Autor: Vlašić D. Isak Format: 14,5x20,5 Br. strana: 297 Povez: broširan Ovu zbirku, napisao je učitelj jednog ličkog sela, koje je prestalo živeti u prošlom ratu. Autor se u ovoj knjizi trudi da, oni koji pamte, ne zaborave kako se nekada davno živelo u ličkim selima, kako se oralo, sadilo, kosilo, šta je bila lička porodica, a mlađim generacijama pruža uvid u neki drugačiji bivši život. Zbirka sadrži tekstove nekada pevanih pesama, lične pesme autora koje su većinom napisane u izbeglištvu, opisuje nam običaje i prela. Isto tako, autor je ručno radio minijature raznih starih poljoprivrednih alatki i strojeva, tako da se u knjizi nalaze fotografije istih. Prosto eto, zaboravu u inat!!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sastavljen za radoznalog čitaoca koji želi da sazna više o sve većem broju teorija koje se svakodnevno pominju u novinama, časopisima i na TV i radio programima, „Rečnik teorija“ je prvi multidisciplinarni priručnik koji objedinjuje teorije, zakone , hipoteze, principi, pravila, teoreme, `ologije i `izmi iz svih predmetnih oblasti. Organizovano po abecednom redu, pokrivenost se proteže od umetnosti do ekonomije, istorije, lingvistike, filozofije, psihologije, sociologije i dalje kroz teške nauke. Drevne i moderne, prihvaćene i diskreditovane, uključene su sve teorije koje su relevantne u današnjem svetu. Dubina termina varira od nivoa osnovnih studija do populističkih, uključujući teorije kao što su Parkinsonov zakon i Piterov princip.

