Toliko poruka za budućnost arhitekture, koja u “zemlju Konstruktivizma”, ne samo što nije “ponovo” došla, nego je po direktivi ideologa socrealizma bila nemilosrdno uklonjena, kao tvorevina “tuđa” sistemu. Za arhitekturu, to je vreme iskušenja u kojem sredstva građenja i ekonomije, stvarne društvene mogućnosti za bilo kakvo istraživanje, nisu ni približno na nivou duhovnosti i umetničke snage potencijalnih graditelja. Iluzija je mnogo, ali i potpuno tačnih predviđanja. Što su ona bila data “pre vremena”, to je najmanje njihov neuspeh. Crteži i opusi pomenutih arhitekata, stoga, čine sve. Doba “papirne arhitekture”, kako sami konstruktivisti, ne bez izvesnog žaljenja ističu, bio je sav njihov svet. Na taj način pred nama se otvara ne samo jedan krug ideja i naslućivanja, nego i jedan nacrtani manifest “nepomućene uverljivosti”. Otuda je objavljivanje ove knjige kod nas neka vrsta svečanog trenutka za sve one koji razumeju da se u arhitekturi njena duhovna materija neprestano i plemenito obnavlja, kao velika memorija kreativnog stvaralaštva.

Ima posvetu. Tvrdokoriceno izdanje u originalnom omotu. Viae nego slikarstvo i vajarstvo, arhitektura odredjuje prostor u kome se obavlja i odvija nas svakodnevni zivot. Novi razvoji u arhitekturi u svetu zahtevaju da joj s eposveti narocita paznja i da se u njoj uzme sto direktnijeg ucesca. Na enciklopediji je saradjivalo 36 pisaca iz 16 raznih zemalja i prva je knjiga takve vrste kod nas.u 250 priloga je sadrzana visestruka panorama graditeljske savremene umetnosti, ucila, tehnike i materijali.

"Текст не чине само актуелни мостови на Дунаву на дужини пловног пута од 2240 км, на коме је пред крај 2004-е године постојало 156 мостова, или просечно по један на сваких 14,3 километра, него и историјат грађења мостова, њиховог рушења и подизања нових, мостови у граду, на каналима и путевима у Војводини, као и они најпознатији код нас и у свету – дрвени и камени мостови и аквадукти. На крају су поглавља са 70 занимљивих прича о мостовима и актуелни међународни преглед који се односи на Дунав и коридоре ВИИ и X." - Из предговора Наслов: Дунавски мостови од извора до ушћа Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 594 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24 × 16 cm Година издања: 2009 ИСБН: 978-86-515-0174-9

Autor: Snežana VesnićAutorka, poznata pre svega po svojim raznovrsnim projektima za koje je nagrađivana i nominovana za najveće nagrade na polju arhitekture, ovde tematizuje ono što pokreće njen rad i praksu arhitekte uopšte: arhitektonski koncept. U arhitekturi, kako kod nas tako i u svetu, arhitekta veoma retko može izraziti i objasniti ono što radi i tako doprineti autonomiji arhitekture u odnosu na druge discipline i oblasti znanja.– Iz recenzije Vladana ĐokićaOva knjiga sprovodi značajne rekonstrukcije unutar filozofske terminologije, poretka pojmova i koncepata kojima filozofi barataju na različitim jezicima i u raznovrsnim kulturama. Ambicija autorke da ustanovi jednu novu i opravdanu arhitektonsku terminologiju istovremeno remeti i menja neka ustaljena značenja reči. Posle ovih konceptualnih ili arhitektonskih intervencija, mišljenje nužno postaje konkretnije i preciznije.– Iz recenzije Petra Bojanića

Opis O autoru Dodatne informacije Autorka, poznata pre svega po svojim raznovrsnim projektima za koje je nagrađivana i nominovana za najveće nagrade na polju arhitekture, ovde tematizuje ono što pokreće njen rad i praksu arhitekte uopšte: arhitektonski koncept. U arhitekturi, kako kod nas tako i u svetu, arhitekta veoma retko može izraziti i objasniti ono što radi i tako doprineti autonomiji arhitekture u odnosu na druge discipline i oblasti znanja. Iz recenzije Vladana Đokića Ova knjiga sprovodi značajne rekonstrukcije unutar filozofske terminologije, poretka pojmova i koncepata kojima filozofi barataju na različitim jezicima i u raznovrsnim kulturama. Ambicija autorke da ustanovi jednu novu i opravdanu arhitektonsku terminologiju istovremeno remeti i menja neka ustaljena značenja reči. Posle ovih konceptualnih ili arhitektonskih intervencija, mišljenje nužno postaje konkretnije i preciznije. Iz recenzije Petra Bojanića

Arhitektonski koncept: objekt stvarnosti i subjekt iluzije Autorka, poznata pre svega po svojim raznovrsnim projektima za koje je nagrađivana i nominovana za najveće nagrade na polju arhitekture, ovde tematizuje ono što pokreće njen rad i praksu arhitekte uopšte: arhitektonski koncept. U arhitekturi, kako kod nas tako i u svetu, arhitekta veoma retko može izraziti i objasniti ono što radi i tako doprineti autonomiji arhitekture u odnosu na druge discipline i oblasti znanja. – Iz recenzije Vladana Đokića Ova knjiga sprovodi značajne rekonstrukcije unutar filozofske terminologije, poretka pojmova i koncepata kojima filozofi barataju na različitim jezicima i u raznovrsnim kulturama. Ambicija autorke da ustanovi jednu novu i opravdanu arhitektonsku terminologiju istovremeno remeti i menja neka ustaljena značenja reči. Posle ovih konceptualnih ili arhitektonskih intervencija, mišljenje nužno postaje konkretnije i preciznije. – Iz recenzije Petra Bojanića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predmetne odrednice Japanska filozofija Zen budizam -- Japan SADRŽAJ ZEN I JAPANSKI MENTALITET IZVORI ZENA Budizam Ji Đing ili Knjiga promena Taoizam Konfucijanizam ISTORIJA ZEN BUDIZMA U Kini U Japanu SATORI KOAN IZREKE UČITELJA ZENA ZEN PRICE ZEN U JAPANSKOJ KULTURI Zen i japanski estetski ideali Zen i bušido Zen i čajna ceremonija Zen i japanska ljubav prema prirodi Zen i umetnost pejzažnog vrtlarstva Zen i japanska arhitektura Zen i japansko slikarstvo Zen i japanska poezija Zen i drama Zen i mačevalaštvo Zen i streličarstvo Zen i borllačke veštine ZEN I UMETNOST ŽIVLJENJA ZEN, LJUBAV I SEKS ZEN I HUMOR ZEN I RELIGIJA ZEN I PSIHOLOGIJA ZEN I NAUKA ZEN I ZAPADNI SVET ZEN U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU LITERATURA Dejan Razić Čovek je deo svemira, samo treba da sazna kako da u njemu nađe svoje mesto Svaka situacija u životu samo je jedna od karika u beskrajnom krugu uzroka i posledica, uče nas poznavaoci zena, neobičnog načina razmišljanja, teorije, učenja, koje izbegava sve čvrste definicije i najkraće može da se prikaže kao “Put ka večnom skladu, prirodnosti i spontanosti”. Zen je način za prihvatanje univerzalnosti svega, shvatanja da smo deo prirode koja nas okružuje, ali istovremeno i saznanja da je sve oko nas samo iluzija. Zen nas uči da odbacimo sve predrasude, pojmove dobra i zla, pravog i krivog, uzvišenog i niskog, zasluženog i nezasluženog. Čajna ceremonija, uređenje vrtova, poezija, slikarstvo, bile su delatnosti u kojima su najveći umetnici bili istovremeno i sveštenici zena. Zen budizam je kao svoju filozofiju prihvatila japanska klasa samuraja, primenjujući zen u veštinama borenja, isto onako kao i u umetnosti. Sinolog i japanolog Dejan Razić (1935 – 1986) bio je pokretač izučavanja kineskog i japanskog jezika i kulture u Jugoslaviji i utemeljivač odseka za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rodio se u Kanjiži, školovao u Beogradu, a već u dvadesetoj godini nastavio studije prvo u Londonu, a kasnije u Sidneju u Australiji. Kao australijski postdiplomac studirao je na univerzitetu Vaseda u Tokiju od 1964. do 1966. godine, gde je pohađao predavanja iz savremene japanske književnosti i istorije japanske drame. Magistrirao je 1967. u Sidneju i radio kao lektor i predavač japanskog i kineskog jezika na univerzitetima u Sidneju I Brizbejnu. U Beograd se vratio 1971. godine, a već u februaru 1972. godine počeo sa predavanjima na kursevima kineskog i japanskog jezika na Kolarčevom narodnom univerzitetu, prvim stalnim kursevima ovih orijentalnih jezika u Jugoslaviji. Od 1974. godine, kada su osnovani lektorati za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, postao je predavač na njima i tako pokretač ovih grana orijentalnih nauka kod nas. Doktorirao je 1982. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom „Naturalizam u savremenoj japanskoj književnosti“. Preveo je nekoliko romana, više desetina pripovedaka, stotinak pesama, nekoliko drama, eseja i drugih književnih tekstova sa japanskog jezika. Napisao je nekoliko knjiga, eseja i mnogo tekstova u časopisima o japanskoj i kineskoj književnosti i ovim orijentalnim jezicima. Uprkos ranoj smrti, u pedeset prvoj godini života, i dalje je kod nas neprevaziđen po obimu i kvalitetu prevoda i radova o kulturi Japana i Kine.

Šta zaista znači biti usamljen, biti manjina, biti izdvojen iz društva, a usred društva? Razmišljao sam, dugo sam razmišljao o tom našem razgovoru i zaključio da me je Velja onim „Nisi naš!“ zapravo izbacio… Odakle me je izbacio? Iz jednog dela života, ideje, možda iluzije u kojoj sam živeo. To je bio početak rastanka, razlaza, razmirica, raskola. Verovatno i moje odluke da odem. Odem iz ove zemlje gde sam „ničiji“. Kad sam već ničiji i večiti usamljenik, to mogu da budem bilo gde na svetu. „U romanu Usamljenost manjine Ivan Ivanji je u potpunosti posvećen analizi položaja manjine unutar šarolikog jugoslovenskog društva tokom eksplozivne istorije ove zemlje. U neizbežnom rasponu između vazda varljivih binarnih odrednica (naši/njihovi, tada/sada, tamo/ovde), kroz vispren i šarmantan memoarski narativ svog junaka – banatskog Mađara protestantske vere, Jugoslovena rođenjem i ateiste opredeljenjem – Ivan Ivanji rukom velikog majstora ispisuje uzbudljivu pripovest koja se proteže u luku od tridesetih godina dvadesetog veka sve do početka novog stoleća i milenijuma i vodi nas kroz sve ratove, krize, promene političkih sistema, raspade, tragedije, koliko ih se u tih sedamdesetak godina nataložilo. Niko izuzev njega danas i ovde nije u stanju da piše o čitavom tom vremenskom rasponu i svim njegovim izazovima s toliko lakoće, autoriteta, uverljivosti, pa i duhovitosti.“ Vladimir Arsenijević Ivan Ivanji rođen je 24.1.1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac. Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim Logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine. Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta i Balerina i rat, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci. Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. S nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine knjiga i drama.

Dušan Janković : 1894 - 1950 : život i delo = la vie et l`oeuvre / [autor studije] Vladimir Rozić ; [urednik Bojana Radojković ; kataloške jedinice VojislavA Rozić ; fotografije crno-bele Dragoljub Kažić, Radomir Živković ; fotografije u boji Mirko Lovrić ; prevod na francuski Lala Deleon] Vrsta građe katalog Jezik srpski, francuski Beograd : Muzej savremene umetnosti, 1987 , Fizički opis 159 str. : ilustr. u boji ; 24 cm Zbirka Muzej primenjene umetnosti = Musée des art décoratifs ; 4 Tekst upor. na srphrv. i franc. Štampano dvostubačno Tiraž 1.000. Janković, Dušan, 1894-1950 -- Likovna Umetnost -- Primenjena umetnost -- Katalog izložbe Očuvanost 4. Dušan Janković (1894 - 1950) je bio je izuzetno svestran autor, autentični protagonista vremena u kome je živeo, obrazovan i dinamičan, čije se stvaralaštvo ispolјavalo u raznovrsnim aspektima umetničkog delovanja. Sve do izložbe organizovane u Beogradu 1965. godine, njegov rad je kod nas bio manje poznat, s obzirom da je znatan deo života proveo van zemlјe, u Francuskoj, i da je umro veoma rano, 1950, sa svega 56 godina. Poslednja izložba ovog umetnika održana je pre skoro trideset godina. Dušan Janković u Francuskoj deluje kao slobodan umetnik, bavi se grafikom i crtežom, u prvim godinama svog umetničkog stvaralaštva i slikarstvom, kao i različitim disciplinama primenjene umetnosti. U Parizu dobija angažmane od velikih izdavača, Flamariona (Flammarion), Larusa (Larousse), Mond Moderna (Monde Monderne). Postaje saradnik čuvene manufakture za izradu porcelana i umetničke keramike u Sevru (Manufacture nationale de porcelaine de Sèvres) i fabrike porcelana `Bloš i sinovi` (Bloch et Fils). Između ostalog, projektuje vilu u Sen Kluu kraj Pariza, kao i celokupnu unutrašnju dekoraciju i nameštaj. Prema Jankovićevom nacrtu realizovan je enterijer jedne sale Mulen Ruža. Paralelno sa ovom produkcijom, nastaju crteži i grafički listovi u tehnici drvoreza, bakropisa i litografije, u kojima preovlađuju predstave grada i predstave prirode. Dušan Janković je rođen 1894. godine u Nišu. Zbog izbijanja rata prekida studije arhitekture, i priklјučivši se 1915. godine srpskoj vojsci, prelazi Albaniju i dospeva u Francusku. U Parizu upisuje privatnu školu za arhitekturu Arkej (Arcueil, 1917-1918), i potom kao državni pitomac studira na slikarskom odseku Nacionalne škole dekorativnih umetnosti (École Nationale Supérieure des arts Décoratifs) od 1918-1921. Osim crtežom i grafikom, Dušan Janković se bavio grafičkim oblikovanjem različitih vrsta publikacija, među kojima se izdvaja oprema i ilustracija knjiga, oblikovao je plakate, projektovao je enterijere i nameštaj, kreirao odevne predmete, scenske kostime i nacrte za tkanine, izrađivao nacrte za porcelan i keramiku. Na Međunarodnoj izložbi modernih dekorativnih i industrijskih umetnosti održanoj 1925. u Parizu, izlagao je i u našoj i u francuskoj selekciji, i bio potpredsednik međunarodnog žirija za oblast keramike. Po povratku u Beograd 1935. godine, uglavnom se posvetio primenjenoj grafici i povremeno se bavio grafikom. Bio je umetnički instruktor Državne štamparije, tehnički direktor izdavačkog preduzeća `Novo pokoljenje`, umetnički urednik časopisa `Jugoslavija`. Godine 1948. postaje predavač primenjene grafike i dekorativnog pisma na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Osim u zemlji, njegove grafike su bile zastupljene na grupnim izložbama u Poljskoj, Americi, Danskoj, Češkoj. Umro je 1950. godine u Beogradu. Odlikovan je Ordenom Svetog Save V reda.

Sansi LED 10W sijalica za biljke – lider u osvetljavanju vaših biljaka Sansi LED 10W sijalica za biljke trenutno je najkvalitetnija, najprestižnija i najtraženija LED sijalica za osvetljavanje biljaka. Pored svog vrhunskog dizajna Sansi sijalice emituju svetlost spektra najpribližnijeg sunčevoj svetlosti. Iz ovog razloga tražene su širom sveta. Biljkama obezbeđuju najidealnije uslove za rast i razvoj, a prijatne su za oko i mogu se montirati u bilo kom prostoru u kom duže boravite. Sansi – tradicija u osvetljavanju gotovo 30 godina Kompanija Sansi bavi se osvetljenjem i svetlima gotovo 30 godina. Tačnije od 1993. godine. Pored sijalica za biljke koje su trenutno najkvalitetnije na svetskom tržištu Sansi se bavi i drugim ambijentalnim osvetljenjem, pa je tako njegovi LED paneli i sijalice osvetljavaju neke od sledećih objekata Objekti širom sveta koji koriste Sansi LED rešenja za osvetljenje Panel sa najvećom rezolucijom na Tajms Skveru u Njujorku, USA; – jedan od najvećih panela na Tajms Skveru u Njujorku koristi Sansi LED panele Muzej moderne umetnosti u San Francisku, USA; – Muzej moderne umetnosti u San Francisku koristi Sansi LED panele i sijalice za osvetljavanje prostora i izložbi Mercedes-Benz arena u Berlinu, Nemačka; – Najpoznatija sportska dvorana u Berlinu – Mercedes Benz arena koristi semafore i ostalo osvetljenje proizvođača Sansi Most Hong Kong-Džuhaj-Makao, Kina; – Jedan od definitivno najvećih projekata koji koristi Sansi osvetljenje je velelepni most – kinesko čudo arhitekture; kao i mnoge druge objekte i signale širom sveta. Najsavremenija COC tehnologija – Garant odnosa cene i kvaliteta Sansi LED 10W sijalica za biljke dizajnirana je po najsavremenijoj COC tehnologiji. Kod ovog dizajna najsavremeniji čip punog spektra motira se direktno na čip, čime se izbegavaju pregrevanje, i kvarovi kao što je to slučaj sa generacijski zastarelim COB sijalicama. Emitovanje svetla najpribližnijeg sunčevoj svetlosti Od svih trenutno dostupnih sijalica na svetskom tržištu Sansi LED 10W sijalica za biljke emituju svelost najpribližniju sunčevoj. Za razliku od ostalih RGB i obojenih sijalica Sansi LED sijalice poseduju čipove sa tačnom razmerom crvenog, zelenog i plavog spektra koji simuliraju sničevu svetlost. Time biljke dobijaju ubedljivo najveći fotosintetički koeficijent u odnosu na ostale LED sijalice. Znatno veći intenzitet svetla u odnosu na ostale sijalice Sansi LED 10W sijalica za biljke emituje znatno veći intenzitet svetla po kvadratnom metru u odnosu na ostale sijalice. Pored ovog kvaliteta potrošnja električne energije je znatno manja nego kod drugih sijalica, čime se postiže dodatna ušteda. Pored svih prednosti, nivo osvetljenosti po kvadratnom metru ekvivalentan je konvencionalnim HID sijalicama od 150W. Keramičko jezgro projektovano da rasipa toplotu Sansi LED 10W sijalica za biljke u sebi sadrži jezgro izrađeno od keramike. Zbog ovog tipa jezgra sijalica se sporije greje i brže rasipa toplotu tako da je visoko otporna na pregrevanja o čemu govori i podatak da je svrstana u vatrostalnu kategoriju V-0. Sadrži fiksirani E27 fasung radi lakšeg i dugotrajnijeg manipulisanja. Kućište je izrađeno od dizajnirane plastike, sa otvorima projektovanim da pomažu hlađenje sijalice tokom dužeg perioda korišćenja i moguće je montirati je na bilo koju lampu, plafonjeru ili luster. Specifikacije Model: Sansi LED 10W Snaga: 10W Ekvivalent: 150W HID Boja svetla: Prirodna, sunčeva svetlost Emitujući spektar: pun spektar, full spectrum Fasung: E27 standardni Pakovanje: Kutija Radni vek sijalice: 25000 sati Garancija: 12 meseci + 12 meseci produžene garancije (važi za porudžbine preko našeg sajta) Zemlja porekla: Kina Kupovinom direktno sa našeg sajta stičete pravo produžene garancije Garancija na sve Sansi LED sijalice je 12 meseci, ali ukoliko Sansi sijalice poručite preko našeg sajta stičete pravo na dodatnih 12 meseci garancije. 25.000 projektovanih radnih sati sijalice i više je nego dovoljan garant za dugotrajnost Sansi LED sijalica, ali i pored ove činjenice našim kupcima obezbeđujemo dodatnih 12 meseci garantnog perioda preko osnovne garancije. Pogledajte i druge sansi sijalice iz naše ponude: Sansi LED 36W sijalica za biljke, Sansi LED 24W sijalica za biljke, Sansi LED 15W sijalica za biljke, Sansi LED 10W sijalica za biljke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

Biljana Jovanović PADA AVALA (Nezavisna izdanja Mašić) Autor: Biljana Jovanović Izdavač: Nezavisna izdanja Mašić (Beograd : Kosmos) Godina izdanja: 1981 Broj strana: 131 Format: 16 x 16cm Povez: Meki povez sa klapnom Opis i stanje: Primerak broj 1189, sadržaj na lici, dobro očuvano „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kažeZa to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju pNa izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godinerimenjene umetnosti u Beogradu. 08.01.2024.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga odabranih eseja Ni Zapad ni Istok predstavlja svojvrstan napor da se književno-kritički i estetski uobliči duhovni portret srednjoevropskog pisca u našem vremenu, njegova psihološka priroda kao i delikatnost književno-hermeneutičkog ophodjenja sa stvaralaštvom takvih pisaca kao što su bili Stanislav Ignacije Vitkjevič, Vitold Gombrovič Česlav Miloš, Bruno Šulc, ali i Milan Kundera, Josif Brodski, Danilo Kiš i Dubravka Ugrešić. Aleksander Fjut (1945) poljski je istoričar književnosti, književni kritičar i esejista, do odlaska u penziju bio je redovni profesor i šef Katedre za poljsku književnost XX veka na Institutu polonistike Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Držao je predavanja na univerzitetima u Lilu, Blumingtonu, Stokholmu, Getingenu, Levenu, Rio de Žaneiru, Beču… U svojim delima, na pograničju književnosti i sociologije, antropologije, nauke o religiji i psihologije, najviše se bavio Srednjom Evropom (SE). Veliki broj naučnoesejističkih dela posvetio je stvaralaštvu Česlava Miloša. Smatran je najvećim poznavaocem Miloševog dela u svetu. Kod nas su dosad prevedene i objavljene četiri Fjutove knjige, Razgovori sa Česlavom Milošem (1985), Ni Zapad ni Istok (2011) Prkosni autoportret Česlava Miloša (2012) i U vlasti privida (2017). Tri poslednje objavio je Albatros Plus. Ovaj razgovor, koji Danas objavljuje u skraćenom obimu, biće integralno objavljen u knjizi, sa radnim naslovom Moji razgovori s Poljacima, u izdanju Karposa. * Pažnju naših čitalaca skrenuli ste na sebe esejima iz knjige „Biti (ili ne biti) Srednjoevropljanin“, koja je u Poljskoj objavljena u periodu velikih političkih promena u Evropi, kad su se mnoge zemlje starale da uđu u EU. Kakav smisao danas ima termin Srednja Evropa? – Treba podsetiti da je sâm naziv Srednja Evropa, koji se pojavio 1980-ih, a koji su, ne slučajno, lansirali uglavnom emigranti iz ovog regiona, imao istovremeno politički, pragmatični i kulturni smisao. Politički, jer je osporavao pripadnost ove teritorije tzv. Istočnoj Evropi, odnosno, delu u kome je dominirao Sovjetski Savez. Pragmatični, jer je podsećanje na postojanje takvih zemalja, kao što su baltičke države koje su silom pripojene SSSR, ili Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, najzad, zemlje Jugoslavije, trebalo da navede zapadne elite da reaguju na društveni položaj narodâ SE, podređenih komunističkim režimima. Najzad, kulturni smisao svodio se na podsećanje da je taj deo Evrope njen integralni deo, zahvaljujući sličnoj arhitekturi, sistemu vrednosti, sredozemnom nasleđu. Mene je, međutim, interesovalo nešto drugo – pitanje, može li se iz književnosti SE nekako destilisati njena specifičnost, nešto, po čemu se ona razlikuje od drugih evropskih književnosti. Našao sam tri glavne komponente: problematičan identitet, neprihvaćen provincijalizam, kao i osećanje promenljivosti, ne samo spoljašnjih, već i unutrašnjih granica. * U jednom od eseja ove knjige pišete – „Može se reći da je SE sada svuda“? – Naravno! Jer, odlike na koje sam prethodno ukazao, karakteristične su za većinu evropskih naroda. Problematičan identitet, odnosno, postavljanje sebi pitanja ko sam, ne tiče se samo pripadnika pojedinih društvenih zajednica koji su, kao narodi SE, bili primorani na migraciju, na konfrontiranje sa drugačijim kulturama ili etničkim grupama – takva je bila sudbina Poljakâ, Mađarâ, Čehâ, Rumunâ… koji su postali žrtve arbitrarnih, u stvari, kolonijalnih odluka saveznikâ, sadržanih u paktu, potpisanom u Jalti. Slična sudbina pogađa ljude u celom svetu, koji su primorani da zbog ratova i ekonomskih kriza napuštaju svoju otadžbinu i traže novo mesto za život. Moglo bi se reći da smo, kao u antičkom dobu i srednjem veku, svedoci nove seobe narodâ. Analogno, menjaju se granice državâ ili, kao u EU, gube značaj u korist drugih – verskih, kulturnih – granicâ. Ne postoji više opozicija: centar – provincija, kao u staroj Evropi, u kojoj je takav centar bio Pariz ili Beč. Jer, sada čak ni Njujork nije više centar sveta. Drugim rečima, kad sam tragao za suštinom SE osnova mojih traganja bila je stabilna, čvrsta Zapadna Evropa. Sad, kao što je pisao Zigmunt Bauman, živimo u promenljivoj savremenosti. * Priključivanjem EU izgledalo bi da SE (za koju su najviše bili zainteresovani pisci disidenti), nema više nikakav značaj, da pripada prošlosti. Međutim, posle petnaestak godina o njoj pišu Andžej Stasjuk i Jurij Andruhovič. Istina, nazivaju je „druga Evropa“ a, po njima, njoj pripadaju i Rumunija, Albanija i deo bivše NDR (Nemačka Demokratska Republika). Odakle taj čudan sastav? – To je drugačije shvatanje Evrope – ranije je bilo određivano vremenskim, sada, veoma proizvoljno tretiranim, prostornim kriterijumom. Jer, prema pomenutim piscima, SE obuhvata sve države, koje su bile pod komunističkim režimom ali, što je veoma zanimljivo, ne i Austriju koja se nalazi u srcu Evrope! Sigurno da je period komunizma u znatnoj meri bio presudan za različitost iskustava Srednjoevropljana od iskustava stanovnikâ Zapada. Teško nasleđe. Ne bagatelišući ovo iskustvo, kao i sve razlike tradicijâ, kulturâ i običajâ narodâ ubrajanih u SE, ne treba ipak omalovažavati njihovo izrazito zajedništvo – naročito na teritorijama nekadašnje Austro-Ugarske monarhije. Tragovi tog zajedništva lako se mogu zapaziti u arhitekturi, ali i u mentalitetu, kako na Balkanu, tako i u južnoj Poljskoj i Ukrajini, na teritorijama nekadašnje Galicije. * U XX veku disidenti su obično nastupali u ulozi arheologa prošlog vremena – Kiš je čak nazvao sebe „paleontologom, koji traži neznatne tragove jevrejskog naroda ostale posle njihovog genocida“. Ima li smisla govoriti još o SE, pošto sve zemlje, koje su smatrane nekada srednjoevropskim, sada pripadaju EU? – Srednja Evropa je uvek bila samo idejni projekat, kako je pisao Kundera, sudbinska zajednica. Sad, posle pada Berlinskog zida, ona traži da se poštuje njena posebnost, odnosno, smatra se varijantom ili vrstom čitavog kulturnog obrasca. Slično kao Severna ili Južna Evropa. Otuda ta druga Evropa. * Ovaj period je posebno bio traumatičan za nas (raspad Jugoslavije i bombardovanje Srbije). Vi pišete da je „ideja o SE za male narode šansa za izlazak iz izolacije, pogled na doživljaje svog naroda iz šire i bogatije perspektive“. To je veoma je lepo, ali Jugoslavija je tada, po rečima slovenačkog pisca Draga Jančara, predstavljala „najhaotičniji deo Evrope (…), konglomerat kultura, civilizacija, religija“? – Veoma cenim književnost Jančara, ali mislim da ovde greši. Ili, tačnije rečeno, njegovo mišljenje se ne odnosi više na sadašnje vreme. Jer, takav konglomerat kultura, civilizacija i religija je sada i cela Zapadna Evropa, u kojoj su migracije njenih stanovnika u druge krajeve sveta, a takođe nagli i masovni priliv imigranata, poljuljali nekadašnju ravnotežu i mnoge zemlje postavile pred ozbiljni izazov: kako pomiriti svoje sisteme vrednosti, običaje, zakone i kulturu sa onima koje imaju i praktikuju drugačije, npr. muslimani? Political correctess pokazuje ovde svoju suštinsku slabost. * Kad je reč o zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije, jedino je Slovenija u civilizacijskom pogledu predstavljala izuzetak. Rekli ste da globalizacija može da predstavlja izuzetnu šansu za procvat kultura koje su, dosad tretirane kao provincijske, gurnute na marginu. Kakvu šansu, kad da se žig provincijalizma teško uklanja? – Nisam siguran da li je Slovenija više evropska od Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Možda je bogatija, ali ništa, osim toga. Sve te zemlje su naslednice evropskih tradicija. Konačno, cela Austrougarska monarhija bila je mešavina mnogih kultura i religija. Takođe, ne verujem mnogo u žig provincionalizma. Ono što je ranije taj deo Evrope degradiralo, sad postaje njegova šansa. Jer, upravo, brižljivo negovan lokalni karakter: tradicije, običaji, a takođe, ne treba zaboraviti, ukusna kuhinja, postaju adut u uniformnom svetu. Upravo on budi čežnju za prošlošću, jača male društvene grupe i svuda predstavlja glavnu turističku atrakciju, što ne treba omalovažavati. Mnogo volim da putujem po tom veoma slikovitom delu Evrope. Ne zaboravite da sam se rodio i da i dalje živim u Galiciji, odnosno, u Krakovu, a moji preci potiču iz Mađarske. Dakle, SE je za mene rodna Evropa (Rodna Evropa, aluzija na naslov Miloševe knjige Rodzinna Europa koja je do ulaska Poljske u EU prevođena najčešće kao Druga Evropa). * „Primer bivše Jugoslavije ostaje strašan memento. On dokazuje da se perifernost lako može pretvoriti u kulturni izolacionizam, lažan ponos na sve što je domaće, što ne podleže spoljnim uticajima…“ Veoma ste dobro definisali to što se dogodilo i dalje traje u svim zemljama bivše Jugoslavije? – Teško mi je da govorim o političkim temama, jer se za te stvari ne osećam dovoljno kompetentan. Ali, ponešto znam o istoriji Srba, kako su, bežeći od Turaka, bili primorani dva puta da napuštaju svoju otadžbinu i idu na sever. Kasnije su morali da podnose vladavinu Habzburgâ. Za mene je veoma potresna ta istorija. Kao što dobro znate, u poljskoj tradiciji i u poljskoj književnosti snažno je istican martirološki siže, samosažaljevanje zbog okupiranih teritorija, proganjanja, ustanaka itd. Ali, mi smo bili pod okupacijom Rusije, Pruske i Austrije nešto više od sto godina, a Balkan, i Srbija na njemu, pod osmanskom imperijom pet stotina! A koliko je tu bilo ustanaka koje su osvajači krvavo gušili! Treba takođe dodati dominaciju islama u hrišćanskim zemljama. To poređenje je za mene bila poučna lekcija smernosti. Pa ipak, koliko mi je poznato iz poljskog iskustva, teške traume, koje nastaju iz sećanja na ropstvo, zaceljuju sporo, nikad ne potpuno. Lako je manipulisati njima. Sve opasnije, one mogu da postanu izvor nacionalizma, a čak šovinizma, želje za revanšom za pretrpljene nepravde, netrpeljivosti ili mržnje prema strancima. Nažalost, talas nacionalizma sada raste u celoj Evropi i celom svetu, ali i u SE. Zbog njenih istorijskih iskustava, lako može da se pretvori u cunami koji ruši sve pred sobom. Toga se najviše bojim, sećajući se rata u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je, i pored svih svojih nedostataka, jedino EU efikasan antidot za otrove nacionalizma, da daje izvesnu garanciju za mirnu koegzistanciju, ublažava stare zađevice, leči od stradalačkih stereotipa i može da predstavlja lekciju tolerancije. Samo da potraje što duže....

Motivisаn nаstojаnjem dа ukаžem nа grаditeljsku upornost Novosаđаnа, njihovu nesаvlаdivu ljudsku potrebu dа premoste prepreku i život učine lаkšim i sаdržаjnijim, njihovu vezаnost zа mesto, vreme i kontinuitet zаjedničkog življenjа nа ovim prostorimа, аli i dа podsetim nа zlа vremenа u kojimа su uništаvаni grаditeljski nаpori i rušeni mostovi, koji su bili i ostаli znаk, simbol i dušа Novog Sаdа, а posle višegodišnjih istrаživаnjа i upoznаvаnjа sа sаkupljenom grаđom iz domаćih i strаnih izvorа o premošćаvаnjimа plovnog tokа Dunаvа, posebno između Novog Sаdа i Petrovаrаdinа i njihove bliže okoline, sаčinio sаm prvobitni rukopis Splаv – skele – pontonski i stаlni mostovi, sа nаmerom dа – u okviru jednog štivа – prikаžem istorijаt premošćаvаnjа Dunаvа kroz vekove. Međutim, s obzirom nа obimnost i donekle nekoherentnost ili neujednаčenost delovа tekstа, а uvаžаvаjući i mišljenjа prijаteljа iz mostogrаditeljske struke, odustаo sаm od ovog prvobitnog konceptа, а potom obimаn rukopis rаzdvojio i kroz dаlje prerаde i odgovаrаjuće dopune uobličio u pet posebnih štivа: Splаv, Skele, Pontonski mostovi, Nаzivi zа Dunаv kroz vekove, Dunаvski mostovi. Knjigu Splаv izdаlа je Grаdskа bibliotekа u Novom Sаdu, а štаmpаo novosаdski „Prometej“ 2001. godine. U okviru jedne knjige, koju je 2002. godine izdаo „Prometej“, obrаđenа su dvа štivа: Novi Sаd nа Dunаvu – skele i pontonski mostovi 294–2001. Knjigu Dunаv – nаzivi reke kroz vekove, nа srpskom i engleskom jeziku, „Prometej“ je izdаo 2004. godine. Rukopis Dunаvski mostovi, oni rаniji, sаdаšnji i budući, čini 40 аutorskih tаbаkа i oko 150 ilustrаcijа. Izdаvаnjem i ove knjige zаokružuje se – kаo prilog grаđi – znаčаjnа temа o istorijаtu i nаčinimа premošćаvаnjа Dunаvа kroz vekove, а koliko mi je poznаto – s obzirom nа izvore i sаdržаj – ovo je kod nаs jedinstveno štivo. Rukopis se sаstoji iz sedаm delovа i, u okviru njih, 25 poglаvljа. Skoro u svim poglаvljimа imа nekih podаtаkа koji se prvi put objаvljuju, а isto tаko i nekih ilustrаcijа, skicа ili crtežа. Zbog složenosti mаterije, pojedinа poglаvljа su grupisаnа u odeljke, аli nа tаkаv nаčin dа predstаvljаju – koliko je to bilo moguće – zаokružene metodološke i stručne celine. U drugom delu podelа nа pojedinа poglаvljа učinjenа je nа hronološkoj osnovi, što nije bilo moguće u ostаlim delovimа, osim delimično u četvrtom i petom, u kojimа se govori o plаnirаnim novim mostovimа, mostovimа u grаdu i nа Kаnаlu DTD i mostovimа nа putevimа, kаo i dunаvskim mostovimа u nаšoj zemlji i plovnom toku Dunаvа. Tekst ne čine sаmo аktuelni mostovi nа Dunаvu nа dužini plovnog putа od 2.240 km, nа kome je pred krаj 2004. godine postojаlo 156 mostovа, ili prosečno po jedаn nа svаkih 14,3 kilometrа, nego i istorijаt grаđenjа mostovа, njihovog rušenjа i podizаnjа novih, mostovi u grаdu, nа kаnаlimа i putevimа u Vojvodini, kаo i oni nаjpoznаtiji kod nаs i u svetu – drveni i kаmeni mostovi i аkvаdukti. Nа krаju su poglаvljа sа 70 zаnimljivih pričа o mostovimа i аktuelni međunаrodni pregled koji se odnosi nа Dunаv i koridore VII i X. U krаćim poglаvljimа dаt je rezime o novosаdskim mostovimа od 1883. do 2005. godine, spisаk grаdonаčelnikа u vreme grаdnje i otvаrаnjа novosаdskih mostovа od 1883. do 2005, putevi – pruge – mostovi zаtečeni 1918. godine pri stvаrаnju prve južnoslovenske držаve, dok je nа početku rukopisа dаto 12 podnаslovа uvodnog sаdržаjа. Kod ovаko složenog i obimnog rukopisа rаzmišljаo sаm i o nаpuštаnju VI delа (drveni i kаmeni mostovi i аkvаdukti), kаko bi ovаj deo, uz određenа proširenjа, bio uobličen kаo posebno štivo, аli sаm od togа odustаo. Drveni i kаmeni mostovi, o kojimа se ovde govori, kаo i brojni drugi koji nisu pomenuti, kаko oni koji su dočekаli nаše dаne u izvornom ili izmenjenom obliku, tаko i oni koji su nestаli – porušeni ljudskom rukom ili uništeni zubom vremenа, znаčаjni su zа istoriju mostogrаdnje, а nаročito kаd se imа u vidu vreme i uslovi u kojimа su nаstаjаli i stаnje ondаšnje tehnike grаđenjа. Pа i u tim uslovimа stvorenа su grаndioznа delа mostogrаdnje u prošlosti, kаdа se nije znаlo zа beton i čelik, kаdа su jedini mаterijаli zа grаđenje stаmenih konstrukcijа bili drvo i kаmen, а njihovo stvаrаnje imаlo osnovu u trаdicionаlnom nаčinu grаdnje i intuicije grаditeljа. Oni su dostojni svedoci vremenа kаdа se drugаčije živelo, mislilo i rаdilo. Pored osnovne nаmene dа sаvlаdаju prepreku, oni su imаli znаčаjnu ulogu u svаkodnevnom čovekovom životu. Nа njimа su postojаle pitoreskne stаmbene zgrаde, trgovinske prodаvnice i zаnаtske rаdionice, odvijаle se životne rаdosti u susretimа mesnog i okolnog stаnovništvа, а neposredno uz njih dešаvаlа su se zbivаnjа kojа život znаče – nicаlа su trgovištа, nаstаjаle utvrde, nаseljа i grаdovi. Nа mnogim trаdicionаlnim rečnim prelаzimа, koji su se ukrštаli sа kopnenim putevimа, drvene ili kаmene mostove vremenom su zаmenili pontonski mostovi, а rаzvitkom sаobrаćаjа sаvremeni metаlni ili betonski mostovi. Međutim, nа njimа nemа one tаko kаrаkteristične i jedinstvene živosti kаkvа je postojаlа nа stаrim kаmenim i pontonskim mostovimа ili obаlskim pristаnimа, jer dаnаs se preko mostа prelаzi u žurbi, а dа pešаk ili vozаč kаtkаd i ne primete dа su bili nа njemu. Inаče, prvi utrti putevi, koji su svoj sаobrаćаjni znаčаj zаdržаli kroz čitаvu istoriju, išli su nаjkrаćim prаvcimа i te prаvce su uglаvnom zаdržаli i kаsniji putevi, pа i dаnаšnje nаjvаžnije sаobrаćаjnice (kаo što je slučаj koridorа 10), uglаvnom zbog pogodnih mestа zа premošćаvаnjа vodotokа ili sаvlаdаvаnje reljefnih preprekа. Zаto se mostovi smаtrаju nаjvаžnijim delovimа putevа, jer služe zа premošćаvаnje sаmo nа nekim mestimа, kojа imаju veliku privlаčnu silu i zbog togа se premа njimа i orijentišu vаžni putevi. I pored togа što su mostovi još od iskonskih vremenа bili inspirаcijа romаntičаrа i pisаcа, pesnikа i književnikа, slikаrа, od pećinskog čovekа do nаših dаnа, ipаk su veomа oskudni izvori o istorijаtu mostogrаdnje. Poveći je broj publikаcijа o izgrаdnji nekog mostа, ili više njih (sаmo iz Biblioteke Mаtice srpske imаmo listing od preko 90 nаslovа), аli to su uglаvnom, izuzimаjući stručne inženjerske rаdove, prepаkovаni idejni ili glаvni projekti i nаjopštiji opisi o njimа. Isto tаko, bogаtа istorijа grаđenjа mostovа mаrginаlno je obrаđenа u istorijаtimа аrhitekture, iаko imа i te kаko znаčаjno mesto u evoluciji grаđenjа, u grаditeljskom nаsleđu prošlosti jednog nаrodа ili epohe, а nаši prostori bogаti su tim nаsleđem duhа i umećа ljudske smelosti. * Ovаj rukopis nije se mogаo ostvаriti bez svesrdne pomoći u toku sаkupljаnjа obimne grаđe i zаto mi je prijаtnа dužnost dа se zаhvаlim: Dunаvskoj komisiji u Budimpešti, Međunаrodnom društvu zа mostove (IABSE), Međunаrodnom nаučnom forumu „Dunаv – rekа sаrаdnje“ u Beogrаdu, Biblioteci Mаtice srpske, Muzeju Vojvodine, Ahrivu Vojvodine, Istorijskom аrhivu Novog Sаdа, Muzeju Novog Sаdа, urbаnističkim zаvodimа Novog Sаdа i Vojvodine, Zаvodu zа izgrаdnju Novog Sаdа, Rečnoj kаpetаniji Novog Sаdа, Uprаvi zа sаobrаćаj Grаdа Novog Sаdа, Mostogrаdnji – Beogrаd, Eurogаrdiju – Novi Sаd. Isto tаko, zаhvаljujem se prof. dr Brаtislаvu Stipаniću nа dаtim sugestijаmа, publikаcijаmа i ilustrаcijаmа, Bori Mirosаvljeviću zа fotogrаfije mostovа, diplomirаnim inženjerimа – Ivаnu Mаmužiću, Arsenu Pribiću, Aleksаndru Milovаnovu i Rаdivoju Terzinu zа dаte mаterijаle i povremene stručne konsultаcije. Zаhvаlаn sаm i Zorаnu Kolundžiji, mom stаrom izdаvаču i Predrаgu Rаjiću, lektoru i korektoru.

