Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najpopularnija i najtraženija knjiga Tonija Buzana! Prodata u milionima primeraka širom sveta. U ovoj knjizi najsveobuhvatnije je prikazan Buzanov program intelektualnog razvoja. Primena mapa uma, memorijskih tehnika, tehnika efikasnog čitanja i učenja, i pristup planiranju vremena opisani su na izuzetno pristupačan način koji omogućuje jednostavno korišćenje ovih intelektualnih veština u poslu, obrazovanju i privatnom životu. Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buchan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Busan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buchan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Busan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice (CEM3).

Miloš Jevtić: `Upotreba istorije: razgovori s Andrejem Mitrovićem` Kolekcija Odgovori Izdavač: Narodna biblioteka `Vuk Karadžić`, Filološko-umetnički fakultet i Narodni muzej Kragujevac Meki povez, ilustrovano, ćirilica, 105 strana, 20cm Andrej Mitrović rođen je u Kragujevcu 17. aprila 1937. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Grupu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao se 1956, diplomirao 1961. godine, magistrirao 1964. i doktorirao 1968. Čitavu univerzitetsku karijeru, od 1961. do 2004. godine, proveo je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zvanje redovnog profesora je stekao 1980. godine. Predavao je savremenu istoriju Evrope, uvod u istorijske studije i brojne specijalizovane kurseve, a 1987. godine osnovao je Katedru za Opštu savremenu istoriju kojoj je bio na čelu do odlaska u penziju. Dopisni član Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1988. godine.. Njego pristupna akademska beseda glaslila je: Nemačko vojno vođstvo i privredna bogatstva Srbije U SANU je bio član Odbora za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog naroda i drugih naroda Jugoslavije u 20. veku; Međuakademskog odbora za proučavanje položaja srpske nacionalne manjine u susednim zemljama, a od 1989. vodio je individualni projekt: Rat u Srbiji 1915-1918. Bio je priređivač više knjiga u izdanjima Univerziteta u Beogradu, SANU, Srpske književne zadruge i drugih izdavača. Za člana Crnogorske akademije nauka i umetnosti izabran je 2006. godine. Bio je član Udruženje književnika Srbije, Srpskog PEN kluba, Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije. Bio je glavni i odgovorni urednik Istorijskog glasnika, glavni i odgovorni urednik Biblioteke „Istorija“ u izdavačkom preduzeću Nolit, 1975-1988. Andrej Mitrović je bio jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju. Andrej Mitrović je magistrirao je 1964. sa temom Aprilski pregovori o jadranskom pitanju na konferenciji mira 1919, a doktorirao je 1967. sa tezom Delegacija Srba, Hrvata i Slovenaca na Konferenciji mira 1919-1920 (objavljena kao knjiga Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920). Oblast njegovog rada je savremena istorija Srbije i Jugoslavije. Izučavao je balkanski prostor u evropskoj politici između dva svetska rata sa posebnim osvrtom na mesto tadasnje Jugoslavije u evropskoj politici između ova dvarata. Takođe je pisao i o istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu u brojnim aspektimaevropske istorije između dva svetska rata. Za knjigu Vreme netrpeljivih dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Andrej Mitrović je dobio značajne međunarodne nagrade: Herderovu nagradu (2001) i Medalju Konstantin Jireček (2004). Njegova knjiga Vreme netrpeljivih daje pregled evropske političke istorije između dva svetska rata sa posebnim naglaskom na sukobu ideologija(poput nacizma i fasizma) koji je, prema Mitrovićevom mišljenju, obeležio ovaj istorijski period. Takođe se bavi problematikom intelektualnog stvaralaštva u specifičnoj ideološkoj i političkoj situaciji u Evropi između dva svetska rata. S tim u vezi pisao je oglede o stvaralaštvu i o istorijskom u delu književnika Tomasa Mana. Pored više rasprava i studija iz opšte istorije XX veka i istorije međunarodne politike Jugoslavie objavio je i studiju „Nacizam i fašizam“ u kojoj je ukazao na politikče,društvene ali i ideološke uticaje koji su doprineli stvaranju dva potpuno totalitarna desničarska režima, odnosno dve ekstremo desne ideologije. Ukazuje na njihovu moć koja prožima najpre srednji ili nizisloj stanovništva, a onda i sve ostale pore društvene strukture, ali sa druge strane irazarajuću moć koju ovakve ideologije sa sobom nose. Istorijske studije XX veka zaokružio je studijama koje ulaze u sferu ekonomije: Strane banke u Srbiji 1878-1914, i Narodna banka 1884-2004… Istoričar i dugogodišnji redovni profesor i šef Katedre za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Andrej Mitrović preminuo je u noći 25/26. avgusta u Beogradu u 77. godini. Novinar Miloš Jevtić je rođen 1936. godine u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu učio u Gornjoj Bukovici i Vragočanici, gimnaziju u Kamenici i Valjevu, gde je 1954. maturirao. Književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je najpre u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije. Kasnije je bio, prvo, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, a potom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U Radio Beogradu radio od 1974. do 2001, godine, kada je penzionisan. Jevtić se novinarstvom počeo baviti 1952. godine u valjevskim listovima Napred, Reč omladine (učestvovao u njegovom pokretanju) i Srednjoškolac (bio glavni urednik). Od dolaska u Radio Beograd, u Drugi program, čiji je bio i glavni urednik osam godina, pokrenuo je jednosatnu emisiju Gost Drugog programa, u kojoj je objavio više od 800 razgovora sa najuglednijim ličnostima kulture, umetnosti i nauke iz Jugoslavije i sveta. Jevtićeve razgovore objavljivali su mnogi listovi (Telegram, Delo, Nin, Borba, Politika, Oslobođenje, Odjek, Dnevnik i drugi). Krajem sedamdesetih godina prošloga veka Jevtić je počeo da objavljuje razgovore i u knjigama. Tako je nastala Kolekcija Odgovori. Do sada je u njoj objavljeno 190 knjiga. Jedan deo tih knjiga čine razgovori sa ličnostima srodnih zanimanja (istoričari, istoričari umetnosti, pisci, muzički umetnici, etnolozi, atomski fizičari, bibliotekari, slavisti), dok su u drugim pojedinačno predstavljeni portreti najznačajnijih stvaralaca. Već odavno je uočeno da nijedan budući, iole ozbiljniji proučavalac druge polovine XX veka u Srba neće moći da kao nezaobilazni izvor mimoiđe kolekciju Odgovori Miloša Jevtića, u kojoj su objavljeni razgovori ovog uglednog novinara s najznajčajnijim umetnicima i naučnicima koji su svojim delovanjem obeležili drugu polovinu XX veka. Za novinarski rad je dobio više nagrada, među ostalima i Oktobarsku nagradu grada Beograda, Vukovu nagradu Srbije i nagradu `Zlatni beočug`, kao i nagradu Radio-televizije Beograd i Udruženja novinara Srbije, koje su mu dodeljene za životno delo. Na Sajmu knjiga 2006. godine Kolekcija Odgovori proglašena je za najbolju ediciju.

retko! Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Kao na slikama Korice malo pohabane unutra sve čisto Jako zanimljiva zbirka poezija 1985. Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! JAŠA ALMULI ŽIVI I MRTVI RAZGOVORI SA JEVREJIMA SLOBODAN MAŠIĆ, nezavisni izdavač BEOGRAD 2001 BIBLIOTEKA NOVA187 a) JEVREJI - SRBIJA - 20v - INTERVJUI b) JEVREJI - PROGONI - JUGOSLAVIJA - 1939-1945 - U USPOMENAMA c) HOLOKAUST Jaša Almuli (Bukurešt, 25. avgust 1918– London, 2013), bio je novinar, publicista, predsednik Jevrejske opštine Beograd, i autor pet knjiga.[1] Biografija Njegov otac bio je beogradski trgovac rođen u Šapcu, Isak-Žak, a majka Sofija, rođena Koen. Završio je Osnovnu školu kod Saborne crkve i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Studirao je tehnologiju na Tehničkom fakultetu u Beogradu (1936 –1941). Predratni i ratni period Kao srednjoškolac bio je aktivan u levičarskoj cionističkoj omladinskoj organizaciji Hašomer hacair, koju je napustio sa 16 godina. Postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije 1934. godine. Na Univerzitetu pripadao je levom studentskom pokretu Narodni studenti. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1938. godine. U predratnom periodu bio je hapšen zbog političkog delovanja i proveo je mesec dana u beogradskom zatvoru Glavnjača. U jesen 1941. godine, njegova fotografija bila je izložena na Antimasonskoj i antikomunističkoj izložbi u Beogradu. Bombardovani Beograd napustio je 6. aprila 1941. godine, sa sestrom i nekoliko rođaka. Preko zapadne Srbije i Sarajeva stigli su u Kotorski zaliv. Smestili su se u Prčnju, u letovalištu Jevrejskog ženskog društva iz Beograda. Iz Prčnja, Italijani su ih, krajem jula 1941. godine, sproveli u Albaniju, u logor kod Kavaje. Početkom novembra iste godine prebacili su ih u Bari, a zatim vozom u Kalabriju, do logora Feramonti. Jedno vreme proveo je u slobodnoj konfinaciji u Mirandoli, kraj Modene. Početkom 1943. godine iz Italije, sa porodicom, odleteo je za Madrid, u kome su ostali godinu dana. Odatle odlaze za Haifu, u Palestinu, koja je tad bila pod britanskom upravom. Radio je privremeno u hemijskom pogonu, ali se posle tri meseca prebacio za Egipat, gde je pristupio tenkovskoj brigadi Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Sa tenkovskom jedinicom došao je do oslobođenog juga Italije, odakle je upućen na ostrvo Vis. Radio je kao propagandista u štabu II dalmatinske brigade. Na lični zahtev poslat je u Srbiju, gde je prvo bio borac pa vodnik u HI srpskoj brigadi. Premešten je u Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba Narodnooslobilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije. Nakon toga upućen je u Odeljenje za vezu sa stranim vojnim misijama. Novinarska karijera Septembra 1945. godine, po nalogu Agitpropa premešten je u agenciju Tanjug, gde je radio kao pomoćnik urednika spoljnopolitičke službe. Zatim, rukovodio je službom Emisija vesti za inostranstvo i potom službom Unutrašnjih vesti. Bio je specijalni izveštač Tanjuga sa Mirovne konferencije u Parizu 1946. godine. Dopisnik ove agencije iz Brazila bio je prvi put od 1952. do 1956. godine. Radio je jedno vreme u informativnom centru pri jugoslovenskoj ambasadi. Po povratku iz Brazila bio je, u Borbi, spoljnopolitički komentator (1956–1959). Po drugi put poslat je u Brazil 1959. godine, odakle je slao novinske izveštaje Tanjugu i Borbi. Vratio se u Beograd 1963. godine u Tanjug, gde je ponovo vodio službu Emisija vesti za inostranstvo. Iste godine, objavio je delo Brazil: putevi emancipacije. Drugo važno delo jeste Vojnici na sceni Latinske Amerike, koje je objavio 1964. godine. Zatim, postao je dopisnik Tanjuga iz Vašingtona (1967–1970). Nakon toga je u Londonu bio šef Odeljenja za informacije Međunarodne korporacije za investicije u Jugoslaviji (1970–1975). U toj korporaciji radio je u Beogradu do penzionisanja (1978). Od tada deluje kao slobodan novinar. Pisao je za Ekonomsku politiku i na TV Beograd davao komentare o ekonomskim temama. Predavao je domaćim i stranim novinarima na Institutu za novinarstvo u Beogradu. Bio je član Udruženja novinara Srbije. Potpredsednik predsedništva Udruženja novinara Srbije bio je od 1958. do 1960. godine. Učestvovao je u radu Komisije i redakcije za usmene novine (1958), bio je predsednik Sekcije spoljnopolitičkih novinara (1965). Na VI kongresu Saveza novinara Jugoslavije (1965) bio je izabran za člana Saveznog odbora. Prevodio je za Enciklopediju naivne umetnosti sveta (1984). Pisao je za časopis Socijalizam u svetu (1986–1988) i za zbornik Bezbednost i odbrana nesvrstanih zemalja (1989). Krajem osamdesetih godina 20. veka uključio se aktivnije u rad jevrejske zajednice. Započeo je sa snimanjem svedočanstava onih koji su preživeli Holokaust. Na osnovu tih iskaza i istorijskih istraživanja objavio je u Politici feljton Život i stradanja naših Jevreja (april / maj 1989). Tokom 1998. godine u NIN-u objavio je feljton Svedočanstva: Da li su četnici zaista ubijali Jevreje, takođe nastao na osnovu svedočenja preživelih. Nastavio je sa prikupljanjem svedočanstava i u periodu od 1989. do 1997. godine snimio je razgovore sa preko stotinu Jevreja iz različitih delova Jugoslavije i oko sedamdeset preživelih grčkih Jevreja. Iz ovih svedočanstava nastale su knjige Živi i mrtvi: razgovori s Jevrejima i Jevrejke govore. Knjiga Jevreji i Srbi u Jasenovcu objavljena je 2009. godine, Stradanje i spašavanje srpskih Jevreja 2010. godine, a poslednja knjiga Ostali su živi izdata je 2013. godine. U Politici je tokom 1993. godine objavio feljton Stvaranje velikih laži o Srbiji i Srbima kojim je pobijao medijske laži protiv Srbije. Vođenje Jevrejske opštine Beograd Od 1989. do 1992. godine bio je predsednik Jevrejske opštine Beograd. Tokom tog perioda obavljeni su radovi na sinagogi i grobljanskoj kapeli. Spomenik Nandor Glida Menora u plamenu, posvećen žrtvama nacizma u Srbiji, podignut je na njegovu inicijativu na obali Dunava 1990. godine. Bio je među osnivačima Kriznog štaba JOB i SJOJ 1991. godine. Odlikovan je Ordenom rada I stepena. Preminuo je u Londonu 2013. godine, u 96. godini života...