Autor: Miodrag Bogdanović Povez: tvrdi Format: 21 x 28,5 cm Strana: 336 Pismo: latinica, note ilustr fotogr Romanse, šansone, šlageri, večite melodije Povodom šezdesetpet godina umetničkog pevačkog rada i šezdeset godina učestvovanja u programima Radio Televizije srbije, priredio sam dve knjige. Knjiga `Zavičaju mili kraju`, odabrane srpske narodne pesme i narodna kola iz XIX i XX veka je moja želja i obaveza čuvanja i negovanja naše muzike narodne baštine. Knjiga `Noći i zore Beograda` su `Pesme popularne muzike` / romanse, šansone, evergrin, večite melodije, instrumentalne verzije. Obe knjige su moja muzička biografija. Tu su notni zapisi pesama sa tekstovima. Knjige su propraćene fotografijama. Namenjene su muzičarima, profesionalcima, amaterima, školama i svima koji vole muziku. Mile Bogdanović k-8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Platno na jednoj knjizi osteceno, sve ostalo u redu. Unutrasnjost obe knjige u super stanju! Autori: Vladimir Mosin i Seid Traljic Zagreb 1957 Deo teksta na srpskom a deo na francuskom Korisceni materijali iz velikog broja Evropskih gradova i arhiva gradova stare Jugoslavije. Veliki format,tvrde korice, platnene korice, rikna u kozi Vladimir Aleksijevič Mošin (Sankt Peterburg, 9. oktobar 1894 — Skoplje, 3. februar 1987) je bio ruski istoričar i sveštenik Ruske pravoslavne crkve koji je najveći deo života proveo u Jugoslaviji. Biografija Školovao se u Sankt Peterburgu gde je započeo studije na istorijsko-filološkom fakultetu koje je zbog ratnih dešavanja mora da nastavi u Kijevu ali ni tu nije useo da ih dovrši jer je izbila Revolucija. U Kraljevinu SHS stigao je 1921. godine i deset godina je radio kao profesor gimnazije u Koprivnici. Diplomirao je u Beogradu 1922. a doktorirao u Zagrebu 1928. godine sa tezom „Normanska kolonizacija u Istočnoj Evropi“. Docent je postao na Filozofskom fakultetu u Skoplju za oblast vizantologije a već iduće godine na isti položaj sa istim zvanjem je postavljen na Univerzitetu u Beogradu. Na ovom položaju je ostao sve do 1939. godine. Bio je član Odbora za izdavanje grčkih izvora za istoriju Srpske kraljevske akademije. U tom svojstvu je svake godine ili sam ili zajedno sa Aleksandrom Solovjevom ili Georgijem Ostrogorskim radio u svetogorskim manastirima. Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji omeo je njegov izbor za vanrednog profesora vizantologije na Univerzitetu u Skoplju. Zbog toga se vratio u Beograd gde je jula 1942. godine penzionisan. Do kraja rata je ostao u Beogradu gde je služio u ruskoj crkvi Svete Trojice i predavao je istoriju u rusko-srpskoj gimnaziji. Izabran je 1947. za saradnika Istorijskog instituta SANU a istovremeno je postavljen za direktora Arhiva JAZU a potom za vršioca dužnosti upravnika Historijskog instituta JAZU u čiji je sastav arhiv bio uključen. Posle odlaska u penziju bio je član Arheografske komisije pri Ministarstvu kulture SR Srbije 81959—1961) a posle toga rukovodio je tada osnovanim arheografskim odeljenjem Narodne biblioteke u Beogradu. Tu mu je glavni zadatak bilo organizovanje sistematskog opisivanja slovenskih rukopisa u Srbiji i ostalim republikama SFRJ. Od 1964. do 1966. bio je redovni honorarni profesor na Grupi za bibliotekarstvo filološkog fakulteta dok je između 1966. i 1967. držao kurseve iz slovenske paleografije, istorije iluminacije, poveza i vodenih znakova na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1967. rukovodio je radom na opisivanju rukopisa Makedonije i bio je redaktor edicije „Споменици за средњовековната и поновата историја на Македонија I—IV“. Od 1969. do 1975. bio je redovni honorarni profesor na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Bio je član brojnih naučnih društava i dobitnik mnogih nagrada za svoj naučni rad. Istoriografski rad Glavna interesovanja Vladimira Mošina bila su slavistika i vizantologija i u obe ove oblasti dao je veliki doprinos kako u srpskim i jugoslovenskim tako i u svetskim okvirima. Izučavao je vizantijske izvore značajne za srpsku srednjovekovnu istoriju a rezultat tog rada bilo je izdanje „Grčke povelje srpskih vladara“ koje je zajedno sa Aleksandrom Solovjevom izdao 1936. godine. Napravio je više izdanja akata svetogorskih manastira („Akti bratskog sabora iz Hilandara“, 1940). Dosta je radio u oblasti srpske i vizantijske diplomatike gde je u većem broju manjih priloga rešavao različite probleme uglavnom u vezi sa datiranjem pojedinih povelja. Rezultat njegovom rada na svetgorskim aktima bili su i prosopografski prilozi posvećeni značajnijim Hilandarcima („Hilandarac Kalinik, srpski diplomata 14. veka“, 1940; „Hilandarski igumani srednjeg veka“, zajedno sa Miodragom Purkovićem, 1940). Bavio se i istorijom dolaska ruskih monaha na Atos kao i pitanjima oko osnivanja i razvoja njihovog manastira. Još 1919. godine u Kijevu radio je na popisivanju starog rukopisnog materijala. Svoje rano interesovanje za ovu vrstu izvora nastavio je da razvija posle 1947. kada se posvetio sistematskom proučavanju rukopisa, prenoseći svoje široka znanja na mlađe saradnike. Organizovao je rad na opisivanju rukopisa u Beogradu, Zagrebu i Skoplju. Najpre je opisao rukopise arhiva JAZU „Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije I—II“ (1952, 1955), radeći u isto vreme na izdavanju i drugih značajnih tekstova (Dušanovog zakonika i Letopisa popa Dukljanina između ostalih). U više studija je sistematski obrađivao pojedine elemente rukopisa kao što su vodeni znak i ornament. Opisivao je rukopise iz gotovo svih rukopisnih zbirki SFRJ (manastir Gračanica, Pećka patrijaršija, manastir Nikoljac kod Bijelog Polja, zbirka Povijesnog muzeja Hrvatske, Kopitareva zbirka slovenskih rukopisa u Ljubljani). Životopis Seid Mustafa Traljić rodio se je u Sarajevu 1915. godine. Tijekom Drugoga svjetskoga rata u NDH je od 1941. do 1943. godine radio u Ministarstvu prosvjete a od 1943. do 1945. godine u Državnom arhivu u Zagrebu. Na zagrebačkome Filozofskome fakultetu diplomirao je povijest 1949. godine. Nakon što je diplomirao zaposlio se je u Historijskome institutu JAZU u Zagrebu, potom je prešao u Zadar. U Zadru je od 1957. do 1980. godine radio u Institutu za povijesne znanosti JAZU, a potom je od 1980. do 1983. godine predavao opću povijest srednjeg vijeka i hrvatsku povijest novoga vijeka na Filozofskome fakultetu. Proučavao je pomoćne povijesne znanosti i orijentalistiku, povijest Bosne i Dalmacije za osmanske vlasti, osobito prilike na mletačko-osmanskoj granici te trgovačke i tranzitne veze Bosne i dalmatinskih gradova Vrane, Zadra, Nina, Drniša, Obrovca.[1] Djela Sarajevski grad Vratnik, Štamparija Bosanska pošta, Sarajevo, 1937. Vodeni znakovi XIII. i XIV. st. = Filigranes des XIIe et XIVe ss., 1-2, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Historijski institut, Zagreb, 1957. (prir. zajedno s Vladimirom A. Mošinom)[2] Grad Zadar: presjek kroz povijest, ur. Grga Novak i Vjekoslav Maštrović, Institut Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zadru, Zadar, 1966. (jedan od autora)[2] Nin pod udarom tursko-mletačkih ratova, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Institut za historijske i ekonomske nauke, Zadar, 1969. Drniš šesnaestoga i sedamnaestoga stoljeća, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Institut za historijske i ekonomske nauke, Zadar, 1972.

Predrag Vranicki - FILOZOFIJA HISTORIJE Izdavač - Naprijed, Zagreb, 1988.god. Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, latinics, 270. strana. Dobro očuvana. Predrag Vranicki bio je niz godina predstojnik katedre za teorijsku filozofiju i ujedno Katedre za marksističku filozofiju [1], dekan Filozofskog fakulteta (1964./1965. do 1965./1966.) Uz profesora Vladimira Filipovića jedan je od utemeljitelja Instituta za filozofiju i njegov prvi ravnatelj 1967.[1], 1966. izabran je za predsjednika Jugoslavenskog udruženja za filozofiju. Od 1972 do 1976. je rektor Zagrebačkog sveučilišta, a od 1973. je redovni član Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti[2]. Do svog umirovljenja 1976. radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu, 1990-ih nije ušao u nikakve političke vode, nastavio je raditi svoje kapitalno djelo Filozofija historije koje mu je izašlo neposredno pred smrt.

RADOSLAV M. GRUJIĆ APOLOGIJA SRPSKOG NARODA U HRVATSKOJ I SLAVONIJI PAKRAČKA EPARHIJA - istorijsko-statistički pregled Izdavač - Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb Godina - 2020 550 strana 24 cm Edicija - Djela Radoslava Grujića ISBN - 978-953-8307-13-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: APOLOGIJA SRPSKOG NARODA U HRVATSKOJ I SLAVONIJI Poreklo srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji -Kakove je vere autohtoni narod u Hrvatskoj i Slavoniji? -Kakove je narodnosti narod u Bosni? -Kakove su narodnosti takozvani Vlasi u Hrvatskoj i Slavoniji Srpska naselja u Hrvatskoj i Slavoniji Nacionalna svest Srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji Srpski jezik i srpsko pismo Srpska narodna crkva Srpska narodna škola Dva posebna nacionalna obeležja srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji Zaključak ČEDOMIR VIŠNJIĆ - Apologija, zauvijek PAKRAČKA EPARHIJA - istorijsko-statistički pregled Teritorij Srpska naselja po Slavoniji Požeška eparhija Marčanska eparhija Severinska eparhija Pakračka eparhija Statistički pregled Pakračke eparhije od 1702. do 1929. god ALEKSANDRA KUČEKOVIĆ - Pakračka eparhija Radoslava Grujića `Školovao se u rodnom mestu a bogosloviju je 1899. godine završio u Sremskim Karlovcima. Odmah po završetku bogoslovije rukopoložen je za sveštenika i postavljen za parohisjkog pomoćnika pri hramu Svete trojice u Zemunu. Starešina hrama za vreme Grujićevog službovanja bio je prota Dimitrije Rurarac. Nakon položenih dodatnih ispita postavljen je za profesora katihetu u Velikoj gimnaziji u Bjelovaru 1904. i na ovom mestu je ostao do 1914. godine. U Bjelovaru je počeo da prikuplja građu o srpskoj istoriji u Slavonijii širom Ugarske. U ovom periodu je završio studije prava u Beču (1908). Filozofske nauke studirao je u Zagrebu gde je diplomirao 1911. godine. Na istom fakultetu je 1919. i doktorirao. I pored profesionalnih obaveza u ovom peirodu je napisao i objavio 69 radova. Značajem se ističe Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih glavnih obeležja (1909). Rad je bio koncipiran kao odgovor državnom tužiocu na procesu protiv pedeset trojice Srba poznatom kao veleizdajnički proces. Po početku Prvog svetskog rata zatvoren je kao veleizdajnik. Pušten je naredne 1915. godine, jedno vreme se nalazio u kućnom pritvoru a zatim je premešten u Gospić. Posle dve godine vraćen je u Bjelovar. Nakon završetka Prvog svetskog rata predavao je u Beogradu u Drugoj gimnaziji a zatim u Bogosloviji Sveti Sava. Godine 1920. izabran je za profesora nacionalne istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Period života u Skoplju je najintenzivniji period njegovog naučnog stvaralaštva. U dva navrata bio je dekan fakulteta u Skoplju (1930—1933. i 1935—1937). Osnovao je Skopsko naučno društvo kome je predsedavao od 1921. do 1937. godine. Pokrenuo je 1925. Glasnik skopskog naučnog društva koji je ubrajan među najznačajnije publikacije u objasti društvenih i istorijskih nauka u međuratnoj jugoslovenskoj državi. Osnivač je Muzeja Južne Srbije u Skoplju čiji je upravnik bio od 1921. do 1937. godine. Na poziv crkvenih vlasti dolazi 1937. u Beograd gde je postvaljen za redovnog profesora istorije Srpske pravoslavne crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U Beogradu je radio na obnavljanju Muzeja Srpske crkve u Konaku kneginje Ljubice. Izabran je za dopisnog člana SANU 1939. Bio je i redovni član Matice srpske, hrvatske i slovenčke i počasni član Studentskog istorijskog društva u Beogradu kao i saradnik Srpskog geografskog društva i Jugoslovenskog istorijskog društva u Beogradu. Za vreme Druog svetskog rata radio je na zbrinjavanju srpskih izbeglica kao i na očuvanju spomenika srpske pravoslavne crkve. Prema nalozima Srpske crkve 1942. radio je na prenošenju moštiju kneza Lazara, cara Stefana Uroša u kneza Stefana Štiljanovića iz fruškogorskih manastira u beogradsku Sabornu crkvu. Po završetku rata radio je na identifikaciji i vraćanju umetničkih predmeta koji su na teritoriji NDH opljačkani iz srpskih crkava i manastira.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Knjigocid Ante Lešaja KNJIGOCID – Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih „Najveća ironija svakog knjigocida i jest u tome da će na kraju svaki završiti u knjizi. Knjige uzvraćaju udarac.“ (iz recenzije Milana Šarca) Devedesete su godine u Hrvatskoj bile godine prevrata i uništavanja. Ali kratko pamćenje je ono s čim prevratnici uvijek računaju i zato je knjiga „Knjigocid – Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“ iscrpan dosje o vremenu kulturne devastacije i oblik borbe protiv zaborava. Autor Ante Lešaja je ovim rukopisom naročitu pozornost posvetio prikazu šireg konteksta koji je omogućio i tolerirao, čak i podupirao nečasno uništavanje dijela baštine. Knjiga + CD Opsežni je rukopis organiziran u četiri poglavlja i pedantno je vođen kroz sve aspekte problema – politički, stručni, povijesni i moralni, kao i kroz sve razine teksta, od fenomena do ideologije te tako postaje spomenik gluposti jednog vremena. Odlikuje se vrlo dobrim, nenametljivim i funkcionalnim stilom, iznimno je bogat primjerima i analitičan, seriozan čak i kad autor ne skriva svoja osobna politička i svjetonazorna stajališta. Uz knjigu dolazi i CD s iscrpnom dokumentacijom koja dokazuje sustavno uništavanje knjiga nepoćudnih autora tijekom spomenutog razdoblja. „Nakon ove knjige eventualni neki budući prevratnici imaju iz čega naučiti što se ne smije činiti, mogu naučiti da se podlijeganje strastima pamti, da je višak entuzijazma u političkim stvarima guja u njedrima, da je manjak intelektualizma bumerang, a skupljanje jeftinih političkih poena najskuplja rabota“, stoji u recenziji Milana Šarca. Autor, dr. Ante Lešaja, redoviti je profesor Sveučilišta u Zagrebu koji je od 1990. godine u mirovini. Nakon završenog studija ekonomije radio je u brodogradilištu u Korčuli na poslovima organizacije i analize poslovanja poduzeća, da bi se prelaskom u Ekonomski institut Zagreb (1962. godine) posvetio istraživačkom radu na području ekonomske politike i teorije firme, a također i problematici proizvodnosti i privrednim reformama u socijalističkim zemljama. Doktorirao je 1965. godine na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu s tezom o ekonomskoj politici i uvjetima privređivanja u jugoslavenskoj privredi. Krajem 1972. godine izabran je za izvanrednog profesora političke ekonomije na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, a zatim je kao profesor političke ekonomije radio na Ekonomskom fakultetu u Mostaru i Fakultetu za defektologiju. Tokom istraživačkog rada u Ekonomskom institutu i zatim nastavničkog rada redovito je objavljivao radove u nizu časopisa. Uz istraživački rad prevodio je i radove ekonomista iz Sovjetskog saveza i Čehoslovačke, od kojih su neki objavljeni, a neki su korišteni za internu upotrebu u Ekonomskom institutu Zagreb. Nakon umirovljenja aktivno je i sasvim volonterski radio na razvijanju Narodne knjižnice općine Korčula, a događanja vezana uz uništavanje knjižne građe, koja su se tamo dogodila, ponukala su ga da fenomen uništavanja knjiga tokom 1990-ih godina potpunije istraži. Rezultat višegodišnjeg istraživanja je studija: “Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih godina”. 600 strana,tvrd povez.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka tehnickih propisa i jugoslovenskih standarda Telekomunikacije su oblast ljudske delatnosti koja se bavi prenošenjem znakova, signala, poruka, reči, zapisa, slika i zvukova ili informacije između dva ili više korisnika na udaljenim mestima, koriseći žice, radio, optičke, ili druge elektromagnetne sisteme. Telekomunikacije se uvek koriste u pluralu jer se govori o svim sistemima i tehnoilogijama koje se koriste za prenos informacija. Reč telekomunikacije se sastoje od grčke reči tele (grč.τηλε) što znači daleko, udaljno i latinske reči communicare što znači deliti. Definicija donesena na Međunarodnoj kovenciji o telekomunikacijama objašnjava područje koje zahvataju telekomunikacije: …svaki prenos odašiljanja ili prijema znakova, signala, pisanih informacija, slika, zvuka ili svih vrsta obavesti, ostvarenih radioprenosem, optičkim ili nekim drugim elektromagnetskim signalima i sistemima. Telekomunikacija se javlja kada razmena informacija između učesnika komunikacije uključuje upotrebu tehnologije. Prenosi se putem prenosnog medijuma, kao što su fizički mediji, na primer, preko električnog kabla ili preko elektromagnetnog zračenja kroz prostor kao što su radio ili svetlost. Takvi prenosni putevi često se dele na komunikacione kanale koji pružaju prednosti multipleksiranja. Istorija Rani načini komunikacija na daljinu Replika Šapeovog semaforskog tornja. Rani oblici telekomunikacija uključuju dimne signale i bubnjeve. Bubnjevi su se koristili u Africi, Novoj Gvineji i Južnoj Americi, dok su dimni signali bili korišćeni u Severnoj Americi i Kini. U srednjem veku, nizovi tornjeva na brhovima brda su korišćeni kao način za prenošenje poruke. Ovakav prenos je imao manu da je mogao daprenese samo jedan znak informacije. Jedan od poznatih primera ovakvog obaveštavanja je bio tokom napada Španske armade na Englesku, kada je niz tornjeva preneo signal od Plimuta do Londona. Godine 1792, francuski inženjer Klod Šape je sagradio prvi fiksan sistem za vizuelnu telegrafiju (semaforska linija) između Lila i Pariza. Međutim, ovi semafori su zahtevali obučene operatore i skupe tornjeve na intervalima od deset do 30 km. Kao posledica upotrebe električnog telegrafa, poslednja komercijalna semaforska linija je napuštena 1880. Prvi počeci slanja električnim putem Aleksandar Bel je 1876. godine patentirao telefon u SAD-ovom Uredu za patentiranje pod brojem patenta 174.465. Njegov aparat je slao signale putem žica. Nikola Tesla je mislio da će se tako trošiti mnogo resursa da se sprovedu žice i na svom predavanju na Franklinovom institutu, Filadelfija 23. februara 1893. godine govorio o mogućnosti prenošenja signala na bazi električne rezonancije(bežičnim putem). Mihajlo Pupin je dve godine kasnije dao i predlog o praktičnim rešenju na Teslinu ideju. Italijanski naučnik i fizičar, Guljerlmo Makroni je prvi prenio radio talas preko Atlantskog okeana za što je 1909. godine dobio i Nobelovu nagradu iz oblasti fizike. Prije toga Samuel Mors je 24. maja 1844. godine ostvario prenos telegrafskih signala, odnosno poruke u Moreuzovoj azbuci, iz Vašingtona do Baltimora.

