Predugo posmatrana kao pasivan objekat artikulacije društvene stvarnosti, arhitektura se danas tretira kao ravnopravna projekcija duhovnog samoutemeljenja, političkog konstruisanja i retoričkog samoizražavanja jednog vremena. Empirijski se potvrdilo da i najoriginalnije stvaralačke ideje neminovno podležu uticaju opštih kulturno-istorijskih okolnosti, odnosno totalizujućem kontekstu koji je ključno određen pojmom duha vremena. Kombinovanjem teorijsko-kritičkog i istoriografskog pristupa, podstiču se buduća prosuđivanja uticaja duha vremena na minulo i tekuće arhitektonsko stvaralaštvo. Naslov: Arhitektura i duh vremena Izdavač: Građevinska knjiga, Stylos Strana: 216 (cb) Povez: meki Pismo: Format: A5 Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-395-0615-5

Arhitektura i duh vremena Predugo posmatrana kao pasivan objekat artikulacije društvene stvarnosti, arhitektura se danas tretira kao ravnopravna projekcija duhovnog samoutemeljenja, političkog konstruisanja i retoričkog samoizražavanja jednog vremena. Empirijski se potvrdilo da i najoriginalnije stvaralačke ideje neminovno podležu uticaju opštih kulturno-istorijskih okolnosti, odnosno totalizujućem kontekstu koji je ključno određen pojmom duha vremena. Analizom dosadašnjih iskustava u poimanju ispoljavanja tog složenog fenomena u arhitekturi, kao i uvođenja novih elemenata u njegovu problematizaciju, u ovoj raspravi se analiziraju tri preovlađujuća shvatanja koja različito tretiraju njegov značaj – objektivističko, kritičko i skepticističko. Kombinovanjem teorijsko-kritičkog i istoriografskog pristupa, podstiču se buduća prosuđivanja uticaja duha vremena na minulo i tekuće arhitektonsko stvaralaštvo.

Opis Predugo posmatrana kao pasivan objekat artikulacije društvene stvarnosti, arhitektura se danas tretira kao ravnopravna projekcija duhovnog samoutemeljenja, političkog konstruisanja i retoričkog samoizražavanja jednog vremena. Empirijski se potvrdilo da i najoriginalnije stvaralačke ideje neminovno podležu uticaju opštih kulturno-istorijskih okolnosti, odnosno totalizujućem kontekstu koji je ključno određen pojmom duha vremena. Analizom dosadašnjih iskustava u poimanju ispoljavanja tog složenog fenomena u arhitekturi, kao i uvođenja novih elemenata u njegovu problematizaciju, u ovoj raspravi se analiziraju tri preovlađujuća shvatanja koja različito tretiraju njegov značaj – objektivističko, kritičko i skepticističko. Kombinovanjem teorijsko-kritičkog i istoriografskog pristupa, podstiču se buduća prosuđivanja uticaja duha vremena na minulo i tekuće arhitektonsko stvaralaštvo.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Teorija arhitekture , Projektovanje Ostali naslovi iz oblasti: Arhitektura

Predugo posmatrana kao pasivan objekat artikulacije društvene stvarnosti, arhitektura se danas tretira kao ravnopravna projekcija duhovnog samoutemeljenja, političkog konstruisanja i retoričkog samoizražavanja jednog vremena. Čitaj dalje

Građevinska knjiga, 2010. 211 strana. Predugo posmatrana kao pasivan objekat artikulacije društvene stvarnosti, arhitektura se danas tretira kao ravnopravna projekcija duhovnog samoutemeljenja, političkog konstruisanja i retoričkog samoizražavanja jednog vremena. Empirijski se potvrdilo da i najoriginalnije stvaralačke ideje neminovno podležu uticaju opštih kulturno-istorijskih okolnosti, odnosno totalizujućem kontekstu koji je ključno određen pojmom duha vremena. Analizom dosadašnjih iskustava u poimanju ispoljavanja tog složenog fenomena u arhitekturi, kao i uvođenja novih elemenata u njegovu problematizaciju, u ovoj raspravi se analiziraju tri preovlađujuća shvatanja koja različito tretiraju njegov značaj – objektivističko, kritičko i skepticističko. Kombinovanjem teorijsko-kritičkog i istoriografskog pristupa, podstiču se buduća prosuđivanja uticaja duha vremena na minulo i tekuće arhitektonsko stvaralaštvo. b

Naša arhitektura Dragutina Inkiostri-Medenjaka je izvanredno delo koje duboko zaranja u srce i dušu hrvatske arhitekture, pružajući čitaocima jedinstven uvid u bogatstvo i raznolikost arhitektonskih tradicija na ovim prostorima. Autor, Dragutin Inkiostri-Medenjak, ne samo da stručno analizira arhitektonski razvoj Hrvatske, već i donosi emotivni prikaz koji je prožet ljubavlju prema ovoj posebnoj baštini. Kroz svoje delo, Inkiostri-Medenjak nas vodi kroz vekove, otkrivajući nam tajne i tumačeći razvoj narodne arhitekture u Hrvatskoj. Njegov pronicljivi pogled oživljava zgrade, crkve, kuće i dvorce, a istovremeno nam pomaže da bolje razumemo njihovu funkciju i kulturni značaj. Svojim lucidnim stilom pisanja, autor nas vodi na putovanje kroz prošlost, istražujući kako se arhitektura oblikovala pod uticajem različitih istorijskih perioda, te kako je reflektirala duh vremena i identitet naroda. Naša arhitektura nije samo knjiga za ljubitelje arhitekture i istorije umetnosti, već i za sve one koji žele bolje razumeti kulturno nasleđe Hrvatske. Ovo delo je inspirativno, informativno i duboko angažovano, čineći ga nezaobilaznim resursom za sve koji se interesuju za arhitektonsku baštinu ovih prostora. Inkiostri-Medenjak nas podseća da arhitektura nije samo materijalna struktura, već i ključ za razumevanje istorije i identiteta jednog naroda.

Ovo peto izdanje „Istorije moderne umetnosti“, prepoznatljivom lakoćom izlaganja, dopunjeno je materijalima i pregledima novih umetničkih pravaca i medija: video artom, performativnom, procesualnom i feminističkom umetnošću, dizajnom i slično, kao i novonapisanim poglavljem o kubizmu, a sve to svojevrsna je artistička pustolovina. Ukratko, sjajan spis za razumevanje spoljašnjeg konteksta značenja (i značaja) umetničkog dela; traganje za svesnim i nesvesnim impulsima moderne umetnosti danas. Stoga je ova knjiga vodič i za poznavaoce umetnosti i za radoznalce duha, jer prati duh vremena. Cena: 9900.00 rsd

Opis Moderna arhitektura – kritička istorija je široko prihvaćen pregled istorije arhitekture 20. veka i njenih korena postao je klasika još od prvog izdanja 1980. godine. Kenet Frempton je ovu knjigu preradio i dopunio 1985. godine,a sada ga je ponovo proširio, dovodeći priču do današnjih dana i istražujući područja i sadržaje koji su danas posebno značajni. Potpuno nova poslednja glava usmerena je na četiri zemlje u kojima su pojedinačni talenti i prosvećeni finansijeri tako povezani da grade sveobuhvatnu i ubedljivu arhitektonsu kulturu: Finsku, Francusku i Španiju. Iz džinovske riznice Moderne arhitekture neprekidno kritički tražimo i premšljamo ozbiljne slike i ocene događaja i da bacimo jednu novu svetlost na sve što je ostalo iza nas. Cilj tih svetlosti nije istoriografija i faktografija (samo), koliko je prvo. jačanje naše sadšnje stvaralačke sposobnosti i kompleksno razumevanje odnosa arhitektura / njeno vreme, a u tome pravcu i naše sopstveno, i drugo. osećanje prošlosti, pa i Moderne arhitekture, ne kao magacina gotovih modela, dogmi i oblika, kao da smo u “šoping molu”, nego kao jedne velike duhovne laboratorije, velikog mesta MOGUĆNOSTI i podsticaja za naše sopstveno graditeljsko “poslovanje”, kako bi baš tu reč upotrebio profesor Branislav Milenković. Tako iz ove knjige Keneta Fremptona najednom uzimamo jednu razgovetnu, smislenu, bogatu priču o modernoj arhitekturi. Vidimo zadihane junake i njihove promenljive nade, koliko i njihova dela, reči i zablude, sve one heroičke gestove i udare vremena. Iza ove duge priče, naravno, vide se i bezbrojne ideje i pogledi, da bi na kraju pred naše oči izašla velika tvorevina duha u svim vremenima, koja se zove aRHITEKTURA. Ona je ovde napisana, namerno, početnim MALIM slovom, kako bismo na kraju sve što nam je arhitektura (oduvek) donosila – morali kazati – VELIKIM pismom. Nema većeg uspeha za jednu knjigu od njene duhovne trajnosti, faktografske tačnosti i misaonog bogatstva sa kojim je nikad ne prestajete ponovo gledati i pitati. Kenet Frempton napravio je takvu knjigu.