Mira Suvar- Vladimir Velebit Svjedok historije Razlog, Zagreb, 2001. Tvrd povez, 512 strana, posveta autorke. Vladimir Velebit, svedok istorije Dr Vladimir `Vlatko` Velebit (1907 — 2004) je bio jugoslavenski pravnik, političar i diplomat, učesnik narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata ambasador SFRJ i izvršni sekretar Evropske ekonomske komisije od 1960. do 1967. godine. Biografija Rođen je 19. avgusta 1907. godine u Zadru. Njegov otac je konjički brigadni general Kraljevine Jugoslavije Ljubomir D. Velebit (Petrinja, 5. 10. 1880 - Zagreb, 4. 1945), deda austrijski general Dušan Velebit, pradeda austrijski oficir Ilija Velebit. Njegovi preci srpskog su porekla iz sela Gornja Pastuša na Baniji u nekadašnjoj Vojnoj krajini i generacijama su bili visoki oficiri austrijske i austrougarske vojske, dok su im supruge skoro isključivo bile katoličke veroispovesti [1]. Otac Vladimira Velebita je bio oficir najpre austrougarske, a zatim jugoslovenske vojske, a majka Olga, kćerka austrougarskog pukovnika slovenačkog porekla Franca Šemea, tadašnja poznata teniserka. Očeva majka je Jelisaveta Marno fon Ajhenhorst, kćerka austrijskog generala Adolfa Marno fon Ajhenhorsta (Marno von Eichenhorst). Otac Ljubomir nije služio u vojsci NDH, i progonjen od ustaša, proveo je zajedno sa ženom rat u Zagrebu, i jedno vreme 1944 - 1945 u zatvoru Lepoglava [2]. Vladimir Velebit imao je sestru Kseniju koja se 1931. udala za konjičkog potpukovnika Vojislava Petrovića. Kasnije je bila predavač na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Vladimir Velebit je sa suprugom Verom Becić, kćerkom hrvatskog slikara Vladimira Becića imao sinove Vladimira i Dušana (Duška). Njegov sin dr. Vladimir Velebit je kardiohirurg u Švajcarskoj i ima dva sina - Vladimira i Nikolu [3]. Školovanje je započeo u Temišvaru, na nemačkom jeziku, a zatim je nakon početka Prvog svetskog rata, 1914. godine, prešao u Trst, a potom u Beč, gde pohađa privatnu školu na francuskom jeziku. Nakon završetka Prvog svetskog rata i propasti Austrougarske monarhije, 1918. godine, porodica mu se seli u Zagreb. Vladimir je tada znao svega stotinjak reči srpsko-hrvatskog jezika i morao je uložiti veliki napor da bi nastavio školovanje. Porodica se kasnije seli u Čakovec, a zatim u Varaždin, gde je Vladimir maturirao 1925. godine. Pravo je studirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a 1929. godine odlazi na usavršavanje u Pariz, gde je sreo svog velikog prijatelja dr. Milana Ivankovića. Nakon Pariza, Velebit se vraća u Zagreb, gde je 1931. godine diplomirao, a 1933. doktorirao pravo. Posle polaganja sudačkog i advokatskog ispita, radio je kao pripravnik Okružnog suda u Nišu. Pod optužbom da je kao student bio levičar, prebačen je iz Niša u Leskovac. U Leskovcu Velebit se povezuje sa članovima KPJ i učestvuje u osnivanju opozicionog lista „Leskovačke nedeljne novine“, zbog čega je kasnije prebačen u Prištinu. Tamo je osnovao čitalačku grupu, koja se sastajala u njegovoj sobi, čitala marksističke knjige i raspravljala o politici. Zbog toga je sreski načelnik naredio pretres Vladimirove sobe, ali bez uspeha jer je sva nađena literatura bila legalna. Kasnije postaje šef sreskog suda u Kičevu, a kasnije je premešten u Šid, gde uspostavlja veze sa članovima ilegalne KPJ. Među njima je bila i Herta Has (Titova druga žena), tada student Ekonomske visoke škole u Zagrebu. Godine 1937. napušta posao sudije i postaje advokat u Zagrebu. Pošto je sve više počeo da sarađuje s komunistima, počinje da obavlja posao kurira i prenosi ilegalne poruke u inostranstvo. Godine 1939. u Istanbulu sreće generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita. Tito ga je, uvidevši njegovu inteligenciju, primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. U Zagrebu je radio kao pomoćnik Josipa Kopiniča, agenta Kominterne u Zagrebu. Velebit je nabavio radio-stanicu, kojom je je tokom 1940. godine, iz Zagreba uspostavljena veza s Moskvom. Radio-stanica, koju je Velebit organizovao, funkcionisala je čitavo vreme rata i nikada nije bila otkrivena. Narodnooslobodilačka borba Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, Velebit je radio kao ilegalni politički radnik NOP-a u Zagrebu pod konspirativnim imenom dr. Vladimir Petrović. Pošto je bio cenjeni advokat pre rata, nije imao problema posle uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske. Marta 1942. godine napušta Zagreb i odlazi u partizane. Tito ga je primio u Vrhovni štab, gde je kao Načelnik vojnosudskog odeljenja pri Vrhovnom štabu radio na organizovanju sudova u NOVJ. Zajedno sa Kočom Popovićem i Milovanom Đilasom, bio je učesnik Martovskih pregovora s Nemcima, 1943. godine. Juna 1943. godine postaje oficir za vezu sa stranim vojnim misijama u NOVJ. Posle pogibije Ive Lole Ribara, šefa prve vojne misije NOVJ i člana Vrhovog štaba, 27. novembra 1943. godine, Velebit preuzima njegovu dužnost i zajedno potpukovnikom Milojem Milojević, odlazi na Bliski istok. Posle prvih kontakata sa saveznicima u Kairu, Velebit je upuđen u London, na nastavak pregovora. Tamo je razgovarao sa britanskim pregovaračima Ficrojem Mek Linom i Vilijamom Dikinom oko priznavanja NOP-a. Maja 1944. godine u Londonu se sastaje sa Vinstonom Čerčilom, a bio je prisutan i 12. avgusta 1944. prilikom susreta Tita i Čerčila u Napulju. Posleratna karijera U privremenoj vladi Tito-Šubašić, marta 1945. godine, bio je postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova DFJ. Bio je jedan od ključnih pregovarača u tajnoj misiji u Vašingtonu. Razgovarao je sa predstavnicima SAD-a o njihovoj pomoći Jugoslaviji. Po povratku u zemlju bio je pomoćnik ministra inostranih poslova FNRJ Stanoja Simića, a vodio je i pregovore sa saveznicima u vezi Tršćanske krize. Grob porodice Velebit na groblju Mirogoj u Zagrebu U martu 1948. godine pod sovjetskom optužbom da je „engleski špijun“, podnosi ostavku na mesto pomoćnika ministra inostranih poslova i vodi Komitet za ugostiteljstvo i turizam. Za vreme rezolucije Informbiroa, Staljin ga je više puta osumnjičio kao „engleskog špijuna`. Godine 1951. postaje ambasador u Rimu, a 1952. godine u Londonu. Marta 1953. godine pripremio je prvu Titovu posetu zapadu, kao prvog komunističkog državnika koji je posetio Veliku Britaniju. Od 1956. do 1960. godine nalazio se na raznim poslovima u Beogradu. Na poziv generalnog sekretara OUN-a Daga Hamaršelda, postaje izvršni sekretar Evropske ekonomske komisije u Ženevi. Ovu dužnost je obavljao od 1960. do 1967. godine, kada odlazi u penziju. Bio je poznat kao vešt diplomata u međunarodnim krugovima. Kao emisar „Kernedžijeve“ fondacije u izraelsko-palestinskom sukobu odradio je poslednji diplomatski zadatak. Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji bio je izložen pretnjama nacionalista, pa se iz Engleske preselio u Zagreb. Napisao je dve knjige: `Sećanja` (1983) i `Tajne i zamke Drugog svetskog rata` (2002). Umro je 29. avgusta 2004. godine u zagrebačkom kliničkom centru „Rebro“. Sahranjen je 3. septembra 2004. na zagrebačkom groblju Mirogoj. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su - Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem i Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom.

Radite na sebi, čitajte dobre knjige.

Knjiga koja podstiče roditelje da se na komunikacijski jasan način sporazumevaju sa svojom decom. U prvom delu su pravila komunikacije, primenljiva za sve uzraste dece, a u sledećim poglavljima kako, primenjujući upravo ta pravila, sa decom razgovarati o različitim “osetljivim” temama kao što su: promene u porodici, stres škole, seksusalnost, iskušenja puberteta… Zašto je komunikacija sa decom, uopšte, toliko važna? Pozivajući roditelje na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na roditeljima je da to prepoznaju i da ta vrata stalno drže otvorena ili barem odškrinuta. Naime, ako dobra komunikacija izostane, dete će vremenom prestati da očekuje da u roditeljima ima odgovarajuće sagovornike, prestaće da im se poverava, izbegavaće kontakt. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima zauvek. Komunikacija se uči vežbanjem. Počnite odmah. Izdavač “Hajde da pričamo o…” – Samizdat B92 DA LI STE ONAKAV RODITELJ KAKAV ŽELITE DA BUDETE? DA LI MISLITE DA MOŽETE BITI BOLJI? DA LI BI VAM UMEĆE KOMUNIKACIJE POMOGLO DA POSTANETE TAKAV RODITELJ? Naš uticaj na decu je svakodnevni proces. Način na koji se ponašamo prema deci formira njihove emocije, utiče na njihove postupke, oblikuje njihove osobine. Kakav će životni stav vaše dete imati zavisi upravo od vas i od poruka koje mu komunikacijom prenosite. Pozivajući vas na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na vama je da to prepoznate i da ta vrata stalno držite otvorena, ili barem odškrinuta. Međutim, komunikacija s decom često se svodi na niz nesporazuma i grešaka tipa „izgubljen u prevodu“, jer ono što ste mislili – niste rekli, a ono što su deca čula – niste ni pomislili. Zato, ukoliko dobra komunikacija kao način vašeg međusobnog sporazumevanja izostane, dete postepeno gubi nadu da u vama može imati odgovarajućeg sagovornika. Prestaće da vam se poverava ili da vas pita za mišljenje, a u pokušaju da izbegne neku od vaših kritika pribegavaće lažima. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima – zauvek. Komunikacija se uči. Vežbajte. Počnite odmah. O AUTORKI Jelena Holcer je diplomirani pedagog sa dvadesetpetogodišnjim radnim iskustvom koje obuhvata poslove u školama i predškolskim ustanovama, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama. Kao urednik programa za mlade u Umetničko-poslovnom centru „Vuk Karadžić“, pedagog Građevinsko-tehničke škole u Beogradu, pedagog u Privatnoj predškolskoj ustanovi „Studio za decu Zmaj“ i urednik u izdavačkoj kući „Encobook“ stekla je iskustvo koje i danas primenjuje kao direktor „Škole za roditelje“. Bila je koordinator istraživačkog omladinskog tima Radio Pingvina, stručni saradnik u dnevnim novinama Danas, autor i urednik rubrike „Roditeljstvo“ na sajtu B92, urednik i voditelj emisije Radio Beograda „To sam ja“, stručni saradnik televizijskih emisija „Snovi u boji“, „Putokaz“, RTS-a, „Odrastanje“ Radija B92. Autor je i koautor 15 knjiga za decu i roditelje koje su nagrađivane i prevođene na više stranih jezika. Neke od njih su: „101 način da pokažete detetu da ga volite“, „Putovanje kroz znanje – 100 pitanja i odgovora“, „Uspešan roditelj – uspešno dete“, „Uspešno učenje“, „Priručnik za bebisiterke i roditelje“, „Kako reći NE“, „Razvesti se ili ne: 100 najčešćih pitanja i odgovora“ i društvene igre „U redu je“. Jelena Holcer je stručni saradnih mnogih stručnih i popularnih časopisa (Magazin Mama, Sensa, Prosvetni pregled...). Autor je programa „Komunikacijske veštine“, „Umeće odrastanja“, „Umeće roditeljstva“. Direktor je „Škole za roditelje“ u Beogradu. GMRA.6

BEKET Priredio - Predrag Todorović Prevod - Jelena Stakić, Predrag Todorović, Slavica Miletić, Saša Sojkić, Nataša Marić, Nadežda Vuković, Milica Mint, Izdavač - Službeni glasnik, Beograd Godina - 2010 418 strana 25 cm Edicija - Biblioteka - Književne nauke, kultura i umetnost. - Kolekcija Interpretacije ISBN - 978-86-519-0006-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodna napomena PREDRAG TODOROVIĆ - Delo Samjuela Beketa u kontekstu evropske književnosti BEKET I TRADICIJA DŽ. MEJS - Irski koreni mladog Beketa MELVIN DŽ. FRIDMAN - Romani Samjuela Beketa: jedinstvo Džojsa i Prusta ŽAK DIBUA - Beket i Jonesko: Paskalova tragična svest i Floberova ironična svest RUBI KON - Džojs i Beket, irske kosmopolite DŽEN HOKENSON - Mucavi Logos: biblijske paradigme u Beketovoj Trilogiji JULIJA KRISTEVA - Otac, ljubav, izgnanstvo VALTER A. ŠTRAUS - Danteov Belakva i Beketove skitnice PROZA SAMJUELA BEKETA MARI-KLER PASKIJE - Ruža i jastog: život i smrt Belakve Šue PREDRAG TODOROVIĆ - Belakva Šua - praotac Beketovih antiheroja DILEN TOMAS - O romanu Marfi RUBI KON - Vot u svetlosti Zamka MIŠEL BOZAN - Vot: logika, ludilo, gubitak govora S. E. GONTARSKI - Moloa i opetovani roman NORTROP FRAJ - Košmarni život u smrti IDIT KERN - Moran-Moloa: junak kao autor DŽON FLEČER - Malon,,rođen u smrti` PREDRAG TODOROVIĆ - Problem identiteta pripovedača Beketove Trilogije BEKET I POZORIŠTE, RADIO, FILM KERTIS M. BRUKS - Mitski obrazac u drami Čekajući Godoa ROLF BROJER - Rešenje kao problem: Beketov Čekajući Godoa DŽON DŽ. SIDI - Komična apokalipsa kralja Hama HIRŠ ZEIFMAN - Biće i nebiće: Ne ja Samjuela Beketa ARTUR K. OBERG - Krapova poslednja traka i prustovska vizija ŠOŠANA AVIGAL - Beketova Igra: kružna linija postojanja DEJVID DŽ. ALPAF - Simbolička struktura u radio-igri Samjuela Beketa Svi koji padaju KLAS ZILIAKUS - Beketov Pepeo: pitanje fundamentalnih zvukova BREON MIČEL - Umetnost u mikrokosmosu: rukopisne faze Beketovog dela Dođi-pođi ČARLS S. HAMPTON - Film Samjuela Beketa PISCI O BEKETU EMIL SIORAN - Nekoliko susreta EŽEN JONESKO - O Beketu INTERVJUI IZRAEL ŠENKER - Jedan intervju sa Beketom GABRIJEL D`OBARED - Čekajući Beketa TOM DRAJVER - Beket pokraj Madlene APENDIKS Poezija je vertikalna Biografija Samjuela Beketa Hronologija književnog stvaralaštva Samjuela Beketa Odabrana bibliografija dela o Samjuelu Beketu `Beket pripada plejadi irskih pisaca koja je zablistala na književnom nebu Evrope. Uz Svifta, Sterna, Jejtsa, Vajlda i Džojsa, postao je nezaobilazan u svim relevantnim antologijama književnosti, a njegova prozna i dramska dela obeležila su XX vek. Ova svojevrsna hrestomatija sabira tekstove posvećene različitim aspektima Beketovog stvaralaštva, proistekle iz pera najeminentnijih beketologa. Osim tekstova o odnosu Beketa i tradicije, njegovim proznim i dramskim ostvarenjima i delima pisanim za radio i film, hrestomatiju čine i izuzetno retki intervjui s Beketom, „Manifest vertikalizma“, Beketova biografija i hronologija stvaralaštva, kao i izabrana bibliografija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Samuel Beckett Semjuel John Mays Marie Claire Pasquier Topia Jean-Michel Rabate Michael Beausang Ruby Cohn Melvin Friedman Walter Strauss John Pilling John Fletcher Hersh Zeifman Leo Beerzani Curtis Brooks Rolph Brener James Acheson John Sheedy Jacques Dubois Arthur Oberg Shoshana Avigal David Alpaugh Clas Zilliacus Breon Mitchell Charles Jean Jacques Mayoux Ludovic Janvier Agnes Vaquin Janvier Jan Hokenson Dylan Thomas Northrop Frye Edith Kern Broyer Charles Cioran Eugene Jonesco Israel Shenker Gabriel d`Aubarede Driver

Istorija tajnih službi u Srbiji 1835-1903 / Predrag Crnković Beograd 2022. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 322 strane. Knjiga je, bukvalno, kao nova. K7 Za razliku od prethodnog romana, Crnković se vraća dublje u prošlost, prateći istorijat dve familije, tipične za SFRJ. Jedna udbaška, druga, pak, tajno opoziciona, štaviše emigrantska. Raspad dve porodice poklapa se s raspadom SFRJ, i njihovo ponašanje u dugačkom vremenskom periodu groteksan način odslikava ketmanstvo kao osnovni modus vivendi u jednoj zemlji u koju je izgleda verovao samo njen doživotni predsednik. O romanu Vladimir Kolarić piše: Crnković se, kao i u svojim drugim romanima, a ovde možda najvidljivije, pošto je o tajnim službama reč, bavi strukturama moći, pišući svoja kompleksna i urnebesna dela kojima kao da ih tera da se ogole, da pokažu svoje istinsko lice, bez ideoloških ili bilo kojih drugih maski. On, što je izuzetno bitno, ne priča o apstraktnim strukturama moći, posredovanim tradicijsko-ustrojenim mehanizmima dominacije i kontrole, mada i taj sloj jeste čitljiv kod njega, već i konkretnim strukturama i mehanizmima ovdašnje moći, koje zabrinjavajuće dugo održavaju kontinuitet gotovo aristokratske (plavokrve) nasledne prirode – i to njihov ne samo institucionalni nego i društveni vid. Šta god mislili o opisanom periodu, ako ga pažljivo čitamo i ako smo iskreni prema sebi, novi Crnkovićev roman, jedan od najboljih koji je napisao, trebalo bi da nas potrese, rastrese, trgne, da ponovo preispitamo i u novom svetlu vidimo svoja uverenja i sebe same, da se suočimo sa jednim upečatljivim iskustvom i osobenom perspektivom koja je neophodna našoj kulturi, kako bi iz letargije napravila koji korak ka prostoru slobode, kako bi se malo prodisalo, stvaranja radi i života radi. U našem društvu u kom je dijalog incident, ovaj roman biće proba za svačije predrasude i učitavanja, a koja će unapred, sobom samom, ismejati i obesmisliti svaki pokušaj etiketiranja. Ili sam možda previše optimističan? U svakom slučaju, treba uzeti u ruke ovaj zanimljiv roman makar i zabave radi – valjda neće baš toliko boleti. Predrag Crnković, prevodilac i pisac. Preveo je 52 knjige s danskog (41 s tog jezika), norveškog, švedskog, engleskog i slovenačkog. Uređuje edicije „Severno svetlo“, „YUGO_ LIT“ i „Van toka“ u „Presingu“. Objavio je sedam romana i po jednu zbirku priča i poezije, tri radio-drame (dve nagrađene na konkursu Radio Beograda za originalni tekst i jedna adaptacija Mopasanove pripovetke) višekratno su izvođene na Radio Beogradu. Prevođen je na danski i slovenački. Rukopis romana Beograd za pokojnike osvojio je 2008. regionalnu nagradu V. B. Z.-a, dok je rukopis drame Trbuhozborci osvojio Nagradu „Branislav Nušić“ Udruženja dramskih pisaca Srbije 2017. Iste godine pripovetka „Trema“ je dobila Nagradu „Milutin Uskoković“ NB u Užicu (ali mu je oduzeta, jer se žiri naljutio zato što se autor potpisao pseudonimom). U međuvremenu su mu pripovetke nagrađivane na konkursima za Nagradu „Laza Lazarević“ Kulturnog centra u Šapcu, kao i na konkursima, časopisa Ulaznica iz Zrenjanina i Beležnica iz Bora. Kao prevodilac je 2013. dobio nagradu Državnog fonda za umetnost Danske za promovisanje savremene danske književnosti u Srbiji. Član je UKPS i OF-a (udruženja danskih prevodilaca, kao dela danskog udruženja književnika).