Eva Gizovska - Sta sve mozete da radite kada ste ponovo slobodni manji format, dobro ocuvana POLICA 25

Bob Nelson - Nemoj da radis samo ono sto ti kazem Izdavac : Mono i Manjana, Narodna knjiga 2003, tvrdi povez, dobro ocuvana

Voja Marjanović: MOJ POGLED - O knjigama za decu i mlade, BMG Beograd 1996, str. 184. Književne kritike; Književnost za decu. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima lični štambilj. Професор књижевности, књижевни историчар и теоретичар, есејиста и критичар, Воја Марјановић је рођен на Убу на Преображење 19. августа 1934. године. Основну и нижу гимназију завршио је на Убу,где је у трговачкој-кафеџијскојпородици добио патријархално васпитање и навику да буде вредан и одговоран у животу. Отац га је „наменио“ да му буде у позиву наследник у угоститељском послу, али су животне околности учиниле друго. По завршетку ниже гимназије на Убу, наставио је школовање у Трећој мушкој гимназији у Београду, после које студира југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Војни рок је служио у Куманову, после кога је постављен за професора руског језика и књижевности у Медицинској школи. Ту је радио деветнаест година, а онда бива изабран за професора Књижевности за децу и младе на Педагошкој академији, где је радио пуних двадесет година, да би пред пензионисање био изабран за ванредног професора Учитељског факултета у Београду. Воја Марјановић је похађао магистарске студије у Београду, а докторску дисертацију(„Приповедачки свет Бранка Ћопића“) одбранио је у Сарајеву 1989. године. За време професорске каријере, упорно се бавио књижевним радом. Писао јеесеје и критике из дечје књижевности; објављивао је књиге студија, монографије, антологије, уџбеничку литературу, а интересовала га је и белетристика и филозофска литература. Објавио је 78 књига. Тренутно пишедве књиге завичајне тематике: „Портрети некадашњих и данашњих Убљана“ и „Доајен српске драме и фарсе –Александар Поповић“. Најзначајнија дела су му: „Портрети српских писаца за децу“, „Антологија савремене поезије и прозе за децу“, „Живот и дело Бранка Ћопића“, „Књижевност за децу и младе“ I, II, III(уџбеничка литература), „Убске приче“, „Приче из мог детињства“, „Медитације“ I, II, III, једанаест тематских и општих антологија из српске књижевност за младе.

