USPOMENA iz VRNJACKE BANJE (vrnjacka banja) materijal : STAKLO h = 8 cm, r = 8 cm (u najsirem delu) samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Art déco stil je vizuelnih umetnosti koji je nastao u Francuskoj neposredno pred Prvi svetski rat, odakle se raširio u SAD i u Evropi u 20.-tim i 30.-tim godinama 20. veka u industriji i zanatstvu. U Engleskoj ovaj stil postaje zastupljen tek 1940-ih, a i Japan svoje izvozne proizvode izrađuje u maniri art dekoa, dok se u Kini javlja njegova mešavina s modernim stilom ranog 20. veka u tzv. stilu Amoy Deco (gradovi Šangaj i Kulansu). Nosi karakteristike mnogih pravaca u prvom redu kubizma, futurizma i secesije. Tokom 1930-ih, u vreme velike depresije, art deko je postao u većoj meri ublažen. Pristigli su novi materijali, uključujući hromiranje, nerđajući čelik i plastika. Lepši oblik stila, zvani Streamline Moderne, pojavio se 1930-ih, koji je imao zakrivljene oblike i glatke polirane površine. Art deko je jedan od prvih zaista internacionalnih stilova, ali njegova dominacija je okončana početkom Drugog svetskog rata, i uspon strogo funkcionalnih i neukrašenih stilova moderne arhitekture i internacionalnog stila arhitekture je usledio. Termin art deko je dobio svoje ime, skraćeno za arts décoratifs, po Međunarodnoj izložbi savremene dekorativne i industrijske umetnosti održanoj u Parizu 1925. iako su se različiti stilovi koji karakterišu art deko već pojavili u Parizu i Briselu pre Prvog svetskog rata. Izraz arts décoratifs prvi put je korišćen u Francuskoj 1858. godine; prema podacima objavljenim u biltenu Francuskog fotografskog društva. Novine Le Figaro su 1868. godine koristile izraz objets d`art décoratifs u kontekstu predmeta za scenografiju pozornice stvorene za Teatar de l`Opera. Godine 1875, dizajnerima nameštaja, dizajnerima tekstila, nakita i stakla, kao i drugim zanatlijama, francuska vlada je zvanično dala status umetnika. Kao odgovor na to, École royale gratuite de dessin (Kraljevska diplomska škola dizajna), osnovana 1766. godine pod kraljem Lujem XVI za obuku umetnika i zanatlija u zanatima koji se odnose na likovne umetnosti, preimenovana je u École nationale des arts décoratifs (Nacionalna škola dekorativne umetnosti). Današnje ime ENSAD (École nationale supérieure des arts décoratifs) dobila je 1927. godine. Nastanak ovog stila seže u početak 20. veka kada je u Francuskoj bila značajno raširena secesija- sa svojim jednostavnim linijama i drečećim koloritom. Pored secesije su se tu pojavljivale i moderne tendencije pre svega kubizam. Ovi trendovi i zaluđivanje društva za sve što je moderno, na što su uticali novi pronalasci i razvoj industrije, uticali su na pojavu novog stila koji se prvi put prezentira 1925. godine u Parizu na izložbi dekorativne umetnosti (Exposition Internationale des Arts Dékoratifs et industriels Modernes). Na ovoj izložbi su bili predstavljeni predmeti primenjene umetnosti na koje je uticala pojava modernizma. Iako je novi stil bio u početku određen pre svega za bogate ljude i smatrao se luksuzom, on je zadobio veliku popularnost u širokoj publici i njegovi su se oblici reprodukovali u masovnoj proizvodnji u mnogim oblastima. Predmeti koji su bili određeni za svakodnevnu upotrebu su se odlikovali velikim sjajem, jednostavnošću linija i čistim bojama. Prilikom izrade predmeta kao što su ogledalca, ručni časovnici, ili svetleća tela počeli su se u velikoj meri upotrebljavati materijali kao: staklo, keramika, moderni bakelit ili uglačani hrom. --------------------------------------------- Bauhaus (nem. Bauhaus) ili punim imenom Državna škola Bauhaus u Vajmaru je bila državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919. godine u Vajmaru u Nemačkoj osnovao arhitekta Valter Gropijus (nem. Walter Gropius) (1883—1970.) a predavači su bili i Kandinski i Kle. Razlog osnivanja škole bila je ideja o stvaranju udruženja zanatlija-umetnika pod upravom umetnika-predavača, u cilju zajedničkog istraživanja profesora i studenata u primeni novih tehnika, materijala i oblika u arhitekturi, proizvodnji nameštaja i proizvodnji upotrebnih predmeta. Teorija izučavanja procesa opažanja i boja primenjivana su u praksi. Programi po kojima se radilo u Bauhausu bili su veoma napredni za to vreme. Kao rezultat, grupnog rada i klime velikog entuzijazma, koja je u Bauhausu vladala od faze projektovanja realizacije, nastaju predmeti od kojih je potekao moderni industrijski dizajn. Krajem 19. veka u Engleskoj se javlja ideja o povezivanju umetnika i industrijske proizvodnje kako bi se