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

Izuzetno retko u ponudi. Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Vakalopulos, Hristos Karavuzis, Sarandis Teos, Dimos Skliris, Stamatis Renzis, Tanasis Bakojanopulos, G. Papaleksandropulos, Stelios Begzos, Marios Naslov Tarkovski u ogledalu / prevod s grčkog S. Jakšić ; prevod s ruskog Zoran Šarenac, Aleksandar Badnjarević, Miroslav Toholj Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prostor, 1994 (Novi Sad : Futura) Fizički opis 118 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jakšić, Stanimir Šarenac, Zoran, 1970- = Šarenac, Zoran, 1970- Badnjarević, Aleksandar Toholj, Miroslav, 1957-2021 = Toholj, Miroslav, 1957-2021 Zbirka Biblioteka Svetlost i senke ; knj. 1 Sadržaj S a d r ž a j: Razgovor sa Andrejem Tarkovskim (5-25); Precizno osećanje za duhovno kod A. Tarkovskog : razgovor sa Hristosom Vakalopulosom (26-35). Tarkovski i slikarstvo / Sarandis Karavuzis (36-37). O Tarkovskom : razgovor sa Dimosom Teosom (39-41); O opravoslavljenju filmske umetnosti i o Andreju Tarkovskom : razgovor sa ocem Stamatisom Sklirisom (42-59); O idealu u filmskoj umetnosti A. Tarkovskog : razgovor sa Tanasisom Renzisom (60-63). A. Tarkovski: `Nostalgija` / G. Bakojanopulos (64-67). Na periferiji nauke ; povodom filma `Solaris` Andreja Tarkovskog / Stelios Papaleksandropulos (68-77). O umetnosti, veri i nauci : odlomci iz razmišljanja Andreja Tarkovskog (79-80). Od rascepa do veze - nauka i vera / Marios Begzos (81-84). Najviše me začuđuje : razgovor sa Andrejem Tarkovskim (85-89); Pred novim zadacima : razgovor sa Andrejem Tarkovskim (90-95); Poslednji intervju (96-100). - Izbor pesama Arsenija Tarkovskog / prevod s ruskog Aleksandar Badnjarević, Miroslav Toholj (101-118): * [Deset mi je godina bilo kad je pesak...] / (prevod A. Badnjarević) (103); Note / (prevod A. Badnjarević) (104); * [Postoji grad, nad reke vodama...] / (prevod A. Badnjarević) (105-106); Muzika u gradskom parku / (prevod A. Badnjarević) (107-108); * [U mrljama svetla i spletu linija...] / (prevod A. Badnjarević) (109); * [Na polje nepožnjevana žita...] / (prevod A. Badnjarević) (110); * [Setio sam se gradova kojih više nema...] / (prevod A. Badnjarević) (111); Golubovi na trgu / (prevod A. Badnjarević) (112); * [U detinjstvu se razboleh...] / (prevod M. Toholj) (113-114); Kolevka / (prevod M. Toholj) (115-116); * [Jednom ćemo se tu naći...] / (prevod M. Toholj) (117); Posveta / (prevod M. Toholj). ISBN 86-901529-1-1 (Broš.) Predmetne odrednice Tarkovski, Andrej, 1932-1986 Andrej Tarkovski rođen je 4. aprila 1932. godine u porodici pesnika Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog i Marije Ivanovne Višnjakove. Godine 1961. završio je režiju na Sveruskom državnom univerzitetu za film „Gerasimov“ (VGIK) u klasi Mihaila Iljiča Roma. Od 1961. do 1982. radio je kao režiser u filmskoj kući „Mosfilm“. Od 1982. radio je u Italiji, Engleskoj, Švedskoj. Andrej Tarkovski preminuo je 29. decembra 1986. u Parizu. Filmografija 1956. Ubice – (studentski rad) 1958. Danas nema otpuštanja (seminarski rad sa A. Gordonom) 1961. Parni valjak i violina (diplomski rad) 1962. Ivanovo detinjstvo 1966. Andrej Rubljov 1972. Solaris 1974. Ogledalo 1979. Stalker 1982. Putovanje u vremenu 1983. Nostalgija 1986. Žrtvovanje Pozorišna i radijska dela 1965. Potpuni preokret (Radio, Moskva) 1977. Hamlet („Lenkom“,833 Moskva) 1983. Boris Godunov (Kovent Garden,834 London) Bibliografija „Martirologijuma“ Martyrolog: Tagerbücher 1970–1986, Berlin, 1989630 Μαρτυρολογιο, Athens, 1990 Time within time: The diaries, Calcutta, 1991 Martirolog vol. I–II, Tokyo, 1991–1993 Journal 1970–1986, Paris, 1993 Time within time: The diaries, London, 1994 Denik 1970–1986, Brno, 1997 Dzienniki, Warsawa, 1998 Diari: Martirologio, Firenze, 2002 Martirologio, Salamanca, 2008 MG117 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ratko Janjic Jobo Vesna Parun (Zlarin, 10. april 1922 - Stubičke Toplice, 25. oktobar 2010) bila je pesnik, dramski i dečji pisac. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Detinjstvo je provela u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju u Zagrebu, zbog rata je morala da pobegne u Split. Vratili su se u Zagreb 1942. Posle rata je upisala studije na Filozofskom fakultetu, odsek filozofija. 1947. je obolela od tifusa. Zbog bolesti i nesrećne ljubavi napušta studije. Od 1962. do 1967. živi u Bugarskoj gde se udaje i razvodi. Vraća se u Zagreb gde radi kao slobodni pisac. 2000. se iz svog doma premestila u dom u Stubičkim Toplicama, gde na kraju i umire. Ušla je u politiku u svojoj 85-oj godini. Učlanila se u Demokratsku stranku žena. Prva je žena u Hrvatskoj koja je živela isključivo od književnosti. Neke od knjiga je sama štampala i prodavala, pa čak i ilustrovala. Preminula je 25. oktobra 2010. Objavljeno je preko 70 knjiga poezije i proze i četiri drame. Štampala je i veliki broj knjiga za decu. Pesme su joj prevođene na mnoge strane jezike. 1932. Objavljuje prvu pesmu „Pramaljeće“ u listu „Anđeo Čuvar“. Od 1945. objavljuje pesme po časopisima i listovima. Dela su joj prevedena na više jezika. Prevodila je Hajnea, Getea, Rilkea. RATKO JANJIĆ JOBO rođen je 1941. godine u Splitu, gdje je završio srednju Tehničku školu – arhitektonski odjel, a diplomirao je 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, u klasi prof. Vjekoslava Paraća, dobivši i Nagradu slikarskoga odsjeka ALU. Poslijediplomski studij završio je u Majstorskoj radionici profesora Krste Hegedušića (1966. – 1971.) Od 1971. do 1974. godine surađivao je s profesorom Hegedušićem na razradi idejnog rješenja i izradi fresaka u Memorijalnom muzeju Bitke na Sutjesci na Tjentištu. Za cijelo to vrijeme naizmjence je po šest mjeseci boravio u Kini, u Zagrebu, na Tjentištu i u Italiji.Od 1975. do 1994. godine radio je u izdavačkom poduzeću „Naprijed“ kao likovni urednik, te urednik dječjih izdanja. Isto tako, djelovao je kao grafički urednik u listu „Paradoks“, a radio je i za izdavače „Školska knjiga“, „Mladost“, „Naša djeca“ i časopis „Smib“. Uz to, radio je scenografije i ilustrirao TV priče na školskoj TV-Zagreb, ali i scenografije i kostime u kazalištu i na filmu, grafički oblikujući isto tako knjige, plakate i propagandne publikacije, za što je dobivao više nagrada i priznanja. Godine 1986. postaje honorarnim predavačem na Tekstilno-tehnološkom fakultetu - Zavod za dizajn, u Zagrebu, za predmete Slikanje i Crtanje, te Akt, slikanje i crtanje. Od 1993. godine na istom fakultetu postaje izvanrednim profesorom, godine 2000. izabran je za redovnog profesora, a 2005. godine za redovnog profesora u trajnom zvanju. Samostalno izlaže od 1967. godine i do sada je održao 65 samostalnih izložbi, te sudjelovao na brojnim skupnim izložbama u zemlji i svijetu. Dobitnik je mnogih nagrada za slikarstvo (crtež - Rijeka, akvarel - Karlovac, na „Ex tempore“ Grožnjan i na „Ex tempore“ Volosko), kao i za grafički dizajn (za rješenja plakata i za brojna rješenja maraka). Autor je član HDLU-a Zagreb od 1965. godine. Živi i radi u Zagrebu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Odlično očuvano, većim delom nerasečeni tabaci! Autor - osoba Elin Pelin, 1878-1949 = Elin Pelin, 1878-1949 Naslov Rod rođeni / Elin Pelin ; s bugarskog preveo Siniša Paunović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : R. D. Ćuković, 1937 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 46 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Paunović, Siniša, 1903-1995 = Paunović, Siniša, 1903-1995 (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Ivanov Dimitar. Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Dimitъr Ivanov Stoяnov; 8. jul 1877. – 3. decembar, 1949) bio je bugarski pisac. Slavljen je zbog literarno uspešnih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov, i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece. Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: „Bio sam toliko mlad kada sam počeo da pišem da sam jednostavno zaboravio koji je bio razlog za to` Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine.[3][4] Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Milo e otečestvoto) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902–1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina. Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je „Predlog porodici“ 1911. – priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela. Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalosti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoralnih postupaka i zločina. Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904) „Pepeo mojih cipela“ (1905) „S prozora“ (1906) „Pripovetke II` (1904) „Geraci“ (1922) „Zemlja“ (1922) „Izabrane priče“ (1922) „Zbirka kratkih priča“ (1923) Književnost za decu „Jan Bibijan: Neverovatni doživljaji jednog klinca“ (1933) „Jan Bibijan na Mesecu“ (1934) MG43 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nadahnut maštovitom i uzbudljivom građom naučnofantastičnih filmova i knjiga, Mičio Kaku se u Fizici nemogućeg hrabro hvata u koštac sa fazerima, zvezdama smrti, teleportovanjem, čitanjem misli, putovanjem kroz vreme i brzinom većom od svetlosne, prekognicijom i mnogim drugim neverovatnim pojavama. Ne odbacujući unapred nijednu od njih, Kaku umećem naučnika i strpljenjem mudraca definiše tri klase nemogućeg ukazujući na to da bi neka napredna civilizacija - pa i naša u dalekoj ili nešto bližoj budućnosti - mogla ovladati fascinantnim tehnologijama i premostiti barijere koje nas danas sputavaju. Kaku istražuje ono što je za nas još uvek nepoznanica, granične oblasti koje nesumnjivo sačinjavaju najuzbudljiviji deo moderne fizike. Mičio Kaku (rođen 24. januara 1947 u San Hozeu) je japansko-američki teorijski fizičar, futurolog i popularizator nauke. Profesor je teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka. Kaku je napisao nekoliko knjiga o fizici i sličnim temama, često gostuje na radio i televizijskim programima. Takođe se pojavljuje u filmovima i piše članke za blogove i internet portale. Napisao je 3 Njujork tajms bestselera: Fizika nemogućeg (2008), Fizika budućnosti (2011) i Budućnost uma (2014). Kaku je voditelj nekoliko emisija na raznim kanalima kao što su Diskaveri i Histori. Mladost i obrazovanje Kaku je rođen u San Hozeu, Kaliforniji, u porodici Japanskih imigranata.[1][2] Njegov otac je rođen u Kaliforniji, ali se obrazovao i u Japanu i u Sjedinjenim Državama i zato je tečno govorio i japanski i engleski jezik. Dok je pohađao Elvud P. Kabli srednju školu u Palo Altu, Kaku je napravio akcelerator čestica u garaži kao projekat. Cilj mu je bio da stvori „snop gama zraka dovoljno jak da stvori antimateriju“. Na festivalu nauke u Albukerkiju, Novi Meksiko, Kaku je privukao pažnju fizičara Edvarda Telera koji ga je uzeo pod svoje mentorstvo i dodelio mu Herc inženjersku stipendiju. Diplomirao je summa cum laude na Harvardu 1968. godine kao najbolji u svojoj generaciji. Nakon toga je upisao Univerzitet Kalifornije u Berkliju gde je doktorirao 1972. godine. Iste godine je predavao na Univerzitetu Prinston. Kakua je mobilizovala Armija Sjedinjenih Država 1969. godine tokom Vijetnamskog rata. Ipak, dok je on završio sa obukom rat se završio.[3] Akademska karijera Kao deo istraživačkog programa 1975. i 1977. godine na katedri za fiziku Gradskog Koledža Njujorka, Kaku je radio istraživanja u polju kvantne mehanike.[4][5] Bio je posetilac i član (1973. i 1990. godine) Instituta za napredne studije u Prinstonu i Univerzitetu Njujorka. Trenutno je profesor teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka.[6] Kaku je objavio više od 70 stručnih članaka u zbornicima radova i periodikama poput Physical Review. U radovima se bavi temama poput teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike.[7] Kaku i profesor Kedži Kikava sa Univerziteta u Osaci su objavili rad u kome je prvi put predstavljena teorija strunih polja.[8] Kaku je napisao nekoliko udžbenika o teoriji struna i teoriji kvantnih polja. Naučnopopularni rad Kaku je najpoznatiji kao popularizator nauke.[9] Napisao je nekoliko naučnopopularnih knjiga, gostovao u mnogim televizijskih emisija i u nekoliko filmova. Takođe je voditelja nedeljnog radio programa.