Odlomak : ’’Sakralna arhitektura kao arhitektonska tema prati cijelu povijest ljudske civilizacije. Čovjekova zaokupljenost duhovnim prožela je sve etape povijesti civilizacije. Izričajni vokabular sakralne arhitekture proizlazio je iz duha vremena u kojem je nastajala i mijenjao se kroz različita stilska razdoblja. Tema ove knjige jest sakralna, specifično liturgijska arhitektura (sakralna arhitektura u kojoj se odvija liturgijski obred) u Zagrebu u 20. stoljeću. U Zagrebu je u 20. stoljeću sagrađeno 47 liturgijskih građevina, a početkom 21. stoljeća još 12. U knjizi je sistematiziran opsežan arhivski materijal cjelokupnog liturgijskog graditeljskog naslijeđa grada Zagreba u 20. stoljeću u vidu kataloga svih izgrađenih građevina.’’

Integralno izdanje, praćeno sa dva DVD-ja (23 epizode originalne serije Školskog programa RTB, prvih 16 emitovano 1984, a drugih sedam 2003). I danas, 30 i kusur godina kasnije, Rankov jezik je savremen i jasan, njegova zapažanja stručna i zanimljiva, a njegov stav uvek posvećen i profesionalan. Radovićev slavi remek-dela arhitekture, pitajući se istovremeno, kuda graditeljstvo dalje vodi? Pritom, on nudi i odgovore, insistirajući na ljudskoj dimenziji onoga što kroz čuda tehnologije lako može da postane nad-ljudsko i na kraju ne-ljudsko. U tom smislu, „Antologija kuća", njena pitanja i njeni odgovori su, i biće, od posebnog interesa i značaja za mlade generacije srpskih arhitekata.Ranko Radović primerima iz istorije arhitekture polemiše sa onima koji odlučuju gde ćemo i kako ćemo živeti. „On brani čoveka, brani život, oduševljava se prastarim ali ne dovoljno primenjivanim i upamćenim načelom „po meri čoveka“, koje deluje otrežnjavajuće, jer smo svedoci i učesnici fatalne alijenacije ličnosti i sivila megalopolisa, površnosti i nedostatka mašte i izgubljenih osećanja za duh mesta i duh vremena“. (Ibrahim Haddžić, 1985)„Kada pojedinac nauči da arhitekturu vidi ne samo kao umetnost, bolje ili lošije izvedenu, već i kao društvenu manifestaciju, njegovo oko postaje vidovito“. (Stanko Crnobrnja, povodom objavljene knjige Antologija kuća). Naslov: Antologija kuća, integralno izdanje sa 2 DVD - ja Izdavač: Orion Art Povez: meki Pismo: latinica Format: 23 x 23 cm Godina izdanja: 2016 ISBN: 9788663890428

Mnogi ovaj tekst smatraju jednom od najvećih knjiga koje su arhitekti ikad (na)pisali (u rangu Vitruvija, Albertija, Paladija, Serlioa, Andrea Mema, Viole-le-Dika itd.). Vreme će oceniti stoji li ovaj stav. Ipak je danas sigurno da će malo koja knjiga ovoga veka tako energično, tako jednostavno i tako prodorno govoriti o pristupima novoj arhitekturi jednog novog vremena na krilima industrijske revolucije, novih sredstava kretanja i komunikacije, novih estetičkih iskustava i senzibiliteta. (Iz Uvoda knjige, Ranko Radović) SADRŽAJ Estetika inženjera, arhitektura, 1 Tip upozorenja gospodi arhitektima, 11 Oblik, 11 Površina, 21 Plan, 31 Proporcijski dijagrami, 49 Oči koje ne vide, 65 Putnički parabrodi, 65 Avioni, 81 Automobili, 101 Arhitektura, 119 Pouka Rima, 119 Iluzija o planovima, 141 Čista tvorevina duha, 161 Serijske kuće, 185 Arhitektura ili revoluija, 225 Naslov: Ka pravoj arhitekturi Izdavač: Građevinska knjiga, Stylos Strana: 243 (cb) Povez: tvrdi Pismo: Format: 14x24 cm Godina izdanja: 2005 ISBN: 86-395-0456-3

