Свједоци смо једног необично интересантног феномена: у наше дане све више се буди интересовање за тзв. мистику и уопште мистичке и тајанствене појаве. То је очевидан знак почетка преоријентације човјекових интересовања. Јер скоро сва човјекова дјелатност последњих неколико вјекова, особито дјелатност европског човјека, била је усмјерена на освајање космоса и материја, на освајање спољних простора. Та једностраност је проузроковала отуђење човјека од његових унутарњих простора и довела до раздора између човјековог бића и његовог дјеловања: површине спољњег свијета као да су прогутале дубину човјековог бића. Но чим човјеково биће оплића и оповршини се, свијет му постаје узак. То је потпуно природно: човјек је по својој природи дубљи и шири од космоса у коме пребива, отуда је и његова глад за дубином и ширином незаситива дубинама и ширинама ове материјалне стварности. Да се та дубља тражења јављају и код нас, свједок је интересовање које се пробудило последњих деценија, у Цркви и ван ње, за духовни покрет звани „исихизам“ или „паламизам“. Тај покрет који је дошао до изражаја особито у XIV вијеку, и који је органски повезан са личношћу св. Григорија Паламе (необично је важно да се подвуче да је њему Црква посветила ову другу недјељу Часног поста), био је код нас дуго времена заборављен, а од појединаца, под утицајем западне литературе, понекад чак и презрен. Шта је дакле „исихизам“? Је ли он стварно, како су неки хтјели да га прикажу, „болесни мистицизам“ прошлости или је нешто сасвим друго? Сматрамо да су Недјеља св. Григорија Паламе и ови свети дани „пучине“ Часног поста, као призив на цјелосни духовно-тјелесни преображај, необично прикладни за размишљање о овом значајном духовном покрету за историју Православља и за духовни живот уопште. Исихизам - срце духовног живота Прво да видимо шта управо значи ријеч „исихиа“? - Буквално, она значи: мир, мировање, тишина. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не налази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и „с оне стране“ тих дубина. Исихиа и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи „исихиа“ онај кога је дао о. Јустин Поповић: молитвено тиховање. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи нерад и пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор цјелокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божји: „зашто вапијеш к мени“ (Изл. 14,15). То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, спознао је дубину тајни. „Исихиа“ такве врсте и уопште исихизам обично се везују за горе поменути духовни светогорски покрет из XIV вијека. Но ако се ствари мало дубље посматрају, он је карактеристичан за цјелокупни православни духовни живот. Довољно је погледати, на примјер, у древни „Отачник“, збирку изрека египатских стараца, па да се човјек увјери да исихазам није неки нови изум него да он постоји одвајкада као начин живота и пут спасења. То је, уствари, Маријинско служење код ногу Исусових, стално присутно у животу Цркве. Тако читамо у Отачнику, да кад је старац Арсеније упитао Бога како да се спасе, чуо је глас: „Арсеније бјежи, ћути, молитвено тихуј“. Тај позив старцу Арсенију уствари је призив на унутарње духовно дјелање душе, без кога је сав духовни живот као лишће без плода. О исихастима говоре и Оци старохришћанске Цркве. У В вијеку се спомиње у палестинском манастиру Светог Саве један пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. О исихастима се говори и у Јустинијановом законодавству, помиње их и 41. канон Трулског сабора. За великог подвижник ВИ вијека, преп. Јована Лествичника, исихиа је идеал као и за многе прије њега. Он је, међутим, свјестан и опасности које она у себе крије. Зато препоручује непрестану обазривост и смирење које чува подвижника од демонске обмане и од пада у гордост, ту „свеобухватну смрт“. Лествичник савјетује истинског искатеља духовног живота: „Непрестано помињање и мисао на Исуса нек се сједини са твојим дисањем и тек онда ћеш осјетити корист од молитвеног тиховања“. Овдје се, дакле, ради о непрестаном љубавном општењу са Христом, које има за циљ сједињење са Богом и са његовим „светим наднебеским огњем“, који неочишћене гори а друге осветљује „по мјери савршенства“ (Слово 28). Свети Григорије Ниски у тумачењу Псалама говори о Мојсију да је провео четрдесет година удаљен од људи, боравећи у „молитвеном тиховању“, сазерцавајући невидљиве ствари. И по преп. Исаку Сирину, „исихиа“ је врхунац савршенства и „мајка покајања“. Он је назива и „почетак очишћења“. По истом овом светитељу ријечи су орган овог свијета; молитвено тиховање, које захтијева радикално одрицање од свијета као жеље тијела, похоте очију и гордости као орган ћутање у коме је тајна будућег вијека. Молитвено тиховање као непрестано хођење човјека пред лицем Божјим, у органској је вези са вршењем самих јеванђелских заповијести. Вршење заповијести је припрема за више ступњеве духовног живота. Зато онај који би хтео да молитвено тихује а није се врлинским живљењем ослободио од духовних страсти и болести, личи на човјека који искаче из брода у море, сматрајући да ће на дасци без опасности стићи на обалу (преп. Јован Лествичник). Закон живота по св. Григорију Богослову се састоји у овом: „Бога треба више помињати него дисати“. Само тако се може остварити циљ хришћанског живота: постизање заједничарења с Богом, причешћа и виђења Бога. То је основна, богословски потврђена и озакоњена мисао у Цркви, прво кроз Ареопагитске списе, а потом и у дјелима преп. Максима Исповједника. То су, заједно са Евагријем, Исаком Сирином, преп. Макаријем Египатским и особито преп. Симеоном Новим Богословом, духовни родоначелници светогорских исихаста. Да се задржимо само на преп. Симеону. И за њега, као и за светогорске исихасте (живео је крајем X и почетком XI в.) Бог је свјетлост и почива у неизрецивој свјетлости. Зато онај који постиже с Богом заједницу - причешћује се Његове вјечне свјетлости, постајући и сам свјетлост. То се постиже кроз вјеру и врлине од којих је по њему „исихија“ - најсавршенија; остале врлине су пут који њој узводи. Онај који молитвено тихује, каже светитељ, треба да, као она еванђелска блудница, држи и љуби на духован начин и сузама облива ноге Исусове. Или слушкиња чије су очи упрте у руку госпође њене (Пс. 123, 2), тако и он треба да гледа нетремице на руке Господа Бога свога. Треба да буде као невјеста која сједињена са Господом Христом лијеже и устаје у вјечни живот, или као ученици на Тавору који видјеше славу Његову и чуше глас Очев: „ово је Син мој возљубљени“, и падоше ничице говорећи као Петар: „добро нам је овдје бити“. Молитвени тиховалник треба још да буде као Мојсије на врху Синајске Горе, да пребива тамо сам и да улази у облак, скривајући се од очију других. Ако буде тако радио, не само што ће видјети Бога „од позади“, него ће му се јасно открити лице Божје. И само Бога гледајући и од Бога будући гледан, и слушајући Његов глас, откриће се прво њему на тајанствен начин тајне Царства Божјег, а потом ће он другима дати закон; просветлиће се а онда ће и друге свјетлошћу знања просветити; биће помилован па ће онда и сам друге миловати. Такав тражи и добија, па кад добије - раздаје онима који од њега траже; одрешује се свеза зла и потом одрешује и сам друге. Незаситива жеђ и глад за Богом и вјечном Божанском свјетлошћу је основна покретачка снага радикалног одрицања од свијета кога тражи преп. Симеон. Ту се не ради о некаквом апстрактом философском или религиозном мистицизму, него о опитном светотајинском и световрлинском реализму. То је жеђ крштене и у свјетлост Тросунчаног Божанства повијене душе за општењем са историјским Христом Богочовјеком у Цркви Бога живога, силом Духа Светога, кроз благодатно очишћење и духовну борбу. Да та жеђ није својство само монаха или пустињака, него да је у природи свих хришћана, свједочи преп. Петар Дамаскин на око 200 година прије Симеона Богослова. „То је подвиг, каже он, који је потребан свим људима, било дјелимично било цјелосно. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смиреноумље; онај који га иште, постају му преко њега јасне у божанским Писмима и свим тварима скривене тајне“. Без молитвеног тиховања, тврди исти светитељ, не можемо се очистити ни спознати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божју силу и провиђење из божанских ријечи које читамо или пјевамо. Српски исихасти Први познати подвижници код Срба: преподобни Петар Коришки, Јоаким Осоговски и други, такође спадају у исихасте, будући да пустињаштво по својој природи има исихастички карактер. И сам Свети Сава, пород Свете Горе, и отац српске духовне историје, цијелог свог живота био је разапет на крсту двоједне љубави: љубави према молитвеном самовању и љубави према духовном просветљењу свог народа. Он не само да се „дивио животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског Богу“, код светогорских подвижника него је и сам упражњавао такав начин живота и чезнуо за њим својим бићем. О томе свједоче не само Карејска испосница и Студеничка „молчалница“ него и сав његов животни став и стално повраћање Светој Гори. Он са великим узбуђењем мисли на „свету и слатку пустињу“, а посебно на колијевку источног монаштва - Палестину, Египат, Синај. Он је био и остао велики поклоник Синајског схватања подвижништва. Дух исихаистичке атмосфере прожима многе службе и житија српских светитеља прије XIV в. Тако читавих сто година прије избијања исихастичког спора у Светој Гори пјесник пјева у служби Светом Сави у духу чистог исихазма: „Успавао си страсти и многолике валове божанским усхођењима и неслабним чистотама те на невечерњу свјетлост уснућем засјао јеси...“ Без сумње, истог духа је био и Архиепископ Данило ИИ као и многе друге значајне личности наше духовне прошлости, особито оне које су прошле кроз ман. Хиландар. И до данас је остао недовољно испитан утицај монаха Синаита који су основали низ манастира по Србији и кроз њих посејали у душу нашег народа дух синајске исихије. Да је и преп. Ромило Раванички био чисти исихаста, јасно свједочи његов животопис, као и чињеница да му је духовни учитељ био велики молитвени тиховалник Григорије Синаит. Имали смо и у наше дане неколико значајних личности које су се трудиле да продуже, по Божјем призвању, старо предање молитвеног тиховања. Да поменемо познатог старца Теоклита из Студеничке испоснице, старца Симеона из ман. Дајбаба и потпуно непознату сељанку из Врака код Скадра, блажену Стевку Ђурчевић. Ова чудна сељанка, која је после протеривања Срба из Албаније (1933. г.) живјела у једном селу на Косову и последње дане провела у битољком сиротишту „Богдај“ (умрла као монахиња Стефанида 1945. год. од рана које је задобила од Немаца), оставила нам је „Исповијести“ ријетке духовне дубине и потресног садржаја (Исповијести се чувају у рукопису). Др Амфилохије (Радовић) САДРЖАЈ Митрополит Амфилохије (Радовић) ИСИХАЗАМ КАО ОСВАЈАЊЕ УНУТАРЊИХ ПРОСТОРА, 5 Игуман Петар (Пигољ) ПРЕПОДОБНИ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ И ЊЕГОВИ ДУХОВНИ СЛЕДБЕНИЦИ Предговор, 19 Центри православне монашке духовности, њихов настанак и континуитет, 21 Синаитско-светогорски покрет у 14. веку, 21 Ренесанса Запада и православни Препород, 26 Преподобни Григорије Синаит и његов утицај на препород и ширење исихазма, 43 Монашки почеци преподобног Григорија, 43 Усхођење ка созерцању, узвишенијем облику монашког делања, 49 Учење преподобног Григорија Синаита, 60 Духовни следбеници преподобног Григорија Синаита у Византији, 69 Преподобни Герасим, 69 Преподобни Јосиф, 71 Свети патријарх Калист, 72 Свети Григорије Палама, 88 Давид Дисипат, 95 Следбеници преподобног Григорија Синаита на Светој Гори Атонској, 99 Преподобни Марко Клазоменски, 99 Авва Николај, 101 Слепи Арон, 104 Климент Бугарин, 106 Настављачи духовне традиције преподобног Григорија Синаита у Бугарској, 109 Преподобни Теодосије Трновски, 109 Преподобни Роман Трновски, 125 Духовни центри које су основали ученици преподобног Григорија Синаита, 127 Духовни следбеници преподобног Григорија Синаита у Србији, 131 Митрополит Јаков Серски, 133 Преподобни Ромило Раванички, 137 Преподобни Григорије Горњачки, 148 Преподобни Атанасије Метеорит, 158 Преподобни Сисоје Синаит, 164 Кир Силуан, 165 Преподобни Никодим Тисмански, 166 Закључак, 171 Додатак I О различитим стањима душе у исихији.176 Додатак II Светогорски Томос, 184 Митрополит Амфилохије (Радовић) СИНАИТИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЖИВОТУ СРБИЈЕ XIV И XV ВЕКА, 207 Наслов: Исихазам: Освајање унутарњих простора Издавач: Манастир Подмаине Страна: 264 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14 x 19,5 cm Година издања: 2010 ИСБН: