Ljubica Cuca Sokic - Reotkrice Tekst Irina Subotic Rima, Kragujevac, 2010. Mek povez, 20 strana. REDAK KATALOG! Љубица Цуца Сокић (Битољ, 9. децембар 1914 — Београд, 8. јануар 2009) била је српска сликарка и академик САНУ. Биографија Рођена је као кћерка Манојла Сокића (1887—1941),[1] првог власника и главног уредника београдског листа „Правда“ и његове супруге Руже, рођене Кузмановић. Гимназију је похађала у Београду, где јој је професор цртања била Зора Петровић, а касније уписује и Краљевску уметничку школу.[2] Сликању су је учили професори Бета Вукановић, Љуба Ивановић, Јован Бијелић и Иван Радовић. Љубица Сокић је радила и излагала у Паризу у годинама од 1936. до 1939. По повратку из Париза, први пут је самостално излагала своје радове фебруара 1939.[3] у београдском павиљону Цвијета Зузорић. Један је од оснивача уметничке групе „Десеторо“. Била је професор на Академији ликовних уметности у Београду од 1948. до 1972. Године 1968. постала је дописни члан САНУ, а од 1978. била је редовни члан. Поред сликарства, бавила се илустрацијом дечјих књига и часописа, као и израдом скица за филмове. Њено сликарство се описује као интимистичко. У почетку је сликала мртве природе, пејзаже, фигуре и портрете. Касније је тежила ка упрошћавању форми, геометризацији и умереној апстракцији. Повремено је користила технике колажа и експерименталних материјала. Бавила се цртањем стрипа.[4] Преминула је 8. јануара 2009. у Београду и сахрањена 13. јануара на Новом гробљу у Београду. Сачуван је њен дневник из 1940-1941 године.[5][6] Сликарска група „Десеторо“ Сликарска група „Десеторо“ је заједнички излагала 1940. године у Београду и Загребу. Групу су сачињавали: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Љубица Сокић, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут.[7] Иако по свом саставу хетерогена, група се састојала од 2 жене и 8 мушкараца, било је ту академских сликара, са факултетским образовањем, али и сликара по вокацији, припадали су разним друштвеним слојевима од радништва до буржоазије. Заједничко овој групи је било то што су сви били сликари и ђаци Јована Бијелића. Неки од ових уметника су страдали у Другом светском рату, а они који су преживели били су значајни ликовни ствараоци у послератном периоду. Награде Гран при Првог бијенала југословенске минијатурне уметности (1989) - за темпере на платну „Без назива“, Горњи Милановац. Награда `Божа Илић` (2006) - награду додељује општина Прокупље и Народни музеј Топлице