Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Obično se misli da je smisao polne ljubavi u održavanju vrste, čemu ona služi kao sredstvo. Ja držim da je takvo shvatanje pogrešno – ne samo na osnovu nekakvih idealnih pretpostavki, već, pre svega, na osnovu prirodno-istorijskih činjenica. Da je razmnožavanje živih bića moguće bez polne ljubavi jasno je već iz same činjenice da se ono vrši i bez podele na polove. Znatan broj organizama, kako biljnog tako i životinjskog sveta, razmnožava se bespolnim putem: deobom, pupljenjem, pomoću spora, vegetativno. Istina, viši oblici oba organska sveta se razmnožavaju polnim putem. Međutim, organizmi koji se razmnožavaju na ovakav način, kako biljni tako, donekle, i životinjski, mogs se, prvo, razmnožavati i bespolnim putem (kalemljenje kod biljaka, partenogeneza kod viših insekata), a drugo, ako to ostavimo po strani i prihvatimo kao opšte pravilo da se vici organizmi razmnožavaju pomoću polnog akta, onda moramo zaključiti da taj polni faktor nije povezan sa razmnožavanjem uopšte (ono se može vršiti i bez njega), već sa razmnožavanjem viših organizama. Prema tome, smisao polne difersncijacije (i polne ljubavi) nikako ne treba tražiti u ideji života vrste i njenog razmnožavanja, već samo u ideji višeg organizma.... Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka. Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3] U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4] U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4] Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6] Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8] Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe. Uticaj Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”. Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.