ISBN: 978-86-519-1878-3 Broj strana: 680 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 15x23 cm Godina izdanja: 2015 Izdavač: Službeni glasnik Kad je davne 1974. godine novinar Radio Beograda Miloš Jevtić predložio da redovno priprema i nedeljom u etar pušta jednočasovnu emisiju razgovora sa istaknutim umetnicima i naučnicima iz cele Jugoslavije, sigurno nije mogao ni pretpostaviti kakva je neslućena sudbina namenjena tom njegovom originalnom naumu. Tokom bezmalo tri decenije, u više od hiljadu i po emisija, o životu, radu i pogledima na svet govorilo je preko osam stotina poslenika različitih struka i usmerenja, savremenika za koje je Miloš Jevtić smatrao da imaju šta da kažu i da to što njemu kazuju zavređuje pažnju najšire javnosti. Tomovi Glasnikovog izdanja Izabrani razgovori uređeni su prema oblastima delovanja Jevtićevih gostiju i prirodi njihovih svedočenja, i obuhvataju: nauku o jeziku (Čudo jezika), sasvim uslovno rečeno, filozofiju (Podneblje duha), nauku o književnosti (Tačke oslonca), istoriju i teoriju umetnosti, s arheologijom (Čuvari tradicije), poeziju (Pečat vremena), proznu književnost (Radost čitanja), likovne umetnosti (Svetovi umetnosti), pozorište i teatrologiju (Život scene), muziku i muzikologiju (Lepota zvuka), medicinu, prirodne i tehničke nauke (Pouzdanost nauke) i arhitekturu i urbanizam (Snaga graditeljstva), dok je predviđeno da poslednji, dvanaesti tom, naslovljen Preplitanja, sadrži petnaestak razgovora sa stvaraocima različitih profila iz drugih republika bivše Jugoslavije. (Darko Tanasković)

Ovo je mozaik-priča o Novom Sadu. Kakav je bio, kakav jeste i kakav bi mogao da bude. Istovremeno, to je mozaik-priča o njegovom licu i pokušaj da se ono vidi u objektivnom svetlu. Zapitaćemo se: da li je to moguće? Ne počinje se priča i ne gradi se slika da bi “nešto” bilo objektivno, već da se u ogledalu vidi ono što se želi. Bar tako rekosmo malopre. Zbilja, koliko je potrebno da se odmakne ili koliko da se stane u stranu, kako bi se izbegao odsjaj sopstvenog lika? Čini se toliko mnogo da se lik više ne nazire, čak ni da se ne naslućuje... Ne postoji jedna slika grada, kao što ne postoji ni jedan drugi dualitet sem istine. Istina je da ne postoji mogućnost bilo kog pojedinca da obuhvati celinu grada. On je u stanju da “osvoji” samo pojedine njegove delove, pri čemu problem sklapanja u celinu i dalje o(p)staje. Prema tome, mi ovde nećemo pokušavati da uradimo nemoguće, da onom koji ima poverenja u ovo posmatranje, obećamo kako ćemo biti u stanju da se bavimo “velikom urbanom sintezom”. Toga, jednostavno, nema. Hoćemo da opišemo grad koji nije uspeo da se odmakne dalje od sopstvene slike u ogledalu a koji je to silno želeo. Ljubinko Pušić (Novi Sad, 1952.) redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde predaje Sociologiju grada i Sociologiju okruženja. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. godine. Objavio je knjige: Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka (1987); Grad: znaci vremena (1991); Čitanje grada: između duha i materije (1995); Grad, Društvo, Prostor: sociologija grada (1997); Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja (2001); Preduzetnici i grad (ur. 2002); Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti (ur. 2003); Pisanje grada: urbana svakodnevica (2007). Član je Akademije Arhitekture Srbije. Naslov: Grad bez lica Izdavač: Mediterran publishing Strana: 392 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-86689-31-3

Студија посвећена утврђеним вредностима традиционалне куће брвнаре са простора златиборске висоравни настала је као плод посвећених теренских истраживања и свеобухватног проучавања расположивих извора – архивске грађе, домаће и стране стручне литературе. У својој потрази за „последњим браничима златиборске баштине“ аутор убицира и описује преостале (мање или више очуване) репрезентативне примерке народног градитељства у златиборским селима, указује на значај материјалне и усмене баштине и кроз аутентична казивања наследника, ученика и следбеника, Осаћана и Златибораца, оживљава присуство прекодринских мајстора у рујанском крају, њихов допринос златиборском неимарству и њихов заједнички горштачки дух. Поред избора места за градњу, неимарских принципа и искустава преношених с колена на колено, обреда и обичаја везаних за градњу, Милосављевић анализира и организацију унутарњег простора куће, њену вертикалну поделу и хоризонтални развој, поларитет подрумског и таванског простора. Одавно напуштене, зарасле у шибље и коров, последње сачуване златиборске брвнаре стоје као сведочанство из кога се и данас могу прочитати драгоцене поруке упућене истраживачима традиционалног градитељства, али и новим градитељима спремним да на традиционалним решењима заснују пропорцијски склад и квалитетна конструктивна решења модерних здања будућности. Зорица Златић Ивковић Студиозно компонована, богато илустрована монографија Драгише Милосављевића, најплоднијег савременог истраживача градитељског наслеђа западне Србије, проистекла из темељитог проучавања релевантних споменика народног неимарства златиборског краја, баца ново светло на ову тему. Примере вернакуларне архитектуре сагледава у ширем, регионалном контексту, осврћући се и на рецепцију златиборских брвнара у стручној јавности Европе и света, указује на њихове митске и симболичке вредности, предочава принципе којима су се неимари руководили при градњи, анализира услове, материјале и методе грађења, наглашавајући при свему томе духовне и емоционалне слојеве који се таложе и издижу из простора и времена једне аутентичне градитељске традиције. Слојевито, аналитично и фактографски заокружено излагање, базирано на методолошки утемељеним закључцима обогаћеним ангажованим опсервацијама и надахнутим пасажима, плодан је подстицај за даља истраживања ове недовољно познате и у Србији неправедно запостављене проблематике. Проф. др Александар Кадијевић Наслов: Последњи чувари златиборске баштине: споменици традиционалног градитељства Издавач: Službeni glasnik Страна: 379 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-519-0091-7

