Stanje: Ploča 5/5-, Omot: 4/4+ ------------------------------ VEOMA RETKO U OVOM STANJU OCUVANOSTI! -------------------------------------- Opsirnije: ------------------------- Забрањено пушење је босанскохерцеговачка и некадашња југословенска рок и панк група основана у Сарајеву 1980. године. Музички стил групе углавном се препознаје као посебан гаражни рок звук са утицајима народне музике, често с иновативном продукцијом и сложеним приповедањем. Група сада има пет чланова, а то су саоснивач групе, певач и гитариста Давор Сучић, дугогодишњи бубњар групе Бранко Трајков, гитариста Тони Ловић, бас-гитариста Дејан Орешковић, те виолиниста и клавијатуриста Роберт Болдижар. Забрањено пушење се формира супротно од тада преовлађујућег југословенског панк рока и новог таласа, уско повезано са културним покретом нови примитивизам и радио и ТВ сатирично-хумористичком емисијом Топ листа надреалиста. Током 1980-их година група је била једна од најзначајнијих музичких појава на простору некадашње Југославије; имали су изузетно посећене концерте и продали су на стотине хиљада плоча. Много пута су дошли у невоље са комунистичким властима због своје, обично благе и симпатичне критике социјалистичког система и навике отварања питања која су у то време била осетљива. Први састав групе, у почетку познате као Псеудоблуз бенд Забрањено пушење, чинили су гитариста Давор Сучић (Сејо Сексон) и певач Ненад Јанковић (Неле Карајлић), бубњари Зенит Ђозић (Зена/Фу-До) и Предраг Ракић (Шеки Гаyтон), бас-гитариста Младен Митић, клавијатуристи Дражен Јанковић (Сеид Мали Карајлић) и Зоран Деган, саксофониста и флаутиста Огњен Гајић и гитариста Мустафа Ченгић (Мујо Снажни). Њихов дебитантски студијски албум Дас ист Валтер (1984), у почетку објављен у малом тиражу а на крају продан у 100.000 примерака, поставио је рекорд за прекорачење почетног издања за 30 пута. Њихов следећи албум Док чекаш сабах са шејтаном (1985), такође у издању загребачког Југотона, бојкотовали су главни медији због проблема са комунистичким властима и познатог случаја `Црк`о Маршал`. Године 1986. Ракић, Митић и Ченгић одлучују да напусте групу, а придружују им се бубњар Фарис Араповић, бас-гитариста Дарко Остојић (Минка), гитариста Предраг Ковачевић (Ковалски) и клавијатуриста Јадранко Џихан.[1] Током друге половине осамдесетих година група је са новом поставом објавила два албума, Поздрав из земље Сафари (1987) и Мале приче о великој љубави (1989) у издању сарајевског Дискотона. Током 1992. године, с почетком Рата у Босни и Херцеговини, Ненад Јанковић се сели у Београд где наставља каријеру са саставом под именом Неле Карајлић & Забрањено пушење (касније Емир Кустурица & Но смокинг оркестра), а Сучић и други чланови се поново окупљају у Сарајеву и користећи изворно име настављају рад групе[2] објављујући пети студијски албум Филџан вишка (1997) са промењеном поставом. Састав током 1990-их поред Сучића чине и вођа новог примитивизма Мирко Срдић (Елвис Џеј Куртовић), певач Марин Градац, гост са албума из 1987. Предраг Бобић (Блека), гитариста Сејо Ково и виолиниста Бруно Урлић. Након једног привременог бубњара, Бранко Трајков долази у групу 1996. године. Овај састав је снимио и шести албум Агент тајне силе (1999). Године 2000. Срдић, Ково и Градац напустили су групу док се гитариста и продуцент Драгомир Херендић придружио и наступио на њиховом наредном албуму Бог вози Мерцедес (2001). Пет година касније излази нови дупли албум Ходи да ти чико нешто да (2006). Средином 2000-их, Херендић, Бобић и Урлић су одлучили да напусте Забрањено пушење, а гитариста Тони Ловић, басиста Дејан Орешковић и виолиниста Роберт Болдижар долазе на њихова упражњена места. Девети студијски албум групе Музеј Револуције (2009) објављен је на исти дан у готово свим бившим југословенским републикама на годишњицу Октобарске револуције. Група је објавила свој јубиларни десети студијски албум, Радови на цести, 2013. године. Једанаести студијски албум Шок и невјерица објављен је у 