Solženjicin i Saharov

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Kao nova knjiga. VOLI REVOLUCIJU - Aleksandar Solženjicin Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude “pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata… Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika. Mirjana Grbić Izdavač: Geopoetika Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Broj strana: 190

Александар Солжењицин је своје књижевно стварање подредио страсној потреби да, према властитим речима, буде „памћење народа који је доживео велику несрећу”. И у томе је успео: он заиста оличава памћење народа који је прошао голготу Првог светског рата, грађанског рата и револуције, гулага, Другог светског рата… Незавршени роман `Воли револуцију`, написан у затвору, говори о догађајима које је Солжењицин лично искусио. Чворови ауторове биографије пробијају се кроз ткиво приче. Прототип јунака Глеба Нержина, који ће потом бити јунак романа `У првом кругу`, заправо је сам аутор. По свој прилици, и Солжењицин је, као и његов млади јунак, све своје врлине и сву своју младалачку енергију ставио у службу лажног идола, а суочавање са стварношћу било је болно и отрежњујуће. Солжењицин је дело оставио незавршеним вероватно зато што је у његовом раду превагнула тежња да се до краја посвети документаристици. Без обзира на то, оно само потврђује да га је написала рука мајстора и великог уметника. тврд повез, 200 стр.

`ODELjENjE ZA RAK` - Aleksandar Solzenjicin - Izdavac: Akademska knjiga - Novi Sad, 2020. - 374 str. - Tvrd povez - Jedno od velikih alegorijskih remek-dela svetske književnosti, `Odeljenje za rak` Aleksandra Solženjicina istovremeno je duboko saosećajno proučavanje ljudi koji se suočavaju sa neizlečivom bolešću i briljantno seciranje kancerozne sovjetske policijske države. `Odeljenje za rak`, koje se poredi sa još jednim remek-delom drugog dobitnika Nobelove nagrade, Čarobnim bregom Tomasa Mana, ispituje odnos grupe ljudi na odeljenju za rak provincijske sovjetske bolnice 1955. godine, dve godine nakon Staljinove smrti. Iako iskustva centralnog lika, Olega Kostogutova, blisko odražavaju autorova – Solženjicin je postao pacijent na odeljenju za rak sredinom pedesetih godina, po izlasku iz radnog logora, a kasnije oporavljen – pacijenti, kao grupa, predstavljaju izuzetan presek savremenih ruskih likova i stavova, kako u normalnim okolnostima, tako i preispitanih u poslednjim trenucima bolesti. Originalno delo jednog od najmoćnijih glasova u književnosti dvadesetog veka, `Odeljenje za rak` nudi izvanredan portret života u Sovjetskom Savezu. - VAZNA NAPOMENA: Knjiga je fizicki ostecena manjom poplavom! NJene stranice i obim su celi, slova perfektno cista, citka, nema nikakvih tragova olovke, posvete i sl. jer je pre susreta sa vodom bila apsolutno nova, tek stigla iz knjizare. Trudili smo se da putem fotografija docaramo trenutno stanje (vidi fotografije). - Cena snizena, s` obzirom na ostecenje. - Solzenjicin - Nobelova nagrada 1970. godine! - Bez obzira na ostecenje, odlicna prilika doci u posed ovog remek - dela po pristupacnijoj ceni. Idelna za citanje, bez problema i ne tako dobra za kolekcionare. - Preporuka!

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 563

Pismo - časopis za savremenu svetsku književnost LJUBAV NA MAĐARSKI NAČIN broj 38/39 leto jesen 1994 Izdavač: književno društvo pismo Broj strana: 247 Povez: broširan Stanje: vrlo dobro, bez ikakvih podvlačenja.  Sadržaj:  Aleksandar Solženjicin Rusko pitanje krajem 20. veka Blez Paskal Tajna iskupljenja Pavel Florenski Vladislav TATARKJEVIČ O sreći Eduard Merike Teodor Štorm (preveo Ivan V. Lalić) Jermolaj - Erazmo Povest o Petru i Fevroniji prevod s ruskoslovenskog Mira Baj Posvećeno crnome Robert Krili Anri de Monterlan Margerit Diras Okeanski čovek  Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Povez: tvrdi Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka Godina izdanja: 1969 Obim: 554 Stanje: na omotu vidljiva sitna oštećenja, ostalo vrlo dobro

МЕЂУНАРОДНО ПИСМО СРПСКО ИЗДАЊЕ Број 6/`93 КЊИЖЕВНОСТ Број 11-12/1993 Р е ф е р е н ц е ЖАН ГИЛОАНО АНДРЕЈ БИТОВ ЕМИР КУСТУРИЦА ЂЕРЂ КОНРАД АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН ЈАЦЕК БОХЕЊСКИ ........................................................... Брош Ћирилица Некоришћено !!!!!!!!!!!