Naslov: Novinarstvo kao sudbina Autor: Dragutin P. Gregorić Izdavač: Beograd : autorsko izdanje - Dragutin P. Gregorić Pismo: ćirilica Br. strana: 615 ; ilustr. fotogr. Format: 24 cm Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Gregorić je u novinarstvo ušao 1966, radio je u “Beogradskoj nedelji”, “Ekspres Politici”, “Ilustrovanoj Politici” i “Vivi”. Jedno je vreme proveo na TV “Politika”, a sada neumorno radi emisiju “Puls života” na “SOS kanalu”. U knjigu Novinarstvo kao sudbina stalo je pedeset godina Gregorićevog bavljenja novinarstvom. Jedan njen deo posvećen je ulasku u ovu profesiju i kolegama sa kojima je radio i delio, kako kaže, sumornu istinu da „novinari jedini pod kapom nebeskom imaju dvadesetčetvorosatno radno vreme, bez vikenda, godišnjih odmora, slobodnih dana i “crvenih slova”“, i da je novinarstvo po smrtnosti treća profesija od svih na svetu – posle probnih pilota i ronilaca. Potom slede, na više od 500 stranica, intervjui sa najpoznatijim doktorima kod nas i u svetu, jer je najveći deo svoje karijere Gregorić proveo pišući o medicini. Teško je izdvojiti neko ime ali ćemo, ipak, navesti neka: dr Vasa Antunović, dr Kristijan Bernard, dr Nemanja Damjanov, dr Zorana Vasiljević, dr Borislav Vujadinović, dr Svetlana Vujović, dr Ervin Ginzberg, dr Majkl Debejki, dr Alen Karpantije, dr Denton Kuli, dr Jovan Mićić, dr Borislav Najdanović, dr Isidor Papo, dr Ivo Popović Đani, dr Ninoslav Radovanović… Čitaocu se učini da nema kraja ovim odličnim intervjuima, a onda odjednom shvati da je knjigu pročitao u jednom dahu. “Novinarstvo kao sudbina”, čiju naslovnu stranu krasi sjajna ilustracija Vladimira Veličkovića, govori o visokom profesionalizmu Dragutina P. Gregorića, koji i danas neumorno stvara. I svedoči o velikoj posvećenosti jednoj profesiji. Tekst preuzet sa interneta - autor teksta: A. Cvijić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pjer Mari Galoa (franc. Pierre Marie Gallois; Torino, 29. jun 1911 — Pariz, 23. avgust 2010) je bio francuski general ratnog vazduhoplovstva i geopolitičar. Zaslužan je za izgradnju francuskog nuklearnog arsenala. Biografija Galoa je rođen u Torinu, Italija 29. juna 1911. Posle studija na Liceju Janson de Saji i Vojnoj školi u Versaju, 1936. godine je dobio čin potporučnika eskadrile stacionirane u alžirskom gradu Bešaru. Unapređen je u poručnika iste godine. Godine 1939. je premešten u štab Pete vazduhoplovne oblasti u Alžiru. Godine 1943, za vreme Drugog svetskog rata, domogao se Ujedinjenog Kraljevstva i stupio je u Kraljevsku bombardersku komandu kao član posade bombardera. Učestvovao je u bomardovanju nemačkih industrijskih postrojenja sve do marta 1945. Posle rata, Galo je prešao u civilno vazduhoplovstvo i učestvovao je u konferencijama Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo. Vratio se u ratno vazduhoplovstvo 1948. kao pomoćnik u štabu načelnika Ratnog vazduhoplovstva. Kao specijalista za opremu i industriju, Galoa je sastavio petogodišnji plan proizvodnje vazduhoplova, koji je prihvatio francuski parlament avgusta 1950. Takođe je učestvovao u diskusijama o upotrebi američke pomoći zapadnoj Evropi. Od 1953. do 1954. Galoa, sada pukovnik, je radio u kabinetu ministra odbrane. Takođe je radio u Vrhovnom štabu savezničkih snaga u Evropi u to vreme, radeći na proučavanju uticaja oružja masovnog uništenja na moderne strategije. Od 1953. vodio je kampanju za izgradnju francuskog nuklearnog arsenala. Galoa se penzionisao iz vojske 1957. godine. Godine 2003. je osnovao Forum za Francusku, koja se bori za suverenitet i nezavisnost Francuske. Vodio je kampanju protiv Ugovora o ustavu Evropske unije. Preminuo je 23. avgusta 2010. godine. Jedan je od ljudi kojima je Dobrica Ćosić posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kako se kaže – Milorad Telebak Među savremenim srpskim lingvistima, Milorad Telebak spada u onu „najkorisniju grupu“ – grupu praktičara. On decenijama sluša komunikaciju među ljudima, prati medije, registruje jezička spoticanja i svojim jezičkim priručnicima, emisijama na radiju i televiziji, napisima u listovima i časopisima, popularnim predavanjima – na nenametljiv, zanimljiv i praktičan način – uči sve kojima je stalo do srpskog jezika i jezičke kulture. Zato će i ova Telebakova knjiga – KAKO SE KAŽE – dobro doći svima – od učenika do učitelja, od studenata do profesora, od lektora do novinara i urednika. Prof. dr Luka Šekara Knjiga Milorada Telebak KAKO SE KAŽE pisana je popularno, svima razumljivo, zanimljivo, često i duhovito, sažeto, precizno i stručno pouzdano. Kao i sve njegove prethodne knjige, i ova je namenjena podizanju nivoa jezičkog obrazovanja i širenju jezičke kulture svih kojima je stalo do toga da im izražavanje bude korektno i u skladu sa normama srpskog jezika. Doc. dr Biljana Panić-Babić Milorad Telebak (Nevesinje, 1942 — Banja Luka, 8. april 2021) bio je srpski lingvista i profesor Univerziteta u Banjoj Luci.[1] Biografija Rođen je 1942. u Nevesinju u Istočnoj Hercegovini. Godine 1992. dolazi u Banju Luku gde je radio kao profesor na banjolučkom univerzitetu. Bio je angažovan kao lektor u Narodnom pozorištu Republike Srpske i na Radio-televiziji Republike Srpske. Uz to, bio je član Udruženja književnika Srpske i Udruženja književnika Srbije, te član Komisije za fonologiju i Komisije za standardni jezik u školstvu, administraciji, izdavaštvu i javnim glasilima.[1] Preminuo je 8. aprila 2021. godine u Banjoj Luci.[2] Nagrade Predsjednik Republike Srpske odlikovao ga je ordenom Njegoša „za doprinos kultivisanju srpskog standardnog jezika i razvoju jezičke kulture naroda“. Za jezičke priručnike koje je napisao Telebak je dobio književne nagrade „Sveti Sava“, „Kočićevo pero“ i „Stuplje“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povodom 160 godina od dana rođenja Nikole Tesle, Centar TESLIANUM daruje TESLIANUM Almanah široj čitalačkoj publici. Kada smo odlučili da priredimo TESLIANUM Almanah, imali smo nameru da vam dočaramo, onoliko koliko je to u našoj mogućnosti, Um Nikole Tesle. Prošlost, sadašnjost i budućnost uz i sa Nikolom Teslom. Nikola Tesla je imao važnih poruka za nas i one su utkane u sadržinu Almanaha, da nas još jednom podsete i opomenu na sopstveno ponašanje, izbore koje činimo i odluke koje donosimo. Nikola Tesla (Smiljan, 10.7. 1856. - New York, 7.1. 1943.) bio je naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko polje i višefazni sustav izmjeničnih struja. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U nekoliko je navrata nominiran za Nobelovu nagradu za fiziku, ali ju nikada nije dobio; jedan od razloga je što ju nije htio dijeliti s Edisonom, a Švedska akadmija nije željela dijeliti nagrade svakom od njih pojedinačno. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112...

