Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
Prikaži sve
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-1 od 1 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-1 od 1
1-1 od 1 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BRATSTVO JEDINSTVO Novi Sad 1987 BIBLIOTEKA SPEKTAR Sa španskog prevela: Aleksandra Mančić Milić Latinica, tvrd povez, šivena, zaštitni omot 215 stranica I deo: Tamo neki Luka II deo: Koračanje po tragovima, Rukopis nađen u džepu, Leto, Kraj etape, Raskorak, Noćne more, Vrat crne mačkice, Dnevnik o jednoj priči Sa španskog prevela Aleksandra Mančić Milić Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj