Antonije Isaković Miran zločin Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Tren 3 Edicija Savremena proza Izdavač Prosveta Антоније Исаковић (Београд, 6. новембар 1923 — Београд, 13. јануар 2002) био је српски и југословенски књижевник и потпредседник Српске академије наука и уметности од 1980. до 1992. године.[1][2] Биографија Табла на згради где је становао Добитник је многих књижевних награда, познат је и као писац чија дела су у Југославији највише екранизована („Господар и слуга”, „Трен 1” и „Трен 2”, „Говори и разговори”). Позната приповетка „Кашика” је обавезни део градива из предмета Српски језик и књижевност у основној школи. Његова ћерка је глумица Милица Милша, а супруга српска списатељица Лепосава Миланин.[3] Преминуо је 13. јануара 2002. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у селу Бабе код Сопота.[4] Награде Змајева награда, за књигу Велика деца, 1955. Андрићева награда, за књигу Трен 1, 1976. НИН-ова награда, за књигу Трен 2, 1982. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1994. Награда „Златни прстен Багдале”, 1995. Награда „Меша Селимовић”, 1995. Награда „Светозар Ћоровић”, за књигу Нестајање, 2001. Дела Књиге Велика деца, приповетке, Београд 1953. Папрат и ватра, приповетке, Београд 1962. Приповетке, 1964. Празни брегови, приповетке, Београд 1969. Сабрана дела у пет томова, Београд, 1976. Трен 1, роман, Београд, 1976. Трен 2, роман, Београд, 1982. Берлин капутт, Београд, 1982. Образ, приповетке, 1988. Говори и разговори, 1990. У знаку априла: и друге приче, Београд 1991. Миран злочин, роман, Београд 1992 Други део мог века: да се не заборави, 1993. Господар и слуге, роман, Београд, 1995. Риба, 1998. Нестајање, 2000.