Materija, koja se ovde izlaže, nastala je najpre kao rezultat istraživanja u oblasti arhitektonskog projektovanja, iskustva iz sopstvene arhitektonske prakse a najviše na osnovu dugogodišnjeg rada u nastavi na predmetima Uvod u projektovanje i Elementi projektovanja, kao i na ostalim predmetima iz oblasti stanovanja i bioklimatske arhitekture na osnovnim, master i doktorskim studijama. Kada se radi o podučavanju u oblastima koje treba da podstiču kreativnost, uvek se postavlja pitanje: do koje mere je podučavanje podsticaj i kada ono postaje prepreka ličnom razvoju onog koga podučavamo. U početku treba podučavati studente osnovnim, elementarnim stvarima, a nadalje ih treba stimulisati da sami istražuju, kako bi saznanje sticali kroz sopstveno iskustvo, što je nabolji metod učenja. Vremenom će, stalnim nadograđivanjem, formirati svoj fond znanja i izgraditi svoj projektantski metod. Arhitektura kao disciplina je izuzetno složena. Zahteva široko obrazovanje onih koji se njom bave. Stranice koji slede nemaju pretenziju da nauče studente da projektuju, niti je to moguće učiniti jednom knjigom. To je dug proces, koji traje dok ste otvorenog duha, dok ste radoznali i dok ste spremni da menjate svoje stavove. Arhitektura je jedna od najstarijih disciplina, a stalno je u promenama i stalno se nešto novo u njoj dešava. Stara je izreka da se čovek uči dok je živ. Naročito to važi za one discipline u kojima dominira umetnost i kreativnost, pa kao i u drugim umetnostima arhitekt dela i stvara dok može ili dok želi. Kada završe fakultet, mladi ljudi su tek tada na početku svog puta. Koji će put izabrati zavisi samo od njih. Ako su naučili kako sami da uče, onda su na dobrom putu. Stoga je cilj ovih redova da pomognu studentima da naprave prve korake i ukažu na moguće puteve daljeg istraživanja i sopstvenog usavršavanja. Pristup materiji je subjektivan. Ovo je jedno od mogućih viđenja kako krenuti u nepoznat svet beskrajnih mogućnosti. Uvek se radi, u suštini, o jednom ličnom viđenju arhitekture u celini ili njenih pojedinih aspekata. To je zato što je svet arhitekture kompleksan, višeznačajan, protivurečan, višedimenzionalan, neuhvatljiv. Jednim delom se može obuhvatiti samo jedan segment, jedna kockica, u gotovo beskrajnom mozaiku arhitekture. Ona nastaje u stvaralačkom procesu i zato pripada polju kreativnog stvaralaštva. Onoga trenutka kada postane nauka, norma, šablon, ona će prestati da bude jedna od najlepših umetnosti. Dilema: da li je arhitektura nauka ili umetnost nastaje iz njene kompleksnosti. Da bi projektovao, kreirao, stvarao, arhitekta projektant mora da ima veliko znanje. To znanje pripada različitim naukama i u tom smislu jedan deo arhitekture jeste nauka, ali se u suštini radi o razlikovanju cilja i sredstava kojima se cilj postiže. Cilj nam je korisnost, stabilnost, trajnost i naravno lepota, a sredstva kojima se to postiže su sve one nauke i sva ona znanja koja se ko- riste u postizanju cilja. Albert Ajnštajn je jednom rekao: ”Konfizija ciljeva i savršenstvo sredstava odlike su našeg doba”. Ono što želim da naglasim je da opasnost leži u zameni sredstava ciljevima, kada sredstva postanu cilj, što se često događa u svim sferama ljudskog delovanja. Autor je nastojao da jezik ovih redova bude prilagođen čitaocima kojima su namenjeni. Opseg zahvata je u domenu materije koja se obrađuje na predmetu Uvod u projektovanje i delom na predmetu Elementi projektovanja, uz izbegavanje suvišnog, odnosno svega onog što propada drugim predmetima i oblastima koje se detaljnije obrađuju na našem fakultetu. U nedostatku materije iz oblasti Uvoda u arhitekturu, koja se kao poseban predmet ne obrađuje na ovom fakultetu, nekih pitanja iz ove sfere se delimično dotičem u ovom tekstu. Verovatno će predstojeća preispitivanja dosadašnjih iskustava ukazati na potrebu uvođenja jednog takvog predmeta. Mnogo više o temama koje se ovde obrađuju, detaljnije, opširnije i drugačije može se naći kroz dostupnu literaturu i naravno (neizbežno) korišćenjem interneta. Iz sadržaja:

Istorija moderne umetnosti Harvard H. Arnason Prevod: Janičić Vladislava ISBN: 9788683305414 Format: 21,5 x 30 cm Broj strana: Povez: Tvrd Izdavač: Orion Art Godina izdanja: 2008. Oblast: Istorija umetnosti Nema na zalihama Slikarstvo, skulptura, arhitektura, fotografija. Peto izdanje „Istorije moderne umetnosti“,dopunjeno je materijalima i pregledima novih umetničkih pravaca i medija: video artom, performativnom, procesualnom i feminističkom umetnošću, dizajnom, fotografijom i slično, kao i novonapisanim poglavljem o kubizmu, a sve to svojevrsna je artistička pustolovina. Ukratko, izuzetno vredna knjiga za razumevanje spoljašnjeg konteksta značenja (i značaja) umetničkog dela; traganje za svesnim i nesvesnim impulsima moderne umetnosti danas. Stoga je ova knjiga vodič i za poznavaoce umetnosti i za radoznalce duha, jer prati duh vremena.

Opis “Ka pravoj arhitekturi” treba shvatiti kao težnju za određivanje odnosa između dva savremena kretanja: industrije i neimarstva. U arhitekturi , Le Korbizije, svoje delo temelji na transparentnim prizemljima kuća, staklenim površinama, ravnim krovovima sa terasama sa divnim cvetnim vrtovima namenjenim odmoru i uživanju čoveka, razbijačima sunca i instalaciji kondicioniranog vazduha, proporcije usklađene sa metrikom “Modulor”-a, i dr. U urbanizmu učenje mu se zasniva na principima “Atinske povelje” i principu “sedam puteva”, dakle na principima elemenata sunce, prostor i zelenilo, kao i na opštoj regulaciji i segregaciji saobraćaja. Pristalica visokih stambenih kula sa mnogo zelenila, želeo je svima da obezbedi dovoljno sunca, vazduha i zelenila. Njegova najpoznatija dela su: grad Brazilija, urbanističko rešenje Pariza, palata UN, Čandigar – grad u podnožju Himalaja. Mnogi ovaj tekst smatraju jednom od najvećih knjiga koje su arhitekti ikad (na)pisali (u rangu Vitruvija, Albertija, Paladija, Serlioa, Andrea Mema, Viole-le-Dika itd.). Vreme će oceniti stoji li ovaj stav. Ipak je danas sigurno da će malo koja knjiga ovoga veka tako energično, tako jednostavno i tako prodorno govoriti o pristupima novoj arhitekturi jednog novog vremena na krilima industrijske revolucije, novih sredstava kretanja i komunikacije, novih estetičkih iskustava i senzibiliteta. (Iz Uvoda knjige, Ranko Radović) Sadržaj Estetika inženjera, arhitektura, 1 Tip upozorenja gospodi arhitektima, 11 Oblik, 11 Površina, 21 Plan, 31 Proporcijski dijagrami, 49 Oči koje ne vide, 65 Putnički parabrodi, 65 Avioni, 81 Automobili, 101 Arhitektura, 119 Pouka Rima, 119 Iluzija o planovima, 141 Čista tvorevina duha, 161 Serijske kuće, 185 Arhitektura ili revolucija, 225