ulepšali industrijski proizvodi, a uništile imitacije i kič. Spajanje umetnosti i industrijske proizvodnje (Arts and Crafts) pokrenuo je u Engleskoj Vilijam Moris već krajem 19. veka, ali su njihovi proizvodi bili individualni i bogato dekorisani, dakle nisu bili u skladu s modernim nastojanjima. Pod njegovim uticajem 1907. godine u Minhenu je osnovan „Nemački savez zanatskih i industrijskih proizvođača“ (Deutsche Werkbund). Jedna od struja u tom udruženju težila je standardizaciji (ujednačavanju) industrijskih proizvoda najbolje prilagođenih nameni, te i novim materijalima i tehnikama. Delatnost Werkbunda unapređuje i razvija Valter Gropijus, te osniva specijalizovanu školu za istovremeno bavljenje svim vrstama oblikovanja – Bauhaus, 1919. godine u Vajmaru, grada u kojem su tada na vlasti bili socijalisti. S vrhunskim umetnicima i izvrsnim pedagozima (Lajonel Fajninger, Georg Muha, Paul Kle, Oskar Šlemer, Vasilij Kandinski, Laslo Moholji Nađ itd.), Valter Gropijus vodio je dva kursa: - materijali i tehnike obrade (ručne i mašinske); - crtanje, projektovanje i teorija oblika. Prvi je direktor bio sam Gropijus, ali kasnije je direktor postao najpre Hanes Majer, a potom arhitekt Ludvig Mis van der Roe, koji školu pretvara u čistu školu arhitekture. Godine 1925. škola napušta Vajmar i seli se u Desau gde je prema Gropijusovom projektu 1926. dovršena zgrada Bauhausa. Sama zgrada je prelomno delo moderne arhitekture u kojem oblik sledi namenu. Škola se 1932. godine seli iz Desaua u Berlin, ali bauhausovce zbog njihovog internacionalizma, liberalnosti i brige za čoveka nacisti optužuju za „levi socijalizam“, i Hitler zatvara Bauhaus čim je došao na vlast. Dela profesora i studenata Bauhausa snažno su uticala na industrijsku proizvodnju i na razvoj industrijskog dizajna u Evropi. Mnogi izvanredni umetnici poučavali su u Bauhausu: Ani Albers Jozef Albers Herbert Bajer Marijane Brant Marsel Brojer Avgust Černigoj Lajonel Fajninger Naum Gabo Valter Gropijus Ludvig Hilberzajmer Johanes Iten Vasilij Kandinski Paul Kle Gerhard Marks Laslo Moholji Nađ Pit Mondrijan Georg Muha Hinerk Šeper Oskar Šlemer Jost Šmit Lotar Šrejer Naum Slucki Volfgang Tumpel Gunta Štolc Ludvig Mis van der Roe Maks Bil Cilj te škole bio je stvaranje novog udruženja zanatlije-umetnika pod vođstvom umetnika-nastavnika u zajedničkom traganju, i s učiteljske i s učeničke strane, za novim tehnikama, novim materijalima i novim oblicima koji će se primjenjivati na arhitekturu, namještaj i upotrebne predmete. U Bauhausu su se održavali kursevi stolarstva, tkačkog i keramičarskog zanata, slikarstva, grafike i fotografije. Praktičnom su radu bili dodati teorijski predmeti o percepciji i boji, i to prema programima vrlo naprednim za to vreme, s konačnim ciljem da u učenicima oslobode stvaralačku energiju. Iz mnogostrukih kolektivnih aktivnosti koje je razvijao Bauhaus, u raspoloženju velikog zanosa, od zamisli do ostvarenja, proizlazi moderni industrijski dizajn. Fotografija i grafika ponovno se otkrivaju u Bauhausu gde se eksperimentiše s beskonačnim mogućnostima vezanima uz upotrebu fotografskog aparata: kolaž, fotomontaža, dvostruka ekspozicija, uvećanje negativa i ostala tehnička sredstva koja su danas u svakodnevnoj upotrebi. Arhitektura, namještaj i razni predmeti oblikuju se na osnovu upotrebljivosti. Estetska vrednost nekog predmeta mora proizilaziti iz savršenog stapanja oblika i funkcije. Cela je Bauhausova produkcija obeležena najvećom mogućom jednostavnošću. Prema shvatanju Bauhausa, predmetima ne treba dodavanje ukrasa koji bi skrivali ili popravljali ružne i bezoblične delove, nego treba te delove oblikovati na lep, umetnički način i predmet će biti lep sam po sebi. Pod uticajem pojedinih pravaca moderne umetnosti (ekspresionizma, kubizma i naročito nekih grana apstraktne umetnosti), koji su težili pojednostavljenju i pronalazili nove oblike, oblikovanja upotrebnih predmeta dobija novo značenje – postizanje funkcionalnosti predmeta kao kreativan čin. Ideje Bauhausa poštuju se i danas u načelima industrijskog dizajna: jedinstvo namene (funkcije), poštovanja materijala i procesa serijske proizvodnje. Bauhaus je oblikovanje i kontrolisanje plastično-prostorne okoline postavljao kao idealan cilj. Program Bauhausa je bio otkrivanje osnove kreativnosti, zatim humanizacija funkcija predmeta, racionalizovanje novih oblika i na kraju priprema za industrijsko oblikovanje. No društvo nije bilo zrelo da prihvati takve predmete i Bauhaus je ostao samo genijalna škola- priprema za budući industrijski dizajn.