Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džon Djui (engl. John Dewey; Berlington, 20. oktobar 1859 — Njujork, 1. jun 1952) je bio američki filozof, socijalni kritičar i teoretičar obrazovanja.[1] U vremenu u kojem je filozofija bila u procesu profesionalizacije, Djui se održao kao filozof zainteresovan za probleme svakodnevnice, sa međunarodnim uticajem u oblastima politike i obrazovanja.[2][3] Biografija Bio je i profesor univerziteta Mičigen i Minesota. Od 1894. profesor je u Čikagu gde 1896. osniva univezitetsku vežbaonicu, a od 1904. godine profesor je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i u Visokoj učiteljskoj školi. Kao vladin savetnik za pedagogiju boravio je dve godine u Kini organizujući prosvetni sistem,[4][5] a u istom svojstvu boravio je u Turskoj i Meksiku. Do kraja života delovao je u američkom kulturnom i prosvetnom životu kao filozof, pedagog i politički angažovan reformator. U filozofiji je zastupao pragmatizam po kojem je kriterijum istine korist, a Djui je formirao svoju verziju pragmatizam-instrumentalizam, teoriju koja smatra kako svaki pojam, ideju itd. treba shvatiti kao instrument akcije. Raspravljajući o pitanjima obrazovanja i prenošenja iskustva starijih na mlađe generacije, ljudska bi vrsta vrlo brzo podlegla prirodnoj stihiji. Međutim, zahvaljujući nagomilanom iskustvu, što se prenosi u procesu obrazovanja na mlade generacije, ona se održava i menja svoju okolinu. Njegov pedagoški značaj Pojedinac izolovan od društva ne bi mogao postojati, pa zahvaljujući tome što se rađa i živi u društvu, tokom svoga života prima tuđa iskustva i njima se koristi. Svakodnevni život i praksa uči kako je potreba vaspitanja i obrazovanja bezuslovna. Vaspitanje razvija i formira jedinku, pa i uvodi ljudsko biće u društveni život. Dakle, vaspitanje se može smatrati i kao socijalna kategorija i funkcija.[6] Ali, za sprovođenje te funkcije potrebne su određene metode, tj. putevi pomoću kojih se postižu najefikasniji željeni ciljevi. Socijalna sredina sprovodi stalni uticaj na pojedinca, a taj uticaj nije ni pozitivan ni negativan. Kod ljudskog bića pod uticajem socijalne sredine javljaju se određena znanja, veštine i navike koje deluju jedinstveno i menjaju ga. Iz filozofskih i socijalno-političkih stavova Džona Djuia proizilazi da vaspitanje i nije ništa drugo nego neprekidno proširivanje i produbljivanje dečjeg iskustva, a razvitak deteta je prilagođavanje postojećem društvu. U vaspitnom procesu dete je u središtu, pa se njegove snage moraju ispoljiti, interesi se moraju ostvariti, a sposobnosti vežbati. Dete poseduje četiri instinkta: socijalni konstruktivni istraživački i umetnički. Vaspitanje ne sme formirati dete prema određenim vaspitnim ciljevima, već ima zadatak da uklanja smetnje koje bi kočile slobodan razvoj, slobodan rast deteta. Dete treba da se slobodno razvija, a vaspitanje se ravna prema nepromenljivim zakonima razvoja psihičkih i telesnih funkcija deteta. Prema tome, Djui je jedan od teoretičara „slobodnog vaspitanja“, teorije koja ima svoj koren Rusoovim stavovima, samo što su ovi imali u svoje vreme drugu društvenu ulogu. Djui je protivnik knjiškog i verbalnog znanja i učenja. Smatra kako je polazni izvor znanja rad, jer radeći se stiču najsigurnija i najefikasnija znanja, veštine i navike. Dakle, rad nije samo mogućnost za upoznavanje teorije. Prema Djuovom mišljenju fiziku će učenici najbolje savladati u radionici i pogonu, hemiju u kuhinji, geometriju u stolarskoj radionici, zoologiju uzgajanjem domaćih životinja, botaniku radovima u vrtu, polju, voćnjaku i vinogradu, a istoriju i geografiju putovanjima. Djui veliko značenje pridaje rešavanju različitih radnih zadataka, samostalnim posmatranjima i zaključivanjima. Protivnik je organizacije rada po razredima, nastavnim časovima i klasične podele gradiva na nastavne predmete. Sve u školi treba podrediti „jedinstvu i celini iskustva“, pa Djui zahteva da škola priprema dete ne za budućnost, već za sadašnjost. Škola je socijalna institucija koja svoj vaspitni i obrazovni rad organizuje poput ljudskog društva. Zato i nastavu treba zasnovati na dečjim nagonima, radu i aktivnostima, pa negira sistematsko usvajanje znanja. Pogledi Djujia na demokratiju i filozofiju Djuji je isticao da filozofija ima tri oblasti istraživanja, koje mogu biti predstavljene u formi tri koncentrična kruga. Prva, najuža, jeste oblast istraživanja zakona refleksivnog mišljenja, to jest naučnog istraživanja – to je oblast logike; druga, šira, jeste oblast istraživanja zakonitosti i uzajamnog uticaja ostalih oblika ljudskog iskustva – umetničkog, moralnog, religioznog i tako dalje, kao i njihovog odnosa prema logičkom mišljenju; i treća, najšira, jeste oblast socijalnih pitanja, oblast primene filozofije na organizacione i institucionalne probleme društvenog života, socijalnog i kulturnog ponašanja, odnosa pojedinca i društvene celine.[7] „On filozofiju vidi kao operativnu nauku koja bi trebalo da se bavi praktičnim problemima savremenog društva. Svoju filozofiju vaspitanja on je izgardio na temelju svojih ubeđenja. Njegovi filozofski pogledi se u vaspitnoj teoriji ogledaju u naglašavanju principa učenja putem učestovanja u praktičnom radu, insistiranju na sticanju praktičnih znanja i povezivanju teorije i prakse, kao i u snažnom opiranju dogmatskom i autoritarnim metoda učenja. Borio se za laboratorijski i radioničarski rad, razvija krativnosti i saradnju između učenika“[8] Djuji je demokratiju pre svega video kao etički ideal i naglašavao da je njena suština u učestvovanju, a ne predstavljanju. Insistirao je na tome da angažovanje demokratske javnosti u rešavanju kolektivnih problema treba da bude slično aktivnosti otvorene naučne zajednice. To je samokritična zajednica fokusirana na istraživanje, koja deluje u skladu sa pragmatičnim principima. Demokratija je za Djuija više od oblika vladavine i političke organizacije (organizovanja političke moći i biranja ljudi koji će obavljati političke funkcije) – ona je takođe i način života, oblik društvene organizacije u kojoj individue učestvuju u zajedničkom procesu društvenog istraživanja[9] Djuji je verovao da se demokratija i obrazovanje međusobno podržavaju. Demokratsko uređenje podstiče obrazovanje s obzirom da učestovanje u aktivnosti demokratske javnosti kroz društveno istraživanje doprinosi povećanju kvaliteta iskustva učesnika, pružajući im mogućnost da koriste svoju inteligenciju. Posledica je individualni razvoj. Kompletno obrazovanje dolazi samo kada postoji odgovorno učešće svakog pojedinca, u skladu sa njegovim kapacitetima, u oblikovanju ciljeva i politike društvene grupe kojoj pripada. S druge strane, Djuji smatra da je obrazovanje nužno za postojanje i očuvanje demokratskog načina života. Demokratija kao oblik vladavine i kao oblik društvenog života podrazumeva obrazovanje koje će pripremiti decu za učestvovanje u političkom i društvenom životu. Deca i mladi moraju biti upoznati sa interesima, svrhama, informacijama, veštinama i praksama starijih članova društva. I dok se obrazovanje može odvijati u mnogim različitim društvenim kontekstima jednog društva (kao što su porodica, crkva ili komšiluk). Smatrao je da razvoj demokratskih navika mora početi u najranijem dobu obrazovnog iskustva deteta. On je smatrao da objektivna istina ne postoji, tj. da ne postoji svet koji je apsolutno nezavisan od subjektivne ideje. Sve naše ideje, kategorije i teorije produkt su prirodne i društvene sredine u kojoj živimo. Saznanje ima izvor u iskustvu iz materijalnog sveta i vredi onoliko koliko služi kao sredstvo za praktična rešenja. Djuijeve inovativne ideje prihvatili su brojni obrazovni progresivisti. Njegov stav da srž obrazovanja predstavlja kontinuirana rekonstrukcija iskustva i da je iskustvo izvor znanja. Djuijevo shvatanje rešavanja problema odgovara progresivističkom stavu da dete najbolje uči putem refleksija vlastitih aktivnosti i njihovom validacijom u terminima budućih posledica. Njegovo akcentovanje podeljenog iskustva ili zajedničkog učenja korespondira sa progresivističkim fokusom na kolaborativne načine rada [10] Djuji je smatrao da je demokratija ključna za jedno društvo. Djuji smatra da besplatne državne škole igraju izuzetno važnu ulogu u demokratskom društvu. Pored demokratije on se bavio i filozofijom. Njegova filozofija ima tri oblasti istraživanja: prvi krug, naučno istraživanje, drugi krug istraživanja ostalih oblika ljudskog iskustva i treći krug je oblast socijalnih pitanja...