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Ova knjiga će vam pomoći da naučite programiranje – i da pri tom uživate. Računari su svuda oko nas, skoro u svakom aspektu našeg života, ipak većina nas u stvari ne shvata kako oni funkcionišu, niti znamo kako da ih nateramo da rade za nas. Pošto se svet sve više oslanja na računare, umeće programiranja će biti bitno za svakoga, ne samo za profesionalne softverske inženjere i programere. Pomoću ove knjige izgradićete osnove programiranja koje će vas pripremiti za postizanje svih vaših programerskih ciljeva. Ako želite da postanete programer profesionalnog softvera, treba da naučite kako efikasnije da komunicirate sa programerima, a ako ste prosto radoznali da saznate kako programiranje funkcioniše, ova knjiga je odličan prvi korak koji će vam pomoći da to postignete. Učenje programiranja će i dalje biti teško, ali će biti moguće – a nadamo se da može da bude zabavno, a ne frustrirajuće. SADRŽAJ Uvod Zašto sam napisao ovu knjigu 1 Zašto bi trebalo da pročitate ovu knjigu 3 Vaš projekat 3 1 „Hello, World!” pisanje prvog programa 5 Biranje tekst editora 5 Osnovne funkcije 6 Biranje 8 Sublime Text 9 TextMate 9 Notepad++ 9 Gedit 9 Vim 10 Eclipse 10 IntelliJ 11 Xcode 11 Visual Studio 11 Napravite direktorijum za projekat 12 Počnite od malog: napravite fajl za testiranje 12 Kako HTML i JavaScript sarađuju u pretraživaču 13 Značaj malih promena 15 Gradite na svom uspehu 17 Referencirajte svoj JavaScript u fajlu manifest.json 20 Neka radi! 20 Veča moč, veča odgovornost 21 Rezime 21 2 Kako softver radi 23 Šta je to „softver”? 23 Životni ciklus softvera 24 Izvorni kod - tu sve počinje 25 Skup instrukcija 25 Programski jezici 26 Od izvornog koda do nula i jedinica 31 Prevedeni i interpretirani jezici: kada izvorni kod postaje binaran? 31 Izvršno okruženje 32 Izvršavanje u procesoru 34 Ulaz i izlaz 34 Korisniji softver (za višekratnu upotrebu), pomoću ulaza 34 Odakle ulaz stiže? 35 Kako softver pribavlja ulaz 36 Vrste izlaza 36 Đubre ušlo, đubre izašlo 37 Stanje 38 Dodavanje stanja u Kittenbook 39 Memorija i promenljive 41 Promenljive 41 Skladištenje promenljive 42 Konačan resurs 44 Curenje memorije 44 Rezime 45 3 Upoznavanje računara 47 Vaš računar je glup 47 Vaš računar je čaroban 48 Stajanje na ramenima džinova 48 Unutrašnjost računara 48 Procesor 48 Kratkoročna memorija 49 Dugoročna memorija 49 Korišćenje računara 50 Sistem fajlova 50 Komandna linija: preuzimanje kontrole 52 Rezime 62 4 Alatke za izgradnju 63 Automatizujte (skoro) sve 63 Instalirajte Node 64 Instalirajte Grunt 66 Softver koji pomaže da se pravi softver 69 Izbegavanje grešaka 70 Raditi brže 70 Zadaci koje treba automatizovati 71 Prevođenje 71 Testiranje 71 Pakovanje 72 Postavljanje 72 Izgradite svoju vlastitu izgradnju 73 Gruntfile.js 73 Dodatni moduli za Grunt 73 Učitavanje dodatnih modula za Grunt 76 Registrovanje zadataka 76 Pazite ovo! 78 Rezime 80 5 Tipovi podataka, strukture podataka, baze podataka 83 Tipovi podataka 83 Zašto postoje različiti tipovi podataka 84 Osnovni tipovi podataka 84 Složeni tipovi podataka 89 Dinamički i statički tipizirani jezici 96 Strukture podataka 96 Skup 99 Stek 99 Stablo 100 Graf 101 Kako izabrati efikasnu strukturu podataka 104 Baze podataka 104 Dugotrajno (postojano) skladištenje 104 Relacione baze podataka 104 Kratak uvod u SQL 106 Rezime 107 6 Regularni izrazi 109 Ctrl+F na steroidima: traženje uzoraka 109 Upotreba regularnih izraza u JavaScriptu 110 Ponavljanje 111 Specijalni znakovi i izlazne sekvence 112 {1,10}: pravite vlastite super moći 113 Upariti bilo šta, tačka 114 Ne budite gramzivi 114 Uglaste zagrade od [A-Za-z] 115 Liste znakova 115 Rasponi 115 Negacija 116 Šablon za brojeve telefona 116 Treba mi s 119 Prečice za uglaste zagrade 119 Ograničenja 121 Hvatanje oznake 124 Napredno traženje i zamena 125 Početak i kraj (reda) 126 Indikatori 126 Global 126 Ignore Case 126 Multiline 127 Da li ćete ikad koristiti Regex? 127 grep 127 Menjanje koda 127 Provera ispravnosti 128 Izdvajanje podataka 128 Rezime 129 7 if, for, vvhile i when 131 Operatori 131 Operatori poređenja 131 Logički operatori 132 Unarni operatori 134 Binarni operatori 134 Ternarni operatori 136 Istinitost 139 „Sintaksne poslastice” 140 Petlja nad nizom 142 Petlja nad slikama 142 Ugnežđene petlje 143 Potreban vam je prekid 143 Beskonačne petlje 145 Još jedan prekid 146 Ako ne znate kada da stanete 146 VVhen 147 Događaji 147 Osluškivači 147 Cron zadaci 148 Vremensko odlaganje 149 Catch kada nešto nije u redu 150 Pisanje robustnog koda 151 Rezime 151 8 Funkcije i metodi 153 Struktura funkcije 153 Definicija 154 Pozivanje 154 Argumenti 155 Stek poziva 157 Enkapsuliranje koda 158 Uradi jednu stvar kako treba 158 Podeli pa vladaj 159 Mesto za svaku stvar i svaka stvar na svom mestu Višekratno koriščenje koda 163 Rešavanje opšteg problema 163 Uraditi više sa manje 163 Ne ponavljaj se 165 Opseg 166 Globalne promenljive 167 Lokalne promenljive 168 Kako se promenljive traže 168 Rezime 171 9 Programski standardi 173 Konvencije kodiranja 173 Određivanje standarda 174 Hakerisati ili ne hakerisati 174 Platiti na mostu ili na ćupriji 175 Pisanje održivog koda 175 Formatiranje koda 176 Neka bude konzistentno 177 Beline 178 Neće se desiti samo: uvedite pravila 178 Upotreba tuđeg rada 180 Radite brže 180 Softver otvorenog koda 181 Napravila zajednica 181 Kada da pravite sami 182 Oprobana praksa 182 Dokumentacija 182 Planiranje 183 Testiranje 183 Rezime 183 10 Dokumentacija 185 Dokumentovati nameru 186 Samodokumentovan kod 186 Ne dokumentujte ono što je oćigledno 189 Opasnost od zastarele dokumentacije 190 Pronalaženje grešaka uz pomoć dokumentacije 191 Dokumentujte za sebe 191 Koliko dobro pamtite? 191 Dokumentujte da biste ućili 192 Dokumentacija van komentara 192 Dokumentacija za druge 196 Dokumentujte svoje odluke 196 Dokumentujte svoje resurse 197 Dokumentacija kao lekcija 197 Rezime 198 11 Planiranje 199 Razmišljajte pre nego što gradite 199 Napravite specifikaciju 200 Projektovanje arhitekture 200 Crtanje dijagrama 201 Pokušajte da oborite svoj sistem 202 Iterativno planiranje 203 Projektujte proširivanje 203 Koji su vaši prioriteti? 204 Doživljaj korisnika 204 Performanse 204 Bezbednost 205 Skalabilnost 205 Rokovi 205 Kompromisi 206 Utvrdite i postavite ograničenja 206 Saznajte šta možete i šta ne možete 206 Rezime 207 12 Testiranje i otklanjanje grešaka 209 Ručno testiranje 209 Testirajte dok radite 210 Probajte nešto ludo 210 Jedite vlastitu pseču hranu 211 Automatizovano testiranje 211 Jedinično testiranje 212 Napravite testove za kittenbook 215 Velika greška! 218 Špijuni kao mi 219 Integraciono testiranje 221 Hvatajte probleme što pre 222 Otklanjanje grešaka 222 Poruke o greškama 223 Evidencije 224 Tačke prekida 224 Inspekcija, osmatranje i konzola 228 Koračanje kroz kod 229 Stek poziva 231 Pronađite osnovni uzrok 231 Kodirajte, testirajte, otklanjajte greške, pa opet 231 Rezime 232 13 Naučite da pecate: kako da steknete znanje programiranja za ceo život 233 Kako se traži 234 Biranje pravih izraza 235 Tražite unazad 236 Prepoznavanje kvalitetnih resursa 236 Lični blogovi: skrivene dragocenosti 237 Gde, kada i kako postavljati programerska pitanja 237 Gde 237 Kada 240 Kako 241 Učite tako da podučavate 241 Rezime 242 14 Gradite svoje veštine 243 Napravite vlastiti kittenbook 243 Preoblikujte Facebook 243 Dodajte novu funkcionalnost 244 Podelite vašu verziju Kittenbooka 245 Smislite vlastiti projekat 246 Rešite vlastiti problem 246 Budite ambiciozni 246 Tražite pomoč, pružajte pomoč 247 Projekti otvorenog koda 247 GitHub 247 Pronalaženje projekta 248 Različiti načini na koje možete da date svoj doprinos 248 Napravite vlastiti projekat 249 Besplatno onlajn obrazovanje 249 Project Euler 249 Udacity 250 Coursera 250 codecademy 251 Khan Academy 251 Obučavanje 251 Plaćeno obrazovanje 252 Pročitajte knjigu 252 Udacity i Coursera 252 Treehouse 253 Rezime 253 15 Napredne teme 255 Kontrola verzija 255 Zašto da se koristi kontrola verzija? 256 Rad u timu 257 Subversion 260 Git 260 00P (objektno orijentisano programiranje) 265 Klase 266 Nasleđivanje 266 Primerci 267 Uzorci za projektovanje 268 PubSub 268 Mediator 269 Singleton 270 Rezime 270 Glosar 273 Indeks 293 Naslov: Naučite programiranje Izdavač: CET Strana: 336 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-7991-382-1

Priče iz Drugog rata „Priče iz Drugog rata je zbirka 30 stripova Aleksandra Zografa koja iz specifičnih perspektiva osvetljava zbivanja tokom Drugog svetskog rata u Srbiji, ali i širom sveta: od Banata i Bavarske, preko Bora i Minhena, do Rima i San Franciska. Kao i mnogo puta do sada, autor je svoje pričao otkrivao iz privatnih beležnica, pisama i razglednica koje je nalazio kod prodavca na buvljim pijacama, praveći zatim od tog materijala nezaboravna strip dela. Zbirku otvara verovatno najpotresniji strip – Pisma Hilde Dajč – o sudbini 20-godišnje jevrejske studentkinje arhitekture i bolničke volonterke, koja je 1942. stradala u kamionu dušegupki na putu iz logora Sajmište ka masovnoj grobnici u Jajincima. Strip O borskoj beležnici bavi se životom mađarskog pesnika Mikloša Radnotija na prinudnom radu u rudnicima na istoku Srbije. Na selima u zimske večeri pevaju se nove pesme čiji je repertoar vrlo bogat govori o Politikinoj reportaži iz zime ’41. o onome što ćemo kasnije upoznati kao novokomponovanu narodnu muziku. Događaji iz najstarijeg srpskog dnevnika su tema i stripa 6. 4. 1941. Tmurna ratna svakodnevica opisana je i kroz priče o novinama Ilustrovana nedelja, koje su izlazile pod mađarskoj okupacijom u Novom Sadu, ili o Novom vremenu u Beogradu, partizanskim listovima Put slobodi i Pioniri, nemačkom Signalu, ali i stripovima kao što su Beležnica jednog skauta ili čak Ratni dani u Bavarskoj. Saobraćajni test je nastao iz beležnice Proveri samog sebe namenjene vozačima kamiona Trećeg rajha. Pančevo 22. 04. 1941. bavi se monstruoznim nacističkim streljanjem civila u ovom gradu koje je autor rekonstruisao po jednoj VHS reportaži sa nemačke televizije iz ’97, a Mreže su posvećene zbirci poezije Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, koju je beogradski nadrealista Milan Dedinac objavio 1947, nakon povratka iz konc logora u Šleskoj. Zaboravljeni pesnik skida prašinu sa uspomene na Radomira Prodanovića, a Beleške iz Amerike bave se impresijama Vladimira Dedijera sa konferencije UN-a u San Francisku proleća ’45. godine. I-38 potiče iz arhive Gestapoa, a reč je o tragičnoj sudbini mladog časovničara Aleksandra Ignjatovića, koji je svom šefu rekao: „Vi ćete izgubiti ovaj rat.“ Taj folksdojčer ga je onda prijavio policiji kojoj je naš junak od reči do reči sve to i ponovio: „Vi ćete izgubiti ovaj rat, a sada se pravite važni!“ Petodelna Radoslavljeva priča dostojna je filmske ekranizacije na kojoj bi joj pozavideo i Forest Gamp. Taj hrabri štamparski radnik, fudbaler, trgovac, avanturista, vojnik, konobar i spasilac opisivao je svoj put od 1915. sve do 1944. godine, kada se zapis o njegovom uzbudljivom životu prekida na pola rečenice: „Otac mi je govorio: sine, pomogni drugome, i eto, ja sam uvek tako činio, pomagao sam, udelim i siromahu, razume se, ako im...“ Najpoznatiji istorijski događaj prošlog veka dugo je već jedna od centralnih tema u Zografovom opusu, sagledan kroz živote i iskustva pojedinaca koje „zvanična istoriografija nije primećivala“. Naglašavajući kako „crta čoveka koji se suprotstavlja“, on kaže da da se Drugim svetskim ratom bavi jer (i dalje) živimo u društvu koje neprestano zaboravlja ili izvrće svoju prošlost. „Rat 90-ih je nastao zato što se nije do kraja razumelo šta nam se događalo 40-ih. Ideologija, i prećutkivanje istine zbog ideologije, čine da ljudi, čim im se ukaže prilika, počnu da se biju. Tako nastaju mržnja, podvojenost… i na kraju rat. Bez obzira da li u Jugoslaviji, Vijetnamu ili Ukrajini.“ Pored stripova, u knjizi se nalaze i dva posebna teksta. U uvodnom Zograf pojašnjava svoje motive i autorsku poziciju, dok u eseju Mala porodična istorija rekonstruiše važne i više nego neobične događaje iz života članova svoje porodice tokom ratnih godina, ističući to kao lični razlog koji ga dodatno podstiče da se uporno vraća ovoj temi." Prikaži više

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Autor - osoba Vitorović, Danilo Naslov Angelos / Danilo Vitorović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. Vitorović : S. Mašić, 1970 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 92 str. ; 16 cm Zbirka Nezavisno izdanje ; 5 „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG73 (N) tags: avangarda, neoavangarda, postmoderna, dizajn, mixed media, opasne slike petar volk...

Odlično stanje Priča o internetu How the Web Was Born The Story of the World Wide Web James Gillies and Robert Cailliau The first book-length account of the origins of the World Wide Web Co-written by Robert Cailliau, one of the pioneers of the Web Contains interviews with the key players in the story Part of the March 2000 Popular Science promotion How the Web was Born: The Story of the World Wide Web by James Gillies (Author), Robert Cailliau (Author) In 1994, a computer program called the Mosaic browser transformed the Internet from an academic tool into a telecommunications revolution. Now a household name, the World Wide Web is a prominent fixture in the modern communications landscape, with tens of thousands of servers providing information to millions of users. Few people, however, realize that the Web was born at CERN, the European Laboratory for Particle Physics in Geneva, and that it was invented by an Englishman, Tim Berners-Lee. Offering its readers an unprecedented `insider`s` perspective, this new book was co-written by two CERN employees--one of whom, Robert Cailliau, was among the Web`s pioneers. It tells how the idea for the Web came about at CERN, how it was developed, and how it was eventually handed over at no charge for the rest of the world to use. The first book-length account of the Web`s development, How the Web was Born draws upon several interviews with the key players in this amazing story. This compelling and highly topical book is certain to interest all general readers with a taste for the Web or the Internet, as well as students and teachers of computing, technology, and applied science. Internet[1] je svetski sistem umreženih računarskih mreža koji je transformisao način na koji funkcionišu komunikacioni sistemi. Počeci interneta se vežu za stvaranje ARPANET-a, 1969. godine, mreže računara pod kontrolom Ministarstva odbrane SAD. Danas, internet povezuje milijarde računara širom sveta na jedan nehijerarhijski način. Internet je proizvod spoja medija, računara i telekomunikacija. Međutim, internet nije samo proizvod tehnološkog napretka, nego takođe društvenih i političkih procesa, uključujući naučnu zajednicu, politiku i vojsku. Od svojih korjena kao jedno neindustrijsko i neposlovno okruženje vezano za naučnu zajednicu, internet se vrlo brzo proširio na svet trgovine i poslovanja. Ipak, bilo je potrebno skoro 30 godina da se internet nametne kao tehnološka inovacija koja konstantno transformiše društvo i ekonomiju. Internet je javno dostupna globalna paketna podatkovna mreža koja povezuje računare i računarske mreže korištenjem internet protokola (IP). To je `mreža svih mreža` koja se sastoji od milijuna kućnih, akademskih, poslovnih i vladinih mreža koje međusobno razmjenjuju informacije i usluge kao što su elektronska pošta, chat i prijenos datoteka te povezane stranice i dokumente World Wide Weba. Pojam internet znači mreža unutar mreže, ili internkonekcija između više računara. Internet je globalna mreža. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i time čine ovu strukturu. Broj računara na internetu se trenutno procenjuje na oko 150.000.000.000. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista. Prenošenje instrukcija između računskih mašina se prvi put desilo 1940. godine kada je George Stibitz iskoristio TTY, odnosno tele-mašinu za kucanje, pomoću koje je poslao instrukcije sa njegovog Model K iz Darthmouth univerziteta u Nju Hempširu na njegom `Complex Number Calculator`-u u Njujorku, te također primio rezultate istim putem. Tek 1964. godine, istraživali sa Dartmoutha su izumili glavnu mašinu sa dijeljenim vremenom sa priključenim terminalima. U osnovi terminali su iskorištavali resurse glavnog računara, te pomoću glavnog računara na kojeg su prikopčani dobijali rezultate natrag na terminal. Već od prvih dana pa sve do danas, Internet je proslavio mnogo `rođendana`, ali koji je pravi teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kad je dr. Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o packet-swiching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rođenja Interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja će preživeti nuklearni napad. Sedamdesete godine donele su nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživački projekt. Godine 1969. godine Univerzitet Kalifornija u Los Angelesu, SRI u Stanfordu, Univerzitet Kalifornije u Santa Barbari te Univerzitet Utaha su bili prikopčani na ARPANet mrežu koja je koristila 50 kbit/s mrežna kola. ARPANet je ustvari preteča današnjeg Interneta, iako je bila puno ograničenija nego globalna mreža – Internet, ipak je bila prva mreža takve vrste. Kasnije će se tehnologija sve više razvijati te prerasti u današnju mrežu kakvu poznajemo. Internet je globalno dostupna mreža koju čini više međusobno povezanih manjih i većih mreža koje komuniciraju pomoću Internet Protokola (IP), a koji su povezani bakrenim kablovima, optičkim kablovima i drugim. Prva Internet mreža je stvorena 1. januara 1983, što se smatra i stvaranjem Interneta kada je Američka Nacionalna Naučna Fondacija ((en)) (NSF) napravio univerzitetsku mrežu koja će kasnije postati NSFNet. Brz razvoj Interneta je pomogla mogućnost TCP/IP-a (Internet protokola) da radi preko već postojećih mreža i komunikacija (kao što su telefonske žice itd). Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi. Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a 1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno primitivni Netvork Kontrol Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža računara. Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao: `Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti fleksibilan kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju`. Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio «neverne tome» da se NCP može isključiti po želji. Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983. godine, tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi računari koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su već nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom. Prvo predstavljanje javnosti je doživio 1990-tih godina. U augustu 1991 CERN u Švicarskoj je predstavio veb sajt, dok je već prije tri godine Tim Berners-Lee počeo stvaranje HTML, HTTP te prve web stranice na CERN-u u Švicarskoj. Nacionalni Centar za `Supercomputing Applications` je objavio Mosaic web preglednik, a 1994 godine se povećava interes javnosti za Internet koji je do sad bio isključivo akademsko/tehničke prirode. Internet je sve više uzimao maha, tako da je 1990-tih integrisao većinu tadašnjih postojećih javnih računarskih mreža, što je ostvareno najviše zahvaljujući nedostatku mjerodavne centralne administracije što je omogućilo nesmetan rast mreže, kao i prilično slobodnu prirodu Interneta i njegovih protokola. Do juna 2008 oko 1,46 milijardi ljudi koristi Internet u čitavom svijetu.[2] `Internet` ili `internet`[uredi | uredi kod] U srpskohrvatskom je bilo dosta rasprave piše li se riječ `internet` velikim ili malim početnim slovom. Odgovor glasi: i jedno i drugo. Naime, `internet` je naziv za bilo koju mrežu koja koristi IP. Ta mreža može biti samo u jednoj zgradi ili se prostirati cijelim svijetom, ali biti potpuno odvojena od svih ostalih mreža. S druge strane, riječ `Internet` označava ime mreže: globalne, javno dostupne mreže koja se sastoji od međusobno povezanog mnoštva drugih mreža. No nisu svi interneti povezani u Internet. Postoje privatne, specijalizirane mreže koje su zasnovane na IP, ali nisu povezane u Internet. Također, lako se može zamisliti, pa i očekivati, da će u budućnosti postojati i druge mreže, odvojene od današnjeg Interneta ili zasnovane na drugim protokolima. Zato, kad govorimo o globalnoj, javnoj mreži koja nas danas povezuje, ispravno je pisati `Internet` jer je to naziv mreže, dok je svaka druga, izolirana (privatna) mreža koja koristi IP, bez obzira kako ju vlasnik zvao, istovremeno i `internet`. Internet Pristup internetu[uredi | uredi kod] Internet kao globalna svjetska mreža nema cenzuru i nema prepreka. Dostupna je na svakom djeliću planete Zemlje, naravno, uz odgovarajuću opremu. Da bi pristupili ovoj mreži moramo imati jedan od sistema za komunikaciju kao što su: Analogna telefonska linija ISDN ADSL kablovski bežični satelitski Analogna telefonska linija[uredi | uredi kod] Ovaj sistem podrazumijeva infrastrukturu javne komutirane telefonske mreže (PTNS-Public Telephon Network System) ili jednostavnije rečeno upredenu paricu do telefonske centrale kakvu imaju gotovo svako domaćinstvo. Ovim sistemom se, kroz spojne vodove, vrši prenos analognih signala (prvobitno namijenjeno isključivo za govorne informacije) u vrlo uskom spektru od 400 do 4000 Hz što je sasvim dovoljno za prenos govora. Ako se između računara i ovakve linije postavi uređaj koji će vršiti konverziju digitalnih u analogne signale i obrnuto modem moguće je ostvariti uvezivanje računara sa brzinom prenosa do 56 kbps. (Teoretski 64 kbps). ISDN[uredi | uredi kod] Ovaj sistem također koristi upredenu paricu kao fizički prenosnik digitalnih signala a opseg je proširen i uključuje dva analogna kanala tako da su brzine do 128 kbps. Naziv je dobio kao skraćenica engleskog termina Integrated System of Digitaly Network. Prenos podataka kroz spojne vodove je digitalni. ADSL[uredi | uredi kod] Kao varijanta DSL (Digitaly Subscriber Line) ili u slobodnom prevodu digitalna pretplatnička linija koristi osobinu uvezivanja više `kanala` od po 64 kbps u željenu (bolje rečeno plaćenu) širinu prenosa. Oznaka ADSL znači da je protok informacja asimetričan tj prema potrebi količina dolaznih informacija (Download) sa servera prema klijentu se uvećava na račun odlaznih (Upload)količina bita. Komunikacija kroz spojne vodove je digitalna. Kablovski internet[uredi | uredi kod] U naseljenim mjestima gdje je uspostavljen sistem tzv. kablovske televizije moguće je ostvariti istim vodovima prenos podataka i konekcija na internet. Ovaj sistem ima veoma veliku propusnu širinu podataka koja ide i do 1 Gbps. Veoma često se koristi jedini problem je što brzina prenosa direktno ovisi o broju korisnika (pretplatnicima) Bežični internet[uredi | uredi kod] Iako termin možda nije najadekvatniji uspostavljen je prema originalnoj engleskoj verziji Wireless. Danas se koristi više različitih varijanti a najčešće komunikacije na ultra visokim frekvencijama od 2,4 i 5 GHz. Zbog osobina prostiranja ove vrste talasa (pravolinijski i ne prolaze niti se odbijaju od fizičke prepreke) ograničenja su velika: mora postojati optička vidljivost između antena pristupne stanice i korisnika a daljina se kreće do nekoliko kilometara. Brzine koje se mogu postići na ovim frekvencijama su velike i kreću se od 2 Mbps do 54 Mbps. Satelitski internet[uredi | uredi kod] Iako najskuplji sistem ipak predstavlja najpouzdaniji i najbrži sistem za prenos podataka pa tako i za pristup internetu. Kao posrednik u komunikaciji koristi se geostacionarni satelit pozicioniran na visini od oko 35000 km iznad zemlje. Pošto se kreće ugaonom brzinom identičnoj brzini rotacije Zemlje to je njegov položaj u odnosu na određeni prostor na Zemlji uvijek isti. Prostor koji je pokriven signalom satelita naziva se `Footprint`. Tehnologija[uredi | uredi kod] Protokoli[uredi | uredi kod] Komunikacionu infrastrukturu Interneta čine njegova hardverska komponenta i sistem softverskih slojeva koji kontrolišu različite aspekte te arhitekture. I dok se hardver često može koristiti da podrži druge softverske sisteme, dizajn i strogi proces standardizacije softverske arhitekture odlikuju Internet i pružaju temelj za njegovu skalabilnost i uspeh. Odgovornost za dizajn internetskih softverskih sistema je preneta Grupi za internet inženjering (Internet Engineering Task Force (IETF). IETF vodi radne grupe da postavljanje standarda o različitim aspektima Interenet arhitekture, otvorene za svakog pojedinca. Rezultati diskusija i konačni standardi se objavljuju u nizu radova, koji se svaki zove Zahtev za komentar (Request for Comments (RFC)) i dostupni su besplatno na veb-sajtu IETF. Glavni metodi umrežavanja koji omogućavaju Internet se sadrže u specijalnim zahtevima za komentare, koji čine internet standarde. Drugi manje rigorozni dokumenti su čisto informativni, eksperimentalni ili istorijski ili dokumentuju najbolje trenutne prakse u implementaciji internet tehnologija. Usluge[uredi | uredi kod] Najpoznatije usluge za na Internetu su: World Wide Web - koristi HTTP za prijenos web stranica napisanih u HTML-u - to je noviji servis, ali i najbrže rastući, često se pogrešno koristi kao sinonim Internet razgovor ili čavrljanje (chat) - koji može biti komunikacija glasom (oba računala trebaju imati zvučne kartice, mikrofone i zvučnike/slušalice) ili pismena komunikacija - primjeri su IRC, ICQ i u zadnje vrijeme sve popularniji Skype elektronička pošta - koristi POP, SMTP i druge protokole, jedna od prvih usluga na Internetu prijenos datoteka - uz standardni FTP danas se sve više koristi peer to peer protokoli Usenet - mreža namijenjena razmjeni poruka u interesnim grupama World Wide Web[uredi | uredi kod] Ovaj NeXT računar je koristio Tim Berners-Lee na CERN institutu. To je bio prvi veb server. Mnogi ljudi sinonimno koriste termine Internet i World Wide Web, ili samo Web, mada ta dva termina nisu sinonimi. World Wide Web je samo jedan od stotina servisa koji se koriste na Internetu. Web je globalni set dokumenata, slika i drugih resursa, logički međusobno povezanih hiperlinkovima i referenciranih sa uniformnim resursnim identifikatorima (URI). Ovi identifikatori simbolično identifikuju servise, servere, i druge baze podataka, i dokumente i resurce koje oni mogu da pruže. Hipertekst transfer protokol (HTTP) je glavni pristupni protokol na mreži. Veb servisi isto tako koriste HTTP za omogućavanje komunikacije između softverskih sistema da bi se delila i razmenjivala poslovna logika i podaci. World Wide Web pretraživači, kao što su Majkrosoft Internet Explorer, Mozilla Firefox, Opera, Aplov Safari, i Google Chrome, omogućavaju korisnicima da navigiraju sa jedne veb stranice na drugu putem hiperlinkova koji su ugrađeni u dokumente. Ti dokumenti isto tako mogu da sadrže bilo koju kombinaciju računarskih podataka, uključujući grafiku, zvuk, tekst, video, multimedijski i interaktivni kontent koji je dostupan dok je korisnik u interakciji sa stranicom. Skriptovanje na strani klijenta može da obuhvati animacije, igra, poslovne aplikacije i naučne demonstracije. Putem Internet pretraga vođenih ključnim rečima koristeći pretraživače poput Yahoo! i Google, korisnici širom sveta imaju lak, momentalni pristup ogromnim i raznovrsnim količinama onlajn informacija. U poređenju sa štampanim medijima, knjigama, enciklopedijama i tradicionalnim bibliotekama, World Wide Web je omogućio decentralizaciju informacije velih razmera. Veb je isto tako omogućio pojedincima i organizacijama da objavljuju ideje i informacije za potencijalno veliki auditorijum onlajn sa znatno redokovanim troškovima i vremenom kašnjenja. Objavljivanje veb strane, bloga, ili pravljenje vebsajta obuhvata mali inicijalni trošak i mnogi besplatni servisi su dostupni. Međutim, objavljivanje i održavanje velikih, profesionalnih veb sajtova sa atraktivnim, raznovrsnim i aktuelnim informacijama je još uvek teška i skupa propozicija. Mnoge osobe i neke kompanije i grupe koriste veb logove ili blogove, koje se uglavnom koriste kao onlajn dnevnici koji se lako održavaju. Neke komercijalne organizacije motivišu osoblje da komuniciraju savete u oblastima u kojima su specijalizovani jer smatraju da će posetioci biti impresionirani ekspertnim znanjem i slobodnim informacijama, te da će ih to privući datoj korporaciji. Jedan primer takve prakse je Majkrosoft, čiji programeri objavljuju svoje lične blogove da bi podstakli javni interest u njivov rad. Kolekcije ličnih veb stranica koji objavljuju veliki provajderi su i dalje popularne, i postaju sve sofisticiranije. Dok su operacije kao što su Angelfire i GeoCities postojale od ranih dana mreže, novije ponude od, na primer, Fejsbuka i Tvitera trenutno su najpopularnije. Te operacije često brandiraju sebe kao društveni mrežni servisi. Oglašavanje na popularnm veb stranama može da bude unosno, i elektronska privreda ili prodaja produkata i servisa direktno preko veba je i dalje u porastu. Kad je Veb razvijen tokom 1990-tih, tipična veb stranica je čuvana u svojoj završnoj formi na serveru, formatirana u HTML jeziku, spremna za transmisiju na veb pretraživač u odgovoru na zahtev. Tokom vremena, proces kreiranja i isporuke veb stranica je postao dinamičan, čime je kreiran fleksibilni dizajn, raspored, i kontent. Veb sajtovi se često kreiraju koristeći softver za menadžment kontenta sa, inicijalno, veoma malo kontenta. Saradnici tih sistema, koji mogu da budu plaćeno osoblje, članovi neke organizacije ili pripadnici javnosti, unose u ishodišnu bazu podataka kontent koristeći stranice za uređivanje koje su dizajnirane za tu svrhu, dok obični posetioci pristupaju i čitaju taj kontent u HTML formi. U zavisnosti od sajta, može ili ne mora da postoji sistem za uređivanje, odobravanje i obezbeđenje koji je ugrađen u proces prihvata novo unetog sadržaja i davanja dotupa ciljnim posetiocima. Komunikacije[uredi | uredi kod] E-mail je važan komunikacioni servis koji je dostupan na Internetu. Koncept slanja elektronskih tekstualnih poruka između osoba koje komuniciraju na način koji je analogan slanju pisama ili memoranduma je prethodio formiranju Interneta. Slike, dokumenti i drugi fajlovi se šalju kao prilozi emejla. Emejlovi se mogu slati na više adrase istovremeno. Internet telefonija je još jedan široko zastupljeni komunikacioni servis koji je omogućen nastankom Interneta. VoIP je skraćenica za engl. Voice-over-Internet Protocol - protokol za prenos glasa preko Interneta. To je protocol koji je u osnovi Internet komunikacije. Ideja je zaživela tokom ranih 1990-tih sa aplikacijama sličnim voki-tokiju za personalne računare. Zadnjih godina mnogi VoIP sistemi su postali jednako jednostavni i laki za upotrebu kao i normalni telefon. Korist od korišćenja Internata za prenos glasa je da VoIP može da bude besplatan ili znatno jeftiniji od tradicionalnih telefonskih poziva, posebno na dugim rastojanjima i za korisnike kojima je uvek dostupna Internet konekcija kao što je kablovski ili ADSL prikljućak. VoIP je kompetativna alternativa tradicionalnom telefonskom servisu. Interoperabilnost između različitih provajdera je vremenom povoljšana i moguće je pozivati i primati pozive sa tradicionalnih telefona. Jednostavni, jeftini VoIP mrežni adapteri su dostupni, i oni eliminišu potrebu za personalnim računarom. Kvalitet zvuka još uvek može da varira od poziva do poziva, mada je obično jednak ili bolji od tradicionalnih poziva. Preostali problemi korišćenja VoIP obuhvataju pozive brojeva za hitne slučajeve i pouzda Prenos podataka[uredi | uredi kod] Razmena fajlova je primer transfera velikih količina podataka preko Interneta. Računarski fajl se može poslati imejlom kupcima, kolegama i prijateljima kao prilog. On se može poslati na vebsajt ili FTP server da bi ga drugi korisnici mogli na jednostavan način preuzeti. On se može staviti u „zajedničku lokaciju“ ili na fajl server. Opterenje pri masovnom preuzimanju velikih količina podataka se može umanjiti upotrebom servera koji služe kao `ogledala` ili putem peer-to-peer mreža. U bilo kojem od tih slučajeva, pristup fajlu može da bude kontrolisan putem autentikacije korisnika, tranzit fajla preko Interneta može da bude zaštićen enkripcijom, i naplata se može vršiti za davanje pristupa fajlu. Naplata se može na primer vršiti putem kreditne karte, čiji detalji su isto tako u kodiranom obliku. Poreklo i autentičnost primljenog fajla se može proveriti pomoću elektronskog potpisa ili MD5 koda ili drugih sumarnih prezentacija poruke. Ova jednostavna svojstva Interneta, na globalnoj osnovi menjaju produkciju, prodaju, i distribuciju svega što se može redukovati do računarskog fajla za transmisiju. Time su obuhvaćeni svi oblici štampanih publikacija, softverskih proizvoda, vesti, muzike, filma, videa, fotografije, grafike i drugih umetnosti. To je uzrokovalo sajzmička pomeranja u svim postojećim industrijama koje su ranije kontrolisale produkciju i distribuciju tih produkata. Streaming media je isporuka digitalnih medija u realnom vremenu za neposrednu upotrebu ili uživanje krajnjih korisnika. Mnogi radio i televizijski distributeri pružaju internetski pristup svojim živim audio ili video produkcijama. Oni isto tako omogućavaju odloženo gledanje ili slušanje putem sistema kao što su Preview, Classic Clips i Listen Again. Tim provajderima se pridružio niz drugih koji vrše distribuciju samo putem Interneta i koji nikad nisu imali dozvole za druge oblike distribucije. To znači da se uređaj koji je povezan sa Internetom, kao što je računar, može koristiti za pristup onlajn medijima na skoro isti način kao što je ranije bilo moguće samo sa televizorom ili radio prijemnikom. Opsed dostupnih tipova kontenta je daleko širi, od specijalizovanih tehničkih vebkasta do multimedijskih servisa koji se isporučuju po zahtevu. Podkastiranje je varijacija te teme, gde se – obično audio – materijal preuzme i reprodukuje na računaru ili se prenese na portabilni medijski plejer da bi se slušao u pokretu. Te tehnike koje koriste jednostavnu opremu omogućavaju svakom uz neznatnu cenzuru ili kontrolu da emituje audio-vizuelni materijal širom sveta. Prenos digitalnih medija povećava potražnju za mrežnim protokom. Na primer, za standardni kvalitet slike neophodna je veza brzine 1 Mbit/s za SD 480p, za HD 720p kvalitet je neophodno 2,5 Mbit/s, i HDX kvalitet zahteva 4,5 Mbit/s za 1080p.[3] Veb kamere su finansijski pristupačne ekstenzije tog fenomena. Dok neke veb kamere mogu da pruže video pune brzine, slika je obično mala ili su obnavljanja spora. Video pričaonice i video konferenciranje su isto tako popularni kod velikog broja korisnika sa personalnim veb kamerama, sa ili bez dvosmernog zvuka. YouTube koji je osnovan 15. februara 2005, je danas vodeći vebsajt za slobodni video striming sa ogromnim brojem korisnika. Taj sajt koristi flaš-bazirani veb plejer za prenos i prikazivanje video fajlova. Registrovani korisnici mogu da pošalju neograničene količine video materijala i da izgrade svoje personalne profile. YouTube tvrdi da njihovi korisnici gledaju stotine miliona, i pošalju stotine hiljada video snimaka dnevno. Trenutno, YouTube koristi HTML5 plejer.[4] Sigurnost[uredi | uredi kod] Internet je zbog svoje raširenosti najveći izvor malicioznog softvera. Najveći dio malicizonog softvera dolazi s pornografskih stranica (znatno rjeđe kod onih čije se korištenje plaća) te većine internetskih stranica s torrentima, crackovima, generatorima ključeva (keygeni), serijskim brojevima i sl. Doduše, neke stranice s torrentima (Demonoid, TorrentLeech i slične) ograničavaju registraciju te se na njima vrlo rijetko postavlja sadržaj s malicioznim softverom. Korisnik može dobiti neku vrstu malicioznog softvera pokretanjem zaražene datoteke skinute s interneta a ponekad i jednostavnim posjećivanjem maliciozne internetske stranice (to se zovedrive-by download). Dosta su česte i alatne trake (toolbars) koje sadržavaju različite oblike spywarea i adwarea, od kojih prvi prate korisnikovo korištenje Interneta i njegove navike u korištenju računala, dok adwarei dostavljaju reklame i oglase, a ponekad također prikupljaju podatke o korištenju Interneta. Internetske stranice čiji URL počinje s https:// a ne s http:// imaju šifrirane veze, što prevenira mogućnost da netko drugi pročita informacije koje je korisnik unio na tim stranicama. Ipak, to ne znači da te stranice nisu maliciozne, već samo da su njihove veze šifrirane, što znači da prefiks https:// nikako ne može biti garancija u sigurnost stranice. Osim malicioznog softvera, postoje i zlonamjerni ljudi. Oni često u sobama za chat maltretiraju i/ili vrijeđaju ostale korisnike, a ponekad se predstavljaju kao djeca ili tinejdžeri da bi namamili najmlađe korisnike Interneta. Internet slang[uredi | uredi kod] Internet slang je neformalni žargon razvijen (i još u razvoju) s ciljem ubrzanja i pojednostavljenja tekstualne komunikacije među korisnicima Interneta. Mnogi izrazi ovog žargona strukturirani su tako da štede vrijeme korisnika prilikom pisanja poruka, a temelje se na engleskom govornom području. Neki primjeri: 2 = to, 4 = for, 2B = to be, BTW/btw = by the way, FYI = for your information, FTW = for the win, LOL = laughing out loud, NOYB = none of your business, r8 = right, TY = thank you, THX = thanks, SU = shut up, STFU = shut the f*ck up (vulgarno), w8 = wait, BRB = be right back, AFK = Away from keyboard Na Internetu se za izražavanje emocija koriste emotikoni (smajliji, smajlići), koji se na engleskom nazivaju smileys ili emoticons. Najčešći su: :-) ili :) - sreća :-D ili :D - osmeh :-( ili :( - tuga ;-) ili ;) - namigivanje :-P ili :P - plaženje jezika (obično u šali) :-O ili :o - šok, iznenađenost, zaprepaštenost :-@ ili :@ - ljutnja 3:-) ili 3:)- djavolak <]:-)}}}}}} -deda mraz ^.- -podignuta obrva :-* ili :* - poljubac <3 - srce O:) - andjelčić ^_^ - duša Kako nastao internet Istorija interneta