Beograd 1994. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 279 strana. Napomena: na predlistu mala posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R17 Posebnu pažnju autor je posvetio razdoblju od 1903. do 1918. godine, kad su se Pašić i Radikalna stranka nalazili na valsti. U tom razdoblju, Pašić je još intenzivnije radio na učvršćivanju parlamentarne demokratije u Srbiji pod novom dinastijom Karađorđevića... Autor je dao politički portret Nikole Pašića i odredio njegovo mesto i značaj u političkom životu Srbije i Jugoslavije. On je predstavljen kao dosledan borac za demokratiju i ujedinjenje, iako njegova politika nije uvek uživala podršku dinastije i političkih stranaka. ...Knjiga je napisana pregledno i lako se prati život jednog od najisgaknutijih ličnosti političke isgorije Srbije XIX veka. Prof. dr Dragoljub Živojinović ALEKS DRAGNIĆ (1911, SAD), doktorirao iz političkih nauka na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Penzionisani je profesor političkih nauka na Vanderbilt univerzitetu gde je došao 1950. godine, posle karijere u Službi za strateške studije i diplomatiji. Pošto se povukao sa Vanderbilt univerziteta 1987. godine, Dragnić je radio na Huverovom istitutu, na Stenfordu. Bavi se uglavnom Jugoslavijom i uporednom evropskom politikom. Knjige: Razvoj parlametarizma u Srbiji u XIX veku, Nikola Pašić, Srbija i Jugoslavija, Prva Jugoslavija, Srbi i Hrvati i dr. Sadržaj: PREDGOVOR Uvod DEO I: NA PUTU KA VLASTI 1. RANA POLITIČKA AKTIVNOST 2. BORBA ZA DEMOKRATIJU - I 3. BORBA ZA DEMOKRATIJU - II DEO II: PAŠIĆ I VLADAVINA RADIKALNE STRANKE (1903-1918) 4. USPOSTAVLjANjE PARLAMENTARNE DEMOKRATIJE 5. PAŠIĆ I SRPSKA UNUTRAŠNjA POLITIKA 6. PAŠIĆ I SPOLjNA POLITIKA SRBIJE 7. STVARANjE JUGOSLAVIJE DEO III: OD SRBIJE DO JUGOSLAVŠE 8. IZGRADNjA NOVE DRŽAVE 9. PAŠIĆEVE VLADE 1921-1926 DEO IV: PAŠIĆEV UTICAJ NA SRPSKE I JUGOSLOVENSKE POLITIČKE USTANOVE 10. PAŠIĆ I KRUNA 11. PAŠIĆ I PARLAMENTARNA DEMOKRATIJA 12. PAŠIĆ U ISTORIJSKOJ PERSPEKTIVI BELEŠKE

Đorđe Đurđević : DOLAZAK TELEVIZIJE - Prikazi, osvrti, komentari, portreti, intervjui , RTS - RTB Beograd 2010, str. 448. Očuvanost 4; na jednoj strani ima manje podvlačenje Телевизија -- Историја -- Србија Radio-televizija Srbije objavila je knjigu Dolazak televizije, u kojoj su sakupljeni tekstovi o domaćoj televiziji, koje je kritičar dnevnog lista Borba Đorđe Đurđević objavljivao od 1964. do 1967. godine. `Reč je o uspomenama, o prelistavanju albuma koji je odavno požuteo, o pokušajima da se objasni ili donekle protumači pojava televizije`, rekao je Đurđević na promociji svoje knjige u sedištu RTS-a, u Takovskoj 10. Govoreći o zbirci svojih televizijskih prikaza, osvrta, komentara, portreta i intervjua, Đurđević je istakao da mu je bila želja da Dolaskom televizije, između ostalog, podseti i na mnoge emisije kojih više nema, jer su uništene, bilo iz tenholoških ili drugih razloga. `Serija Ogledalo građanina pokornog uopšte više ne postoji! Nema ničega od te serije, koja je imala veliku popularnost, ali zahvaljujući tome što sam napisao uvodni tekst o toj seriji, o svih 10 epizoda, i propratio je kritički, to je jedino što je ostalo od te serije`, rekao je Đurđević. Filmski kritičar Žika Bogdanović ocenio je da Dolazak televizije pokazuje vreme kada su televizijski poslenici bili uvereni da se stvara nova umetnost, koja ipak nije stvorena, jer je danas televizija nešto sasvim drugo. Voditelj Radio Beograda Dragan Ilić primetio je u Đurđevićevim tekstovima danas aktuelne probleme i to da je televizija u svom nastanku imala klicu onoga u šta se danas razvila. `Prepoznajem istu zabludu da televizija može da popravi stvari i menja svet nabolje. Istu opijenost sam video u njegovim tekstovima iz 1964. i u tekstovima koje smo pisali devedesetih godina. Već tada je uočio fenomen pojavljivanje TV lica, neopravdane TV popularnosti i želje da se slikaju samo da bi se pojavili na televiziji`, kaže Ilić.

