима. Није при томе штедео никога, па чак ни царицу Евдоксију, која га је због сујетности послала у изгнанство. Али упоредо са старањем за моралну чистоту у народу, водио је бригу о добротворним установама, а сам је основао две болнице у којима се око осам хиљада болесника лечило о његовом трошку. Оштро је разобличавао раскош, грамзивост и сујету на рачун милостиње, доброчинства и светости. На сабору у Ефесу (401. године) није показивао милост ни према високом свештенству које се полакомило да митом оствари своје ниже циљеве. Ипак, после два изгнанства од стране својих противника, у периоду од три године, измучен од физичких и душевних страдања, Златоусти је после другог изгнанства, 14. септембра 407. године, дошао до Комана у Јерменији, где је предао Господу своју душу речима: „Слава Богу за све!" Дванаест катихеза које су нам у наручју, и које је Златоусти написао у различитим приликама и у периоду свог презвитерског службовања у Антиохији (првих осам катихеза, а четири је по свој прилици у својству архиепископа изговорио у Цариграду), по својој општој форми не разликују се много од хиљаду других беседа. Не разликују се ни по динамизму своје поруке, нити по лепршавом начину његове чарне парадигме, која се потом претаче у конкретност разних питања актуелног живота. Катихезе су пре свега образовно-васпитне поуке усмерене и намењене онима који су већ у својим одлучним намерама приступали крштењу. А како се крштење одржавало тек по окончању основног сазнања о вери (катихуменату), тада су се катихумени приводили епи-скопу, који их је крштавао уз сведочанство оних који су их приводили (касније су приводиоци-воспријемници прерасли у институцију кума). Катихезе светога Јована Златоуста бавиле су се поукама намењеним и онима који су били одлучни да се учврсте у познању вере после крштења, и таква катихеза називала се мистагошка. Катихезе су била непознаница све до 1957. године када су објављене у Паризу, у серији Соурцес цхретиеннес (Хришћански извори) под бројем шест, и означене су палеографским знацима из XИ века. Открио их је две године раније Антоан Венгер у рукопису библиотеке атонског манастира Ставроникита. Просто невероватно звучи да се међу 41 беседом налази и дванаест катихеза, од којих је осам писано за оглашене, док су остале четири мистагошке и по процени спадају у значајније катихезе. Њихов превод среће се и на латинском језику већ у В веку и ниједног тренутка није се сумњало у њихову аутентичност. Прва од ових катихеза преведена је тек 1976. године на руски језик, а са руског је преведена и на српски (у преводу протојереја Тодора Илића) и објављена је у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр.8/1976. Друго и значајније је то што уочавамо да су ове Катихезе основа за стварање и писање катихеза које срећемо у потоњим временима. Посебно се огледа сличност Катихеза св. Кирила Јерусалимског с Катихезама Златоустог и Великом катихезом светог Григорија Ниског, које су настале некако у истом периоду, што наводи на закључак да су потребе у Цркви о поукама за крштење и после крштења биле првоважеће. Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо Аудио снимци емисија радиа Светигоре Катихезе Св Јована Златоустог http://www.svetigora.com/taxonomy/term/157 Наслов: Свети Јован Златоусти: Катихезе Издавач: Globos Aleksandrija d.o.o. Страна: 140 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 24 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-7900-016-3