Knjige su dobro očuvane. Prosveta,1984. mek povez, strana 372+368, 20cm ,,Nadežda Mandeljštam, udovica pjesnika Osipa Mandeljštama nestalog u Gulagu, nije odigrala važnu ulogu u istoriji logorologije samo zbog toga što je sačuvala u pamćenju gotovo sve njegove pjesme, u doba kad ih je bilo opasno učiti napamet, jer su mogle zlokobno propjevati u toku surovog ispitivanja, nego i po tome što je napisala nekoliko tomova memoara, kod nas prevedenih kao `Strah i nada` i `Sećanja i razmišljanja`, u kojima autentično svjedoči o tome kako se strašni staljinistički teror odrazio na živote vodećih sovjetskih pisaca i intelektualaca od kojih su mnogi na kraju i ubijeni. Donosimo vam u nekoliko nastavaka dijelove memoara Mandeljštamove, u kojima se iz prve ruke opisuje Osipovo hapšenje, ispitivanja, progonstvo i konačno nestanak u gulagovskim prostranstvima, što je propraćeno i portretima i sudbinama i nekih drugih ruskih pisaca i intelektualaca iz te ljudožderske epohe staljinizma.`` Oda Stvarajući poeziju, pjesnik poima zbilju zato što poezija sadrži element predviđanja budućnosti. Kad sam pokazala Ahmatovoj jednu Osipovu pjesmu u kojoj je točno predvidio što će se dogoditi, ona mi je ravnodušno rekla: — Sve su one takve. - Ona je bila proučila njegove pjesme i ničemu se više nije čudila. U Drugoj voroneškoj bilježnici ima jedan ciklus kojemu je matica bila Oda Staljinu, koju je Osip prisilio sam sebe da napiše zimi 1936/37. godine. Oda nije postigla svoju svrhu, nije mu spasila glavu, ali je iz nje nastalo mnoštvo pjesama koje ni najmanje ne nalikuju na nju i koje joj čak i protuslove. »Stiglicov« ciklus, koji je neposredno prethodio Odi, potekao je bio iz silne žudnje za životom i potvrđivanja života, ali je iz njega od sama početka izbijala slutnja nesreće, skore smrti: »Domalo ću sjesti u jorgovanske sanjke«, slutnja našeg rastanka i grozota koje su nas vrebale. Bili smo lek na »početku strahota«, a budućnost se primicala »oprezno«, »prijeteći« i neodoljivo, kao oblaci u njego­voj pjesmi o voroneškom kraju. Napokon je napisao pjesmu o ravnici po kojoj puzi onaj »o kome u snu vrištimo — budućih naroda Juda«. U tom mu je trenutku sve bilo toliko jasno da je samo bio u dilemi: ili da pasivno čeka propast, ili da se pokuša spasiti. Na dan 12. siječnja 1937. nastupio je prijeloman trenutak - završen je ciklus o štiglicu i započeo je novi, oko Ode. Čovjek kome je spjevana Oda bio je toliko zaokupio našu uobrazilju da se aluzije na njega mogu otkriti i na najneočekivani-jim mjestima. Stanovite asocijacije često odaju Osipov slijed misli. Odakle je, na primjer, iznikao »kumir« koji živi »usred gore« i sjeća se dana kad je još imao ljudski lik? Možda je posrijedi sličnost između riječi: Krcmlj, kremen, kamen... Jahontov je bio došao u Voronež sa svojom ženom Liljom, staljinisticom sentimentalnog tipa, koja je pripovijedala Osipu kako je Staljin nekad bio prekra­san mladić - neustrašiv i živahan revolucionar... U istoj toj pjesmi pojavila se i opasna riječ »mast« koja podsjeća na masne prste... Budući da smo živjeli u Asiriji, nismo mogli da ne mislimo na Asirce. Pokraj prozora u sobi, koju smo bili unajmili kod krojačice, stajao je kvadratni jedaći stol koji nam je služio za sve i sva. Osip ga je zauzeo i porazmjestio na njemu olovke i papir. Nikad ništa slično nije uradio — papir i olovke trebale su mu samo pri kraju posla. Međutim, radi Ode je odlučio da promijeni svoje navike, pa smo otada morali ručati na samom rubu stola, ili čak na prozorskoj daski. Svako jutro Osip je sjedao za stol i uzimao u ruku olovku -pravi pravcati književnik! Baš kao kakav Fedin... Još sam samo čekala da kaže: »Svaki dan barem jedan redak«, ali to nije, hvala bogu, rekao. Pošto bi sjedio oko pola sata u književničkoj pozi, odjednom bi skočio na noge i počeo proklinjati sam sebe zbog nedostatka vještine: — Eto, vidiš, Asejev je pravi majstor. On bi bez razmišljanja, začas to napisao... — Zatim bi se iznenada umirio, legao na postelju, zamolio čaja, ustao i bacao kroz otvor navrh prozora šećer susjedovu psu — za to se morao popeti na stol na kojem je bio uredno složen papir. Zatim bi se opet ushodao po sobi, razvedrio se i počeo nešto mrmljati. To je značilo da ne može ugušiti u sebi vlastite stihove koji su se sami oslobodili i nadvladali nečistu silu. Pokušaji nasilja nad samim sobom nikako nisu išli Osipu za rukom. Promišljeno zasnovana pjesma, u koju je nakanio uložiti sav materijal što je bio uzavro u njemu, postala je matica cijelog ciklusa suprotno usmjerenih, neprijateljskih pjesama. Taj ciklus počinje pjesmom Kvasac svijeta i teče sve do kraja Druge bilježnice. Formalni znak srodnosti Ode s pjesmama iz toga ciklusa jesu neke riječi i rime koje se ponavljaju. U Odi je osnovni slog »os« koji se javlja u mnogim riječima. Na primjer, jedna pjesma počinje ovako: »Oboružan vidom uskih osa što sišu os zemaljsku, os zemaljsku...« Uopće, po svim pjesmama iz tog ciklusa razbacane su rime i asonance sa slovom »s«, ali je od svih tih formalnih znakova mnogo važnija misaona suprotnost između Ode i »slobo­dnih« pjesama iz tog ciklusa. U Odi, na primjer, slikar sa suzama u očima crta vođu, a u Osama pjesnik nenadano kaže da ne zna crtati: »Nit crtam nit pjevam«. Osip se i sam začudio tom neočekivanom priznanju: - Vidiš što ne valja kod mene - ne znam crtati... Spominjanje Eshila i Prometeja u Odi dovelo je u »slobodnim« pjesmama do teme tragedije i mučeništva. Tema mučeništva javlja se i u Rembrandtu, gdje Osip otvoreno govori o sebi i o svojoj Golgoti, u kojoj nema ni tračka velebnosti. (U voroneškom muzeju, koji smo redovito posjećivali, nalazila se mala Rembrandtova slika »Golgota« i nekoliko grčkih vaza — ostaci nekadašnjeg blaga Derptskoga sveučilišta.) Kavkaz, koji se u Odi spominje kao mjesto rođenja opjevane osobe, javlja se ponovo u vezi s Tiflisom koji ne pamti moćnika, nego pjesnika izlizanih đonova. Najviši vrh Kavkaza Elbrus posta­je, pak, mjera narodnih potreba u snijegu, kruhu i pjesništvu. U prvoj pjesmi toga ciklusa. Kvascu svijeta, i u njenim varijanta­ma, Osip se otvoreno žali da se Oda nikako ne slaže s ostalim njegovim pjesmama: »Moje izravno djelo blebeće, odlazi ukoso« zato što ga je »drugo pregazilo, ismijalo, izbilo mu os«. Naš dušmanin koga su nam uselili u stan, književnik s general­skim činom, prepisivao je sam Osipove pjesme na vlastitom pisaćem stroju. Budući da je tada pisaći stroj bio rijetkost, a on se sam ponudio da nam učini tu »uslugu«, nismo ga mogli odbiti — pogotovo što bi se ionako bio domogao pjesama, pa ma ih izvukao i ispod moga jastuka. Da bi nas malo zaplašio, potcrtao je crvenom olovkom stihove o uzaludnosti pjevanja. Kad se jednom otvore arhivi, vrijedilo bi potražiti njegovu prijavu te pjesme. U pjesmama iz toga ciklusa Osip je slavio i čovjeka (»Ne sravnjuj - živi su nesravnjivi«) i posljednji put dao maha svojoj ljubavi prema životu. Oplakao je ugasle oči koje su bile »oštrije od nabrušene kose«, i koje se nisu nagledale »osamljenog mnoštva zvijezda«. I odmah je sumirao svoj život ovako: »I pratio sam ushit svemirski kao što prigušene orgulje prate glas ženski«. Govoreći tu o sebi, upotrijebio je, dakle, »neumoljivo prošlo vrijeme« — da se poslužim njegovim izrazom iz Razgovora o Danteu. Nekoliko mjeseci kasnije rekao je Ani Andrejcvnoj: — »Spreman sam za smrt... — Ona je poslije umetnula te njegove riječi u svoju Pjesmu bez junaka, a posvetu je datirala danom njegove smrti: 27. prosinca 1938. Ali, vrhunac su ciklusa ponosite riječi čovjeka osuđena na smrt, koji se, međutim, još bori za život: Zle je sreće onaj tko se. kao svoje sjene, Laveža plaši i koga vjetar kosi, I nevoljan je onaj tko, ni živ ni mrtav, Od sjene milostinju prosi. Onaj od koga su svi molili milost nazvan je ovdje sjenom, i zaista se na kraju pokazalo da je sjena. A bradati, zadihani čovjek koga je sve plašilo ali koji se ničega nije bojao, zgažen i osuđen na propast, uputio je u posljednje dane još jedan izazov diktatoru koji je imao vlast kakvu svijet do tada još nije bio poznavao. Ljudi obdareni glasom bijahu podvrgnuti najodvratnijoj od svih muka — iščupali su im jezik i zapovjedili da korijenom jezika slave vlastodršca. Nagon za samoodržanjem jest nesavladiv, i ljudi su prihvaćali i taj oblik propasti samo da produlje fizičko postojanje. Oni koji su preživjeli bili su isto onako mrtvi `kao i oni koje su pobili. Nema smisla nabrajati ih poimence, ali se može reći da ni jedan od književnika koji su u ono doba djelovali ne može više ni svjedočiti. Toliko su se zapetljali da se ne mogu više raspetljati ni bilo šta reći korijenima svojih jezika. A među njima je bilo mnogo takvih koji bi u drugim prilikama našli svoj put i svoje riječi. Osip je u posljednji čas ipak učinio ono što su od njega tražili — spjevao je hvalospjev Staljinu, ali Oda nije postigla svoju svrhu. Pa ipak, možda upravo zbog nje nisu uništili i mene, iako su u prvi mah htjeli. Obično se udovicama računalo u dobro ako su im muževi prinijeli »žrtvu«, čak ako ta žrtva i nije bila prihvaćena. I Osip je to znao. A ja sam mu spasila pjesme koje bi se inače sačuvale samo u iskrivljenim prijepisima iz 1937. godine. Molitva »Neka me ova čaša mimoiđe« može se razumjeti tek kad se zna koliko je nepodnosivo polagano i postupno primicanje propasti. Kudikamo je teže čekati hitac u leđa nego iznenada pasti pokošen na zemlju. Mi smo iščekivali svršetak cijelu posljednju godinu u Voronežu, pa onda još godinu dana, potucajući se po okolici Moskve. Da se napiše onakva Oda, valjalo je najprije ugoditi sam sebe, kao instrument, svjesno podleći općoj hipnozi i začarati sam sebe obrednim riječima koje su u ono doba bile zaglušile sve ljudske glasove. Inače, pjesnik ne bi mogao ništa. Osip je tako na početku 1937. godine izvršio čudovištan pokus na samom sebi. Udešavajući i ugađajući sam sebe za Odu, razarao je svoju psihu. Poslije je rekao Ahmatovoj: - Sad mi je jasno da je to bila bolest. - Zašto, kad god mislim na njega, vidim pred sobom same glave, brda glava? Šta radi s tim glavama? - rekao mi je jednom Osip. Prije odlaska iz Voroneža Osip je zamolio Natašu da uništi Odu. Mnogi mi sad savjetuju da je zatajim, kao da je nije ni bilo. Ali ja neću da to učinim, jer tada istina ne bi bila potpuna — dvostruki život bio je neprijeporna činjenica našeg doba i nitko je nije bio pošteđen. Samo što su drugi sastavljali takve ode u svojim stanovi­ma i ljetnikovcima i dobivali za njih nagrade. Jedino je Osip to učinio s omčom oko vrata, i Ahmatova dok su pritezali omču oko vrata njenu sinu... Tko da im što zamjeri zbog tih pjesama?! Obitelj Šklovski U Moskvi je bio samo jedan stan čija su vrata uvijek bila otvorena izopćenicima. Kad ne bismo zatekli Viktora i Vasilisu Šklovski kod kuće, istrčala bi nam u susret djeca - mala Varja, koja je vazda držala čokoladu u ruci, štrkljasta Vasja (kćerka Vasilisine sestre Natalije) i Nikita, dječak širokih gesta, ljubitelj ptica i istine. Nitko im nikad nije ništa kazao, ali su sami znali što treba da rade - u djeci se uvijek ogleda moral starijih. Vodili su nas u kuhinju, koja im je služila kao blagovaonica, pa su nas hranili, napajali i zabavljali dječjim razgovorima. Vasja je svirala violu i rado razgovarala o najnovijem koncertu - u to je vrijeme Šostako-vičeva simfonija izazvala bila senzaciju. Šklovski bi sve redom saslušao, a onda bi radosno rekao: - Šostakovič ih je sve preši-šao... - Tada su svi morali točno znati tko koje mjesto zauzima -tko je prvi, tko posljednji, tko je koga prešišao... Država je iskoristila stari običaj po kojem je svaki boljar imao svoje mjesto za carskim stolom, pa je počela sama određivati prva mjesta. Tada je Lebedev-Kumač, o kome kažu da je bio vrlo skroman čovjek bio proglašen za najboljeg pjesnika. Šklovski se također time zabav­ljao, samo što je priželjkivao »hamburški obračun«1. Osip je silno želio poslušati Šostakovičevu novu simfoniju, ali se bojao da ne zakasnimo na posljednji vlak. S Varjom smo vodili drugačije razgovore. Ona nam je pokaziva­la školski udžbenik u kojemu je, kao i drugi učenici, po nalogu učiteljice lijepila debele komadiće papira na slike rukovodilaca koji su pali u nemilost. Priželjkivala je da pokrije i sliku Semaška: - Ionako ćemo ga jednom pokriti, pa onda bolje da odmah... - Uredništvo enciklopedije slalo je pretplatnicima popise natuknica koje je trebalo isto tako pokriti ili izrezati. To je bio Viktorov posao. Nakon svakog novog hapšenja rukovodilaca, pregledavale su se knjige i spaljivala njihova djela. Međutim, u novim zgradama, gdje je bilo uvedeno centralno grijanje mjesto peći, ljudi su morali zabranjene knjige, dnevnike, pisma i ostalu »prevratničku« litera­turu rezati na komadiće škarama i bacati ih u nužnik. Imali su pune ruke posla. Nikita je bio najšutljiviji od djece, ali je umio katkad svojim upadicama zaprepastiti odrasle. Viktor nam je jednom pričao kako je bio s Paustovskim kod nekog glasovitog ptičara koji je dresirao kanarince. Kanarinac bi na njegov znak izletio iz krletke, sjeo na prečku i održao koncert. Kad bi gospodar ponovo dao znak, pjevač bi se pokorno zavukao u svoju krletku. - Baš kao član Saveza književnika - kazao je Nikita i izišao iz sobe. Kad god bi tako nešto rekao, otišao bi u svoju sobu, u kojoj je držao ptice koje je bio sam ulovio. Međutim, on je lijepo postupao s njima, nije ih dresirao. Rekao nam je da se ptice uče pjevati od majstora u svojoj vrsti. U kraju oko Kurska polovili su ljudi glasovite slavuje, pa mladi slavuji nemaju od koga učiti. Tako je propala kurščanska »slavujska škola«, zbog obijesti ljudi koji su najbolje majstore zatvorili u krletke. Čim bi došla Vasilisa, smiješeći se svojim svijetloplavim očima, stupila bi u akciju. Naložila bi peć u kupaonici i donijela nam rublje. Meni je davala svoje rublje, a Osipu Viktorove košulje. Zatim bi nas natjerali da otpočinemo. Viktor je razbijao sebi glavu kako da pomogne Osipu, galamio, pričao novosti... Kasno u jesen pribavio je Osipu bundu. Bila je to ona Viktorova stara kratka bunda od psećeg krzna koju je prethodne zime bio nosio Andronikov. Kad bi god zazvonilo zvonce, sakrili bi nas u kuhinju ili u dječju sobu prije nego što bi otvorili vrata. Ako su došli prijatelji, oslobodili bi nas iz zarobljeništva vičući radosno, a ako je došao Pavlenko ili susjeda doušnica, Lelja Povolocka - ona ista koju je udarila kap kad su počeli rehabilitirati ljude - morali smo čamiti u svom skrovištu. Nikad nas nitko nije iznenadio, na što smo bili vrlo ponosni. Njihov je stan bio jedino mjesto gdje smo se osjećali kao ljudi. Svi su u toj obitelji znali kako treba postupati s ljudima osuđenim na propast. U kuhinji smo se dogovarali gdje ćemo prenoćiti, kako ćemo otići na koncert, gdje ćemo namaknuti novaca i, uopće, što ćemo raditi. Izbjegavali smo da noćimo kod Šklovskih jer su u kući bile vratarke, čistačice i žena koja je upravljala liftom. Te dobroću­dne i siromašne žene oduvijek su radile za tajnu policiju, premda nisu za taj posao bile plaćene — to im je bila dodatna funkcija. Ne sjećam se više kod koga smo noćili, ali smo na Šostakovičev koncert na kraju ipak otišli... Kad sam nakon Osipove smrti došla sama u njihovu kuću, vratarke su me upitale gdje je Osip, a kad sam im rekla daje umro, uzdahnule su i kazale: — A mi smo mislile da ćete vi prvi... - Iz toga sam izvela dva zaključka, prvo, da nam je na licima pisalo da smo osuđeni na propast, i drugo, da se ne treba bojati tih nesretnih žena, da i one imaju srca. One koje su me tada požalile ubrzo su umrle - te sirote žene umiru kao muhe jer se slabo hrane - ali od tada sam dobra s njihovim nasljednicama. Nikad me nisu prijavile miliciji da noćim kod Škiovskih, iako nisam ondje bila prijavljena. Međutim, 1937. godine bojali smo se zadržati kod Škiovskih preko noći, da ih ne uvalimo u nepriliku, te smo spadali s nogu od vječite jurnjave. Pokatkad, ipak, nije bilo druge pa smo i prespavali kod njih, Tada bi nam u spavaonici prostrli na pod madrac i prostirku od ovčjeg runa. Na šestom se katu, naravno, ne čuje kad se pred kućom zaustavi automobil, ali kad bi se po noći dizao lift, sve bismo četvoro izjurili u predsoblje i osluškivali: »Hvala bogu, stao je ispod nas«, ili »Hvala bogu, prošao je...