Iako je veliki deo svog života proveo u bolnicama, sanatorijumima, zatvorima i logorima gde je bivao deportovan i, razume se, u bedi, Janis Ricos je svakodnevno pisao! Tako, među mnogobrojnim knjigama ovog grčkog pesnika, nalazimo i omanju zbirku pesama Kamenje. Može biti da je pisanje za Ricosa poprimalo i određeni terapeutski vid, pa je Kamenje moguće čitati i u tom kontekstu ako se ima u vidu pesnikovo logorovanje 1968. godine na ostrvu Jarosu, mestu gde su internirani politički zatvorenici (od strane tadašnjih grčkih vlasti). Ipak, pišući Kamenje, Ricos se služi kombinovanim pesničkim tehnikama kako bi svakodnevni život u logoru smestio u mitske okvire. Pesme su naizgled deskriptivne (Ovo uopšte nije put. Samo kamenje.), dok se iznova problematizuju pitanja odgovornosti (Ko je kriv? Za šta je kriv), za stanje u kojem se nalazimo (A onda grč – da li je to poslednji trzaj? Zatvori oči. Ne, ne. / Skoro prelepa predaja) i o kojem Ricos peva, na ivici ironije, gradeći sasvim neobičnu poetiku duhovnih patnji (Ništa novo – reče. Ljudi su prosto ubijeni ili umiru, sve / stari, stari, stari – zubi, kosa, ruke, ogledala). Janis Ricos nam se u Kamenju predstavlja kao izrazito modernistički pesnik, precizno izgrađene poetike i jasnih estetskih i etičkih stanovištva. Kamenje je, osim toga, zbirka u kojoj se pesnik bavi jednom od najvažnijih tema XX veka, temom koja se dotiče svih nas sa prostora Balkana i Evrope – temom logora. Otud ova zbirka mora biti i danas vrlo aktuelna. Gabrijel Babuc Čitaj dalje