Srđan V. Tešin MOJE IZDAVAČ: Arhipelag, Beograd BIBLIOTEKA: Zlatno runo ŽANR: Roman FORMAT: 14x21 BROJ STRANICA: 176 POVEZ: Tvrdi Novi roman jednog od vodećih pisaca srednje generacije u srpskoj književnosti. Tri odustanka od poezije ispunila su uzbudljivu i nesmirujuću priču Tešinovog romana. Jedno je odustanak Danila Kiša od poezije iz koga je proistekla jedna od najblistavijih priča moderne srpske književnosti. Drugo je odustanak piščeve majke, Milice Zrnić Tešin, od poezije za koju je dobila rane nagrade i okretanje iskustvima porodičnog života, sve do tragične smrti. Treći je odustanak samog pisca od poezije i posvećivanje pisanju proze u kojoj se ogleda drama savremenog života. Troje ljudi različitih ljudskih i književnih sudbina, u različitim trenucima i vođeni različitim motivima, doneli su odluku da odustanu od pesništva i ta je odluka presudno uticala na sve njihove buduće izbore. Tu počinje roman Moje u kome se prepliću porodične i književne istorije, društvena istorija druge Jugoslavije i savremene okolnosti, devedesete godine i izgubljeno vreme čitave jedne generacije, lične i društvene drame, biografije i imaginacija, mašta i činjenice, autofikcija i uzbudljiva priča. Potraga za iščezlim pesnicima suočava nas sa vremenom koje nije okončano i sa događajima koji i dalje učestvuju u našim životima. Roman sa kojim nećete biti ravnodušni. Knjiga koja će vas podsetiti na vaše izbore i na vaše odustanke, ali i na događaje koje ste zaboravili i na događaje koje nipošto ne želite da zaboravite. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG35

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zoran Konstantinović: Predgovor. Volfgang Kajzer: Predgovor uz prvo izdanje. UVOD 1. Oduševljenje i studije 2. Predmet nauke o književnosti 3. Pojam i istorija nauke o književnosti. Poglavlje I: Filološki preduslovi 1. Kritičko izdanje teksta 2. Iznalaženje pisca 3. Pitanje datiranja 4. Pomoćna sredstva PRVI DEO: OSNOVNI POJMOVI ANALIZE Poglavlje II: Osnovni pojmovi sadržaja 1. Građa 2. Motiv 3. Lajtmotiv, topos, amblem 4. Fabula Poglavlje III: Osnovni pojmovi stiha 1. Sistem stiha 2. Stopa (Versfuß) 3. Stih 4. Strofa 5. Oblici pesme 6. Rima 7. Metrika i istorija stiha 8. Akustička analiza. Poglavlje IV: Jezički oblici 1. Zvučanje 2. Sloj reči 3. Retorske figure 4. `Uobičajen` red reči 5. Sintaktički oblici 6. Nadrečenični oblici 7. Vidovi govora i oblici govora. Poglavlje V: Kompozicija 1. Kompozicioni problemi lirike 2. Kompoziciona pitanja drame 3. Kompoziciona pitanja epike. MEĐUDEO Poglavlje VI: Oblici izlaganje 1. Problemi izlaganja lirike 2. Problemi izlaganja drame 3. Problemi izlaganja epike DRUGI DEO: OSNOVNI POJMOVI SINTEZE Poglavlje VII: Sadržina 1. Tumačenje od strane pesnika 2. Diltajevi podsticaji 3. Helderlinova pesma `An die jungen Dichter` 4. Granice metoda Poglavlje VIII: Ritam 1. Metar i ritam 2. Ritam stiha 3. Dva primera (Longfelou, Brentano) 4. Ritam i jezik stiha 5. Ritam u prozi. Poglavlje IX: Stil A. Pojam stila 1. Zastarela stilistika i normativna stilistika 2. Stilistika nauke o jeziku 3. Le style c`est l`homme meme 4. Istraživanje stila pod uticajem nauke o umetnosti 5. Istraživanje izraza pomoću indicija 6. Stil kao stil dela 7. Predmetnost, jezik i stil. B. Istraživanje stila 1. Određivanje stila kod proznih stila 2. Određivanje stila kod pesama 3. Metodsko u vezi sa ispitivanjem stila. Poglavlje X: Struktura književnog roda 1. Problem 2. Lirika - epika - dramatika i lirsko - epsko - dramsko 3. Stavovi i forme lirskog 4. Stavovi i forme epskog 5. Rodovi dramskog. Wolfgang Kayser (Berlin, 24. prosinca 1906., Göttingen, 23. siječnja 1960.) bio je njemački germanist i književnik. Biografija Kayser je doktorirao 1932. tezom o pjesništvu baroknog pjesnika Harsdörffera, a habilitirao je 1935. pišući o povijesti njemačke balade. Tijekom nacističke ere pokazao je odanost nacističkoj stranci. Godine 1933. pridružio se SA, a 1937. NSDAP-u[1] Godine 1938. postao je privatni docent u Leipzigu. Godine 1941. imenovan je ravnateljem Njemačkog kulturnog instituta u Lisabonu, [1] koju je ulogu opisao kao `dopunskog profesora u carskoj službi.` [1] Također je držao predavač njemačkog jezika na Sveučilištu u Lisabonu. Tijekom tog razdoblja već je radio na onome što će postati njegov pionirski udžbenik, Das Sprachliche Kunstwerk: Eine Einführung in die Literaturwissenschaft (Jezik umjetnosti: Uvod u književnost). Otpušten iz službe nakon 1945., nakon toga je uglavnom radio kao slobodni predavač, pisac i prevoditelj. Godine 1948. objavljen je The Language of Art koji je imao snažan utjecaj na poslijeratnu njemačku književnost. Godine 1950. dobio je mjesto profesora na Sveučilištu u Göttingenu, gdje je radio do svoje smrti 1960. godine. Kako su se njemačke književne znanosti otresale kontrole politizacije koja je vladala tijekom nacističke ere, a znanstvenici se sve više okretali europskim i multidisciplinarnim književnim znanostima, Kayser je stekao međunarodnu reputaciju. Godine 1954. postao je članom Njemačke akademije za jezik i književnost u Darmstadtu.

Kao novo. Bez posvete. Rad: Od kamenog doba do robota - Džejms Suzman Godina izdanja: 2022 Broj strana: 376 Povez: Mek ODELJAK NAPOMENE MOŽETE DA PRONAĐETE OVDE Istorija ljudskog roda kroz prizmu posla „Zadivljujuće istraživanje.“ – Juval Noa Harari Rad nas definiše. Određuje naš status, nalaže nam kako ćemo, gde ćemo i s kim ćemo provoditi najviše vremena, utiče na naš osećaj sopstvene vrednosti. Ali jesmo li programirani da radimo toliko naporno koliko radimo? Da li su naši preci iz kamenog doba takođe živeli da bi radili i radili da bi živeli? I kako bi izgledao svet u kome je uloga rada mnogo manja? Koristeći saznanja iz antropologije, arheologije, evolucione biologije, zoologije, fizike i ekonomije autor nam prikazuje da zaista jesmo evoluirali otkrivajući radost, značenje i smisao u radu, ali da su tokom većeg dela prošlosti naši preci radili mnogo manje od nas i da su o radu razmišljali sasvim drugačije. Obrazlaže da su koreni savremene kulture rada u poljoprivrednoj revoluciji koja se dogodila pre deset hiljada godina, a da se sve zaoštrilo kada smo migrirali u gradove. To je promenilo naše međusobne odnose, način na koji se ophodimo prema sredini u kojoj živimo, čak i naš osećaj za protok vremena. Pošto se nalazimo na novoj tački preobražaja, Suzman nam ukazuje da bi proces automatizacije proizvodnje mogao iz korena da promeni naš odnos prema radu i povede nas ka stabilnijoj i pravednijoj budućnosti i za planetu Zemlju i za nas. „Pronicljiva i originalna istorija koja nas poziva da preispitamo zašto, kako i koliko radimo – i da iznova osmislimo šta znači biti čovek u budućnosti.“ – Suzan Kejn, autorka knjige Tihi ljudi „Briljantno. Fascinantna istorija čovečanstva kao potrošača energije.“ – Kirkus Reviews „Ova knjiga je pravi podvig.“ – Adam Grant, autor knjiga Originalni i Razmisli još jednom