« Oni su tako osluškivali lift svake noći, bez obzira na to jesmo li noćili kod njih ili nismo. Srećom, lift se prilično rijetko uspinjao jer je većina stanara bila u Peredelkinu ili se rano vraćala kući, a djeca im još nisu bila poodrasla. U doba strahovlade nije bilo u zemlji kuće u kojoj nisu strepili osluškujući brektanje automobilskih motora ili buku koju proizvodi lift. I dan-danas, kad noćim kod Škiovskih, trgnem se čim začujem obnoć kako se diže lift. A onu sliku — kako poluodjeveni i ukočeni stojimo pokraj ulaznih vrata da čujemo gdje će se lift zaustaviti — neću nikad zaboraviti. Nedavno, pošto je pred mojom kućom stao automobil, sanjala sam kako me Osip budi i kaže: - Oblači se... Ovaj put su došli po tebe... - Ali se nisam dala, kazala sam mu: - Neka! Neću im izlaziti u susret. Baš me briga... - I okrenula sam se na drugu stranu i ponovo zaspala. Bio je to psihički revolt protiv onoga što je također bila neka vrsta suradnje s vlastima - dolaze po tebe da te odvuku u zatvor, a ti dobrovoljno ustaješ i navlačiš haljinu uzdrhtalim rukama. Dosta! Dodijalo mi je. Neću im izići ni koraka u susret. Neka me nose na nosiljci, neka me ubiju ovdje, kod kuće... Neću! Photo: www.rbth.com Jednom, usred zime 1937. godine, Osip i ja smo odlučili da ne zlorabimo više dobrotu Šklovskih. Bojali smo se da ih ne uvalimo u nepriliku - da ih je tkogod prijavio, bilo bi i s njima svršeno... Sama pomisao da bismo mogli upropastiti Šklovskoga, a s njim i cijelu njegovu obitelj, tjerala nas je u očaj. Svečano smo im saopćili svoju odluku i, ne obazirući se na njihove prosvjede, nismo im dolazili nekoliko dana. Svaki dan bivali smo sve zdvojniji i osamljeniji. Jednom, dok smo bili kod Brunija, Osip nije mogao odoljeti da se ne javi Šklovskome telefonski. - Dođite što prije — rekao mu je Viktor. - Vasilisa tuguje, nema nigdje mira... - Nakon četvrt sata pozvonili smo na njihova vrata, a Vasilisa nas je dočekala sa suzama radosnicama u očima. I tada sam pomislila da plave oči te žene jedine postoje na svijetu. Tako mislim i dan-da­nas. Da se razumijemo - Ana Andrejevna isto mi je tako bliska, ali je tih dana bila daleko - Lenjingrad nam se činio nedostižan. Datum smrti Neki novinari iz »Pravde« — »pravdaši«, kako smo ih zvali — rekli su Šklovskome, negdje potkraj prosinca 1938. ili na početku siječnja 1939, kako su u CK pred njima govorili da protiv Mandeljštama nisu bile ni iznesene nikakve optužbe. Bilo je to neposredno nakon Ježovljeva pada i značilo je: »Eto, vidite šta je sve taj Ježov napravio...« Odatle sam izvela zaključak daje Osip umro. Nakon nekog vremena pozvali su me u poštu kod Nikitinih gradskih vrata. Tu su mi vratili paket koji sam bila poslala Osipu. -Zbog smrti naslovnika - saopćila mi je mlada poštarica. Lako je utvrditi datum povratka paketa - tog istog dana u novinama je objavljen prvi podugačak popis književnika koji su odlikovani ordenima. Moj brat Jevgenij otišao je istog dana u Lavrušensku ulicu da javi Šklovskima tužnu vijest. Viktora su pozvali odozdo, čini mi se iz Katajevljeva stana, gdje su Fadjejev i drugi »suputnici« zalijevali državnu milost. Tada je Fadjejev prolio pijanu suzu za Osipom: -Kakva smo pjesnika upropastili! - Slavljenje novih nosilaca ordena poprimilo je primjesu ilegalnih, potajnih karmina. Samo ne znam kome je od njih, osim Sklovskom, bilo dokraja jasno što znači upropastiti čovjeka. Jer, većina je njih pripadala pokoljenju koje je preispitalo vrednote i borilo se za »novo«. Upravo su oni utrli put snažnoj ličnosti, diktatoru, koji može, kako mu se prohtije, kažnjavati i pohvaljivati, postavljati ciljeve i birati sred­stva za njihovo ostvarenje. U lipnju 1940. pozvali su Osipova brata Aleksandra u prijavni ured Baumanova rajona i predali mu Osipovu smrtovnicu da je dostave meni. U njoj je bilo naznačeno da je Osipu bilo 47 godina, da je umro 27. prosinca 1938, a da je uzrok smrti bila kljenut srca. To bi se moglo ovako parafrazirati: umro je zato što je umro. I još je dometnuto: arterioskleroza. Izdavanje smrtovnice nije bilo pravilo nego izuzetak. Građanska smrt, to jest logor ili, još točnije, hapšenje jer je samo hapšenje značilo osudu i logor, odgovaralo je, praktički, fizičkoj smrti i potpunoj likvidaciji. Nitko nije obavještavao rodbinu o smrti logoraša ili zatvorenika — udovištvo i sirotanstvo počinjalo je od trenutka hapšenja. Ponekad su u javnom tužilaštvu govorili žena­ma kojima su muževi bili osuđeni na deset godina prisilnog rada: »Možete se slobodno preudati...« Nikog nije bila briga kako se može takvo Ijubezno dopuštenje uskladiti sa službenom osudom koja nije bila smrtna. Kako već rekoh, ne znam zašto su meni iskazali takvu milost - izdali mi »smrtovnicu«. Zanima me ne krije li se što iza toga. U takvim je prilikama smrt bila jedini izlaz. Kad sam doznala da je Osip umro, prestala sam sanjati one zlokobne snove. Poslije mi je rekao Kazarnovski: Dobro je šio je Osip Emiljevič umro — inače bi otišao na Kolimu. — Sam je Kazarnovski izdržao kaznu na Kolimi. a 1944. godine pojavio se u Taškentu. Živio je ondje bez dozvole boravka i bez potrošačkih karata, sakrivao se od milicije, bojao se svega i svakoga, opijao se, a kako nije imao cipela, dala sam mu malene kaljače svoje pokojne majke. Taman su mu pristajale jer nije imao prstiju na nogama - smrznuli su mu se bili u logoru pa ih je odsjekao sjekirom da ne dobije gangrenu. Kad su logoraše tjerali na kupanje, rublje im se smrzavalo na vlažnom zraku u svlačionici i zvečalo kao lim. Photo: daviscenter.fas.harvard.edu Nedavno sam čula kako se ljudi prepiru oko toga tko je prije mogao preživjeti u logoru - oni koji su radili, ili oni koji su zabušavali. Oni koji su radili umirali su od iscrpljenosti, a zabušanti od gladi. Meni koja nisam mogla govoriti iz vlastita iskustva, bilo je jasno da su umirali i jedni i drugi. Ono malo ljudi stoje preživjelo bili su iznimke. Ta me prepirka podsjetila na onu rusku bajku o junaku koji se našao na raskršću triju putova, a na svakom mu od njih prijeti pogibao. Osnovna je osobina ruske povijesti, neprolaz­na, postojana osobina, da i junaku i kukavici na svakom putu prijeti pogibao i da joj može samo slučajno izbjeći. Ali ne čudim se tome, nego se čudim kako su se neki slabi ljudi ponijeli kao pravi junaci i nisu sačuvali samo goli život, nego i bistru glavu i dobro sjećanje. Poznajem neke takve ljude i rado bih navela njihova imena, ali mislim da još nije vrijeme, pa ću stoga spomenuti samo onoga za koga već svi znamo — Solženjicina. Kazarnovski je sačuvao samo goli život i nepovezana sjećanja. U etapni je logor stigao zimi i upamtio da je to bila neka velika krčevina - osvajali su se novi prostori za silnu robijašku bujicu. Ondje nije bilo još nijednog zdanja, nijedne barake. Spavali su pod šatorima i sami sebi gradili zatvor i barake. Čula sam da su kažnjenike otpremali iz Vladivostoka na Kolimu samo morskim putem. More se u zaljevu zamrzavalo, doduše prilično kasno, ali kako je mogao Kazarnovski dospjeti na Kolimu zimi? Sigurno se tada nije moglo ploviti morem... Ili je možda najprije bio otpremljen u neki drugi logor, nedaleko od Vladivo­stoka, zato što je etapni logor bio pretrpan? To nisam uspjela izvesti načistac jer se u bolesnoj glavi Kazamovskoga bilo sve ispremiješalo. A da bih mogla ustanoviti datum Osipove smrti, morala bih znati kad je Kazarnovski napustio etapni logor. Kazarnovski je bio prvi manje-više pouzdan glasnik s onoga svijeta. Još mnogo prije nego što se pojavio, čula sam od nekih povratnika da se Kazarnovski doista nalazio u logoru s Osipom, i da mu je čak nekako i pomagao. Spavali su u istoj baraci, gotovo jedan do drugog... Eto, zato sam tri mjeseca sakrivala Kazarnovskog od milicije i polako izvlačila od njega podatke koje je donio sa sobom u Taškent. Sjećanje mu je bilo kao kakva golema užegla palačinka, u kojoj su se činjenice iz robijaškog života spekle s tlapnjama, fantazijama, legendama i izmišljotinama. Tada sam već znala da takvo bolesno pamćenje nije nikakva osebujnost nesretnoga Kazarnovskog i da tome nije kriva votka. To je bila osobina gotovo svih logoraša koje sam vidjela neposre­dno nakon izlaska na slobodu - oni nisu znali za datume i tok vremena, nisu povlačili oštru granicu između činjenica kojima su bili svjedoci i logoraških legendi. Mjesta, imena i tok događaja bili su izmiješani u sjećanju tih skršenih ljudi i nikako nisam mogla da ih razmrsim. Većina je logoraških kazivanja, kad sam ih prvi put slušala, bilo nepovezano nabrajanje prijelomnih trenutaka u koji­ma se pripovjedač nalazio na rubu propasti i ostao, ipak, nekim čudom živ. Logorski život svodio se kod njih na takve blijeske koji su im se urezali u pamćenje, i koji su imali dokazati da je bilo nemoguće iznijeti živu glavu, ali da je volja čovjekova za život takva da se ipak izvukao. I tada sam, užasnuta, govorila sama sebi da ćemo ostati bez ljudi koji bi mogli posvjedočiti kakva je bila ta naša prošlost. I u logorima i izvan njih, svi smo već izgubili pamćenje. Pa ipak. pokazalo se da ima ljudi koji su od sama početka postavili bili sebi zadatak ne samo da sačuvaju glavu nego i da svjedoče. To su nesmiljeni čuvari istine koji su se bili izgubili u robijaškoj masi, ali samo na neko vrijeme. Reklo bi se da ih se u logorima sačuvalo više nego izvan njih, gdje je previše ljudi podleglo kušnji da se pomiri sa životom i mirno dotraje svoje dane. Dakako da takvih svjedoka kojima je glava ostala bistra nema više mnogo, ali sama činjenica što ih ipak ima, najbolji je dokaz da na kraju uvijek dobro pobjeđuje zlo. Photo: News Dog Media Kazarnovski nije bio jedan od tih junaka. Iz njegovih beskrajnih priča napabirčila sam tek pokoje zrnce istine o Osipovu životu u logoru. Sastav etapnih logora neprestano se mijenjao, ali je iz početka baraka u koju su njih dvojica dospjeli bila puna intelektua­laca iz Moskve i Lenjingrada osuđenih po članu 58. Zbog toga im je bilo mnogo lakše. Kao i posvuda u tim godinama, starješine baraka bili su kriminalci, ali ne obični lopovi nego oni koji su i na slobodi radili za »organe«. Taj mladi »komandni kadar« bio je neobično okrutan i nije mučio one koji su bili osuđeni po članu 58. ništa manje nego i pravi čuvari, s kojima, uostalom, kažnjenici nisu imali toliko dodira. Osip je oduvijek bio nervozan i nemiran, pa se svako uzbuđenje očitovalo u njega hodanjem amo-tamo. Ondje, u etapnom logoru, to tumaranje i ta razdražljivost dovodili su ga vječito u neprilike i sukobe. Na dvorištu se često približavao zabranjenim zonama, ogradi i stražarima, koji su ga tjerali od sebe derući se i psujući. Nitko od desetak svjedoka s kojima sam razgovarala nije, međutim, potvrdio da su ga kriminalci pretukli. Bit će da je to legenda. Kažnjenici u etapnim logorima nisu dobivali odjeću — a i gdje je dobivaju? — pa se Osip smrzavao u svom kožnom kaputu koji se već raspadao. Doduše, Kazarnovski mi je rekao da je najžešća studen bila zavladala tek nakon Osipove smrti. I to je važan podatak za utvrđivanje datuma njegove smrti. Osip gotovo ništa nije jeo, bojao se dotaknuti jelo, kao poslije i Zoščenko. Gubio je svoj kruh, zamjenjivao porcije... Po riječima Kazarnovskog, u etapnom je logoru bila kantina u kojoj se prodavao duhan i, čini mi se, šećer. Ali odakle Osipu novci? Osim toga, strah od jela protezao se u njega na sve što je mogao ondje kupiti, pa je i šećer primao samo iz ruku Kazarnovskog. Blagoslov­ljen onaj prljavi logoraški dlan na kojem leži komadićak šećera, a Osip se još skanjiva da primi taj posljednji dar... Ali, je li Kazarnovski govorio istinu? Nije li izmislio tu pojedinost? Pored straha od jela i neprekidnog nemira, Kazarnovski je zapazio da je Osip opsjednut sumanutom idejom, koja je bila karakteristična za njega i koja nije mogla biti izmišljena - Osip se tješio nadom da će dobiti neke olakšice zato što će se Romain Rolland zauzeti za njega kod Staljina. Ta mi je sitna pojedinost dokaz da se Kazarnovski odista družio s Mandeljštamom. U Voronežu smo čitali u novinama kako je Romain Rolland doputo­vao sa suprugom u Moskvu i kako ih je primio Staljin. Osip je poznavao Maju Kudaševu, pa je uzdisao: »Maja sad sve obilazi u Moskvi. Sigurno su joj rekli za mene. Što bi njemu bilo da kaže koju riječ Staljinu pa da me puste...« Osip nije nikako mogao povjerovati da se profesionalni humanisti ne zanimaju za pojedi­načne sudbine nego samo za cijelo čovječanstvo, pa je sve nade u svom bezizlaznom položaju usredotočio na Romaina Rollanda. Istini za volju, moram dodati da je Romain Rolland, dok je bio u Moskvi, uspio, čini se, olakšati sudbinu lingvistima umiješanim u »rječničku aferu«. Tako se bar pričalo. Ali zbog toga se nije promijenilo moje mišljenje o profesionalnim humanistima. Pravi humanizam ne zna za granice i stalo mu je do svakog pojedinca. Photo: News Dog Media Evo još jedne Osipove karakteristične crte iz pričanja Kazarnovskog — Osip je bio čvrsto uvjeren da sam i ja u logoru. Molio je Kazarnovskog da me potraži ako ikad iziđe iz logora: »Zamolite Literarni fond da joj pomogne...« Sav svoj vijek Osip je bio vezan za književničke organizacije kao robijaš za tačke, nikad ništa nije zaradio bez njihova odobrenja. Ma koliko se upinjao da se oslobodi te zavisnosti, nije uspio - kod nas se tako što ne dopušta, jer to ne bi odgovaralo vlastodršcima. Stoga je mislio da se i ja mogu uzdati samo u Literarni fond. Međutim, moja je sudbina bila drugačija. U ratu su na nas zaboravili, pa sam uspjela prijeći na drugo polje rada i tako sačuvali glavu i sjećanje. Kadikad je Osip, u mirnijim trenucima, recitirao logorašima svoje pjesme, pa ih je vjerojatno ponetko i zapisivao. Imala sam priliku vidjeti »album« s njegovim pjesmama koje su kolale po logorima. Jednom mu je netko rekao da je u ćeliji osuđenika na smrt u Lefortovu bio urezan na zidu njegov stih: »Zar sam ja stvaran, zar će smrt zbilja doći?« Kad je to čuo. Osip se razveselio i nekoliko dana bio mirniji. Nisu ga tjerali na rad, pa čak ni da čisti krug. Ma koliko svi bili iscrpljeni, on se medu njima isticao svojom iscrpljenošću. Po cijele bogovetne dane šalabazao je bez posla, navlačio na sebe gnjev, prijetnje i dernjavu ljudi u čijim je rukama bio. Bio je ojađen kad su ga gotovo odmah odvojili od onih koji su odlazili na rad. Nadao se da će mu u stalnom logoru biti ipak lakše, iako su ga iskusni ljudi uvjeravali u suprotno. Jednom je Osip čuo da se u etapnom logoru nalazi čovjek koji se preziva Hazin, pa je zamolio Kazarnovskog da ga zajedno potraže, da vide nije li slučajno u rodu sa mnom. Pokazalo se da smo samo prezimenjaci. Poslije je taj Hazin, pročitavši Erenburgove memoa­re, pisao Erenburgu i tako sam se i ja s njim upoznala. Postojanje tog Hazina još je jedan dokaz da je Kazarnovski doista bio s Mandeljštamom. Sam Hazin vidio je Osipa dva puta-prvi put kad je Osip došao do njega s Kazarnovskim, a drugi put kad je odveo Osipa do logoraša koji ga je tražio. Hazin kaže da je taj Osipov sastanak s čovjekom koji ga je tražio bio vrlo dirljiv. Sjeća se da se taj čovjek zvao Hint ili tako nekako, da je bio Letonac, a po profesiji inženjer. Taj je Hint putovao iz logora u kojem je proveo nekoliko godina u Moskvu na reviziju procesa. Takve su se revizije u tim godinama obično tragično završavale. Ne znam tko je bio taj Hint. Hazin misli da je bio Lenjingrađanin i da je išao u školu s Osipom. Hint je ostao u etapnom logoru svega nekoliko dana. I Kazarnovski se sjećao da je Osip uz Hazinovu pomoć našao nekog svog starog druga. Hazin tvrdi da je Osip umro za epidemije pjegavog tifusa, a Kazarnovski nije uopće spomenuo tu epidemiju. Čula sam, među­tim, od više osoba o toj epidemiji. Trebalo bi da potražim Hinta, ali u našim prilikama to je nemoguće - ne mogu valjda dati oglas u novine da tražim tog i tog čovjeka koji je vidio u logoru moga muža... Sam je Hazin primitivan čovjek, a htio se upoznati s Erenburgom da mu ispriča svoje uspomene iz početka revolucije, u kojoj je sudjelovao sa svojom braćom, koji su, čini se, bili čekisti. Tog se razdoblja iz svog života najbolje sjećao i u razgovoru sa mnom neprestano se navraćao na svoja davna junaštva. Nego, da se vratimo na pričanja Kazarnovskog. Jednom Osip nije htio sići s prični, ma koliko ga tjerali i vikali na njega. Tih je dana studen sve jače stezala - jedino se po tome mogu ravnati u koje je to vrijeme bilo. Sve su potjerali da čiste snijeg, pa je Osip ostao sam. Nakon nekoliko dana skinuli su ga s prični i prenijeli u bolnicu. Uskoro je Kazarnovski čuo da je Osip umro i da su ga pokopali, ili, bolje reći, bacili u jamu. Pokapali su ih, dabome, bez lijesova, razgolićene, ako ne i gole, da ne propadne odjeća. Mrtvaca je uvijek bilo napretek pa su ih bacali po nekolicinu u jednu jamu, a svakom su za nogu privezali privjesak s brojem. Photo: News Dog Media Ali to još nije najgora varijanta smrti, pa vjerujem da je verzija Kazarnovskog istinita. Narbutova je smrt bila mnogo gora. Kažu da je u etapnom logoru čistio zahodske jame i da su ga s nekim drugim invalidima ukrcali na šlep koji su poslije digli u zrak. To su učinili da se oslobode ljudi nesposobnih za rad. Kažu da je bilo još takvih slučajeva... Kad sam živjela u Tarusi, nosio mi je drva i vodu neki Pavle, bivši lopov i logoraš, koji mi je sam od sebe ispričao kako je jednom čuo eksploziju koja je doprla od mora, a zatim vidio kako tone šlep na kojem su bili invalidi osuđeni po članu 58. Oni koji i dan-danas pošto-poto za sve traže opravdanje. A takvih ima mnogo među bivšim kažnjenicima, uvjeravaju me da je samo jedan šlep tako dignut u zrak, i da je zapovjednik logora koji je skrivio to nedjelo bio poslije strijeljan. To je zaista dirljiv kraj priče, ali mene nekako ne dira. Većina je mojih znanaca koji su bili otpremljeni u logore vrlo brzo pomrla. Ljudi humanističkih profesija gotovo da i nisu mogli ondje opstati, a nisu imali ni zašto. Čemu životariti kad je jedino smrt bila spas? Što bi vrijedilo nekoliko dana više Margulisa (koji je bio štićenik kriminalaca zato što im je obnoć prepričavao Dumasove romane)? On je bio u logoru sa Svjatopolkom-Mirskim koji je ubrzo umro od posvemašnje iscrpljenosti. Hvala bogu što su ljudi smrtni. Iza žice je vrijedilo živjeti samo zato da se sve upamti i jednom ispriča ljudima - ne bi li ih to spriječilo da ponove naše ludosti. Drugi je pouzdani svjedok bio biolog M. koga je Osip zamolio, ako ikad iziđe na slobodu, da potraži Erenburga i ispriča mu kako je Osip proveo posljednje dane u logoru - tada je već znao da neće preživjeti. Iznijet ću ono što mi je ispričao Erenburg, koji je do mog povratka iz Taškenta već koješta bio zaboravio i pobrkao - na primjer, nazivao je tog čovjeka agronomom zato što je, nakon puštanja iz logora, zaista radio kao agronom ne bi li zameo trag. Njegovo se kazivanje uglavnom slaže s pričanjem Kazarnovskog. On je držao da je Osip umro već prve godine, prije otvaranja plovidbe na Kolimu, to jest prije svibnja ili lipnja 1939. M. je prilično potanko prepričao svoj razgovor s liječnikom, koji je također, srećom, bio kažnjenik i poznavao je Mandeljštama po čuvenju. Liječnik je rekao da nije mogao spasiti Osipa zato stoje bio previše iscrpljen. To potvrđuje tvrdnju Kazarnovskog da se Osip bojao jesti, premda je, naravno, logorska hrana bila takva da su se ljudi pretvarali u sjene ako su je i jeli. Osip je ležao u bolnici svega nekoliko dana, a M. je razgovarao s liječnikom neposredno nakon Osipove smrti. Osip je dobro uputio M-a da ispriča Erenburgu njegove posljednje dane, jer u ono vrijeme nijedan drugi sovjetski književnik, osim Šklovskoga, ne bi primio takva izaslanika. A izaslanik se ne bi usudio sam posjetiti nekog ugroženog književnika da ga ponovo ne snađe ista sudbina. Pošto bi izdržali kazne od pet ili deset godina, što je, po našim shvaćanjima, značilo da su dobro prošli, ljudi bi obično ostali, dobrovoljno ili silom prilika, u onim dalekim krajevima gdje su bili logori. Nakon rata su mnogi po drugi put dospjeli u logor i postali »dvomotorci«. kako se to kaže u našoj nevjerojatnoj terminologiji. Eto, zato je od onih kojih su bili otpremljeni u logore 1937. i 1938. godine ostala u životu samo šačica mlađih ljudi, koji su se zarana počeli potucati po logorima. Imala sam priliku da porazgovaram samo s nekolicinom koji su se ondje sreli s Osipom. Međutim, glas o njegovoj sudbini bio se pronio po logorima na sve strane i na desetke ljudi pričali su mi logoraške legende o nesretnom pjesniku. Višeput su me pozivali i vodili ljudima koji su čuli — ili, kako su sami govorili, »pouzdano znali« — da je Osip živ, ili daje bio živ sve dorata, ili da je još u nekom logoru, ili da je pušten na slobodu. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su bili uz njega kad je umro, ali kad bih se sastala s njima, obično bi mi zbunjeno priznali da su sve čuli od drugih, koji su, dakako, sasvim pouzdani svjedoci. Osip Mandeljštam, posljedni snimci Photo: Wikipedia Neki su ljudi napisali i priče o Osipovoj smrti. Šalamov je jednostavno iznio svoje misli o tome kako je Mandeljštam umro i što je tada zacijelo osjećao. Time je jedan zlosretni umjetnik odao priznanje drugom. Ali medu tim pričama ima i takvih koje su iskićene mnoštvom tobože vjerodostojnih pojedinosti. Po jednoj od njih, Osip je umro na brodu koji je plovio na Kolimu. Tu je potanko opisano kako su ga bacili u ocean. Priče o tome kako su ga ubili kriminalci, i kako je uz logorsku vatru recitirao Petrarku, također pripadaju legendama. Mnogi su nasjeli toj posljednjoj prići o Petrarki zato što je tako »poetska«. Ima i »realističkih« priča u kojima uvijek važnu ulogu igraju obični kriminalci. Jedna je od najrazradenijih ona koju je ispričao pjesnik R. On pripovijeda kako je noću zalupao netko na vrata njihove barake i tražio »pjesnika«. R., se prepao noćnih gostiju - što hoće kriminalci od njega? Pokazalo se da gosti nemaju nikakve zle namjere, da su jedino došli da ga odvedu do jednog drugog pjesnika koji umire. R. je zatekao samrtnika, to jest Mandeljštama, kako leži na pričnama, kao da je u bunilu ili bez svijesti, ali kad je ugledao R-a, odmah se pribrao pa su cijelu noć proveli u razgovoru. Pred jutro je Osip umro. a R. mu je zaklopio oči. Dakako da se ne spominje kad je to bilo, ali je točno navedeno mjesto: »Druga Rječica«, etapni logor kod Vladivostoka. Meni je cijelu tu priču ispripovjedio Slucki i dao mi R-ovu adresu, ali mi R. na pismo nije uopće odgovorio. Svi ljudi koji su mi pričali o Osipu u logoru bili su dobronamjer­ni, osim jednoga koji mi se narugao. Bilo je to u Uljanovsku, na samu početku pedesetih godina, dok je još Staljin bio živ. Obvečer mi je dolazio kolega s književne katedre, koji je ujedno bio zamjenik direktora, neki Tjufjakov, ratni vojni invalid, sav iskićen odlikovanjima što ih je dobio za politički rad u vojsci. Rado je čitao ratne romane u kojima se opisuje strijeljanje kukavice ili dezertera pred strojem. Cijeli svoj život posvetio je »reformi visokog škol­stva« pa nije dospio završiti školovanje ni diplomirati. Bio je to vječit komsomolac iz dvadesetih godina i »nezamjenjiv radnik«. Oslobodili su ga bili nastave i povjerili mu odgovoran zadatak da pazi na idejnu čistoću u visokim školama i da najmanja zastranje-nja prijavljuje kamo treba. Premještali su ga iz jedne visoke škole u drugu da pazi na direktore koji su bili sumnjivi zbog liberalizma. Upravo je radi toga i došao u Uljanovsk na mjesto zamjenika direktora - čudnovato i počasno radno mjesto - iako formalno `nije imao prava da radi u visokoj školi. Imali smo zapravo dva takva komsomolca, Tjufjakova i još jednog, Gluhova, čije ime treba upamtiti radi potomstva — taj je bio odlikovan zbog zasluga u likvidaciji kulaka, a stekao je doktorsku titulu disertacijom o Spinozi. Radio je otvoreno i pozivao u svoj kabinet studente da ih pouči koga će i kako raskrinkati na sastanku. Tjufjakov je, međutim, radio u rukavicama. Obojica su se bavila čistkama u visokim školama od početka dvadesetih godina. Tjufjakov je »radio« sa mnom na dobrovoljnoj bazi, radi odmora i zabave. Taj mu je rad pričinjao tako reći estetsko zadovoljstvo. Svaki dan izmislio bi neku novu priču — Mandeljštam je strijeljan, Mandeljštam je bio u Sverdlovsku gdje ga je Tjufjakov posjećivao iz humanih pobuda, Mandeljštam je ubijen pri pokušaju bijega, Mandeljštam je na izdržavanju nove kazne u logoru zbog kriminala, Mandeljštama su zatukli kriminalci zato što im je ukrao komadić kruha, Mandeljštam je izišao na slobodu i živi s drugom ženom negdje na sjeveru, Mandeljštam se nedavno objesio jer se uplašio Ždanovljeva pisma koje je tek sad doprlo do logora... O svakoj od tih verzija govorio je slavodobitno kako je netom dobio te podatke u javnom tužilaštvu. Morala sam ga uvijek saslušati do kraja jer nisam smjela doušnika izbaciti iz sobe. Naš se razgovor završavao Tjufjakovljevim .književnim razmatranjima: »Najbolji je naš pjesmotvorac Dolmatovski... Ja u poeziji najviše držim do odmjerene forme... Recite što vam drago, ali bez metafore nema poezije niti će je ikad biti... Stil nije samo formalna pojava nego i ideološka - sjetite se samo što je Engels rekao... S time se čovjek mora složiti... A zar nisu do vas doprle Mandeljšta-move pjesme iz logora? On je ondje mnogo pisao...« Tjufjakov-Ijevo suhonjavo tijelo bilo je napeto kao struna, a ispod vojničkih, staljinskih brkova titrao je smiješak. Tvrdio je da je iz kremaljske bolnice nabavio pravogženšena, i da se nikakvi umjetni preparati ne mogu mjeriti s tim prirodnim sredstvom. Photo: News Dog Media Do mene su često dopirali glasovi o pjesmama koje je Osip napisao u logoru, ali se svaki put pokazalo da je to bila svjesna ili nesvjesna mistifikacija. Nedavno sam, međutim, vidjela zanimljivu zbirku Osipovih pjesama sakupljenih iz logoraških »albuma«. Riječ je o prilično iskrivljenim neobjavljenim pjesmama, od kojih nema ni jedne s jasnim političkim aluzijama, kao što je Stan. Glavni su izvor prijepisi koji su kolali u tridesetim godinama, ali su ljudi često zapisivali pjesme po sjećanju, pa ima sva sila pogrešaka. Neke su pjesme zapisane u starim, odbačenim varijantama, prim­jerice Uz njemački govor. Po neke je od njih neosporno izdiktirao sam Osip jer ih nema u prijepisima. Među njima je valjda i pjesma o raspeću koju je napisao u djetinjstvu. U tim se albumima našlo i nekoliko šaljivih pjesmica koje ja nemam, na primjer Fijakerist i Dante, ali, na žalost, u neprihvatljivu obliku. Na takve su ga izlete mogli navesti samo Lenjingrađani, kojih je ondje bilo napretek. Tu mi je zbirku pokazao Dombrovski, koji je napisao knjigu o našem životu »krvlju svoga srca«, kako se negda govorilo. U toj je knjizi razotkrivena sama srž našeg nesretnog života, premda je najčešće riječ o iskopavanjima, zmijama, arhitekturi i mladim uredskim damama. Kad se zadubi u nju, čovjek i nehotice shvati zašto su logori morali postati osnovna snaga koja je održavala ravnotežu u našoj zemlji. Dombrovski tvrdi da je vidio Mandeljštama u doba kad se vodio »čudni rat«, to jest nešto više od godinu dana nakon 27. prosinca 1938. što sam ja držala da je datum Osipove smrti. Morski je put do Kolime bio već otvoren, a čovjek za koga je Dombrovski mislio da je Osip, ili koji je zaista bio Osip, nalazio se medu kažnjenicima koji su čekali u etapnom logoru na »Drugoj Rječici« da ih otpreme na Kolimu. Dombrovski, koji je tada bio mlad, plahovit i pun života, čuo je kako se među njima nalazi čovjek koga svi zovu »pjesnik«, pa je zaželio da ga vidi. Kad ga je potražio po imenu i prezimenu - Osip Mandeljštam - taj mu se čovjek odazvao. Dombrovski je stekao dojam da je »pjesnik« duševno bolestan, ali da nije potpuno izgubio vezu sa stvarnošću. Porazgovarali su vrlo kratko o tome hoće li se moći prebaciti brodom na Kolimu u tim burnim ratnim danima. Tada su »pjesnika«, kome je moglo biti sedamdesetak godina, pozvali da pojede kašu, pa je otišao. Staračka vanjština tog logoraša - tobožnjeg ili pravog Mandelj-štama - ne dokazuje ništa, jer su u tamošnjim prilikama ljudi nevjerojatno brzo starili, a Osip se oduvijek doimao stariji nego što je bio. Ali, kako se sve to slaže s onim što sam prije toga čula? Može se pretpostaviti da je Mandeljštam izišao iz bolnice kad su se svi njegovi znanci bili već raspršili po raznim logorima, pa da je proživio kao sjena od čovjeka još nekoliko mjeseci ili čak i godina. Ili je pak to bio neki starac koji se također zvao Mandeljštam i koga su u logoru držali za Osipa — jer mnogi Mandeljštami imaju ista imena i slične crte lica. Imamo li osnove smatrati da je čovjek kojeg je Dombrovski sreo bio zaista Osip? Kad sam mu rekla sve što sam čula, Dombrovski se malo pokolebao u svom uvjerenju, a njegovo je kazivanje opet mene zbunilo tako da nisam više bila ni u šta sigurna. A zar je išta pouzdano u našem životu? Pomno sam odvagnula sve za i sve protiv... Photo: www.mikaelstrandberg.com Dombrovski nije osobno poznavao Osipa, samo ga je u Moskvi dva-tri puta slučajno vidio, ali uvijek kad je Osip nosio bradu, a »pjesnik« u logoru bio je bez brade. Međutim, neke su crte lica podsjetile Dombrovskog na Osipa. To, naravno, ipak nije dovoljno — čovjek se vrlo lako prevari. Dombrovski je tada doznao, međutim, za jednu važnu pojedinost, ali ne od samog »pjesnika« nego od nekog drugog - naime, da je o Osipovoj sudbini odlučilo nekakvo Buharinovo pismo. Zacijelo je u istrazi nakon drugog hapšenja, 1938. godine, isplivalo na površinu Buharinovo pismo Staljinu, koje je bilo priloženo prvom istražnom predmetu, i brojna Buharinova pisamca koja su nam bila zaplijenjena za prve preme­tačine. To je vrlo vjerojatno, a o tome je mogao znati jedino pravi Mandeljštam. Pa ipak, ostaje otvoreno pitanje je li o tom pismu govorio onaj tajanstveni starac koga su svi zvali »pjesnik«, ili su njemu samo pripisivali priču čovjeka koji je već bio umro i s kojim su ga zamjenjivali. Nemoguće je ustanoviti pravu istinu. Najviše me u svemu tome ipak zanima pismo — to je bio prvi i jedini glas koji je dopro do mene o istražnom postupku nakon Osipova drugog hapšenja. Dobro je Osip napisao u Četvrtoj prozi: »Moj slučaj nije završen niti će se ikad završiti...« Zbog Buharinova pisma njegov je slučaj revidiran 1934. godine, a isto tako i 1938. godine. Zatim se taj isti slučaj ponovo razmatrao 1955. godine, ali je ostao nerazjašnjen, pa se nadam da će se još razmatrati. Što zapravo potkrepljuje moje mišljenje da je Osip umro u prosincu 1938? Meni je prva vijest o njegovoj smrti bio povratak paketa »zbog smrti naslovnika«. Ali, to još nije dovoljno — znamo za tisuće slučajeva u kojima su pošiljke bile isto tako vraćane, a poslije se pokazalo da je naslovnik jednostavno bio prebačen na drugo mjesto i da zato nije dobio paket. Vraćena pošiljka bila je u svačijim mislima čvrsto vezana za smrt naslovnika, a većini je ljudi to bio jedini način da dozna za smrt voljenog čovjeka. Međutim, u onom kaosu pretrpanih logora drzoviti činovnici u vojnim unifor­mama pisali su što bi im god palo na pamet: smrt - smrt, pa šta onda? Svi koji su dospjeli onkraj bodljikave žice bili su samim time isključeni iz života, s njima se nitko više nije ženirao. I s ratišta su stizale obavijesti o smrti vojnika i oficira koji su bili samo ranjeni ili zarobljeni. Međutim, na ratištu se to činilo samo zabunom, a u logorima iz bezdušnosti. S logorašima se postupalo kao sa stokom, a zvijeri koje su raspolagale njihovim životima bile su specijalno izvježbane da gaze sva njihova ljudska prava. Povratak pošiljke ne može poslužiti kao dokaz smrti. Datum naveden u smrtovnici koju je izdao prijavni ured isto tako ništa ne dokazuje. Datumi su se u takvim dokumentima navodili često sasvim proizvoljno, a milijuni smrti namjerno su pripisane jednom određenom razdoblju, na primjer ratnom. Radi statistike je bilo zgodno spojiti žrtve logora s ratnim žrtvama... U doba rehabilitacija gotovo su se automatski navodile kao godine smrti žrtava 1942. i 1943. godina. Tko može vjerovati u istinitost datuma navedenog u smrtovnici kad se sjeti glasine, koja se pronijela u inozemstvu, da je Mandeljštam bio u logoru u vorone-škoj oblasti gdje su ga navodno ubili Nijemci? Očito je da je neki naš »napredni« književnik ili diplomat, kad su ga stjerali uza zid stranci koji zabadaju nos u tuđe poslove, kako kaže Surkov, svalio lijepo sve na Nijemce - tako je bilo najjednostavnije i najlakše... U smrtovnici piše da je Osipova smrt zavedena u registar u svibnju 1940. godine. To je možda nešto pouzdanji podatak od ostalih. Valjda ga nisu živa unijeli u popis mrtvih, iako ništa nije sto posto sigurno. Recimo da se kod Staljina zauzeo za Osipa Romain Rolland, ili netko drugi do koga je Staljin držao - bilo je slučajeva da je Staljin zapovjedio da se oslobode neki ljudi zato što se netko iz inozemstva zauzeo za njih... Staljin se mogao oglušiti na tu molbu, ili je nije mogao ispuniti zato što su Mandeljštama već bili dotukli u zatvoru... U oba slučaja najlakše je bilo proglasiti ga mrtvim i izdati meni smrtovnicu tako da razglasim tu laž vlasti. Jer, zašto su meni izdali smrtovnicu a drugima nisu? Photo: rbth.com Ako je Osip doista umro negdje prije svibnja 1940. - recimo u travnju — Dombrovski ga je mogao vidjeti, i onaj je stari pjesnik bio zaista on. Možemo li se pouzdati u svjedočenje Kazarnovskog i Hazina? Logoraši se najčešće ne sjećaju nikakvih datuma, jer su se u onom njihovom jednoličnom i košmarskom životu svi dani stopili jedan s drugim. Možda je Osip izišao iz bolnice kad je Kazarnovski bio već otpremljen dalje. Glasovi o Osipovoj smrti u bolnici isto tako ništa ne dokazuju — u logorima se živjelo od glasina. Nije utvrđeno ni kad je onaj liječnik bio s Osipom - možda je to bilo godinu-dvije kasnije... Nitko ništa ne zna. Nitko nije mogao ništa pouzdano doznati ni u prostoru ograđenom bodljikavom žicom ni izvan njega. Nitko se nikad neće moći snaći u onom strašnom darmaru i krkljancu, u onaj stiješnjenosti, gdje su mrtvaci s oznakama na nogama ležali pored živih ljudi. Nitko ga nije vidio mrtva. Nitko se nije javio da mu je oprao tijelo ni da ga je položio u lijes. U grozničavu bunilu logorskih patnika izgubio se račun o vremenu, nije se razlikovala java od tlapnje. Kazivanja tih ljudi nisu ništa pouzdanija od sličnih kaziva­nja o bilo kojem križnom putu. A oni malobrojni koji su ostali svjedoci — Dombrovski je jedan od njih — nisu imali prilike da provjere svoje podatke, da na licu mjesta analiziraju sva zbivanja. Pouzdano znam samo jedno - da je Osip negdje umro. Pred smrt je zacijelo ležao na pričnama, a oko njega su se bacakali drugi samrtnici. Vjerojatno je čekao pošiljku - pošiljku koju mu nisu predali, ili koja nije stigla na vrijeme, pa su mi je vratili. Za nas je to bio znak da je Osip umro. A za njega je uzaludno iščekivanje pošiljke značilo da smo i mi propali. A sve to zato što je dobro uhranjen čovjek u vojnoj uniformi, izvježban za likvidiranje ljudi, kome je dojadilo da kopa po golemim popisima kažnjenika što su se neprestance mijenjali, i da traži nekakvo prezime koje je teško i izgovoriti, precrtao adresu i napisao u sprovodnicu ono najobičnije što mu je palo na pamet - »zbog smrti naslovnika« - i poslao paket natrag. A ja, koja sam molila Boga da smrt prekrati muke moga supruga, zaglavinjala sam pred prozorčićem kad sam doznala od poštanske službenice tu posljednju i neminovnu dobru vijest. Međutim, nakon smrti — a možda i prije nje — živio je u logoraškim legendama kao sedamdesetogodišnji ludi starac s por­cijom za kašu u ruci, starac koji je nekad davno na slobodi pisao pjesme pa su ga zato u logoru prozvali »pjesnikom«. A jedan drugi starac - ili je to bio isti? - živio je u logoru na »Drugoj Rječici« i čekao da ga otpreme brodom na Kolimu — mnogi su mislili da je to Osip Mandeljštam, ali ja ne znam tko je to bio. Eto, to je sve što znam o Mandeljštamovim posljednjim danima, bolesti i smrti. Neki drugi znaju još manje o kraju svojih milih i dragih.``

