Вечерње искре : 1936-1937 / Војислав Ј. Илић Млађи Београд : В. Ј. Илић Млађи, 1937 (Београд : Штампарија М. Сибинковића) 78 стр. ; 17 cm Vojislav J. Ilić Mlađi s posvetom u stihu jedinstven primerak!!! Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine. Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja. Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.— Prof. Prvoslav Vučković ~ ...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove `neprolazne vrednosti`. Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.— Jovan Nikolić, Politika 2004