Pavel Tihomirov: ZONA PREĆUTKIVANJA - Zapisi iz srpskog geta, Rivel Ko Beograd 2010, str. 238. Srbi na Kosovu i Metohiji 1999; Reportaža. Očuvanost 4. Павел Вячеславович Тихомиров Историчар, публициста, аутор две књиге запажене и у Србији: «Зона прећуткивања» (која је у Србији доживела два издања 2008 и 2009. године) и такође веома запажене књиге „О крсту светог владике Николаја“. Павел Тихомиров је аутор и многобројних текстова по српској проблематици. Рођен 9. фебруара 1970. године у Николајеву, данашња Украјина. После војног рока завршио је Николајевски бродоградилишни институт. Радио је у невладином, у почетку проруском Центру Социјално-Економског Развоја Украјинског Прицрноморја, али су због финансирања са Запада брзо преовладавали либерални а потом и русофобни тонови па почетком агресије неонацистичког НАТО пакта против Југославије напушта институт и долази у Црну Гору. По благослову Митрополита Амфилохија помагао је сестринству манастира Пећке Патријаршије на Косову општећи са представницима КФОР-а, УНМИК-а и.т.д. Вративши се 2000. године у Украјину, укључује се у друштвено-политичку делатност са отворено проруским усмерењем. Током 2001-03. године узео је активно учешће у раду Руског Покрета Украјине. Био је главни уредник журнала «Јужноруски вестник». Разочаравши се у политику РФ по питању сународника и саму методологију покушаја да се утиче на ситуацију, отишао је у Русију. Године 2010 на српском језику (превод Ранко Гојковић) изашла је нова књига «О крсту светог владике Николаја» чији су фрагменти на руском публиковани на РНЛ. Године 2017 у Брјанску залагањем посланика Брјанске Думе М.М. Иванова изашао је Зборник текстова „Хуманитарни проблеми Евроазијских интеграција“ (у коауторству са Зораном Милошевићем). У периоду 2003 до 2010. године радио је у православном издаваштву «Сатисъ». Са супругом Светланом васпитава десетеро деце: Христину, Уљану, Саватија, Јегора, Вјачеслава, Михаила, Серафиму, Василису, Софију и Жану.

Naslov: Georgije Mitrofanović Autor: Zdravko Kajmaković Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: ćirilica Br. strana: 406 + 20 str. reprodukcija u boji ; ilustr. Format: 27,5 cm - veliki format Povez: tvrdi platneni, zaštitni providni PVC omot Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih` ušiju` i sl., kao novi su, i odlično su povezani međusobno i sa koricama; zaštitni PVC omot neznatno pohaban u vrhu i u dnu rikne. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9C%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Georgije Mitrofanović (1550 — 1630) bio je srpski pravoslavni monah u manastiru Hilendaru na Svetoj Gori i srpski poznati – najugledniji slikar toga vremena. Njegovi najbolji radovi su freske u manastiru Morači, i u Krupskoj manastirskoj crkvi. Mitrofanović je bio monah koji je radio unutar radionice Hilandarskog manastira, na Svetoj Gori, pre dolaska u Crnu Goru, gde je radio na freskama u manastiru Morači. Patrijarh srpski Pajsije I inicirao je obnavljanje starih (13. i 14. vek) crkava Pećke patrijaršije 1620.godine. Sve kupole crkava su pokrivene olovom. Crkva Svetog Dimitrija je praktično obnovljena, a skoro polovinu freski je obnovio i oslikao Mitrofanović, dajući im novi sjaj. Freske u crkvi se nalaze u oltaru i na prostoru između kupole. Zadržane su stare teme uz poštovanje prethodnih kompozicionih rešenja. O životu Georgija Mitrofanovića ima vrlo malo podataka. Njegovo ime se navodi u literaturi kao Georgije ili Đorđe Mitrofanović. Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko poslednju sliku uvećate do pune veličine. Mitrofanović Georgije, zograf, 17v | Hilandar | Crkva sv. Nikole | Ušće

LEKOVI BEZ LEKARA šta raditi bez lekara kada ste bolesni - Dr John E. Eichenlaub Izdavač: ADUT INTERNACIONAL Beograd Godina izdanja: 2002. Povez: broš Broj strana: 296 Pismo: latinica Stanje: vrlo dobro

Šta održava depresiju i čini da je toliko čest problem mentalnog zdravlja? Kako raditi sa beznadežnošću, strahom, stidom, neodlučnošću, neasertivnošću? Koje su terapijske intervencije koje deluju na procese u samom korenu depresije? Kako raditi sa suicidnim depresivnim klijentom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

Koraci do uspeha – autor dr Džozef Marfi Prvi korak do uspeha podrazumeva da pronađete ono što volite da radite, a onda da se potpuno posvetite tome. Ostvarićete uspeh samo ukoliko radite ono što istinski volite… U drugom koraku do uspeha specijalizujte se za određenu granu znanja i o njoj naučite više od bilo koga drugog… Treći korak je ključan. Morate biti sigurni da ono što želite da radite ne utiče samo na vaš uspeh. Vaša želja ne sme biti sebična; mora biti od koristi čovečanstvu.

62341) MINI BASKET , Rade Georgievski , Mini basket udruženje Srbije Leskovac 2007 , košarka za decu , O autoru : Bivsi profesionalni kosarkas i trener sa preko 45 godina radnog iskustva. Predsednik “Mini basket Udruzenja Srbije”. Objavio veliki broj strucnih radova iz oblasti kosarke u casopisima: “Izmedju dva kosa”, “Super kos”, “Mini basket”,… U knjigama “Mini basket” i “Kosarka moja igra” obedinjuje svoje znanje i iskustvo koje je sticao vise decenijskim radom u Mini basketu da bi postavio osnovne principe, metode i sredstva u radu sa najmladjima. Radio u organizaciji sporstskih projekata “Trofej Beograd”,”Basket group” pri KSS, “EP 2005”,Kosarkaski kampovi za najmladje, takodje je obavljao i funkciju Predsednika “Trenerske organizacije KS Makedonije. mek povez, format 16,5 x 23 cm , ilustrovano, latinica, 191 strana