Knjiga je kao nova, nema nikakvih oštećenja i po njoj nije ništa pisano. Koristi se za prijemni ispit na FTN-u u Novom Sadu. Format: 21 x 24 cm Broj strana: 184 Povez: Broš Izdavač: Orion Art Godina izdanja: 2016. Oblast: Arhitektura I danas, 30 i kusur godina kasnije, Rankov jezik je savremen i jasan, njegova zapažanja stručna i zanimljiva, a njegov stav uvek posvećen i profesionalan. Radovićev slavi remek-dela arhitekture, pitajući se istovremeno, kuda graditeljstvo dalje vodi? Pritom, on nudi i odgovore, insistirajući na ljudskoj dimenziji onoga što kroz čuda tehnologije lako može da postane nad-ljudsko i na kraju ne-ljudsko. U tom smislu, „ Antologija kuća`, njena pitanja i njeni odgovori su, i biće, od posebnog interesa i značaja za mlade generacije srpskih arhitekata. Ranko Radović primerima iz istorije arhitekture polemiše sa onima koji odlučuju gde ćemo i kako ćemo živeti. „ On brani čoveka, brani život, oduševljava se prastarim ali ne dovoljno primenjivanim i upamćenim načelom „ po meri čoveka“ , koje deluje otrežnjavajuće, jer smo svedoci i učesnici fatalne alijenacije ličnosti i sivila megalopolisa, površnosti i nedostatka mašte i izgubljenih osećanja za duh mesta i duh vremena“ . (Ibrahim Haddžić, 1985) „ Kada pojedinac nauči da arhitekturu vidi ne samo kao umetnost, bolje ili lošije izvedenu, već i kao društvenu manifestaciju, njegovo oko postaje vidovito“ . (Stanko Crnobrnja, povodom objavljene knjige Antologija kuća).

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Opis Integralno izdanje, praćeno sa dva DVD-ja (23 epizode originalne serije Školskog programa RTB, prvih 16 emitovano 1984, a drugih sedam 2003). I danas, 30 i kusur godina kasnije, Rankov jezik je savremen i jasan, njegova zapažanja stručna i zanimljiva, a njegov stav uvek posvećen i profesionalan. Radović slavi remek-dela arhitekture, pitajući se istovremeno, kuda graditeljstvo dalje vodi? Pritom, on nudi i odgovore, insistirajući na ljudskoj dimenziji onoga što kroz čuda tehnologije lako može da postane nad-ljudsko i na kraju ne-ljudsko. U tom smislu, „Antologija kuća”, njena pitanja i njeni odgovori su, i biće, od posebnog interesa i značaja za mlade generacije srpskih arhitekata. Ranko Radović primerima iz istorije arhitekture polemiše sa onima koji odlučuju gde ćemo i kako ćemo živeti. „On brani čoveka, brani život, oduševljava se prastarim ali ne dovoljno primenjivanim i upamćenim načelom „po meri čoveka“, koje deluje otrežnjavajuće, jer smo svedoci i učesnici fatalne alijenacije ličnosti i sivila megalopolisa, površnosti i nedostatka mašte i izgubljenih osećanja za duh mesta i duh vremena“. (Ibrahim Hadžić, 1985) „Kada pojedinac nauči da arhitekturu vidi ne samo kao umetnost, bolje ili lošije izvedenu, već i kao društvenu manifestaciju, njegovo oko postaje vidovito“. (Stanko Crnobrnja, povodom objavljene knjige Antologija kuća).

Dramaturgija scenskog prostora - Milenko Misailović 1988 sterijino pozorje dnevnik novi sad tvrd povez 24 cm stanje vrlo dobro bez nedostataka Sadržaj: REČ AUTORA I OD PROSTORA DO DRAMATURGIJE PROSTORA Dramaturško istraživanje scenskog prostora Opšta svojstva vremena i prostora Opšta morfologija prostora Vreme i prostor kao konstante dramaturgije Evolucija teatarske svesti do njene sadašnjosti Od dramaturgije komada do dramaturgije predstave II ZNAČENJA PROSTORA U STRUKTURI DRAMSKOG DELA Fikcija kao način postojanja dramskog dela Rediteljsko čitanje prostora u dramskom delu Dramski napon ekspozicionih prostora Uloga prostora i vremena u rađanju tragičke krivice Ljudski duh u borbi s prostorom i prostor kao nasilje nad ljudskim duhom Tragika otuđenja od prostora III SCENSKI PROSTORI ANTIČKOG I SREDNJOVEKOVNOG DOBA Od raznih prostora teatralizacije do grčke i rimske orhestre Dramatika helenskih teatarskih i vanteatarskih prostora Arhitektura grčkog i rimskog pozorišta kao dramaturgija prostora Značenje grčke orhestre Poređenje grčkog i rimskog pozorišta Uporedne osobenosti grčkih i srednjovekovnih scenskih prostora IV RAMATURGIJA NOVOG DOBA I NOVIH PROSTORA Dramatika prostora u epohi renesanse Dramatika prostora baroknog pozorišta Romantičarsko shvatanje scenskog prostora Značenja naturalističkih scenskih prostora Tendencije simbolističkih scenskih prostora Izvorišta ekspresionističkih prostora V REFORMATORI

