BIGZ, 1994. Iz retkog, prvog kompleta celokupnih Kišovih dela. Poslednja Kišova knjiga. Enciklopedija mrtvih je zbirka pripovetki Danila Kiša, napisano u formi objedinjenih pripovedaka koje proniču u dubinu večite literarne teme — smrti.[1] Struktura dela Delo je sačinjeno od devet priča, odnosno poglavlja:[2] Simon Čudotvorac, Posmrtne počasti, Enciklopedija mrtvih, Legenda o spavačima, Ogledalo nepoznatog, Priča o majstoru i učeniku, Slavno je za otadžbinu mreti, Knjiga kraljeva i budala, i Crvene marke s likom Lenjina. Tema dela Zajednička tema svih pripovedaka je istorija smrti koja je u ovom delu prikazana u različitim istorijskim, kulturnim i ideološkim dimenzijama i obrađena je u različitim okolnostima i oblicima još od biblijskih vremena pa do današnjeg dana. Svaka pripovetka ima svoje junake koji se ne pojavljuju u ostalim pričama, kao i različito prostorno i vremensko određenje. Jedino zajedničko je smrt kao neminovan sudbinski izbor. Pri određivanju tematske suštine svake priče, potrebno je obratiti pažnju na dodatak na kraju priče pod nazivom postskriptum. Svi tekstovi u delu se temelje na već postojećim izvorima, ali imaju i izmišljene delove kako bi udeo fantazije u njima bio prevashodan. Narator ove novele je žena, teatrolog koji se bavi pozorišnim istraživanjima. Danilo Kiš o značenju Enciklopedije mrtvih kaže: `To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije.` [3]