2018. години. Историја групе Прве године (1980–1983) Оно што ће на крају постати Забрањено пушење започели су 1979. године тада 16-годишњи Ненад Јанковић (касније постао познат као Др Неле Карајлић) и 18-годишњи Давор Сучић (касније Мр Сејо Сексон), два пријатеља и комшије који су заједно похађали Другу гимназију у Сарајеву, а живели у истој стамбеној згради у улици Фуада Миџића у сарајевском насељу Кошево. Увелико заљубљени и дубоко уроњени у рокенрол, двојац је апсорбовао различите музичке утицаје у Југославији и из иностранства док су очајнички покушавали да достигну основни ниво техничке вештине на својим инструментима. У тој фази Јанковић је свирао клавир а Сучић гитару. Сучић и Јанковић убрзо шире поставу групе довођењем Огњена Гајића, још једног пријатеља из насеља, који је већ имао основна знања стечена похађањем музичке школе.[3] Будући да су све три члана групе, неформално познате као Псеудоблуз бенд, живела са својим родитељима — тако су се и пробе одржавале у становима њихових родитеља.[3] Након неког времена, Сучић за бубњара бенда доводи Зенита Ђозића (у почетку познат као Зена, касније као Фу-до), новог колегу из Друге гимназије који се преселио из Бугојна у Сарајево. У јесен 1980. године група је добила још једног новог члана, гитаристу Мустафу Ченгића (Муче или Мујо Снажни), који опет доводи Младена Митића (Муња или Митке) који је свирао бас-гитару.[3] Тих година групу су повремено пратили и Мирко Срдић (касније постао познат као Елвис Џеј Куртовић), Зоран Деган, Борис Шибер, Самир Ћеремида итд. Крајем 1980. године састав је успео ући у програм Желимира Алтараца `Чичка` који је организовао представљање нових музичких нада у Дому младих у Сарајеву.[3] Овај догађај, одржан под мантром `Нове наде, нове снаге`, био је први јавни наступ групе која ту наступа под називом `Псеудоблуз бенд Забрањено пушење`. Након неког времена, бришу први део назива и настављају да користе само назив `Забрањено пушење`. Њихова прва снимка, песма `Пензионери на море иду зими`, направљена је за Радио Сарајево почетком осамдесетих година.[4] Од маја 1981. године Јанковић и неколико чланова групе додатно су се укључили у Топ листу надреалиста, емисију на радију која се седмично емитовала као део Примус програма на другом каналу Радија Сарајево. Пробој и све већа популарност у Југославији (1984–1989) Забрањено пушење је наступало по сарајевским клубовима две године пре него што су у јесен 1983. године почели са снимањем првих песама за свој дебитантски албум. Процес снимања песама, у скромном студију продуцента `Паше` Феровића, трајао је седам месеци пре него што је у априлу 1984. године објављен албум Дас ист Валтер.[5] Загребачки Југотон албум прво издаје у само 3.000 примерака, што је јасно указивало на изразито ниска тржишна очекивања. У том моменту постава групе је нешто промењена, клавијатуриста је Ненадов млађи брат Дражен Јанковић (Сеид Мали Карајлић) док је бубњар Предраг Ракић (Шеки Гајтон). Иако је албум био објављен у малом тиражу, коначни број проданих примерака од 100.000 поставља рекорд за прекорачење почетног тиража; за 30 пута је премашен први тираж. Група 1984. године креће на концертну турнеју од 60 концерата по највећим дворанама у некадашњој Југославији и врло брзо постају највећа рок атракција након само једног објављеног албума.[6] Током споменуте турнеје, на концерту одржаном 27. новембра 1984. године у Ријеци[7] Ненад Јанковић је рекао, говорећи о појачалу које се у том моменту покварило, `Црк`о Маршал... мислим на појачало`, што је препознато као пошалица на рачун смрти Маршала Тита. Овај догађај је довео групу у невоље.[4] Медији су их критиковали, а кампања против њих довела је до отказивања концерата и уклањања Топ листе надреалиста из телевизијског програма.[8] Скандал је чак привукао пажњу и УДБА-е. Спасили су их неки од водећих либералних интелектуалца, као и часописи попут Полета, Младине и Слободне Далмације који су подигли свој глас у одбрану чланова групе тако да се та афера завршава без затворских казни.