Matica srpska Novi Sad, 2018. 18 cm, XXXVIII, 437 p. str. tvrdi povez, ćirilica ISBN: 9788679462404 Putopis Božidara Karađorđevića, napisan na francuskom i engleskom jeziku, posle 120 godina prvi put objavljen i na srpskom. Da nije indijskih i nekih malih američkih izdavača koji povremeno preštampavaju „Zapise o Indiji” kneza Božidara Karađorđevića, nažalost bez predgovora i fotografija iz francuskog izdanja, ovo delo, siroče, davno bi iščezlo, smatra prof. dr Aleksandar Petrović, koji je priredio i s francuskog preveo ovu putopisnu građu Božidara Karađorđevića (1862–1908), sina Đorđa Karađorđevića i Sarke Anastasijević, unuka kapetana Miše Anastasijevića i praunuka vožda Karađorđa, koji je u Parizu diplomirao prava i stekao doktorat. Njegova knjiga pojavljuje se u izdanju Matice srpske i Zadužbine kralja Petra Prvog, iz Topole, na 120. godišnjicu od prvog pojavljivanja na francuskom i engleskom jeziku. Profesor Petrović je i autor predgovora u kojem naglašava da je reč o pravom dragulju putopisne književnosti.\ Knez ga je pažljivo oblikovao pazeći da ga brusi tako da se Indija u svetlosti njegovog duha prelomi u kristalu. Na put u Indiju krenuo je 1896, a po povratku putopis je počeo da objavljuje u nastavcima u časopisu „Pariska revija”. Rad na engleskom izdanju tekao je paralelno, tako da se ovo delo neočekivano presijava u dva originala. Kao ishod pred nama su dve verzije koje se ne podudaraju, ističe Aleksandar Petrović.\ Knez čitaoca upoznaje s podelom na kaste u Indiji i nemaštinom, ali i visokim ličnostima neosetljivim na nesreću. On zapaža i svadbeni ritual, ali i fabrike s primitivnim razbojima na kojima hiljade tamnoputih ljudi izrađuje pamučne haljine lošeg kvaliteta.\ Knez vidi i kujundžiju koji radi, bez mustre i modela, ali šaru urezuje s neverovatnim samopouzdanjem. Pokazuje nam kulturu koja stvara lepotu bez nacrtanih skica, bez tajnog plana, koja ne kopira nego tvori lepotu zbog lepote jer i on ima potrebu da dotakne svet koji nije ogrezao u mehaniku i prezir prema životu. Kolika je to suprotnost prema našem svetu koji je od svega mogućeg uspeo da stvori samo mašinu.\ Knez posmatra i siromaška koji bez alata za jedan dan diže kuću za svoju porodicu, što možemo da poredimo sa civilizacijom koja ništa ne može da uradi bez alatki i koja se, uhvaćena u ličnoj nemoći, klanja alatima kao božanstvima. Putopisac pogledom obuhvata i poljoprivrednike u blatu i radže na prestolu, prosjakinje i princeze, lešinare i cveće, mermerne čipke i tužne oči radnika koji skapavaju od gladi. U knjizi pominje i legendu u vezi s velelepnim zdanjem Tadž Mahal u gradu Agra. Šah Džahan je, po završetku radova, poslao po arhitektu i upitao je graditelja da li bi mogao da načini još neku građevinu lepu poput ove, a kada je umetnik odgovorio da će pokušati, sultan je, želeći da Tadž ostane bez premca, naredio da se on smesta, pred njegovim očima, baci u reku Džamnu. Englesku verziju putopisa, uz komentare, prevela je Aleksandra P. Stevanović, koja podseća da je Karađorđević bio i slikar, pisac, novinar, ilustrator, prevodilac. Dopisnik francuskih („Figaro”)