U mračnoj sobi za ispitivanje u nekom fašističkom srednjoameričkom paklu, američki reporter koji je postao pobunjenik mora da prođe kroz mučenje ne odustajući od onoga što zna. Nakon napetog meča duhova protiv svojih islednika, uspeva da im okrene ploču i pobegne. “Kabinet smrti“ je definitivno prekid tradicije Stivena Kinga. U njemu nema nikakvog natprirodnog elementa, i što je još više iznenađujuće, radnja se ne odvija u ruralnom Mejnu, ili u Americi. Radnja se odvija skoro u potpunosti u jednoj prostoriji, stereotipnoj komori za ispitivanje, duboko u nekoj stereotipnoj korumpiranoj centralnoameričkoj naciji. Flečer je američki reporter koji je upao u savez sa pobunjeničkim pokretom, ali je uhvaćen i sada se suočava sa mučenjem od strane stereotipno sadističkog tima islednika. Stiven King napominje u pogovoru za “Kabinet smrti” da je ovu priču napisao kako bi obezbedio redak srećan kraj poznatog scenarija “drame u sobi za ispitivanje”, a scenu je opskrbio svim potrebnim likovima: odlučnim i pravednim glavnim junakom. protiv harizmatičnog, ali bezdušnog islednika, proračunatog zvaničnika hunte i sadističkog mučitelja. Mehanizam mučenja je neka vrsta sprave za električni udar koji je već korišćen za ubistvo jednog od Flečerovih prijatelja i saradnika. Kingov prikaz igre uma između ispitivača i ispitivanog je odličan. Flečer zna da će prevariti svoje otmičare da poveruju u njegove laži zahtevati delikatan balans prkosa i rezignacije sa njegove strane, i pažljivo mešanje istine i laži u onome što priznaje. Ni njegovi islednici nisu sasvim nesvesni ove dinamike, i mešavinom obećanja, pretnji i bola pokušavaju da poremete Flečerov otpor. Zanimljivo je zamisliti kako bi se ova priča mogla razlikovati da je napisana nekoliko godina kasnije nego što je bila. Sredinom 2000-ih (i na veliku sramotu Amerike), svi smo razmišljali mnogo više o mehanici i efikasnosti mučenja nego što bi sami iz 1999. ikada mogli pretpostaviti. “Kabinet smrti” nije baš naivna priča, King razume osnovnu dinamiku mučenja, ali na kraju slika veoma holivudsku sliku torture, onu divlju, ali neobično dostojanstvenu partiju šaha između mučitelja i mučenog odigranu u nekoliko susreta, umesto produženog niza dehumanizirajuće brutalizacije. Sama karakterizacija likova je prosto fenomenalna. Način na koji Stiven King oslikava Flečera, njegovu veličinu, odnosno otpor koji pruža, njegovu želju za pobedom ove šahovske partije, učiniće da se prosto naježite. Ne možete da ne navijate za Flečera u ovom delu. Na kraju krajeva i sam prikaz ispitanika je odrađen na nivou na kojem samo King uspeva. King ovde izričito piše žanrovsku priču i to je u tom svetlu veoma prikladno. Ovo je snažna priča zbog koje ćete grčevito okretati stranice da saznate kako će se odigrati. Lepo je videti Kinga kako se malo širi, i u žanru i u okruženju. U objašnjenju Stivena Kinga koji je predstavljen uz priču, King objašnjava „Ovo je pomalo Kafkina priča o sobi za ispitivanje u južnoameričkoj verziji pakla. U takvim pričama, ispitanik obično završi da prospe sve i onda biva ubijen (ili je izgubio razum.) Hteo sam da napišem jedan sa srećnijim završetkom, koliko god to bilo nestvarno. I evo ga.” Da li priča zaista ima srećan kraj (i dalje je otvorena za tumačenje), da li će Flečer zaista preživeti, držaće vas na ivici tokom cele priče. Sjajna kratka priča. Mada kad bolje razmislimo, to je velika priča, ali u malom prostoru. Biće trenutaka kada će vam srce lupati tako snažno da prosto nećete moći da dočekate rasplet radnje. Ukratko, King je ovo dostavio na jednostavan način, kratko i tačno. Sve u svemu, ovo je jaka priča, ali sa jezivim završetkom. Očekujte neočekivano i nećete biti razočarani.