[7] У таквој атмосфери, група је снимила своју другу, двоструку плочу Док чекаш сабах са шејтаном[7] у загребачком СИМ студију, који је објављен у јулу 1985. године.[9] Албум је добио признање јавности и критичара, али бојкотовали су га медији. Промотивна турнеја имала је великих потешкоћа због страха организатора и енормног присуства полиције, као последица Маршалове афере.[4] Упркос неколико врхунских концерата, као што су они у Хали Пионир у Београду, Пољуду у Сплиту или Дому спортова у Загребу, као и десецима хиљада продатих улазница, турнеја је имала прилично разочаравајући завршетак јер су групу напустили Предраг Ракић и Мустафа Ченгић у потрази за сигурнијом егзистенцијом. Крајем 1986. године групу је напустио и басиста Младен Митић док су радили на трећем студијском албуму.[6] Остатак групе радио је на новом албуму те је полако саставио нову поставу с бубњаром Фарисом Араповићем и гитаристом Предрагом Ковачевићем (Кова или Ковалски) као и басистом Емиром Кустурицом. У то време Кустурица је био познати филмски режисер који је освојио Златну палму на Канском филмском фестивалу 1985. године за филм Отац на службеном путу, а био је и номинован за Оскара за најбољи страни филм.[10] Ова освежена постава у сарадњи с неким студијским музичарима, као што су басиста Предраг Бобић и пратећи вокали Јадранко Џихан и Дарко Остојић, 1987. године објављује нови албум Поздрав из земље Сафари у издању сарајевског Дискотона.[11] Дискотонови уредници су имали неке примедбе, тако да је песма `Наш приједлог за Еуровизију` морала да биде преименована будући да је садржавала коментаре о депресивном стању привреде и недостатку слободе изражавања. Албум је поново укључивао бројне хит песме, као што су `Пишоња и Жуга`, `Хаџија или бос`, `Фикрета`, `Дан Републике`, тако да је вратио Забрањено пушење у сам врх домаће рок сцене. Сам албум је снимљен у Сарајеву, а миксан у Лондону, док је продуцент био Свен Рустемпашић, Сарајлија који живи у Сијетлу. Пратећа турнеја, која је укључивала 87 концерата, била је највећа турнеја групе до тада. Група наступа у градовима који до тада нису никад имали прилику видети концерт Забрањеног пушења уживо. Турнеја је била пресудна за стицање најширег круга публике и лансирала је групу у круг највећих домаћих рок имена, раме уз раме са Азром, Бијелим дугметом и Парним ваљком. У јануару 1988. године група добија `Златну плочу` за продатих 100.000 примерака.[6] Групу напушта Кустурица због снимања свог новог филма Дом за вешање. У октобру 1988. године група је објавила свој четврти албум под називом Мале приче о великој љубави.[12] Песме је углавном написао и продуцирао Сучић. На албуму су гостовали и оперска певачица Соња Миленковић, виолиниста Дејан Спаравало, као и Горан Бреговић као пратећи вокал и гитариста. Албум је остварио просечан успех. Група креће на турнеју са Топ листом Надреалиста и групом Бомбај штампа, такође једним од пионира Новог примитивизма. Програм је комбинација театра и рокенрола и остварен је по Сучићевој идеји. На 60-ак концерата програм је гледало преко 200.000 посетилаца, а турнеја је проглашена најуспешнијом турнејом на естради 1989. године, оставивши иза себе чак и таква имена као што су Бијело дугме и Лепа Брена.[6] ------------------------------------ Predmet prodaje je LP Zabranjeno Pušenje ‎– Das Ist Walter Label: Jugoton ‎– LSY-63205, Jugoton ‎– LSY 63205 Format: Vinyl, LP, Album, Repress, Stereo Country: Yugoslavia Released: 1984 Genre: Rock, Non-Music, Stage & Screen Style: Garage Rock, New Wave, Alternative Rock, Monolog, Soundtrack, Dialogue, Folk Rock Tracklist A1 Uvod (Tema Iz Filma „Valter Brani Sarajevo“) 1:30 A2 Anarhija All Over Baščaršija 1:42 A3 Abid 3:40 A4 Put U Središte Rudnika Kreka Banovići 2:07 A5 Selena, Vrati Se, Selena 4:03 A6 Neću Da Budem Švabo U Dotiranom Filmu 2:30 B1 Šeki Is On The Road Again 3:35 B2 Kino „Prvi Maj“ 4:09 B3 Pamtim To Kao Da Je Bilo Danas 2:07 B4 Zenica Blues 2:27 B5 Čejeni Odlaze... 4:13