Autor nas vodi na uzbudljivo putovanje kroz različite aspekte grada Zagreba. Kroz njegove priče, otkrivamo različite delove grada, kvartove, ulice i ljude koji su oblikovali atmosferu toga vremena. Šovagović vešto prepliće istorijske događaje, kulturološke reference i lične doživljaje kako bi stvorio šarolik i živopisan portret grada. Uz autentične karaktere i bogatstvo detalja, ove priče nas uvode u svakodnevne živote ljudi iz različitih socijalnih slojeva, pokazujući njihove snove, nade, strahove i izazove. Zagreb postaje glavni junak ovih priča, prepoznatljiv kroz svoju arhitekturu, ulice, kafiće i atmosferu. “Spremište Trešnjevka: Noćni dnevnik osamdesetih” je zbirka koja će oživeti duh tog vremena i pružiti čitateljima duboku povezanost sa Zagrebom i njegovim stanovnicima. Kroz bogatstvo priča, ova knjiga nas vodi na sentimentalno putovanje kroz prošlost, istovremeno otkrivajući univerzalne teme i emocije koje prevazilaze vreme i prostor.

Годину-две дана после Антологије архитектуре и цивилизације Александре Мокрањац, дела о ком сам и писао и радо говорио на представљањима – ишчитавам њене нове есеје и студије у чијој су жижи, очекивано, поново архитектонски светови и сазвежђа. Архитектура је ту, још једном – главни јунак, почесто несхваћен и скрајнут, па и лоупотребљен од оних који би требало да о њему/њој највише воде бригу... Архитектура је, дакле, у средишту, опажајном и мисаоном фокусу аутора, архитектура са свим својим паралелним и пратећим феноменима, а нарочито хотимичним пре него случајним превидима везаним за, како то често подвлачи архитектa Александра Мокрањац, „конститутивну улогу архитектуре у настанку и развоју цивилизације.“ Одакле таква привилегована улога архитектуре? Колико год се и савремена архитектонска продукција и градитељско наслеђе кроз историју третирају најчешће у оквирима стилова и владајућих уметничких токова – духа и укуса времена – свим тим естетско-естетичким поделама, поетикама и разматрањима измиче она најбитнија компонента. Етичка... Етички аспекти архитектуре посебан су мотивациони слој књиге Град и Храм. Академик Бранислав Митровић Када је познати теоретичар Чарлс Ландри разматрао појмове идеалног града, закључио је да су најбоља места она која имају богат садржај и искуства, која су, у суштини, далековида у свом концепту. То је емотивно задовољавајући град, али није град емоција. А осећања су оно што нас чини истовремено рањивим и узвишеним – о чему говори ова књига. Петар В. Арбутина Награда УЛУПУДС-а за допринос историји и теорији уметности. Наслов: Град и храм: храмови и градови у нама Издавач: Službeni glasnik Страна: 288 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13,5 x 20 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-519-1683-3

ISBN: 978-86-519-1683-3 Broj strana: 288 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 13,5x20 cm Godina izdanja: 2015 Izdavač: Službeni glasnik Godinu-dve dana posle Antologije arhitekture i civilizacije Aleksandre Mokranjac, dela o kom sam i pisao i rado govorio na predstavljanjima – iščitavam njene nove eseje i studije u čijoj su žiži, očekivano, ponovo arhitektonski svetovi i sazvežđa. Arhitektura je tu, još jednom – glavni junak, počesto neshvaćen i skrajnut, pa i loupotrebljen od onih koji bi trebalo da o njemu/njoj najviše vode brigu... Arhitektura je, dakle, u središtu, opažajnom i misaonom fokusu autora, arhitektura sa svim svojim paralelnim i pratećim fenomenima, a naročito hotimičnim pre nego slučajnim previdima vezanim za, kako to često podvlači arhitekta Aleksandra Mokranjac, „konstitutivnu ulogu arhitekture u nastanku i razvoju civilizacije.“ Odakle takva privilegovana uloga arhitekture? Koliko god se i savremena arhitektonska produkcija i graditeljsko nasleđe kroz istoriju tretiraju najčešće u okvirima stilova i vladajućih umetničkih tokova – duha i ukusa vremena – svim tim estetsko-estetičkim podelama, poetikama i razmatranjima izmiče ona najbitnija komponenta. Etička... Etički aspekti arhitekture poseban su motivacioni sloj knjige Grad i Hram. (Akademik Branislav Mitrović) Kada je poznati teoretičar Čarls Landri razmatrao pojmove idealnog grada, zaključio je da su najbolja mesta ona koja imaju bogat sadržaj i iskustva, koja su, u suštini, dalekovida u svom konceptu. To je emotivno zadovoljavajući grad, ali nije grad emocija. A osećanja su ono što nas čini istovremeno ranjivim i uzvišenim – o čemu govori ova knjiga. (Petar V. Arbutina) Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti.