(Napisano pre hrodvejske premijere “Slatke ptice mladosti" i objavljeno u Nju Jork Tajinsu 8. marta 1959.) Kada sam pre neko jutro prišao svom radnom stolu, na njemu sam našao pismo koje sam napisao i nisam poslao. Počeo sam da čitam i pronašao ovu rečenicu: “Svi smo mi civilizovani Ijudi, što znači da smo u duši divljaci ali se pridržavamo izvesnih olakšica koje pruža civilizovano ponašanje” . Onda sam nastavio i rekao: “Čini mi se da se ja pridržavam manje tih olakšica od vas. Razlog? Priteran sam uza zid toliko dugo da je kreč koji pokriva malter i cigle počeo da se kruni od pritiska.” Zar nije čudno to što sam rekao da zid popušta? Čini mi se da jeste. Prateči ovaj tok slobodnih asocijacija, iznenada sam se setio večere na kojoj sam bio sa jednim uvaženim kolegom. Tokom večere, negde pred kraj, on je prekinuo dugu, žalosnu tišinu podigavši na mene pogled pun simpatije i prijateljski mi rekao, "Tenesi, zar ne misliš da si se blokirao kao pisac?” Nikako da prestanem da mislim o tome šta sam mu odgovorio; odgovor mi je izleteo istog tenutka, bez ikakve pauze i neplanirano. Rekao sam, “0, da,ja sam oduvek bio blokiran kao pisac, samo što je moja želja za pisanjem toliko jaka da uvek probije tu blokadu i prevaziđe je”. Tako brzo ne može da izleti ništa što nije istina. Isplanirani govori mogu nešto da skrivaju i sadrže laži, ali ono što u trenutku spontano bubnemo, ne može. Toje, bukvalno, bila istina. Sa četmaestgodina otkrio sam pisanje kao beg iz sveta realnosti u kome sam se osećao izrazito neprijatno. To je odmah postalo moje utočište, moja pećina, mesto na koje se povlačim. Od čega? Od toga što su mi deca iz susedstva govorila da sam slabić i što mi je otac govorio da sam “Seka Persa" zato što u dedinoj velikoj klasičnoj biblioteci čitam knjige umesto da igram klikere, bezbol i druge normalne dečje igre. To je bila posledica teške bolesti koju sam preležao u detinjstvu i preterane vezanosti za ženske članove porodice koji su me vratili u život.