Danilo Vitorovic - Angelos Nezavisna izdanja, 1970. Mek povez, omot kao na slici, 93 strane. POSVETA PISCA! RETKO! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini.

Василиј Аполонович Григоренко Како у време србофоба Јосипа Броза Тита, тако у доброј мери и данас, српски најамнички властодршци чине све да се Србима као народу укине историјско памћење на своју велику историју, на своје херојске претке. Пример тешког обољења историјске свести у главама многих Украјинаца или Црногораца, где се процесима украјинизације и црногоризације читавим покољењима наметала потпуна анамнеза њихове благочестиве историје – показује нам колико губитак историјског памћења може бити погубан. Није тешко докучити каква је будућност младог Украјинца који не види брата у Русу, него у Американцу, или каква је будућност младог Црногорца који не види брата у Србину него у Американцу. Дакле, у склопу тог пројекта историјске анамнезе Срба, свакако се налази и прикривање светлих момената заједничког српско-руског братства по оружју. Због тога сматрам да је добро подсетити на храбре руске морнаре који су пре сто година (1914 и 1915. г.) са својом српском браћом витешки бранили нашу Отаџбину. Само у четири заједничке гробнице (на Новом гробљу у Београду, Петроварадину у Новом Саду, гробљу у Зрењанину и гробљу у Сенти), сахрањено је преко 330 руских војника, учесника Првог светског рата. Нека је слава руским херојима који су својом крвљу бранили и нашу Отаџбину, а српски народ никада не сме заборавити ту братску љубав и несебичну пожртвованост руске браће у борби против заједничког непријатеља. У тексту који следи, нешто више о Василију Аполовичу Григоренку, једном од тих руских хероја о којима се на жалост у Србији тако мало зна… Сергеј Николајевич Смирнов На ничим изазване патолошке изливе евроеурофорије српских властодржаца, најбољи одговор је сведочење о вековним мрзостима Запада према српском роду и сведочење о вековном братству Срба и Руса… * * * Када Руси за некога кажу да је “масштабнаја” личност, то је тешко једном речју превести на наш језик, јер тај појам подразумева свеобухватног и веома талентованог човека, изузетно широког опсега знања, интересовања, образовања – како би наш народ рекао – Бог га је за све обдарио. Један од таквих “масштабних” личности био је и Сергеј Николајевич Смирнов, који је својим делом оставио упечатљив траг и у руској и у српској науци и култури. Поједини великани захваљујући свом таленту и раду достигну у својој области инетресовања изузетне резултате, међутим када је у питању Смирнов, тешко је и побројати сва интересовања Смирнова у којима је показао изузетну надареност. Био је веома талентован инжењер, врстан архитекта, археограф и библиограф, археолог, нумизматичар, историчар уметности… – уз сва та занимања и хобије, био је и друштвено веома ангажован човек. С.Н. Смирнов рођен је у Петрограду 1877. године, упокојио се у Монтевидеу (Уругвај) 1958. године. По деди хероју Отаџбинског рата (Наполеонов поход 1812) Смирнов је по рођењу имао статус наследног дворјанина, а отац му је такође био војни инжењер и архитекта војних установа у руској царској престоници. По завршетку Првог кадетског корпуса у Петрограду (1893), по упутству Цара Александра I уписује Институт инжењера железнице, где дипломира 1898. године. Са супругом Н.А. Масловском (оженио се 1904. године) имао је двоје деце, сина Михаила и кћерку Елену. Истиче се у различитим пројектима, па и каријера брзо напредује од Титуларног саветника (1903) за само 6 година постаје Дворски саветник (1909). Имајући у виду његов каснији научно истраживачки рад у Србији, само је Промисао Господња могла уредити тако да он те исте 1909. године ступи у Археолошки институт где је стекао полазна знања из историје древнеруске уметности и грађевинарства. Он 1911. године завршава тај Институт и постаје Стални члан Археолошког института. Дакле, са титулом Дворског саветника следеће две године предано ради на изградњи храма Спас на води у Петрограду. За велелепни ентеријер храма био је најзаслужнији управо Смирнов. Овде треба истаћи следеће, што ће се показати као врло важно и у раду Смирнова у Србији – пре него што се прихватио посла на изградњи храма Спас на води веома пажљиво изучавао руску средњевековну архитектуру, не устежући се од путовања ради обиласка многих руских спчоменика средњевековне архитектуре. Ускоро по његовом освећењу Смирнов је унапређен у дворски чин камер-јункера двора Његовог императорског Величанства. На жалост, то ремек дело руске архитектуре срушили су безбожници 1932. године. Као дворјанин Смирнов је често био ангажован у хуманитарним пословима дечијих домова, попут ангажовања у дечијем дому при Канцеларији Царице Марије, као и дечијег дома Јелисавете и Марије у Павловску где је једно време био и директор. Захваљујући највише њему, квалитетно је одрађен огроман посао на сређивању богатог инвентара, уметничке колекције и библиотеке Павловског дворца. Очигледно је то искуство и предодредило његов огромни ангажман у помоћи руским избеглицама после несрећне револуције, овај пут на српском двору. Поред стручно инжењерских радова и друштвеног ангажмана који смо поменули, још две области “свестраног” Смирнова треба посебно истаћи, а то је научни рад и рад на проучавању историје уметности. Када имамо у виду заиста запрепашћују преданост раду и сву његову изузетну радну способност, опет не може да не задиви његов бесконачан списак занимања и интересовања, како у “руском” тако и у “српском” периоду његовог живота. Да сада побројимо само нека интересовања из “руског” периода његовог живота: Стални члан Архивске Петроградске губернијске научне комисије, Члан Ревизионе комисије друштвене управе Петрограда, Члан Комисије за изградњу Сабора Свете Тројице на месту изгорелог Тројицког сабора у Петрограду, Председник управе Петроградског индустријског акционарског друштва, Члан Ревизионе комисије Акционарског Средњеазијског нафтно-индустријског друштве “Санто”, а навођење учешћа у свим добротворним фондовима у којима је учествовао Смирнов, одузело би много простора. И упркос свим овим чињеницама о несвакидашњој заузетости, Смирнов ни у Русији ни у Србији није био неми посматрач догађаја око себе, већ активни учесник у многим од њих. Једна дивна каријера једног свестрано надареног руског дворјанина, један примеран породични живот који је то пратио, прекинут је попут каријера хиљада благочестивих Руса након “Крвавог Октобра” и доласка “синова пакла” на власт у Русију. Следе месеци затвореништва, прво у Перму, потом у Москви, да би коначно некако успео да се са породицом дочепа Србије – “резервне Отаџбине” десетине хиљада руских емиграната. После плодотворног рада у новој Отаџбини о коме ћемо опширније писати у даљем тексту, такође при двору (овај пут Краљевском), Смирнову као и многим другим руским емигрантима, било је суђено да беже и из Србије по доласку комуниста на власт. Из Србије Смирнов одлази у Уругвај, где је под неразјашњеним околностима 1958. године завршио свој животни пут. Дакле, Смирнов је наставио службу на двору православног монарха, овај пут на Краљевском двору Карађорђевића. Као што смо већ рекли, он је и пре доласка у Србији имао присне везе са Карађорђевићима, пошто је две године (1916-1918) био управник комплекса Павловског дворца који је припадао Ивану Константиновичу Романову, мужу српске принцезе Јелене, сестре Краља Александра Карађорђевића. Да кажемо да је и овај српски зет, кнез из царске лозе Романових, мученички завршио свој живот пошто је жив бачен у јаму под Алапеском у јулу 1918. године, а потом су у јаму са живим људима “црвене звери” бациле гранате. Његова супруга, српска принцеза Јелена, после мужевљеве смрти била је у затворима Перма и Москве и ослобођена је само захваљујући дипломатској интервенцији и храбрости и оданости самог Сергеја Николајевича Смирнова. Опис мисије ослобађања кнегиње Јелене, Смирнов даје у књижици која је објављена у Паризу, где је он сведочио у својству сведока пред чувеним Соколовом, који је водио истрагу о убиству Царске породице Романових. Он је кренуо у потрагу за кнегињом на Урал и Сибир са фалсификованим српским пасошем, ризикујући и сопствени живот. У томе му је свесрдно помогла “српска мисија” са српским амбасадором у Русији Спалајковићем на челу, који се код нових власти свесрдно залагао за Јелену Петровну. Само чудом Божијим је Сергеј Николајевич Смирнов преживео, иако је био на списку за стрељање и у Русији чак постоје публикације у којима се наводи да је он стрељан у Перму, јер је био на списку за стрељање. Спасао га је српски фалсификовани пасош и лажно сведочење српског официра Божичића да је он радник “Министарства српских железница”. Овде није згорег направити мали искорак и написати пар речи о Спалајковићу, великом и храбром српском дипломати који је до краја 1918. године био српски амбасадор у Русији, а после Првог светског рата дипломатску каријеру је наставио у Паризу, сад већ у Краљевини СХС. Наводимо сведочење руског дипломате Н. Трубецког из његове књиге “Рат на Балкану 1914-1917”: Дипломате су ми причали како је крајем јула 1918. године на једном од редовних пријема дипломатског кора, Лењин изјавио да је Царска породица стрељана. Спалајковић није могао да се уздржи, пришао је Лењину и пљунуо му у лице. Совјетска власт је била још слаба и инцидент је “заташкан”. Било је одлучено да се не обраћа пажња на једног “неваспитаног, неконтролисаног и болесног човека”.[1] Сама Јелена, кћерка српског Краља Петра, у тим данима је исказала изузетну храбросст, пожртвовање и оданост према мужу. Пошто су јој деца била на сигурном у иностранству, она се пре мужевог убиства новој власти обратила молбом да јој омогуће да подели судбину са својим мужем у затвору наглашавајући да због тога одбија евентуалну помоћ страних амбасада. После много перипетија и затвора, српски официри и Јелена су ослобођени, а по ослобођењу, Јелена 1919. године стиже у Шведску одакле са свекрвом и децом емигрира у Југославију. Са децом 1921. године одлази у Лондон. Дакле, пошто се 1919. године са породицом срећно дочепао Србије, Сергеј Николајевич Смирнов почиње са радом на Двору Карађорђевића као лични секретар Јелене Романове, истовремено започињући и инжењерски рад у грађевинском оделењу Двора, као и у Канцеларији Државног комесара по питању руских избеглица. Као и у Русији, један ангажман није довољан за неисцрпну енергију и неуморни дух Смирнова и оно што посебно импресионира, он на свим тим пољима оставља иза себе дубог траг и дело непролазне вредности. Као управник Двора Јелене Петровне која после 1921. године више времена проводи у Лондону него у Београду, Сергеј Николајевич Смирнов према речима Људмиле Кузмичеве у великој монографији “Руски некропољ у Београду” обавља посао читавог једног тима бринући о пословима и финансијама Јелене Петровне, организацији и протоколу њених званичних посета, финансијском обезбеђењу њене деце, регулисању статуса у дому Романових и у европској монархистичкој породици… На ангажовању Сергеја Смирнова на пословима везаним за пружање помоћи и организације живота руских емиграната у Југославији, сведочи обимна грађа у Архиву Југославије. Фонд кнегиње Јелене и на овом пољу је дао велики допринос у олакшавању живота многим руским емигрантима у Југoславији. “Друштво помоћи руској сирочади” такође се налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене и помагало је два сиротишта, у Белој Цркви и манастиру Хопово. Хуманитарни ангажман везан за Фонд кнегиње Јелене, Смирнов је обављао и као државни чиновник у ништа мањем обиму. Делатност Државне комисије за послове руских избеглица бележи огроман ангажман Смирнова све до 1944. године. И на крају трећи вид ангажовања Сергеја Смирнова на Двору Карађорђевића био је његов рад дворског инжењера и архитекте. Грандиозан рад и грандиозно дело Смирнова у овој области једноставно је непроцењиво. Несвакидашње умеће да брзо схвати суштину проблема и начин његовог решавања, било је као богомдано за руководиоца пројеката на Двору Карађорђевића. Руководио је изградњом нове краљевске резиденције на Дедињу, његове организационе способности исказане су и приликом организације изградње предивног меморијалног комплекса Карађорђевића у Тополи. Смирнов је за опремање храма у Тополи ангажовао “руски тим” врхунских стручњака потпомогнут неколицином српских зналаца. Да набројимо неке: Николај Краснов, Николај Мејендорф, Борис Образков, Владимир Предојевић, Виктор Шевцов, Иван Диков, Борис Иваншенцев. Да напоменемо да је поред ова три магистрална поља делатности Смирнова током његовог живота у Србији, благодарећи њему извршена озбиљна систематизација Библиотеке Краљевског Двора, која је Смирнову истовремено служила и као место на ком се бавио озбиљним научно-истраживачким радом. Овде посебно треба истаћи један ангажман који је од изузетног, непроцењивог значаја за целокупну српску културу. Ради се о послу прикуљања и анализи старих писаних споменика српске културе. Ослањао се на помоћ Руског Археолошког друштва Краљевине СХС које се такође налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене. На позив Краља Александра у лето 1922. године специјална експедиција на челу са С. Смирновим почела је рад на проучавању 29 српских манастира и цркава. У екипи је био и генијални Краснов, а ту су се налазили и научници истричари уметности, архитекте, уметници, фотографи и цртачи. Преко 500 цртежа храмова је прикупљено и тада је по први пут у српској истрији урађено једно комплексно истраживање средњевековног наслеђа Србије. Смирнов је као носилац пројекта уз велику помоћ својих пре свега руских колега, обавио то грандиозно истраживање. Касније је са Красновом организовао и личне експедиције ради проучавања српских средњевековних споменика на Космету и у Албанији. Истраживали су “Српске Свете Горе” на Скадарском језеру, у Овчарско-Кабларској клисури, на Фрушкој Гори и многе српске светиње у Србији, Црној Гори, и на просторима свих других српских земаља. Тај рад је био основа за касније Красновљево мозаичко “фрескописање” храма светог Ђорђа на Опленцу, где су у јединствен мозаички ентеријер храма уграђени мотиви из преко 50 најзначајнијих српских светиња различитих епоха. Колико је тај посао значајан, говори нам чињеница да у великој Русији није постојало тако комплексно истраживање највећих средњевековних светиња Русије какво су руски стручњаци извршили у Србији. Сав тај посао послужио је за касније још једно монументално истраживање Смирнова “Српске светиње у руским летописима” које је 1936. године уврштено у Јубиларну збирку “Руског археолошког друштва” у Краљевини Југославије. Огроман истраживачки рад је стајао иза овог подухвата и ту је први пут сачињен потпуни списак помена српских светиња у руским рукописима. Такође, Смирнов први пут у Србији публикује биографије тројице “знаменитих Срба у руској историји” – Митрополита Кипријана, Григорија Цамблака и Пахомија Логотета или Пахомија Србина како су га још ословљавали у Русији. И тако, одмах примећен у високим круговима како Царске Русије тако и Краљевине СХС, Смирнов је веома брзо стекао углед веома савесног и поузданог делатника коме се могла поверити било која дужност са стопостотном сигурношћу да ће посао бити обављен на веома високом нивоу. Интересантно је да су му и у Русији и у Србији стизале многе поруџбине за изградњу храмова, а сваки нови посао на храму, Смирнова је одводио у све дубља и дубља истраживања древне архиктетуре и наших светиња, што је и довело до описане импозантне улоге Смирнова у темељном истраживању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. Списак црквених ствари које је одабрао чувар Уметничког одељења Руског музеја из колекције Смирнова који се чува у Павловском дворцу-музеју, данас броји 220 јединица. Међу њима је и икона коју је Смирнов добио на поклон од Митрополита Скопског Викентија 1914. године, тако да Смирнова видимо и у улози великог сакупљача руских старина. С. Н. Смирнов је пројављивао и дубоко интересовање за нумизматику па је куповао каталоге са нумизматичких аукција. У ономе што је остало од његове библиотеке у дворцу-музеју у Павловску која је пре Револуције бројала више од 2 хиљаде томова, сачувано је и неколико тих нузмиматичких каталога. Владимир Мајевски, још један од веома интересантних личности руске емиграције у Србији који је живео у соби поред светог владике Николаја Велимировића у последњим данима његовог живота, описује један интересантан моменат из разговора Краља Александра са Смирновом. Краљ се интересовао за живот руске емиграције у другим земљама, а Смирнов је о томе опширно говорио и на крају рекао: “Ипак, захваљујући бризи Вашег Величанства, Руси не живе нигде тако добро као у Југославији”. Мајевски наводи да је на то Краљ одговорио: “Можда је то и тако, … али и Руси се нама одужују”. Иако “човек дела” током читавог свог живота, један од оних људи који никада нису знали за беспосличарење, који никада нису говорили о себи али је њихово дело говорило много о њима, ипак је написао и сопствене мемоаре. На жалост, ти мемоари великог поборника монархизма Сергеја Николајевича Смирнова, још нису објављени. Имајући у виду грандиозно дело и свестраност Смирнова, само српском немарношћу се може објаснити чињеница да ти мемоари нису још публиковани и нека ово буде и својеврстан апел на све оне који могу помоћи да ови изузетно важни мемоари великог руско-српског прегаоца и патриоте, угледају светлост дана. Јер, чак и без описа његовог живота у Уругвају, биографија Смирнова из руског и српског периода по богатству догађаја који су произашли у судбини овог изузетног човека, превазилазе уобичајене биографије и највећих људи. Српски народ дугује огромну захвалност овом истински великом Русу, нарочито за несвакидашњи допринос научном проучавању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. * * * На жалост, у Србији се мало зна уопште о војној помоћи Русије Србији у Првом светском рату. Ту празнину у српској историографији о руској војној помоћи делимично је попунила одлична књига Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића “Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата” у издању Института за новију историју Србије, која је 1914. године изашла из штампе. Двојну монархију Хабсбурга називали су и Дунавском монархијом и она је заиста господарила најважнијом европском реком. Њена Дунавска флота била је веома моћна и добро опремљена, са шест монитора и читавим низом помоћних бродова. Монитори су били својеврсне оклопне батерије опремљене кулама (које су такође биле заштићене оклопном заштитом) са хаубицама од 122 мм, као и оруђем мањег калибра и митраљезима, па су практично били нерањиви за српско пешадијско наоружање. Српска армија није имала заштиту од монитора Аустроугарске Дунавске флоте, није имала чак ни противоклопну артиљеријску муницију, а камоли подводне мине и торпеда. Нападнута од три моћне царевине и суседа Бугарске, Србија је јединог истинског савезника имала у Русији (уз Црну Гору) која се одмах несебично одазвала на позив за помоћ. Тако већ средином августа 1914. године (у овом тексту датуми су наведени по старом календару) у Србију стиже први руски морски одред под командом поручника са Црноморске крстарице “Ростислав”, нашег јунака Василија Аполоновича Григоренка. Истог месеца у Србију стиже и одред руских понтонера пуковника П.И. Доброва и други морски одред старијег пуковника Ј.Ф. Волковицког који је касније прузео заједничку команду над руским морнаричким јединицама у Србији. Сачуване су записане успомене многих учесника тих догађаја о ратним подвизима руских морнара у Србији. Сачуване су успомене и самог Григоренка али само до краја 1914. године, иако је он ратовао у Србији све до велике јесење офанзиве удружених аустро-угарских, немачких и бугарских снага на Србију у јесен 1915. године. Те успомене под називом “На Дунаву” штампане су у априлском броју журнала “Морски зборник” за 1916. годину. Из тих успомена се види да је руска морнаричка експедиција технички била недовољно опремљена и необучена (Григоренко наводи да су му дали у први мах 16 резервиста који су већ заборавили руковати подводним минама), па су били приморани на многе импровизације, што се наравно неминовно одражавало и на успешност дејстава јединице. Као илустрацију таквих невоља наводимо пример да је због одсуства торпедних цеви поручник Григоренко био приморан да од трупаца прави топовска постоља. Дакле, више од 100 година после Првог српског устанка и “трешњевих топова”, руски морнари у Србији су били приморани на сличне импровизације у Првом светском рату! Међутим, одсуство ваздушних пумпи за активирање торпеда, није се могло решити никаквом импровизацијом. Због тога је изгубљено доста вредних торпедских граната и пропуштено мноштво прилика за уништење непријатељских бродова. Григоренко пише да је огромна разлика између морске флотиле за коју су били обучени он и његови морнари и речне флотиле за коју су били слабо припремљени. Упркос заиста несвакидашњим тешкоћама, из успомена Григоренка провејава здрави хришћански оптимизам прожет дискретним хумором. Промисао је уготовила да Григоренко у Прахову за помоћника и преводиоца добије инжењерског поручника српске војске Карача (који је одлично знао руски језик – школовао се у Петрограду). Григоренко пише да се Карач одликовао веселом нарави и да је са њим делио добро и зло и провео у раду много бесаних ноћи без икаквог смештаја. Григоренко је одмах кренуо у обилазак и упознавање целокупне српске обале, практично од Торлака до Шапца и Богатића. Прве мине марке “Вајтех”[1] Григоренко и његови морнари постављају код Остружнице. У Дубку су Аустријанци већ приметили њихов рад па се због мале ширине Саве на том месту морало прећи на рад ноћу, а погодан бреговит терен омогућавао је да се дању мине припреме за ноћно постављање у воду. Из Дубка, руска експедиција је стигла у Шабац, потом у Богатић. Руска понтонска инжењерија је још 24 августа (6. септембра) 1914. године учествовала у постављању понтонског моста код Новог Села преко кога су српске пешадијске јединице прешле на територију Срема. То је било могуће јер су руски морнари уз огромне напоре успели поставити 4 мине које су онемогућиле напад монитора на мост. На 30-40 метара од ушћа Босута у Дунав, Аустријанци су направили канал у коме су била смештена два монитора. Опис акције са припремањем и поринавањем мине која је уништила канал (монитори који су пре тога често испловљавали из канала и гађали српске положаје, после ове акције су остали на сувом пуних месец и по дана, док није знатно порастао водостој Саве) могао би послужити као одличан сценарио за добар хумористичко-ратни филм. Григоренко пише да су му за ту акцију дали на испомоћ 40 трећепозиваца (били су то углавном старци, чувене српске “чиче”). Морало се просецати густо шипражје, мина носити на рукама, од брвана направити својеврстан канал за спуштање мине у реку уз помоћ ужади и поменутих брвана. По спуштању у воду, руски минери су припремали мину за поринуће будући до груди у води, на пушкомет од аустријске обале. По успешном поринућу, Григоренко помало шаљиво описује тренутак када је мина експлодирала: “Разлегла се експлозија и скоро истовремено је почела пуцњава по нама. Сви су муњевито јурнули од обале. Ја сам утекао директно кроз шипражје и изгубивши кокарду пројурио сам кроз шибље, иако бих то у нормалним околностима тешко урадио и са секиром у руци. Пробивши се кроз шибље видео сам испод ватру и схвативши да то мора бити ров, срећно сам ускочио у њега. Други учесници у послу нису тако добро прошли. Српки пуковник Волков протрчавши кроз просечено шипражје није видео ров и упао је у њега наглавачке, а поручник Карач је скочио за врат нашем подофициру. Јадни “чича”, водич воловске запреге, платио је најгоре од свих. Волови су се уплашили од експлозије и јурнули су по кукурузу вукући за собом “чичу” кога су махнито шибале дебеле стабљике растиња. Ипак је некако успео да одвеже уже са рука, а волови су побегли тако далеко да смо их морали тражити три дана. Неколико војника је било рањено у кукурузима где су их стигли непријатељски меци”. Сутрадан се видело да је мина дошла до саме обале и буквално на улазу у канал експлодирала па је сва вода отекла у реку, а као што смо рекли, аустријски монитори су остали у плићаку неупотребљиви читавих месец и по дана, док није знатно порастао водостај Саве. После ове акције у Србију је стигао и старији пуковник Волковицки који је преузео команду над руским морнарима, који су сада бројали 44 члана. Настављен је рад на постављању мина у Саву, у околини Шапца, Дреновца и Митровице. Међутим, после првих успеха, 15/16. септембра 1914. године два аустријска монитора успевају због изненада набујале реке (услед веома јаких јесењих киша ниво Саве је подигнут за чак 2 метра!) проћи између две линије са по три реда руских мина у свакој, од Земуна до Шапца. Пошто српска армија није имала противоклопних мина била је немоћна против монитора. Руси су покушали да дејствују и торпедима, али због недостатка пумпи приликом ремонта торпеда, ни они нису помогли. Тада је Григоренко добио позив за повратак у Београд. Григоренко је после једног неуспешног покушаја због недостатка ваздуха у мини, нову поставио на истом месту 29. септембра, али монитори се нису појављивали. Он је потом наредних дана инсталирао 10 минских препрека и недуго иза тога уследио је још један изузетан успех руских морнара. У ноћи између 9 и 10. октобра 1914. године на савском острву Оршавсака ада крај Шапца, аустријски адмиралски брод Дунавске флоте, монитор “Темеш” насукао се на две руске мине и убрзо потонуо. Тада је погинуо 31 аустро-угарски морнар из команде брода. Следећи задатак који је пред руске морнаре поставила српска команда био је обезбеђење пливајућег моста који је спајао обалу са острвом Велика Циганлија. Аустријанци су према њему упућивали брвна и мине. Тада су Руси изнад моста поставили преграду од брвана и грања, повезану ланцима. Сав отпад који је носио речни ток, после тога се ту задржавао не долазећи до моста. Поред тога, ту су поставили за сваки случај и једну “Вајтхејд” мину. Дакле, руски морнари под командом Григоренка радили су свакодневно и неуморно, буквално даноноћно, на обезбеђењу одбране српских речних граница од опасних непријатељских монитора, после августовске победе српске пешадије на Церу. У том релативном затишју стигла је и прва пумпа, али у неисправном стању. Григоренко лично је морао неуморно данима радити сам да би поправио све ломове и поломљене механизме због нестручног руковања пумпом. На крају је пумпа почела потпуно исправно да ради па је то представљало право мало весеље за руске морнаре. У Остружници су поново поставили мину 4. октобра. У недостатку било каквих ратних речних бродова, мине су често морали постављати ноћу буквално на сплавовима или најобичнијим чамцима. Када знамо снагу матице Саве и Дунава, јасно је какви су и чисто физички напори били неопходни. За време српског повлачења из Београда у новембру 1914. године, Григоренко са својим морнарима се бори против аустријских монитора и врши диверзантске морнаричке препаде, тиме помажући евакуацију српске војске. Најтеже је падало уништавање сопственог труда, како не би пало непријатељу у руке. Григоренко и Карач су добили задатак да уочи повлачења из Београда сруше мостове на Дунаву између Београда и Земуна (Карач) и код Топчидера (Григоренко). Пошто је Карач успешно одрадио задатак, срушивши или тешко оштетивши све решетке на мосту на Дунаву, придружио се свом руском сабрату и они су 17. новембра почели рушење свих мостова на Топчидеру (укупно четири моста). Тиме је у потпуности била онемогућена координација Аустро-Угарске морнарице на Сави и Дунаву. Следиле су диверзије у Реснику, Младеновцу, ратни пут је Григоренка водио и до Ћуприје, Зајечара, Прахова јер су се пронели гласови да Аустријанци желе у Румунији да прекину речну комуникацију Србије и Русије. Са успесима српске армије и разбијања непријатеља на Колубари, Григоренко преко Неготина, па Ниша поново враћа ка Шапцу. Ту је 8. децембра 1914. године сазнао да се на његове мине насукао и други непријатељски монитор “Самос” Пошто су српске копнене јединице у контраофанзиви после величанствене Колубарске битке у новембру 1914. године очистиле земљу од окупатора и руски морнари се тријумфално враћају на Дунав и Саву. После тога је уз помоћ савезника ојачала и српска речна одбрана, а Григоренко са својом екипом наставља са заштитом речних граница Србије. У Дреновцу их је једне ноћи приликом постављања мине изненада напао непријатељ и потопио скелу, па су били приморани пливањем се вратити на српску обалу. У Шапцу су 29. децембра 1915. године поставили 9 мина. Своје успомене Григоренко завршава жаљењем што са собом није имао стручњаке за речну пловидбу и констатацијом да су без обзира на изузетно тешке околности и недостатак опреме, Аустријанцима приредили много горких тренутака. Поред тога, истиче да су Срби веома ценили улогу руске мисије уз не баш одушевљеност радом мисија других савезничких земаља. И истиче да су уз њих Срби стекли искуство у борби на рекама и да су заробили мноштво муниције од непријатеља (на пример противоклопне гранате које су у првим данима рата руски морнари у Србији могли само сањати). Енглески адмирал Трубриџ није могао а да не похвали делатност руских морнара у Србији па изражава своје “усхићење упорношћу и храброшћу коју је пројавила руска експедиција за време борби за Београд од 5 до 8. октобра 1915. године”. Све у свему, може се рећи да је захваљујући пре свега помоћи руских морнара у првој ратној години, (следеће године је усаглашена помоћ и садејство савезника), крајем 1914. године практично неутрализована моћна флота “Дунавске монархије” – њихови монитори су одбачени далеко узводно, а потпуно је прекинут дотад несметан транспорт Дунавом са војним теретима, из Аустрије и Немачке за Турску. Значај те чињенице да су Срби са својим савезницима (а пре свега уз помоћ руског поморског одреда на челу са Григоренком) у потпуности прекинули комуникацију Централних сила са Турском и Бугарском по Дунаву, до дан данас је потцењен од стране и српске и савезничке историографије. А већ од стране непријатеља стигло је признање изузетног геополитичког значаја те чињенице. Аустријски вице-адмирал Олаф Рихард Вулф у својим мемоарима је записао да су те акције руских морнара “онемогућиле да Дунавским воденим путем Централне силе достављају помоћ Турској”.[2] Та чињеница је имала крупан значај за развој војно-политичких околности на Балканском полуострву јер је Србија 1914. године успела да постане баријера на путу који је повезивао Централне силе са Блиским Истоком. Треба рећи да су касније, током 1915. године стигле у помоћ и друге савезничке морнаричке јединице, па је формално те године британски контра-адмирал Ернест Трубриџ преузео команду над морнаричким јединицама у Србији али су руски морнарички одреди сачували формалну самосталност у планирању и спровођењу својих акција. У поверљивом извештају Григоренка команданту експедиције за посебне намене Веселкину, пред другу његову евакуацију из Београда у јесен 1915. године, истиче се да је његов одред успешно евакуисан из Београда и 27. септембра стигао у Ћуприју у пуном саставу. “Сматрам својом дужношћу да кажем да су сви официри и нижи припадници мог одреда, за све време бомбардовања, својим радом тежили испуњењу поверених задатака и да у потпуности заслужују похвале и награде” – истакнуто је у последњем сачуваном извештају поручника фрегате Василија Аполоновича Григоренка из Србије. На личну иницијативу Цара који је био упознат са похвалом адмирала Трубриџа на рачун руске морнаричке експедиције, највишим указом Морнаричког ресора Руске Монархије № 104, од 10.02.1916. године, старији пуковник Григоренко награђен је Георгијевским орденом. Григоренко је рођен 1884. године у Николајеву у Херсонској области Новорусије (данас Украјина), упокојио се у Паризу 1973. године. Капетан II ранга Црноморске флоте, завршио Морски корпус. Учесник Првог светског рата, у Грађанском рату после “Крвавог Октобра” био је главни минер Црноморске флоте. Налазио се у саставу руске ескадриле у Бизерти (Тунис) од 1921. године, а у периоду 1921-1923 био је командир спасилачког брода руске ескадриле “Черномор”. У емиграцији живео прво у Југославији, потом у Француској, где је био члан Војно-морског историјског кружока у Паризу и члан Управе Општекадетске заједнице у Француској и члан Морског сабора у Француској. Носилац Карађорђевог ордена у Србији. [1] Ради се о самоходним минама (торпедима) система Роберта Вајтхеда које покреће у дејство компримирани ваздух у специјалном резервоару. Током Првог светског рата налазиле су у наоружању свих водећих поморских држава. [2] Вульф О.Р. Австро-Венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914.1918 годов. СПб. 2004. С. 12. Наслов: Знаменити Руси у србској историји Издавач: Kolor Pres Страна: 232 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-83801-63-3

U proleće 1940. američki pisac Henri Miler (1891-1980) prihvata poziv svog prijatelja Lorensa Darela i pridružuje mu se u Grčkoj. Upoznaje grčke pesnike i pisce, noćni život u atinskim tavernama, istražuje Peloponez i otkriva magiju Krita. Usred lične duhovne krize i svestan ozbiljnosti rata koji izbija, u Grčkoj pronalazi „svet svetlosti“. Kolos iz Marusija govori o putovanju koje umnogome preobražava Milerov život i umetnost. Smatrao ga je svojim najboljim delom. Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju), broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112. Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma. Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj. U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju. U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes). Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa. Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast. Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni „Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“. Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu: „Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“ Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu. Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže: „Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”. Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”. Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje: „Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?” Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru? „Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”. I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči: „Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. ?Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu.? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji. ? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”. Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće: „Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”. „U svom srcu čovek je anđeoski”. „Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”. “ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…” Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“ Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja. Lik iz Molijerovih „Učenih žena“; pretenciozni nadri-učenjak. – Prim. prev. Prevod: Milana Babić Izvornik: Rosenfeld Paul, „Hellenism”, u: The Happy Rock: A Book About Henry Miller, 1945, str. 64?72 Naslov: Kolos iz Marusija : putovanje po Grčkoj, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-6435-018-1