Predrag Mihajlović Cile, Slobodan Lazarević STARAC IZ MANDIĆA Jefimija, Kragujevac, 1999. 79 ilustrovanih strana, 24x24- četvrtasti format, tvrd povez. Pejzaži, portreti, aktovi, prizori svakodnevnog života na fotografijama Predraga – Cileta Mihajlovića tragaju za odgovorom na pitanje: Može li i koliko fotografija biti buntovni izraz stvaralačke slobode, iznenađenja, suočavanja s dramom ljudskog života? U jednom, sada već davnom razgovoru, Mihajlović će fotografiju odrediti ne kao medij koji ponavlja stvarnost, već kreativni koncept koji prevashodno zauzima stav, suprotstavljajući se duhu konformizma, gotovog obrasca, kič egzistencije. Tako shvaćena fotografija ne može biti plod slučaja­ nego koncept, napor da se udahne jedna nova dimenzij­a našem pogledu koji još ne poseduje saznanje o tome koliko fotografija može biti teška umetnost. Jednom prilikom, dok smo radili na projektu ”Starac iz Mandića” – knjizi o stoletnom hrastu, zapisu u Malim Krčmarima, selu nadomak Kragujevca, spontano sam ga upitao o njegovom detinjstvu i stvarnom značaju tog doba u čovekovom životu, značaju za formiranje njegove stvaralačke ličnosti. Odgovorio mi je da je imao srećno detinjstvo ispunjeno ljubavlju roditelja, igrom i čitanjem, a da je prve fotografije napravio kada je imao 12 godina na časovima tehničkog obrazovanja i nastavio da se fotografijom bavi kroz detinjstvo i mladost. Kasnije, sedamdesetih godina prošlog veka, intenzivno se družio s kino-kamerom, verujući kako će postati filmski snimatelj. Ne pripovedam slučajno ove Mihajlovićeve mladala­čke zanose jer se upravo u njima kriju klice njegove foto­grafske poetike. Iz nje posebno izdvajam njegovo tada formirano mišljenje da su scenarista, odnosno pisac i snimatelj najvažnije tvorbene ličnosti filma: prvi kao stvaralac literarnog predloška, drugi kao direktni tvorac­ slike, vizuelne informacije koja je osnov filmskog izraza­. (Interesantno je, može se zapaziti, mladi Predrag Mihajlović režiseru ne dodeljuje kreativnu ulogu.) Ovaj detalj iz autorovog ranog života ne navodim kao deo zabluda koje se javljaju gotovo kod svih stvaralaca, već kao rano formiran princip filmskog razmišljanja, koji će Mihajlović u radovima kasnijeg opusa uspešno razvijati. Projekti: Život nije stvarnost (1991), Starac iz Mandića (1999), U ime naroda (2003) i Sećanje na Floridu (2009) realizovani su na principima pokretne­ slike, koja otkriva biće čoveka, ali i samog stvaraoca­ koji večito traga za sobom i živi da bi u slikama oko­lnih­ i povezanih prizora otkrio i delić sebe samoga. U fotografu (čiji postupak stvaranja ipak nije samo tehnologija­) živi neprekidna težnja da iskaže lični doživljaj; želja da svom opažaju istovremeno dâ univerzalni značaj i lični pečat. To je Mihajlovićevo traganje za kamenom mudrosti koji je, istovremeno, i ne manje Sizifov kamen. Umetnik mora da se služi izrazom koji mu omogućava uspostavljanje komunikacije. Književnik se izražava artikulisanom, preciznom rečenicom, slikar sigurnim i raznovrsnim potezom, fotograf opaža i snima stvari svima vidljive, poznate, očigledne. Naše doba obeleženo je vladavinom medija u kojima fotografska slika ima posebnu ulogu i značaj. Tim pre što stvaraoci medijskih programa dobijaju neslućene mogućnosti u pogledu manipulacije masom koja sve to posmatra. Jedan deo te sposobnosti medija, onaj koji se u fotografiji naziva dokumentarnim, Predrag – Cile Mihajlović je demonstrirao oblikujući izložbe i knjige fotografskog nasleđa Kragujevačkih amatera i profesionalnih ateljea od pre jednog veka, ali mnogo više stvarajući svoje originalne cikluse čije smo naslove već naveli. U njima, on je na dokumentarno dosledan, a umetnički impresivan način, prikazao tehnologiju stvaranja modernih kultova. Analizirajući ih svojim objektivom, autor otkriva svu njihovu ironičnost, ponekad i grotesknost, prepokriva, ali i razotkriva njihove težnje da budu instrumenti moći i vlasti. Nema sumnje da je tom prepokrivanju-razotkrivanju, to jest demokratizaciji društva, fotografija, pa dakle i Mihajlovićeva, dala poseban i veliki pečat. Posmatrajući i analizirajući ovaj dokumentaristički, do sada stvoren deo opusa Predraga – Cileta Mihajlovića, možemo ga smestiti, s manjom ili većom preciznošću, u određene funkcionalne i tipološke ”ladice”, ali će u svim okolnostima poruka tog dela biti ista – pravi progres može nastati tek ako se dogodi da masa do te mere ovlada medijima, da ih upotrebljava za sopstvene, korisne, kulturne svrhe. Dakle, kad se ostvari kvalitet komunikacije na ”polzu” demosa. posveta autora na predlistu na par mesta flekica kao na slici mom2