MILORAD MADIĆ RADOVAN GRKOVIĆ Izdavač - Dečje novine, Beograd Godina - 1984 216 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Legende. Edicija "Narodni heroji takovskog kraja" Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, ima pečat prethodnog vlasnika, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: UČENJE I REVOLUCIONARNO SAZREVANJETegobno školovanje Prvi revolucionarni korak Na Crvenom univerzitetu Susret u kafani „ Kralj“ Svedok jedne agonije ČETIRI RATNA PROLEBAKomesar takovske čete Daleko od rodnog kraja Proleterski intendant Bolan rastanak s bratom Član politodela Prve krajiške brigade U četvrtoj i petoj ofanzivi Susret s borcima sa Sutjeske Većnik Avnoja i partijski rukovodilac Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba Iz Drvara u Sandžak Povratak u Srbiju Na nevidljivom frontu Ponovo u Beogradu VELIKI PREGALAC SOCIJALISTIČKE IZGRADNJESekretar Okružnog komiteta u Čačku Ministar u vladi Srbije U Republičkom izvršnom veću Zaljubljenik grada pod Rudnikom Susreti s biračima Predsednik Skupštinskog odbora Generacijsko jedinstvo U najužem rukovodstvu Socijalističkog saveza Srbije Dom na Topčiderskom brdu Poslednji dani Trajno obeležje Izvori i literatura "Rođen je 5. marta 1913. godine u selu Nevade, kod Gornjeg Milanovca. Osnovnu školu i pet razreda gimnazije završio je u Gornjem Milanovcu, a ostala tri razreda u Čačku gde je i maturirao 1932. godine. Za vreme školovanja živeo je u teškim materijalnim uslovima, jer je odrastao u seljačkoj porodici, koja je posle pogibije oca u Prvom svetskom ratu znatno osiromašila. To mu je bila i smetnja da neposredno posle mature nastavi školovanje, tako da je studije na Pravnom fakultetu u Beogradu započeo 1936. godine. Još kao gimnazijalac priključio se revolucionarnom omladinskom pokretu. Osuđivao je Šestojanuarsku diktaturu, agitovao za apstinenciju birača na izborima 1931. godine, učestvovao u štrajku učenika čačanske gimnazije 1931. godine. Period 1932—1936. godine proveo je u rodnom selu, bavio se zemljoradnjom i učestvovao u stvaranju političke opozicije među seljacima u svom i okolnim selima. Zbog toga je zajedno sa starijim bratom, bio hapšen i osuđivan. Dolaskom u Beograd gde je, februara 1936. godine, upisao Pravni fakultet, priključio se revolucionarnom studentskom pokretu i učestvovao u brojnim političkim akcijama: u razbijanju Ljotićevog zbora 1936. godine, u studentskim demonstracijama i zborovima. Bio je član odbora Ujedinjene studentske omladine i uprave opšte studentske menze u kojoj je i radio kao kelner i na taj način se izdržavao. Istupao je na velikom zboru omladine Beograda na Pravnom fakultetu, na kome je izražen snažan protest omladine protiv rata. Zbog svoje aktivnosti i u Beogradu je bio hapšen i osuđivan. Krajem 1940. godine je po kazni regrutovan, s rokom od 18 meseci, umesto devet koliko su u ono vreme služili školovani regruti. Napad Sila Osovine na Jugoslaviju 1941. godine zatekao ga je u Bitolju na odsluženju vojnog roka. Izbegao je zarobljavanje, vratio se u rodno mesto i učestvovao u pripremama za formiranje partizanskog odreda u koji je zajedno sa bratom stupio jula 1941. godine. Istog meseca 1941. godine postao je i član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). U početku ustanka bio je desetar u Takovskoj četi, a kasnije politički komesar. Ova četa je ubrzo prerasla u Takovski bataljon odreda „ Dragiša Mišović“ , koji je izveo napad na Gornji Milanovac i oslobodio ga. Tih dana se naročito istakao u borbi sa četnicima kod Čačka i u njihovom gonjenju do Ravne Gore, a kasnije i u ogorčenim borbama koje su se vodile kod Priboja. Sa svojim bataljonom ušao je u sastav Druge proleterske brigade prilikom njenog formiranja, 1. marta 1942. godine u Čajniču, i učestvovao u nizu njenih akcija. Kasnije je otišao u politodel Prve krajiške brigade u kojoj je ostao godinu dana. Istakao se u borbama ove brigade (Bihać, Bosanski Novi, Sanski Most), a naročito u borbi za Jajce avgusta 1942. godine. Kao delegat Srbije učestvovao je na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Bio je i učesnik Prvog zasedanja ASNOS-a. Posle partijskog kursa 1943. godine, postao je zamenik političkog komesara Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, a februara 1944. godine po partijskom zadatku prešao je u Toplicu za instruktora Pokrajinskog komiteta KP Srbije. Kasnije je postao rukovodilac drugog odseka OZN-e za Srbiju i zamenik načelnika OZN-e za Beograd. Demobilisan je 1. oktobra 1945. godine u činu potpukovnika JA. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU.Tehnika: Ulje na lesonituDimenzija bez rama:55x38Dimenzija sa ramom:50x47Godina nastanka: oko 1984.Šifra:845Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941), prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu. Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939. u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove.Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala.Bavila se crtanjem stripa. Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu.Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.Slikarska grupa „Desetoro“[uredi | uredi izvor]Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput. Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.NagradeGran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti (1989) - za tempere na platnu „Bez naziva“, Gornji Milanovac.Nagrada "Boža Ilić" (2006) - nagradu dodeljuje opština Prokuplje i Narodni muzej Toplice