Катихезе светог Јована Златоуста први пут се објављују на српском језику и без сумње изазивају велику радост. Познато је да је четврти век по Христу најплоднији период живота и рада светих отаца, а међу њима је, свакако, један од најзнаменитијих управо свети Јован Златоусти. Оно што је од писаних дела овог духовног горостаса са изворног грчког до данас преведено на српски језик недовољно је и спада у праву драгоценост. У покушају да наброје све у чему је значај његов у Цркви, тумачи његовог светог труда говоре да је Златоусти пре свега највећи беседник који се појавио у хришћанству, потом плодни егзегета, практичар и теоретичар у живој делатељној Цркви, догматичар по сложености тема којима се бавио и, посебно, литургичар. По безграничној љубави према Спаситељу, Златоусти је највише ценио и неисказано љубио светог апостола Павла. Симеон Логотет Метафраст, пишући житије светог Јована Златоуста, каже: „Тако је велика и неисказива према Павлу била његова љубав да онај ко то признаје мора рећи да је Павле био Јовану оно што Павлу беше Христос, штавише - и Јовану бејаше Христос као Павлу, пошто и његова љубав према Павлу беше тако велика због Христа." Сваки, па и најмањи осврт на дела Јованова подразумева макар укратко да се подсетимо житија овога светога Мужа. Свети Јован Златоусти родио се око 354. године (неки тврде и девет година раније) у Антиохији, која је била једна од великих центара Цркве, те тако и названа сиријска Атина. Јованов отац Секунд био је војвода у императоровој војсци, али је нажалост врло млад умро. Потпуну посвећеност у васпитању сина испољила је мати Антуса, која је и до данашњег дана остала узор материнског васпитања у Цркви. О периоду ране младости па до његовог младићког доба не зна се много. Већ као седамнаестогодишњак похађао је школу код знаменитог софисте Ливанија, али га незнабожачка философија ни изблиза није задовољила. По смрти своје мајке потпуно се посветио аскетском животу под духовним руководством антиохијског епископа Мелетија и презвитера Флавијана и Диодора, те се убрзо замонашио. Потом шест година проводи у пустим местима да би 381. године примио ђаконски чин, а у међувремену до добијања презвитерског достојанства у њему се одвијала читава борба савести и вере, јер је имао намеру да устукне пред рукоположењем узвишеног свештеног призива. Пресудан тренутак било је виђење у коме су му се јавили св. Петар и Јован и призвали га у свештено служење. У том периоду настала је и његова студија Шест књига о свештенству. Презвитерско служење у Антиохији, које је трајало око дванаест година, било је истовремено најплоднији беседнички период светог Јована. О снази његових беседа блажени Теодорит Кирски каже: „И данас потоцима свога учења овлажава читаву васељену." Народ је у „масама врвио у цркву" да чује Златоуста како тумачи Свето писмо, потом је давао савете о истинама хришћанског живота, искорењивао је пороке и сујеверја, а наглашавао велику благост и премудрост Божију. Златоустове беседе чиниле су огроман утисак на присутне, који не само да нису остали равнодушни него су целим бићем бивали потресени не кријући плач, гласно ридање и вапаје, па и бурна одобравања и пљесак. Слава о њему ширила се надалеко, тако да је блажени Јероним у свом делу „Де вирис иллустрибус" нагласио да Златоусти речима у јарким бојама осликава неопходност, узвишеност и непоколебивост хришћанског погледа на живот - погледа где се највеће муке и патње претварају у корисност, јер буде савесту достизању врлинског живота. По смрти цариградског архиепископа Нектарија, 397. године, на иницијативу цара Аркадија, светог Јована без његове сагласности и сагласности верног народа доводе на епископски престо у стари Визант. Шест година је управљао црквом као патријарх с несравњеном ревношћу и мудрошћу. По ступању на васељенску катедру, са епископске катедре и црквеног амвона оштро разобличава све што се косило са еванђелским начелима. Није при томе штедео никога, па чак ни царицу Евдоксију, која га је због сујетности послала у изгнанство. Али упоредо са старањем за моралну чистоту у народу, водио је бригу о добротворним установама, а сам је основао две болнице у којима се око осам хиљада болесника лечило о његовом трошку. Оштро је разобличавао раскош, грамзивост и сујету на рачун милостиње, доброчинства и светости. На сабору у Ефесу (401. године) није показивао милост ни према високом свештенству које се полакомило да митом оствари своје ниже циљеве. Ипак, после два изгнанства од стране својих противника, у периоду од три године, измучен од физичких и душевних страдања, Златоусти је после другог изгнанства, 14. септембра 407. године, дошао до Комана у Јерменији, где је предао Господу своју душу речима: „Слава Богу за све!" Дванаест катихеза које су нам у наручју, и које је Златоусти написао у различитим приликама и у периоду свог презвитерског службовања у Антиохији (првих осам катихеза, а четири је по свој прилици у својству архиепископа изговорио у Цариграду), по својој општој форми не разликују се много од хиљаду других беседа. Не разликују се ни по динамизму своје поруке, нити по лепршавом начину његове чарне парадигме, која се потом претаче у конкретност разних питања актуелног живота. Катихезе су пре свега образовно-васпитне поуке усмерене и намењене онима који су већ у својим одлучним намерама приступали крштењу. А како се крштење одржавало тек по окончању основног сазнања о вери (катихуменату), тада су се катихумени приводили епи-скопу, који их је крштавао уз сведочанство оних који су их приводили (касније су приводиоци-воспријемници прерасли у институцију кума). Катихезе светога Јована Златоуста бавиле су се поукама намењеним и онима који су били одлучни да се учврсте у познању вере после крштења, и таква катихеза називала се мистагошка. Катихезе су била непознаница све до 1957. године када су објављене у Паризу, у серији Соурцес цхретиеннес (Хришћански извори) под бројем шест, и означене су палеографским знацима из XИ века. Открио их је две године раније Антоан Венгер у рукопису библиотеке атонског манастира Ставроникита. Просто невероватно звучи да се међу 41 беседом налази и дванаест катихеза, од којих је осам писано за оглашене, док су остале четири мистагошке и по процени спадају у значајније катихезе. Њихов превод среће се и на латинском језику већ у В веку и ниједног тренутка није се сумњало у њихову аутентичност. Прва од ових катихеза преведена је тек 1976. године на руски језик, а са руског је преведена и на српски (у преводу протојереја Тодора Илића) и објављена је у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр.8/1976. Друго и значајније је то што уочавамо да су ове Катихезе основа за стварање и писање катихеза које срећемо у потоњим временима. Посебно се огледа сличност Катихеза св. Кирила Јерусалимског с Катихезама Златоустог и Великом катихезом светог Григорија Ниског, које су настале некако у истом периоду, што наводи на закључак да су потребе у Цркви о поукама за крштење и после крштења биле првоважеће. Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо Аудио снимци емисија радиа Светигоре Катихезе Св Јована Златоустог http://www.svetigora.com/taxonomy/term/157 Наслов: Свети Јован Златоусти: Катихезе Издавач: Globos Aleksandrija d.o.o. Страна: 140 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 24 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-7900-016-3