Милета Јакшић: МИРНА ВРЕМЕНА Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1935.год. Тврди повез, 179 страна, ћирилица. Одлично очувано. `Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима и тада је био и председник књижевног друштва Слога, а када је завршио богословију 1893. уписао се на Филозофски факултет у Бечу на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Радио је од 1896. до 1899. као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1891, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. вратио у Црњу, примио парохију преминулог оца и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске, па је почетком 1922. отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. склопио грађански брак са Зорком Андрејевић, учитељицом из Кларије. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. пензионисан. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, а 1970. је постављена плоча на родној кући у Црњи.`