Opis „Stranac“ je remek-delo savremene književnosti i po mišljenju mnogih jedan od najvažnijih romana XX veka. Ovo je dramatična priča o tragediji pojedinca u sukobu sa moralnim normama koje propisuje društvo. I kada on bez očigledne i svesne motivacije usmrti nepoznatog Arapina na alžirskoj obali, pred čitaocem se otvara čitav niz filozofskih pitanja koja hoće da rasvetle apsurdnost egzistencije modernog čoveka. Majstorstvo pripovedanja Albera Kamija, koje stilom temeljno izlaže psihologiju glavnog junaka, ostavlja nelagodu pri suočavanju sa Mersoovom indiferentnošću prema svetu koji nametljivo ispostavlja svoja očekivanja. Kada ga ščepa mehanizam sudskog procesa, on neće moći da se razazna da li mu se sudi za oduzimanje ljudskog života, ili zato što nije plakao na sahrani svoje majke. Sve ovo samo do krajnjih granica pojačava mučno osećanje otuđenosti, koje nam predočava neminovnost (samo)izolacije u trenutku kada se prenebregnu principi što vode ka smislu čovekovog trajanja. Dodelivši mu nagradu za književnost 1957. godine, Nobelov komitet je to obrazložio Kamijevom „iskrenošću sa kojom osvetljava probleme savesti našeg vremena.“ Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima Stranac (1942), Kuga (1947), Pobunjeni čovek (1951) i Pad (1956), kao i esejom Mit o Sizifu. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar. Oko pitanja kakva je ličnost Merso, u kom smislu je otuđen od društva, gde je zapravo njegova osnovna krivica, lome se koplja i dan-danji (eto već razloga da se ova knjiga ipak čita!). Možda je najdublji umetnički zahvat i postignut u posebnom kivalitetu dvosmislenosti tog čudnog i čudesnog lika: Merso je ogledalo u kome se donekle prepoznaje svako od nas. Pitanje je samo da li smo kadri da sebi pogledamo u oči (još jedno ogledalo – kad se pominje „duša“) i odgovorimo jsano (donekle…) a DOKLE? Ako Stranac već tako dugo privlači pažnju svake nove generacije, nije li to i zbog oštrine sa kojom nam vraća iz tog svog ogledala neprijatni, a s naše strane iznova ulepšan, odraz našeg licemerstva? Ivan Dimić