Solzhenitsyn: A Documentary Record Edited by Leopold Lebedz Izdavač: Penguin Books Ltd., Harmondsworth 1972; Detaljnije: mek, strana 264,

dobro stanje

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1988 Broj: 13 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 256 Stanje: veoma dobro očuvano DEJVID MALUF: Jedan izmišljen život / preveo Miloš Komadina EVA LIPSKA: Sedamnaest riđih veverica i druge pesme / preveo Petar Vujičić Petar Vujičić: Pesnička istina Eve Lipske ZIGFRID LENC: Srpska devojka / prevela Milanka de Luka REJMON KENO: Objašnjenje metafora i druge pesme / preveo Miroslav Karaulac FRANC-KARL GINCKAJ: Put u Komakuku / prevela Mirjana V. Popović RUDOLF AUGŠTAJN: „O meni pričaju da sam mrtav` – intervju sa A. I. Solženjicinom / preveo Božidar Zec A. I. SOLŽENJICIN: Mart sedamnaeste (odlomci) / preveli Zorislav i Duško Paunković MSTISLAV ROSTROPOVIČ: Otvoreno pismo glavnim urednicima / preveo Zorislav Paunković TIMOTI GARTON EŠ: Da li postoji Srednja Evropa? / preveo David Albahari TOMAS STERNS ELIOT: Jedinstvo evropske kulture / prevela Danica Šterić VESTI PISMA / Cvetan Todorov: Pismo iz Pariza Tomislav Longinović: Pismo iz Amerike IZ STARIH ČASOPISA / R. M. Rilke : Pismo prijateljici Lu Salome / prevela Isidora Sekulić Jovan Pejčić: Rilke i Lu Salome Dejvid Maluf (1934) jedan je od najpoznatijih australijskih pisaca i dobitnik je mnogih nagrada. Studirao je književnost, predavao u Australiji, gde danas i živi. Počeo je kao pesnik i ostao pesnik. Opus: romani, zbirke pesama, zbirke priča, libreto za operu, autobiografija. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike. 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi ( 1967) Druga zbirka stihova (1970) Treća zbirka stihova (1972) Četvrta zbirka stihova (1974) Peta zbirka stihova (1978) Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982) Garderoba tame (1985), Područje ograničenog zadržavanja (1990) Ljudi za početnike (1997) Zoološke prodavnice (2001) Ja (2003) Cepka (2006) Njutnova pomorandža (2007) Odjek (2010) Francuski književnik, pesnik i dramaturg, Rejmon Keno (1903–1976) bio je član Bretonove grupe nadrealista od 1924. do 1929, a pisanju se posvećuje tokom tridesetih godina. U početku je radio je kao bankarski činovnik, profesor francuskog i novinar da bi proveo veći deo svog života radeći za izdavačku kuću Galimar, gde je počeo kao čitalac 1938. a kasnije postao i direktor Enciklopedije Plejade 1956. Svoj prvi roman objavljuje 1933. godine, koji je odmah dobio nagradu De-Mago zbog jezičke inovativnosti. „Stilske vežbe“, objavljene 1947. godine donele su mu veliku slavu, a slavni roman „Caca u metrou“ (koji je na srpski preveo Danilo Kiš), pojavio se 1959. da bi već sledeće godine doživeo filmsku adaptaciju u režiji Luja Mala. Čuvena pariska figura pedesetih godina, iz literarnog kružoka sa Sen Žermena, Keno je bio član Kolež patafizik, Udruženja matamatičara Francuske i akademije Gonkur. Erudita enciklopedijskog duha, suosnivač je i književne grupe Ulipo. Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 –Moskva, 3. avgust 2008) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.“ Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva vek zajedno I–II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka „ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973–75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste „, 1986 do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu „krivicu“ nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pinčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini. MG47 (K)

L'archipel du goulag FRANCUSKI lok81

Odlicno ocuvano..

Autor: Žores Medvedev, Roj Medvedev Povez: broširan Br. strana: 290 Format: 13 x 20

Le chêne et le veau FRANCUSKI lok81

Voli revoluciju Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude “pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata… Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika. Mirjana Grbić

Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude “pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata… Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika. Mirjana Grbić

Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude “pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata… Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika. Mirjana Grbić

Autor: Aleksandar SolženjicinAleksandar Solženjicin (autor)

knjiga prva Arhipelag Gulag Solženjicin

L'archipel du goulag FRANCUSKI lok81 Soljenitsyne Solzenjicin

In the first Circle Aleksandar Solženjicin U prvom krugu - Prvi krug Solidno očuvana

Aleksanadar Solženjicin
Romani
Barkod: 9788661451669
Aleksandar Solženjicin je svoje stvaranje podredio želji da, prema vlastitim rečima, bude, „pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću“. Nezavršeni roman, iz 1958. godine, Voli revoluciju, napisan u zatvoru, može se čitati kao obrazovni roman, samo što glavni junak Gleb Neržin, u želji da svoj život položi za ideale revolucije, može jedino da uči kako se taj ideal razbija u stvarnosti, rastrzanoj između najezde fašizma i terora socijalističkog totilitarizma. Iz tog bolno otrežnujućeg procesa, buđenje je za Neržina tek u logoru, u romanu U prvom krugu, gde se istina zna, ali malo vredi. Elementi autorove biografije probijaju se kroz niti priče, ali maglovito, kao oni kolutovi dima koji se vitlaju oko portreta Staljina, u islednikovoj kanceleriji, u kojoj je zatočena Neržinova žena, a koje autor poredi sa dimom sa nekog žrtvenog obreda. Te žrtve koje su prinošene na oltar lažnog boga revolucije urezao je u naše pamćenje Aleksandar Solženjicin.