Miloš Jevtić OSVAJANJE PROSTORA Razgovori sa Milutinom Ignjatovićem Bogatu karijeru dugogodišnjeg direktora Saobraćajnog instituta CIP, iskusni pisac Miloš Jevtić predstavio je u knjizi `Osvajanje prostora - Razgovori sa Milutinom Ignjatovićem`. - Srećan sam što sam došao do Miloša Jevtića, jer sam razmišljao kako da unucima i mlađim kolegama ostavim nešto od onoga što sam radio, a radim već 50 godina. To su ozbiljni projekti, od barske pruge 70-ih godina i evo do današnjeg dana pruga Beograd-Budimpešta za 200 km na sat. To su najveći svetski projekti. Saobraćajni institut CIP je najveća projektna kuća na ovim prostorima i šire - rekao je Ignjatović za eKapiju. On je dodao da je teško zaslužiti mesto u ovoj čuvenoj zbirci, gde su mesto našli, između ostalih Desanka Maksimović, Oskar Davičo, Mihajlo Lalić, Hugo Klajn, Raša Plaović, Mira Stupica i dugi. - Naći se u takavom društvu za mene predstavlja izuzetnu čast - kaže Ignjatović. ocuvana sa posvetom k91+

CRVENA SIMFONIJA je pisani dokument izvesnog dr Landovskog, lekara koji je krajem tridesetih godina 20.veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskog tajnoj policiji NKVD, a koja sadrži celokupan tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača CCCP-a, i bliskog saradnika Trockog i Lenjina, Kristijana G. Rakovskog(1873-1941) Rakovski je bio uhapšen u vreme Staljinovih čistki kao jedan od istaknutih vođa trockističke opozicije... CRVENA SIMFONIJA razotkriva pravu istinu ljudi iz senke(Masona). Oni bez sumnje vladaju svetom i vec uveliko stvaraju `Novi svetski poredak`. Stvaraju moc kapitala, đavola, čiji je osnovni zadatak pretvoriti svet i čoveka u ništavilo.. Njihov sveti moto je:za nas raditi, odreći se svoje vere, svog korena, svog ljudskog i nacionalnog identiteta, i tako postati bezlična pihtijasta masa sposobna za raznovrsna oblikovanja.. Kupuju ljude, vrše etnička čiscenja, izazivaju ratove...... Knjiga odlično očuvana. Izdavac Rivel Ko 1997,mek povez, 93 str.

Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta. Dijala Hasanbegović je pesnikinja, novinarka i kritičarka. Radila je za nedeljnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka, kao novinarka Radio Sarajevo portala i kolumnistkinja na portalu Diskriminacija. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški. Prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Trenutno radi kao kolumnistkinja za Prometej.ba. Živi u Sarajevu.

Prva knjiga matice srpske, 1991. Odlično očuvana. Retka! Vladimir Đurić — Đura (Beograd, 11. septembar 1960), poznat pod pseudonimom „Đura Mornar” je srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, teoretičar umetnosti i kulture, urednik, marketinški i medijski stručnjak.[1] Biografija U rodnom gradu je pohađao osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, „Radoje Domanović” i „Drinka Pavlović”, kao i Petu beogradsku gimnaziju. U osnovnoj školi je bio prvak škole u šahu. Otac, Ostoja Đurić, naučni saradnik i doktor nauka, jedno od velikih imena balkanske rusistike, bio je i direktor Kulturne ustanove „Adrija”. Jedan deo detinjstva Vladimir je proveo sa ocem putujući po cirkusima i luna parkovima Jugoslavije, Italije, Austrije... Majka Dušanka je profesor engleskog jezika, a sestra Vida psiholog. Đurić se sa prvom suprugom Gordanom, sa kojom ima sina Janka, razveo 2003. godine. Od iste godine živi sa drugom suprugom Marinom i posinkom Nikolom. Visoko obrazovanje Đurić je apsolvirao 1986. godine na odseku Opšta književnost sa teorijom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Paralelno je studirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1986. godine. Sledeće godine upisuje poslediplomske studije teatrologije, takođe na FDU.[2] Počasni je istraživač u oblasti medija i predavač na „Školi slovenskih i istočnoevropskih studija” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies pri University College London) u Londonu, 1995 godine. Bio je stipendista „Britanskog saveta” (British Council) iste godine. Umetnički rad 1980-tih Đurić je jedan od i danas aktivnih pripadnika generacije „Novog talasa” u SFR Jugoslaviji. Učesnik je i hroničar beogradskog noćnog života tog doba. Grupa „Heroji“ Osamdesetih godina Vladimir Đurić bio je frontmen benda „Heroji”,[3] tada popularnog u SFR Jugoslaviji. Bend je nastao 1984. godine kao Đurićev pozorišni art projekat, koji je u prvu postavu okupio kolege muzičare i glumce, da bi izveli deo njegove drame „Džet set”. Pre toga, Đura je uz Nebojšu Popovića bio član neformalne pozorišne grupe „Nevidljivi”, o čemu piše u romanu „London”. Članovi prve postave „Heroja” su bili Nebojša Popović (violina i klarinet), Bora Miličić (udaraljke), Nebojša Golubović (bas), Nikola Diklić (gitara; kasnije grupa „Ođila”), Nebojša Diklić (bubnjevi), Selena Stanković (mini klavijatura Kasio) i Lenka Udovički (ples). Bend prvi put nastupa na samostalnoj izložbi fotografija Miladina Jeličića Jele u „Manakovoj kući” u Beogradu 1985. godine. Pesme „Noću haramo” i „Kapetanova kći” su se visoko kotirale na beogradskim radijskim demo top listama Zorana Modlija i Marka Jankovića. Bend napušta gitarista Nikola Diklić, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Marić Šule, pridružuje im se i Ivan Minović na klavijaturama. Prvi singl u novoj postavi „Macho tip”, na kom prateće vokale peva Vida Zlatić, objavljen je kao video spot 1986. godine. Sastav se tada kompletno menja, dolaze novi članovi: gitarista Vladan Aćimović Aćim, klavijaturista Miša Savić, basista Rade Bulatović Čeja i bubnjar Ivica Vdović Vd. Snimaju singl „Bilder” 1987. godine (PGP RTB) na kom gostujuće vokale peva Katarina Vešović. Produkciju i aranžmane uradio je Momčilo Bajagić Bajaga. Promociju singla pratio je po omladinskoj štampi umetnički manifest „Nuklearni džez”. Bend svira konceptualni art rok sličan onom koji je proslavio bendove „Kozmetika”, „Idoli” i „U škripcu”. Đurić 1986. piše tekstove za drugi album sarajevske pop pevačice Amile Sulejmanović Igre slobode, kao i za beogradsku grupu „Banana”. Godinu dana kasnije bendu se pridružuje reditelj Milutin Petrović i snimaju singl „Kiza rok” (PGP RTB). Spot je proglašen za najbolji na festivalu muzičkih vizuelnih kratkih formi u Zagrebu. Art akcija „Hiljadu omota” za singl „Kiza rok” urađena je u jesen 1987. godine. Svaki omot singlice je unikatan, jer je naslikan na hepening žurci „Heroja” u „Beograđanci“, gde su poznate ličnosti crtale omote. Prodajna izložba omota sa singlom održana je u „Srećnoj novoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Snimljen je i video rad o ovoj umetničkoj akciji. Godine 1988. bend je snimio album „88” (PGP) sa hitom „Zgromiću te ja” u produkciji Momčila Bajagića Bajage, sa gostujućim gitarama Vlade Negovanovića, usnom harmonikom Petra Miladinovića — „Pere Džoa” i klavijaturama Aleksandra Loknera. Najveće nastupe bend je imao na Donjem Kalemegdanu, u beogradskom SKC-u kao predgrupa „Partibrejkersima” i na trgu u Podgorici. Zajedno sa brojnim bendovima nastupili su u hali „Pionir“ 25. maja 1988, na dan proslave „Dana mladosti”. Posle smrti legendarnog novotalasnog bubnjara Ivice Vdovića Vda, bend prestaje sa radom. Televizijski rad: Hit meseca i Popovanje Vladimir Đurić i Milutin Petrović studiraju Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i pripremaju scenarije za niz kratkih filmova i spotova. Petrović je angažovan kao reditelj emisije „Hit meseca”, a Đurić radi scenarije, zajedno sa Zlatanom Fazlagićem. Pomenuti trio radi humorističku emisiju „Piratska televizija” u stilu Montipajtonovaca. Sa Milanom Delčićem Delčom, Aleksandrom Vulovićem i grupom „U škripcu” Đurić nastupa na „Panfleks” projektu. Od 1989. do 1991. na Jugoslovenskoj radio-televiziji emitovana je emisija o pop kulturi koja se zvala „Popovanje”. Tadašnji urednik kulturne redakcije Filip David, na inicijativu reditelja Milutina Petrovića i scenariste Vladimira Đurića Đure dao je dozvolu da se radi prvi magazin o popularnoj kulturi u televizijskoj formi na ovim prostorima. Oba autora su bili članovi muzičkog sastava „Heroji”, a prethodno su na JRT sarađivali na emisijama „Hit meseca” i TV drami „Telefomanija”. Format koji su osmislili zvao se „Popovanje” i izvršni urednik bio je Alek Budimlić. U okviru emisije radile su se recenzije najnovijih filmova, ploča i stripova, a njih su radili Gordan Paunović, Dragan Ambrozić, Boško Milin, Momčilo Rajin Moma, Milan Petrović Tica, Slobodan Nešović Loka, Biljana Srbljanović i drugi. Dela pop kulture ocenjivani su od jedne do pet zvezdica. Total dizajn emisije radila je kreatorka Dragana Ognjenović. Emisija je bila popularna i cenjena u celoj Jugoslaviji, a u njoj su često gostovali i umetnici iz Zagreba i Sarajeva. Specijalitet emisije bili su pop eseji koje su radili Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Vladimir Đurić Đura. Đurićevi video eseji uključuju rep esej o prosvetljenju, predavanja Džona Kejdža o ničemu, predavanje o pop performansu uz gitaru, umetnost travestije itd. Od 1985. do 1990. Đurić radi kao novinar, scenarista i urednik u redakcijama za kulturu i zabavu RTB. Scenarista, reditelj, autor mnogih priloga u redakciji za kulturu TV Beograd. Režirao je i napisao scenario za polusatnu emisiju serijala „Neobavezno 2” pod nazivom „Mlado beogradsko novinarstvo”. Reditelj i scenarista brojnih priloga emisija Petkom u 22, Nedelja četvrtkom, Popovanje, Kult, Devedesete, Hit meseca, Nove Vrednosti. Pozorište Osamdesetih su mu izvedene dve drame: „Ban Strah” u režiji Aleksandra Gavrilovića, u pozorištu „Boško Buha” 1986., te radio drama „Džet set”, režija Miroslav Jokić, 1989. godine. Glumi u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea, u režiji Aleksandra Gavrilovića 1985. godine u beogradskom SKC. Od 1986. postaje član predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije, gde dobija status slobodnog umetnika. Umetnički rad 1990-ih Devedesetih nastavlja da radi kao honorarni saradnik emisija kulturne i zabavne redakcije Televizije Beograd: „Winer Broker klub”, „Kristalna prizma”, „Zabavna nedelja”, „Ponovo sa vama — Biljana Ristić Šou”, „Mesečev lov — Goran Bregović”, „Generacija 2000”, „Zora je svanula”, „Niške filmske svečanosti” i jubileja „Večernje revije želja”. Novinar prezenter je pop fenomena u emisiji „Glavni tok”. Sa Dušanom Nikolić, Đurić je voditelj kultne radio emisije „Kurs kreativnog pisanja”, za koju je dobio godišnju nagradu Radija B92. Takođe je radio voditelj u emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije” (Radio B92) „Emisija za mlade roditelje” (Studio B) „Pučina” i „Tropikalistički klub” (Radio Indeks). U ediciji „Prva knjiga” Matica srpska mu 1991. godine objavljuje dve novele „Hvalisavi roman” & „Super”. Pozorište i televizija Đurić je u 1990-im bio najaktivniji u pozorištu. Režira svoj tekst „Bilijarska priča” u okviru omnibus predstave Beogradske priče 1993. godine. U predstavi glume Vladislava Vladica Milosavljević, Dubravka Stojanović i Milan „Tica”. Trupa Kuguarsi izvodi njegovu dramu Džet set na Belefu 1993. Iste godine putuje u London i Edinburg na premijere svoje drame „The Games People Play” u izvođenju „Import Theatre Company”. Zahvaljujući dobroj recepciji ove drame Đurić dobija stipendiju „Britanskog saveta” za studijsko usavršavanje Londonu 1995. godine u London, gde, između ostalog, radi radio eseje za BBC World Service. Urađene su 1994. godine dve postavke njegovih dela „Beograd noću” u okviru omnibusa „Beogradske priče 2”, te „Alisa u zemlji čuda” u režiji Alise Stojanović u pozorištu „Boško Buha”. Godine 1996. voditelj je emisije „Kviz poznatih” na TV Politika. Iste godine urađena je postavka drame „Groblje mačaka” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u režiji Mikija Milutinovića. Muzika Đurić je uradio samostalni muzički album „Beogradske maštarije”, na kom su mu pomogli Mladen Arsenijević Arsa i Vladan Aćimović Aćim. Album je izdala kuća „L.V.O. Records” 1994. godine, a producent je bio Bane Majo (Mayo). U pitanju je bila autorska muzika za dokumentarni film „Beogradske maštarije” u produkciji „Art kanala”, prikazan na RTS 1994. godine u režiji Dušana Varde. Đurić, sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodi emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. Iste godine Đura i Delča glume muzičare koji sviraju androgini tehno u kultnoj TV seriji „Otvorena vrata”, gde pevaju pesme „Zaglavio mi se lift” i „Kad sam bila plavuša”. Nakon što pozorišna grupa „Kuguars” 1995. izvodi Đurinu dramu „Džet set”, Đura im piše tekst za pesmu „Dejo majstore” za predstavu „Smešna strana muzike” koja postaje nacionalni hit. Po povratku iz Londona, Đurić je 1995. godine osnovao muzički sastav „Đura i Mornari”. U prvoj postavi su svirali Mladen Arsenijević Arsa (gitare), Radovan Popović (saksofon), Goran Rakočević Kiki (bas), Ratko Ljubičić Rale (bubnjevi) i specijalni gost na harmonici Milivoje Petrović — „Miško Plavi“. Muzika sa albuma Mediteran 1997. godine, izdatog za PGP RTS korišćena je u radio drami „Balada o unutrašnjem moru” Radio Beograda.[4] Učestvuje kao recitator na art projektu „Aqua” psihodeličnog rokera Baneta Maja (Mayo). Knjige i periodika Zbirka priča Đurine smešne priče izlazi 1997. godine u izdanju „Beografita”. Prvo izdanje romana London objavljeno je u izdanju „Esotheria” 1998. godine. Iste godine izlazi knjiga eseja Mitologije Tehnosveta. Piše eseje i novinske tekstove za Eternu, New Moment, Košavu, Teatron, Severni zid, Kritika Etc, Vreme zabave, Dnevni telegraf (kolumna „Virtualni vodič”), Reporter (kolumna — Svakodnevna kibersfera i Trend), News magazin (kolumna „TV fenomeni”), Blic (kolumne „Rečnik skrivene kulture” i „Pomodarije”)... Umetnički rad u 21. veku Osnivanje srpskog tropikalizma Tropikalizam je umetničko-avangardni pokret sa srpskom verzijom od 2000. godine. Kao pokret, tropikalizam ima korene u Brazilu sredinom 1960-ih godina ali se isključivo odnosio na novu muziku koju izvode umetnici kao što su Kaetano Veloso ili Horhe Ben. Prema njihovim rečima, negovali su jedinstven mentalni stav prema životu — hedonističko uživanje u različitosti. Oslanjajući se na ideje brazilskih tropikalista, srpski tropikalisti objavili su svoj manifest u 2000. godini. Osnivači srpskog tropikalizma su Vladimir Đurić Đura, Nenad Surla Suki, Aleksandar Kisić Kisa i Mladen Arsenijević Arsa. Oni su istovremeno osnivači nevladinog udruženja „Ecologia Urbana” koje se bavi održivim razvojem i zaštitom životne sredine. Đurić i Arsenijević su iste godine snimili kompakt disk i audio kasetu Tropikalizam sa svojim bendom „Đura i Mornari”. Oni su bili muzička pozadina svakog tropikalističkog događaja, uključujući konceptualne art nastupe u klubovima (Klub „Bus” i klub „Fest”). Pokret je širen i kroz pozorišne i koncertne performanse („Barutana” i Dom omladine Beograda), zatim Malu knjigu tropikalizma, sa manifestom pokreta na četiri jezika. Uvodni događaj u klubu „Bus” u Beogradu u septembru 2000. predstavio je muziku i manifest tropikalizma. Prve poklon radove za „Muzej Tropikalizma” na koncertu dali su umetnici Predrag Nešković i Dragan Papić. Na drugom dešavanju u „klubu Bus” u oktobru 2000. prisutni su primani u članstvo Tropikalističkog kluba. Treći događaj je bila predstava „Zima, zima, e pa šta” održan u beogradskom Domu omladine u novembru 2000. Tada je predstavljen Tropikalistički kalendar sa 17 meseci i tropikalistički horoskop sa 17 znakova. Nevladina organizacija „Ecologia Urbana”, kao zvanično promotivno telo tropikalizma, osnovana je 19. decembra 2000, na praznik Sv. Nikole, zaštitnika mornara. „Ecologia Urbana” je predstavila projekat „Tropikalizma” na regionalnoj konferenciji na REReP za Balkan u Beogradu u januaru 2001, a u februaru je počet nedeljni šou „Tropikalistički klub” na beogradskom Radio Indeksu. U interaktivnom živom radio programu obrađene su tzv. tropikalističke teme: „Veličina ničega”, „Konačnost beskonačnog”, „Sociologija grudnjaka”, „Uloga koktela u Tropikalizmu”, „Uloga Pekinških patki u istoriji civilizacije”, „Tajna okruglih piramida”, „Nimfomanija — poremećaj ili božanski dar”, „Kremacije ili tradicionalne sahrane”, „Značaj Bonsaija za Tropikalizam”, „Svrha komaraca”, „Veronauka — da ili ne”, „Pečurke i gljive”, „Parfemi i prekršaji mirisa”, „Nove metode depilacije” itd. Tropikalisti su učestvovali na manifestaciji „Al je lep ovaj svet”, povodom Dana planete Zemlje (april 2001) puštajući zmajeve i čitajući pesme Jovana Jovanovića Zmaja. „Ecologia Urbana” je učestvovala u organizaciji događaja na kalemegdanskom platou ispred Beogradskog pobednika. U junu 2001, izdaju ekološku brošuru koja sadrži Arhusku konvenciju, projekat zaštite životne sredine, poeziju i Tropikalistički horoskop. Letak je distribuiran na Svetski dan zaštite životne sredine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Tropikalisti učestvuju na internacionalnom ekološkom seminaru u Berlinu, Parizu i Beogradu. Tropikalisti u septembru 2001. učestvuju u prvoj međunarodnoj konferenciji o stanju životne sredine za oporavak Jugoslavije (ENRI 2001) na tri načina: multimedijalna prezentacija tropikalizma, izložba fotografija „Problemi lokalne zagađenja zajednice” i živo muzičko predavanje uz muziku „Đura i Mornari”. Tropikalizam je imao svoj radijski program „Pučina” na Radio Indeksu, kao i tropikalistička televizijska ostvarenja 2001-2002. u produkciji RTS. „Tropikalizam šou” snimljen je 2001. godine, u režiji Miška Milivojevića. Tropikalistička telenovela „Zima u El Ranchu” ima osam polusatnih epizoda u režiji Petra Stanojlovića. Serija nikad nije emitovana. Na drugom programu RTS, kao deo novogodišnjeg programa (2002) prikazana je specijalna tropikalistička emisija „Zima u selu Zavlaka” u režiji Petra Stanojlovića. Muzika Sa bendom „Đura i Mornari”, Đurić je nastupao na koncertima u Srbiji, kao i na festivalima: „Vest Ritam Festivalu” 1999. u beogradskom Sava centru (kada je svirao i bend „Kubanizmo” sa Kube); Zrenjaninskim danima piva 2003; „Beer Fest” 2007. u Beogradu; te kao predgrupa zagrebačkom bendu „Kubizmo” na „Alter glob festu” 2007. u beogradskom SKC. Đurić je 2002. godine napisao tekstove za solo album Tine Milivojević Uspavanka za bebe. „Đura i Mornari” napravili su himnu Beogradskog maratona „Trči trči Beograde” i nastupili na manifestaciji „Maraton nad Beogradom” 2003. godine. U novoj postavi benda od 2007. godine, bili su Milan Milosavljević Burda (klavijature), Zoran Anić Kiza, (gitara), Ivica Duvnjak (gitara), Dušan Milovanić Dule (harmonika) i Dejan Savić (đembe). Od tada sa Milanom Milosavljević Burdom, kao ko-kompozitorom i aranžerom, Đurić pravi brojne pesme. Neke od njih snimaju pevači Ćira („Fenomenomenalno”, „Dođi da ti dam”), Željko Samardžić („Oči boje dima”), Neda Ukraden („Maribor”), kao i grupa „Flamingosi” („Lumperaj”). Poljska pevačica Tereza Verner (Teresa Werner) snima njihovu pesmu „Ja Ci Dam”, a „Fenomenalno” snima Zlatko Pejaković u Hrvatskoj. Sa Milanom Burdom kao producentom i aranžerom, Đurić je snimio album „Letnja terasa” u studiju „Pink” za „City records”. Bend je snimio kompilaciju „Hitovi” 2010. godine za „City records”. Od 2011. godine u postavi su Boris Đurić (bas), Radivoje Rale Bojanovski (gitara), Dejan Resanović Deki (harmonika) i Nikola Đokić (bubnjevi), kasnije na bubnjevima Nenad Đorđević. Kao specijalni gosti tu su Srđan Tanasković Srki (klavijature) i Miloš Đurić Vudi (timbalesi). Album „Alegria” izlazi za „Multimedia Records” 2014. godine. Na njemu su dueti sa Đorđem Marjanovićem („Marina”), Biljom Krstić („Alegria”) i Inspektorom Blažom („Tekila Meksiko”). Godine 2016. napravili su kabare predstavu „Na moru ljubavi” u saradnji sa glumcem Predragom Peđom Milojevićem. „Đura i mornari” snimili su sa tamburaškim ansamblom „Vojvođanski san” etno album Nove gradske pesme 2017 godine, u aranžmanima koje su uradili Ljubinko Lazić i Stefan Fuks. Album je izdala „Multimedia Records”. Iste godine Đurić nastupa na festivalu „Proleće u Beogradu” sa pesmom „Furuna”. Đura i Burda su tokom 2018. i 2019. nastupali na značajnim festivalima tamburaške muzike u Pančevu i Novom Sadu sa orkestrom „Vojvođanski san”, te na koncertu u Inđiji sa tamburaškim orkestrom Ljubinka Lazića. Takođe, Đurić i Burda su uradili zajedno muziku za predstavu Žena moga muža, kao i TV serije „Kad na vrbi rodi grožđe”, „Solun 100 godina posle”, „Starogradski biseri”, „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”. Sredinom 2019. napravljen je „Đura i mornari” akustik bend koji izvodi uglavnom balade. Postavu čine Vladimir Đurić, Milan Milosavljević, Zoran Anić i Nenad Ljubenović. Bend „Đura i mornari” najavio je novi album promo pesmom „Beogradski pobednik” za koju je snimio spot. Bend „Đura i mornari” objavljuju 2021. četvrti album pod nazivom More, oglašen kao „muzika za dušu, radost i tugu”. Autori pesama su i ovog puta Vladimir Đurić Đura i Milan Milosavljević Burda. Ostalo na filmu i TV Osim pomenutih tropikalističkih TV ostvarenja, Đurić je bio voditelj emisije sa Aleksandrom Jovanovićem „Stranci u noći” (TV Pink), te emisije „Prolećni kurs pop kulture” (TV Metropolis). Godine 2004. glumio je transvestita u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje”. Knjige i periodika Đurić je u 21. veku objavio veliki broj knjiga eseja, publicističkih izdanja, tri romana i zbirku pesama. Tu su: Izabrane pesme, Beogradske maštarije, Glamur i ezoterija, Katalog novog sveta, Okultura, Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Atlas bizarne geografije, Vodič kroz Novi talas, Poezija i suština, Zdravko Čolić — vatra ljubavi. Romani su: London, Beograd bez sna i Ciganska strast. Po serijalu knjiga „Starogradski biseri” rađena je TV serija. Tu su još „Smešna knjiga za decu” i kolumna „Cooltura” u City Magazinu. Priređivač je i urednik brojnih kiosk izdanja za „Blic”, kao i kreativni urednik magazina Trend In i Melem. Od 2003. godine do 2015. zapošljava se za stalno kao urednik zabavne rubrike dnevnog lista Blic. Medijski ekspert Đurić je od 2016. do 2018. bio je medijski konsultant „Kancelarije za ljudska i manjinska prava” Vlade Republike Srbije. Od 2019. bavi se kao preduzetnik poslovima odnosa sa javnošću. Konsultant je i saradnik biznis, marketinških i medijskih kuća „Spektra”, „Afirma”, „Motion Avenue Balkans”, „Veduta”, „Arts and Crafts”, „MTK Stars”, MTS, SOKOJ, OFPS, Klinika „Dr Gifing”, FMN Kragujevac, „Centroscena”, „Sky music”, „Studio Berar”, „Gane Factory”, „Music Star production”, „TV Pink”, „Grand produkcija”, „Gold produkcija”, „Hi-Fi Centar”, „Metropolis Records”, „Multimedia Records”, „Fantom production”, „Artimedia”, „TV Happy”, „TV Metropolis”, „Tangram centar”, „I&F McCann Beograd” i druge. Saradnik je na projektima „Lepa Srbija” i „Beograd, grad tajni”. Profesionalna članstva Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije u više navrata i od 2022. aktuelni potpredsednik. Član je redakcije antologija „Savremena srpska drama”. Član je udruženja kompozitora Srbije. Član je nadzornog odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Opus Televizija i video Beogradsko mlado novinarstvo (45`), režija Vladimir Đurić, emisija „Neobavezno”, RTS, 1983. Dijalozi Vvdenskog, režija V. Đurić, emisija „Petkom u 22”, RTS, 1984. Kosta Bunuševac čisti grad, režija V. Đurić, „Petkom u 22”, RTS, 1984. Nedelja četvrtkom — video eseji (Kiosci, Automati za zabavu, Agresivna reklamokratija, fenomen Tvin Piks, Igi Pop, Čestitke, Biblioteke itd.), režija Mira Keser i Radivoje Andrić, RTS 1, 1984-1985. Nove vrednosti 1 (umetnost i eskapizam), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Nove vrednosti 2 (umetnost ružnog), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Telefomanija (55`), režija Milutin Petrović, RTS, 1986. Popovanje (video eseji: Endi Vorhol, Pop mitologija, Smisao popa, Pop rok performans, Predavanje o ničemu Džona Kejdža, Video esej o smehu, Umetnost travestije, Umetnost Trača, Rep esej o prosvetljenju, Želja da budeš Amerikanac), režija Milutin Petrović, RTS, 1989-1991. Koju igru igraš (70`), režija Dušan Varda, 1992, RTS. Devojčica koja se nikada nije smejala (35`), režija Dragan Veselinović,1994, RTS Kult detektivi (serija), režija Marko Đermanović, 1995, Art TV. Beogradske Maštarije (60`), režija Dušan Varda, 1995, Art TV — RTS Tropikalizam (60), režija Miško Mišković, RTS 1, 2000 Zima u selu Zavlaka (tropikalistička novogodišnja telenovela), režija Petar Stanojlović, RTS 1, 2001. Zima u El Ranchu (tropikalističke telenovele), režija Petar Stanojlović RTS 1, 2002 Književni prilozi u periodici Đurić je objavio brojne pesme i kratke priče u periodici: Student, NON, Književna reč, Polja, Talas, Reč, Severni Bunker, Beorama („Đurino smešno ćoše”), Školarac („Ljubav u 100 lekcija”)... Knjige Hvalisavi roman & Super, Matica srpska, edicija „Prva knjiga”, Novi Sad, 1991. „Grad”, Scena, Novi Sad, 1991. „The City”, Scena, English Issue 15, 1995. „In/Out”, Teatron 94, Beograd, 1996. Đurine smešne priče, Beografiti, Beograd, 1997. „Groblje mačaka”, antologija Savremena srpska drama, 1, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1998. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. London, Ezoterija, Beograd, 1998. Mitologije Tehnosveta, SKC, Beograd, 1998. „Kao božanstvena komunistička komedija”, antologija Savremena srpska drama, 8, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2000. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Gurui digitalne pustare — antologija kiberpank tekstova, zajedno sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana, Beograd, 2000. „Koju igru igraš?”, antologija Savremena srpska drama, 12, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2001. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Pesme iz stomaka naroda — antologija turbo folka, zajedno sa Goranom Tarlaćem, SKC, Beograd, 2002. Mala knjiga Tropikalizma (engleski, španski, francuski, nemački), koautor sa Nenadom Surlom Sukijem, Aleksandrom Kisićem Kisom i Mladenom Arsenijevićem Arsom, samostalno izdanje Magnus & Ecologia Urbana, 2002. Izabrane ljubavne pesme, Mono i Manjana, 2002. Beogradske maštarije, Veduta, 2003. Glamur i ezoterija, Nea, 2003. „Ban Strah”, antologija Savremena srpska drama, 19, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2004. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Nikola Tesla, čarobnjak elektriciteta, strip / grafički roman, crtač Dragan Paunović, Pop kult, 2007. Katalog novog sveta, Službeni glasnik, 2010. Okultura, Admiral books, 2013. Zdravko Čolić — vatra ljubavi, Blic, 2014. Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Atlas bizarne geografije, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Vodič kroz novi talas u SFRJ, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2016. Starogradski biseri, kako su nastale čuvene pesme 1-5, Hi-Fi Music, 2017. Pesme iz Srbije, Hi-Fi Music, 2017. Beograd bez sna, Laguna, 2017 Smešna knjiga za decu, Blic, 2017. London, Laguna, 2018. Poezija i suština, Prosveta, 2019. Ciganska strast, Blic, 2019 Rečnik pop ikona, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Rečnik junaka pop kulture, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Zastupljen u antologijama Osluškivanje tišine, antologija, Dosije, Beograd, 1989. („Black Magic Woman”) Otkucaji peščanog sata, antologija, Dosije, Beograd, 1990. („Neobjavljena priča Nastasje Kinski”) Gurui digitalne pustare, sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana pres, 2000. Pesme iz stomaka naroda, antologija turbo folka, sa Goranom Tarlaćem, SKC, 2001. Mala knjiga Tropikalizma, samizdat, 2001. Melem, Blic, 2022. Muzička izdanja Bilder — Heroji (singl ploča), Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB), 1986. Kiza rok — Heroji, PGP RTB (singl ploča), 1987. 88 — Heroji, PGP RTB (LP i MC), 1988. Maštarije — Vladimir Đurić Đura, L.V.O. Records (MC),1995. Mediteran — Đura i Mornari, PGP RTS (MC i CD), 1997. The best of Đura — Vladimir Đurić Đura, Gima records (MC i CD), 1998. Tropikalizam — Đura i mornari, Biveco Records (MC i CD), 2000. Uspavanka za bebe — Tina Milivojević, PGP RTS, 2002. Letnja terasa — Đura Mornar, City Records, 2007. Hitovi — Đura i Mornari, City Records, 2010. Alegria — Đura i Mornari, Multimedia Music, City Records, 2014. Nove gradske pesme — Đura i Mornari plus Vojvođanski san, Multimedia Music, 2017. More — Đura i Mornari, Multimedia Music, 2021. Muzika za TV serije Đurić je sa Milanom Milosavljevićem Burdom bio autor muzike za TV serije: „Kad na vrbi rodi grožđe”, TV Pink, 2009. „Srbija 100 godina posle Soluna”, TV Vojvodina, 2018. „Starogradski biseri”, TV Vojvodina, 2019. „Tajne službe Srbije”, RTS, 2021. „Jovanka Broz i tajne službe”, RTS, 2021. Izvedene pozorišne i radio drame Ban Strah, pozorište „Boško Buha”, režija Aleksandar Gavrilović, 1985. Džet set, radio drama, Dramski program Radio Beograda, režija Miroslav Jokić, 1989. Games People Play, Import Theatre Company, London, 1993. Beogradske priče 1 (Billiard Story), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Vladimir Đurić Đura, 1993. Beogradske priče 2 (Belgrade by night), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Miki Milutinović, 1994. Alisa u zemlji čuda, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, režija Alisa Stojanović, 1994. Džet set, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Trupa „T Kuguar“, režija Saša B. Latinović, 1994. Groblje mačaka, Scena SKC, Beograd, režija Miki Milutinović, 1996. In/Out, Letnja scena Kapetan Mišino zdanje, Beogradski letnji festival (BELEF), Beograd, režija Irena Ristić, 1997. Balada o unutrašnjem moru, radio drama, Dramski program radio Beograda, režija Boda Marković, 1997. Groblje mačaka, Pozorište Dadov, Beograd, režija Miki Milutinović, 1999. Koju igru igraš, Pozorište Dadov, Beograd, Predrag Stojmenović, 2004. Telefomanija, Radio Beograd, RTS, reditelj Zoran Rangelov, 2008. Katero igro igraš, Prvi program Radio Slovenije, režija Igor Likar, 2010. Koju igru igraš, Madlenianum, Zemun, režija Dejan Janković, 2017. Panonija, Radio Beograd 2 RTS, režija Saša Latinović, 2017.