Naziv: Pripovetke Autor: Ivan Cankar Godina izdanja: 1930 Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Na prvoj strani je napisano ime prethodnog vlasnika. Ostalo je čisto. Opis: Cankarevo delo je plod neobično naglašene individualnosti. Oskudica ekspanzivnosti je obično mana izrazitih individua, kao što je jaka personalnost obično to što fali širokim prirodama. Cankar ima doduše svoju kulu od belokosti, ali nije se u nju zatvorio. To je ona „zaključana sobica`, o kojoj govori u knjizi Slike iz snova, u kojoj čovek čuva sve što ima najmilije, te stupa u nju svakog otsudnog časa, da se povrati očišćen i ojačan`. Međutim, ta sobica Cankarove indivi dualnosti nije na nedostižnoj litici. Cankar je sveštenik, koji sam traži bolesnike. Večni neumorni putnik, neumorni hodočasnik, „gotag`. To je posebna individualnost, otvorena svim vetrovima, široka kao čežnja, zagonetna jer je previše prosta, neobična kao istina, individualnost ata svih ljudi, stanovnika svih krajeva i brata sapatnika svih nevoljnika. U zajednici patnje i lu tanja, ličnost je razvijena jače nego u najzatvorenijoj kuli, zato što je proživela. Svaki prosjak je sebi kralj, a putnik ne zna za granice nikakve oblasti. I Cankar, kao Hladnik u romanu Tuđinci, uživa „putnički suverenitet`, pa čitavo njegovo delo ima na sebi odraz tog suvereniteta, obeležje potpuno razvijene individualnosti. Putnikov dom je nebo zvezdano, široka zemlja i vaskolik svet. Cankar je sa dve reči označno život: „butara` i „hrepenenje` (breme i čežnja). Breme je senka, a čežnja je svetlost; breme je...

U odličnom antikvarnom stanju, osim potpisa na drugoj strani, nikakvih nedostataka. Originalni tvrdi povez sa zlatotiskom, veoma očuvan. Autor - osoba Maksimović, Desanka Naslov Kako oni žive / Desanka Maksimović Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1935 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 146 str. ; 20 cm Zbirka Naša knjiga. ǂKolo ǂ2 ; ǂknj. ǂ14 Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije. Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[traži se izvor od 09. 2009.]. Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku. U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović“ u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. MG34

Đovani Papini, Istorija o Hristu, Narodno delo, Beograd 1929. Tvrd povez, strana 508, bogato ilustrovano, očuvano 7,5 od 10 (hrbat je delimično izguljen od godina, unutrašnjost je skoro savršena. Zlatotisak na koricama, ilustracije su u koloru i crno-bele, kada su na osnovu bakroreza. Dimenzija 23,2 x15,1 cm. Nema podvlačenja niti potpisa. Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... hrišćanstvo isus hrist religija biblija novi zavet

Lepo očuvano Retko Ksenija Atanasijević FILOZOFSKI FRAGMENTI Dr Ed. Klapared - Izbor zvanja Kratak kineske, vavilonsko-asirske, jevrejske, misirske, arapske, persijske, italijanske i engleske pregled književnosti Clenton Logio SOCIJALNE STUDIJE Slavko Kosić SOCIJALNA POLITIKA SELA Dragoslav Đorđević FILOZOFSKA NASTAVA U ŠKOLI Dinko Tomašić ZAKONI PORASTA STANOVNIŠTVA Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) bila je srpski filozof i prevodilac[1], prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.[2] Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija).[3][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Ksenija Atanasijević, slika Nadežde Petrović, 1912. godine (Spomen zbirka Pavla Beljanskog) Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira. „Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studentkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem. Doktorat[uredi | uredi izvor] Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom.[4] Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem[1], 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.[5][6] Promovisana je u doktora 5. marta iste godine.[7] U oktobru 1923. izabrana je za docenta filozofije na Filosofskom fakultetu, čime je postala prva univerzitetska nastavnica.[8] Progon[uredi | uredi izvor] Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provokativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci. Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnom anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta - s katedre Filosofskog fakulteta je uklonjena 24. oktobra 1935.[9] Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Konferencija intelektualaca traži da se utvrdi ko je u pravu.[10] Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. (ili već 1935.[11]) godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“. Osvrćući se na slučaj, rektorat univerziteta je zaključio da `Za svoj neuspeh na Univerzitetu g-ca Atanasijević ima da zahvali samo sebi`,[12] na šta je Atanasijević odgovorila da može zahvaliti `podmuklim intrigama, prikrivenim univerzitetskom `autonomijom``.[13] U decembru 1939. postavljena je za nastavnog inspektora.[14] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.[15] Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.[16][6] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Ljiljana Vuletić je napisala knjigu „Život i misao Ksenije Atanasijević“ za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.[6] Zoran Penevski je napisao roman „Elegija o beloj devojčici” o Kseniji Atanasijević.[17] Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Brunovo učenje o najmanjem, Beograd, 1922. Počeci filozofiranja kod Grka, Beograd, 1928. Filozofski fragmenti I-II, Beograd, 1929-30. La doctrine métaphysique et géométrique de Bruno,Beograd i Pariz, 1923. L`Atomisme d’Epicure, Pariz, 1928.[18] Un fragment philosophique, Beograd, 1929. Considération sur le monde et la vie dans la littérature populaire des Yougoslaves, Pariz 1929/30. Die gegenwärtigen philosophishen Strömungen in Jugoslawien – Der russische Gedanke, Internationale Zeitschrift für Philosophie, Bon, 3, 1930. Die Anfänge des Philosophiernes bei den Griechen, 1928. Organon, prevod Etika, prevod tags: antikvarne knjige stare srpska prva izdanja

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografiji, unutrasnjkost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bitka na Bregalnici vodila se u vremenu od 30. juna ‒ 9. jula (17. ‒ 25. jun po starom) 1913. godine. Posle Prvog balkanskog rata, srpski i bugarski diplomati se nisu mogli dogovoriti oko podele teritorija koje su osvojile od Osmanskog carstva. Srbija je, po saveznom ugovoru, smatrala da se rešenje spora preda arbitražnom sudu Rusije. Ali Bugarska, pod uticajem vojničke partije, a podsticana Austrougarskom, nije htela da sačeka rešenje ruskog cara, već je 30. juna 1913, bez najave rata, izvršila prepad na srpsku i grčku vojsku i time započela rat, a u isto vreme i bitku na srpskom frontu. Prostor na kome se odvijala bitka, proteže se od Carevog vrha na Osogovskoj planini, pa niz oba njegova grebena, koji se spuštaju na jug i jugozapad, obema stranama Zletovske reke do njenog ušća u Vardar. U bici su učestvovale 1. i 3. armija, 7 pešadijskih i 1. konjička divizija (127 bataljona, 253 topa i 33 eskadrona), svega oko 176.000 boraca sa 253 topa sa srpske strane; sa bugarske strane 4 armija, makedonsko-jedrensko opolčenje, 4 divizije i 3 brigade (95 bataljona, 230 topova), oko 130.000 boraca. Bugarski plan za bitku bio je da koncentrisanim snagama 4. armije izvrše iznenadan prepad na srpsku vojsku, da povedu ofanzivan boj s ograničenim ciljem (zauzimanje spornog teritorija), u kojem da potuku srpsku vojsku na frontu od Vardara duž Bregalnice i Zletovske reke do Carevog vrha, i da zauzmu Ovčje Polje. Srpski plan za bitku zasnivao se na ratnom planu, koji je predviđao strategijski doček bugarskog napada na bregalničkom frontu i po odbijanju ovoga, prelaz u nastupanje treće srpske armije u vezi sa Grcima. Uprkos tome što je plan predviđao napad Bugara, a srpska vojska je donekle bila na oprezu, ipak se nije znalo vreme bugarskog napada i bitka je bila iznenadna za nju. Gubici kod 1. i 3. srpske armije bili su oko 20.000 mrtvih i ranjenih, kod 4. bugarske armije oko 30.000 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Najžešći boj je doživela Timočka divizija, koja je uspešno branila juriše dvaputa nadmoćnijih Bugara[traži se izvor]. Srbi su dobili materijalnu i moralnu pobedu, a zarobili su i veliki plen i znatan broj bugarskih vojnika. Bugarski ratni plan potpuno je rastrojen i oni su bili prinuđeni da pređu u defanzivu. Posedice ove bitke bile su ulazak i Rumunije i Osmanskog carstva u rat protiv Bugarske i ubrzanje završetka rata. Parola srpska bila je tada: Za Kosovo - Kumanovo! Za Slivnicu - Bregalnicu![1] Posle poraza smenjen je i vodeći bugarski general Mihail Savov, a i nova vlada je sastavljena. Katastrofalne posledice bitke na Bregalnici su došle i na drugim frontovima. Kad su videli slom bugarske armije kod Bregalnice, Bugarsku su napale 13. jula Rumunija i Osmansko carstvo, što je Bugarskoj donelo velike gubitke čitavih pokrajina (Rumunija je zauzela Dobrudžu, a Osmansko carstvo Jedrene, sa celom pokrajinom koju su izgubili u Prvom balkanskom ratu). Spomen-kapela sa kosturnicom Kalenica kod Štipa podignuta je 1928. godine. Tu je bilo sahranjeno oko 6 hiljada poginulih srpskih vojnika. Tokom 1941. godine uništili su je bugarski fašisti. Na tom mestu je 2015. godine podignuta spomen-ploča.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje ! Dr Žak Konfino (Leskovac 1892 — 1975) bio je lekar i pisac, jedan od najpoznatijih i najviđenijih Leskovčana svoga doba. Objavio je desetak knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela. Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu da bi se krajem XVIII i početkom XIX veka doselili u Leskovac, gde se Žak i rodio 22. juna 1892. Otac mu je bio limar a majka prva moderna krojačica u tadašnjoj varošici. Studirao je medicinu u Beču (1910 - 1914.) i Bernu (1916 - 1918), gde je završio studije. U toku Prvog svetskog rata služio je kao lekarski pomoćnik u Valjevu i Leskovcu i sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju. U rodnom gradu proveo je period od 1920 do 1936. godine kao lekar, a nakon toga prešao je u Beograd, gde je otvorio privatnu ordinaciju kao stručnjak za lečenje astme i rendgenologiju. Zahvaljujući Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat koji je on instalirao u svojoj privatnoj ordinaciji. Bio je aktivan učesnik u procesu formiranja gradskog pozorišta 1926. godine. Dve godine kasnije, zajedno sa doktorom Deklevom, otvorio je prvi privatni sanatorijum u Leskovcu.[1] Žak Konfino, kao lekar i porodični prijatelj, provodio je dosta vremena u krugu porodice Velmar – Janković. Jedan veseo nasmejan, od dobrote istopljen majmunski lik – kako ga je Svetlana opisala – doktor Žak Konfino, umeo je da usreći Svetlanu Velmar-Janković na poseban način. Spisateljica se sa radošću seća zime 1941. kada ju je, bolesnu, posetio Žak, od milosti nazvan Žakili, i sedeći pored nje, zasmejavao je i pregledao. A kada joj je objasnio da mora da joj da injekciju i da će je malo zaboleti, ali samo malo, Svetlana mu se prepušta bez imalo straha. I upravo će Žak ugušiti u Svetlani strah od bilo koje injekcije za čitav život. Štaviše, Žak će za nju biti najbolji čovek, iscelitelj sa najlepšim osmehom na svetu. Zato će se u njoj i roditi želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. Presrećno lice doktora Konfina u tom trenutku zauvek će ostati u Svetlaninom sećanju.[2] Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Italiji. Nakon oslobođenja, vratio se u Beograd i radio kao lekar Glavne vojne bolnice. Konfino je pisao priče, humoreske, putopise i objavljivao ih najpre u `Leskovačkom glasniku`, u kome je bio jedan od stalnih saradnika, potom u `Jevrejskom životu`, `Južnom pogledu`, `Politici`, `Srpskom književnom glasniku`, `NIN`-u, `Medicinskom glasniku`, „Ježu” i dr. U „Politici” su izlazile njegove kratke priče i humoreske.[1] Knjige su mu prevedene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski i dr. a on sam, prevodio je sa nemačkog i italijanskog, a služio se francuskim i portugalskim. Konfino se prvi put javlja u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama. U okviru stalne etnološke postavke Gradske kuće u Leskovcu postoji soba posvećena Žaku Konfinu. Bibliografija Scenario za film Eks Gertrude Šulc Pripovetke i humoreske Moji opštinari, Beograd, 1934, »Geca Kon« lice i naličije, Beograd , 1936, »Geca Kon« Humoreske, Beograd, 1941, »Geca Kon« Rotarijanci, Beograd , 1953, »Jež« Lekarske priče, Beograd, 1953, »Narodna knjiga« Nove humoreske, Beograd, 1960, »Minerva« Romani Moj Jocko, Beograd, 1937, »Geca Kon« Moje jedinče, Beograd, 1952, »Prosveta« 100 godina — 90 groša, Beograd, 1952, »Nova pokoljenja« Jesi li ti razapeo Hrista?, Beograd, 1968, »Jež« Drame Plagijat Siroto moje pametno dete Zaklinjem se U sredu se registrujem Krv nije voda (Ekseriment) Štrajk u zarobljeničkoj bolnici (Repatrirci) Popularna medicina Požuti doktore! Priručnik za lekare i medicinare, a, vala, i za bolesne i zdrave

Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

Štamparija `Akvarone`, 1916 Solun extra retko izdanje dobro stanje Ivo Ćipiko (13. januar 1869 — 23. septembar 1923) je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore.[1] Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu. Biografija[uredi] Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik. On potiče iz latinske patricijske porodice Cippico poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka. U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka. Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu.[1] Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme. „Zanesoh se i postadoh Srbinom“, napisao je kasnije Ćipiko. Stvaralaštvo[uredi] Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k`o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac. Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912—1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička. Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi. Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“. Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga. Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filosofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filosofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“. Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima. U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić. More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode.

mala biblioteka PROSVETA Beograd 1948 meke korice , manji format odlično očuvana Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је био истакнути српски приповедач из Далмације, италијанског порекла. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Симе Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. Ћипико, попут Матавуља, описује далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која се географски и културно веома разликују — Приморје и Загоре.[1] Ћипико је много више од Матавуља остао веран завичајном регионализму. Слично Меду Пуцићу, Матији Бану, Валтазару Богишићу, Марку Цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик[2]. Он потиче из италијанске патрицијске породице Ђипико (Cippico) пореклом из Рима, у којој су од давнина неговани хуманистичка традиција и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманиста и новолатински писац 15. века.[3] У „Ћипиковој палати“ у Трогиру пронађена је средином 16. века „Трималхионова гозба“, једини сачувани део из романа „Сатирикон“ римског писца Петронија. Из те породице су италијански песник Алвизо и сплитски надбискуп Ћипико. Предак Лујо Ћипико се надалеко прочуо борећи се против турских галија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је мајка Ива Ћипика била пучанка. Рођен у Каштел Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу.[1] Обе склоности су одиграле значајну улогу у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив га је вратио природи и омогућио му да живи с народом. Завршио је 1890. године стручну школу у Крижевцима и постао шумар. Касније је унапређен у надшумара на острву Хвару, у Врлици и Далматинској Загори. У додиру са народом Иво мења своја уверења и од романтичара постаје реалиста, који искуства претаче у књижевну форму. Започео је књижевни рад под снажним утицајем српских писаца романтичара: Јанка Веселиновића, Паје Марковића Адамова, Милорада Поповића Шапчанина, Милана Милићевића и Лазе Лазаревића. Ћипико ће убрзо кренути својим путем јер га је на то гонило његово богато познавање живота, умјетничка искреност и одважност, осјећање потребе да рекне истину о том животу. У Краљевину Србију је прешао 1912. године и примио `српско поданство`.[4] Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где је као ратни дописник учествовао у балканским ратовима, а за време Првог светског рата пратио српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје је нашао у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме. Иако син Италијана и Хрватице, Иво је надахнут српским народоносним покретом у Дубровнику осамдесетих година 19. века, нашао себе међу Србима. Нови идентитет је учврстио током величанствене српске епопеје, учествујући и сам у ослободилачким ратова Србије 1912-1918. године. Занесох се и постадох Србином, написао је касније Ћипико. Стваралаштво Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изашли су 1885, а затим ништа није објављивао више од десет година, све до 1897, када се с причом „Погибе к`о од шале“ представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ (1899) објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац[5]. Његова остала дела излазила су у српским културним центрима, и то ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ (1900), „Са острва“ (1903), „Крај мора“ (1913), „Прељуб“ (1914), два романа, „За крухом“ (1904) и „Пауци“ (1909), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ 1912—1917, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка. Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, приказао је послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће из својих надничара да исисају последње капи зноја и крви. Социјална тема остварена је с највише доследности у „Пауцима“, делу које је Јован Скерлић назвао „новим социјалним романом“.[6] Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћним и незаштићеним пред злом којем нема лека. Наиме, да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша. Што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом — крвопијом, на начин јунака старих легенди, он потеже нож и убија га. Ћипикова социјална тематика повезана је с његовом особеном филозофијом живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе. Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, све изван тога је лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба. Таквим животом могу живети и истински интелектуалци. Невоље почињу онда кад се у живот човека умеша тзв. цивилизовано друштво својим неприродним захтевима и стегама. Зло које долази из цивилизације, из града на село, у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као економско искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље. Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци“, тј. сви они који паразитски живе од туђег рада. Тако је Ћипикова пантеистичка филозофија живота добила изразито социјалну интерпретацију. Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману „За крухом“. Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до „просјачког штапа“ и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет „трбухом за крухом“. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима. У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка „Прељуб“, која је дала наслов читавој збирци). У „Антици“, једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају. Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице... Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају за мајку?“). Љубав је у овој приповеци, као и у роману „За крухом“, неодвојива од мора. „И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати“, каже Иво Полић. Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, оно се доживљава као живо биће, у коме се осећа „задах васељене“, присутност „слободе, сјаја и истинског дашка живота“. Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака („Крај мора“, „На мору“, „На догледу мора“), а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник, и сликању слободне љубави, где се еротика стапа са жаром сунца и мирисом мора. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе. Покрај мора Иво је живео у Београду до 1922. године. Тада се тешко разболео и након безуспешне операције у Бечу, отишао је у свој завичај. Београд је сматрао за драгу земљу своје књижевне славе и лепих сутонских дана свога живота.[7] Умро је нашавши смирење у родном Каштел Новом 1923. године, на обали мора. У Каштелу Новом је 1926. године по налогу југословенског краља Александра II Карађорђевића, Иву подигнут достојан мермерни надгробни споменик

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Ćipiko (13. januar 1869 — 23. septembar 1923)[1] bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore.[2] Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu. Biografija Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik.[3] On potiče iz italijanske patricijske porodice Ćipiko (Cippico) poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka.[4] U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. Iz te porodice su italijanski pesnik Alvizo i splitski nadbiskup Ćipiko. Predak Lujo Ćipiko se nadaleko pročuo boreći se protiv turskih galija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka. Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu.[2] Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Završio je 1890. godine stručnu školu u Križevcima i postao šumar.[1] Kasnije je unapređen u nadšumara na ostrvu Hvaru, u Vrlici i Dalmatinskoj Zagori. U dodiru sa narodom Ivo menja svoja uverenja i od romantičara postaje realista, koji iskustva pretače u književnu formu. Započeo je književni rad pod snažnim uticajem srpskih pisaca romantičara: Janka Veselinovića, Paje Markovića Adamova, Milorada Popovića Šapčanina, Milana Milićevića i Laze Lazarevića. Ćipiko će ubrzo krenuti svojim putem jer ga je na to gonilo njegovo bogato poznavanje života, umjetnička iskrenost i odvažnost, osjećanje potrebe da rekne istinu o tom životu. U Kraljevinu Srbiju je prešao 1912. godine i primio `srpsko podanstvo`.[5] Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme. Iako sin Italijana i Hrvatice, Ivo je nadahnut srpskim narodonosnim pokretom u Dubrovniku osamdesetih godina 19. veka, našao sebe među Srbima. Novi identitet je učvrstio tokom veličanstvene srpske epopeje, učestvujući i sam u oslobodilačkim ratova Srbije 1912-1918. godine. Zanesoh se i postadoh Srbinom, napisao je kasnije Ćipiko. Stvaralaštvo Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k`o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac[6]. Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912—1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička. Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi. Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“.[7] Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga. Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filozofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filozofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“. Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima. U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić. More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode. Pokraj mora Ivo je živeo u Beogradu do 1922. godine. Tada se teško razboleo i nakon bezuspešne operacije u Beču, otišao je u svoj zavičaj. Beograd je smatrao za dragu zemlju svoje književne slave i lepih sutonskih dana svoga života.[8] Umro je našavši smirenje u rodnom Kaštel Novom 1923. godine, na obali mora. U Kaštelu Novom je 1926. godine po nalogu jugoslovenskog kralja Aleksandra II Karađorđevića, Ivu podignut dostojan mermerni nadgrobni spomenik.

Odlično očuvano! Autor - osoba Ćipiko, Ivo Naslov Preljub : zbirka novela / Ivo Ćipiko Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1914 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1914 ([Beograd] : Pijemont) Fizički opis 218 str. ; 20 cm Ivo Ćipiko (13. januar 1869 – 23. septembar 1923) bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju – Primorje i Zagore. Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu. Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik. On potiče iz italijanske patricijske porodice Ćipiko (Cippico) poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka. U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. Iz te porodice su italijanski pesnik Alvizo i splitski nadbiskup Ćipiko. Predak Lujo Ćipiko se nadaleko pročuo boreći se protiv turskih galija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka. Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu. Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Završio je 1890. godine stručnu školu u Križevcima i postao šumar. Kasnije je unapređen u nadšumara na ostrvu Hvaru, u Vrlici i Dalmatinskoj Zagori. U dodiru sa narodom Ivo menja svoja uverenja i od romantičara postaje realista, koji iskustva pretače u književnu formu. Započeo je književni rad pod snažnim uticajem srpskih pisaca romantičara: Janka Veselinovića, Paje Markovića Adamova, Milorada Popovića Šapčanina, Milana Milićevića i Laze Lazarevića. Ćipiko će ubrzo krenuti svojim putem jer ga je na to gonilo njegovo bogato poznavanje života, umjetnička iskrenost i odvažnost, osjećanje potrebe da rekne istinu o tom životu. U Kraljevinu Srbiju je prešao 1912. godine i primio „srpsko podanstvo“. Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme. Iako sin Italijana i Hrvatice, Ivo je nadahnut srpskim narodonosnim pokretom u Dubrovniku osamdesetih godina 19. veka, našao sebe među Srbima. Novi identitet je učvrstio tokom veličanstvene srpske epopeje, učestvujući i sam u oslobodilačkim ratova Srbije 1912–1918. godine. Zanesoh se i postadoh Srbinom, napisao je kasnije Ćipiko. Stvaralaštvo Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k“o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac[6]. Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912–1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička. Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi. Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“. Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom – krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga. Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filozofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filozofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“. Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima. U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić. More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode. Pokraj mora Ivo je živeo u Beogradu do 1922. godine. Tada se teško razboleo i nakon bezuspešne operacije u Beču, otišao je u svoj zavičaj. Beograd je smatrao za dragu zemlju svoje književne slave i lepih sutonskih dana svoga života. Umro je našavši smirenje u rodnom Kaštel Novom 1923. godine, na obali mora. U Kaštelu Novom je 1926. godine po nalogu jugoslovenskog kralja Aleksandra II Karađorđevića, Ivu podignut dostojan mermerni nadgrobni spomenik. MG50 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U svom delu Pauci Ćipiko je prikazao jedan socijalni problem sa mnogo doslednosti. Skerlić ga je upravo iz tog razloga nazvao novim socijalnim romanom. Prikazana je strahota nasleđenog duga, koji se nikako ne smanjuje koliko god se čovek trudio da to postigne. Zelenaš liči na ogromno čudovište, čijoj nezasitosti nema leka. Na kraju romana, glavni junak Rade obračunava se s gazdom krvopijom. Ivo Ćipiko (13. januar 1869 — 23. septembar 1923)[1] bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore.[2] Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu. Biografija Slično Medu Puciću, Matiji Banu, Valtazaru Bogišiću, Marku Caru i nekim drugim srpskim književnim i kulturnim radnicima iz zapadnih krajeva, Ivo Ćipiko je bio Srbin katolik.[3] On potiče iz italijanske patricijske porodice Ćipiko (Cippico) poreklom iz Rima, u kojoj su od davnina negovani humanistička tradicija i književni rad. Jedan od njegovih predaka bio je čuveni Koriolan Ćipiko (lat. Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka.[4] U „Ćipikovoj palati“ u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka „Trimalhionova gozba“, jedini sačuvani deo iz romana „Satirikon“ rimskog pisca Petronija. Iz te porodice su italijanski pesnik Alvizo i splitski nadbiskup Ćipiko. Predak Lujo Ćipiko se nadaleko pročuo boreći se protiv turskih galija. S padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je siromašiti i približavati se običnom narodu, pa je majka Iva Ćipika bila pučanka. Rođen u Kaštel Novom, između Splita i Trogira, Ćipiko je još iz detinjstva poneo duboku privrženost slobodnom, nesputanom životu u prirodi i snažnu simpatiju prema težacima i težačkom životu.[2] Obe sklonosti su odigrale značajnu ulogu u životu i u delu ovog pisca. Kad su ga kao dečaka dali u fratarsku gimnaziju u Sinju, on je, ne mogavši da izdrži krutost i stegu školskog režima, pobegao iz semeništa i opredelio se, ne slučajno, za šumarski poziv. Semenište ga je odvajalo od prirode, zatvaralo ga u mrtve dogme i beživotni moral, a šumarski poziv ga je vratio prirodi i omogućio mu da živi s narodom. Završio je 1890. godine stručnu školu u Križevcima i postao šumar.[1] Kasnije je unapređen u nadšumara na ostrvu Hvaru, u Vrlici i Dalmatinskoj Zagori. U dodiru sa narodom Ivo menja svoja uverenja i od romantičara postaje realista, koji iskustva pretače u književnu formu. Započeo je književni rad pod snažnim uticajem srpskih pisaca romantičara: Janka Veselinovića, Paje Markovića Adamova, Milorada Popovića Šapčanina, Milana Milićevića i Laze Lazarevića. Ćipiko će ubrzo krenuti svojim putem jer ga je na to gonilo njegovo bogato poznavanje života, umjetnička iskrenost i odvažnost, osjećanje potrebe da rekne istinu o tom životu. U Kraljevinu Srbiju je prešao 1912. godine i primio `srpsko podanstvo`.[5] Njegovo opredeljenje za srpsku književnost i kasniji prelazak u Srbiju, gde je kao ratni dopisnik učestvovao u balkanskim ratovima, a za vreme Prvog svetskog rata pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, bilo je prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilizaciju, prema zemlji koja je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Ogroman ugled Srbije na čitavom jugoslovenskom prostoru i privlačnost srpske književnosti delovali su u istom pravcu. Prve podsticaje je našao u istoj onoj školi koja ga je u svemu drugom odbijala, u fratarskom semeništu u Sinju. Među njegovim profesorima, fratrima, nalazio se i jedan istinski ljubitelj književnosti i jugoslovenski nacionalista. On je budućem piscu donosio dela srpskih pripovedača i narodne pesme. Iako sin Italijana i Hrvatice, Ivo je nadahnut srpskim narodonosnim pokretom u Dubrovniku osamdesetih godina 19. veka, našao sebe među Srbima. Novi identitet je učvrstio tokom veličanstvene srpske epopeje, učestvujući i sam u oslobodilačkim ratova Srbije 1912-1918. godine. Zanesoh se i postadoh Srbinom, napisao je kasnije Ćipiko. Stvaralaštvo Prvi, mladalački pokušaji, nekoliko pesama i jedna crtica, bez stvarne vrednosti, izašli su 1885, a zatim ništa nije objavljivao više od deset godina, sve do 1897, kada se s pričom „Pogibe k`o od šale“ predstavio kao zreo pripovedač. Ona je nastala, kao što je sam pisac izneo, pod neposrednim uticajem Janka Veselinovića i njegovih seoskih pripovedaka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka „Primorske duše“ (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika pozdravila u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac[6]. Njegova ostala dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je još četiri knjige pripovedaka, „Sa jadranskih obala“ (1900), „Sa ostrva“ (1903), „Kraj mora“ (1913), „Preljub“ (1914), dva romana, „Za kruhom“ (1904) i „Pauci“ (1909), dva dramska pokušaja, „Na Granici“ i „Volja naroda“, oba bez stvarne vrednosti, potom memoarsku, ratnu prozu, inspirisanu Balkanskim i Prvim svetskim ratom, „Utisci iz rata“, „Na pomolu“, „Iz ratnih dana“ 1912—1917, „Iz solunskih borbi“, „Iz ratnog dnevnika“, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička. Okrenutost socijalnoj tematici karakteristična za ceo srpski realizam dobila je u Ćipiku svog najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku, njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Prvi njegov književni obračun s temom socijalne bede nalazimo u pripoveci „Na povratku s rada“, iz zbirke „Primorske duše“: surove prirodne okolnosti, suša koja sažiže sve i kiša što prodire do kože, plavi naselja, odnosi plodove rada, kao da se udružuju sa bezdušnošću gazda koji hoće iz svojih nadničara da isisaju poslednje kapi znoja i krvi. Socijalna tema ostvarena je s najviše doslednosti u „Paucima“, delu koje je Jovan Skerlić nazvao „novim socijalnim romanom“.[7] Njegov junak, mladi planinac Rade Smiljanić, uzaludno pokušava da se iščupa iz duga koji mu je otac ostavio u nasledstvo. On se oseća nemoćnim i nezaštićenim pred zlom kojem nema leka. Naime, da bi se oslobodio jednog duga, on upada u drugi, još veći, i to uvek kod istog zelenaša. Što se više vraća, dug, umesto da opada, neprestano raste dostižući na kraju takve razmere da je celo imanje jedva dovoljno da ga otplati. Zelenaš liči na ogromno čudovište, na aždaju razjapljenih čeljusti, čijoj nezasitosti nema leka, koja uvek traži nove žrtve. Na kraju romana, Rade se obračunava s gazdom — krvopijom, na način junaka starih legendi, on poteže nož i ubija ga. Ćipikova socijalna tematika povezana je s njegovom osobenom filozofijom života. U osnovi njegovog pogleda na svet je suprotnost između prirode i kulture. Rusoovski zaljubljen u prirodu, Ćipiko je bio neprijatelj svih ograničenja koja građanski moral nameće čoveku. Istinski život jeste život u krilu prirode, u skladu s njenim zakonima, sve izvan toga je laž. Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih problema u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, s biljkama i životinjama, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se rešava prirodnim putem, nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu živeti i istinski intelektualci. Nevolje počinju onda kad se u život čoveka umeša tzv. civilizovano društvo svojim neprirodnim zahtevima i stegama. Zlo koje dolazi iz civilizacije, iz grada na selo, u svom primarnom obliku javlja se kao socijalno zlo, kao ekonomsko iskorišćavanje, a od njega počinju sve druge nevolje. Prirodnim i jednostavnim seljacima nisu suprotstavljeni intelektualci, nego gospoda, „pauci“, tj. svi oni koji parazitski žive od tuđeg rada. Tako je Ćipikova panteistička filozofija života dobila izrazito socijalnu interpretaciju. Ta dvostruka osnova njegovog dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je došla do izražaja u istoriji mladog studenta Iva Polića, u romanu „Za kruhom“. Povratak iz grada u zavičaj, na more, za njega znači dvostruko vraćanje životu: ponovno buđenje u njemu zdravog nagonskog života, koji je grad zagušio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teške prirodne okolnosti i bezdušno izrabljivanje od zelenaša i vlasti dovode siromašne seljake do „prosjačkog štapa“ i prisiljavaju ih da napuste sve i otisnu se u strani svet „trbuhom za kruhom“. Po mnogim svojim crtama dvojnik svog autora, Ivo Polić, taj modernizovani romantični junak, dobro vidi bedu sveta koji ga okružuje i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to saznanje ne pokreće na akciju, on se povlači u sebe i sav se predaje svojim snovima, kosmičkim čežnjama i melanholičnim razmišljanjima. U ovom romanu postoje još dva tipična ćipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod Ćipika uvek slobodno prepuštanje nagonu, bez ikakvog osećanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakterističan oblik ljubavi jeste preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (pripovetka „Preljub“, koja je dala naslov čitavoj zbirci). U „Antici“, jednoj od najtipičnijih ćipikovskih pripovedaka, junakinja, pošto ju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju kao plod tih slobodnih ljubavi, čim odrastu, odlaze u svet i više se ne vraćaju („Baš kao lastavice... Kad mladi narastu, izlete iz gnijezda i nestane ih, bog zna kuda, daleko preko mora... Zar oni poslije pitaju za majku?“). Ljubav je u ovoj pripoveci, kao i u romanu „Za kruhom“, neodvojiva od mora. „I kad potražih ženu, mogao sam se za nju samo uz more zagrijati“, kaže Ivo Polić. More kod Ćipika nije samo prostor u kojem se odigravaju drame njegovih junaka, ono se doživljava kao živo biće, u kome se oseća „zadah vaseljene“, prisutnost „slobode, sjaja i istinskog daška života“. Čar mora počinje već od naslova nekih Ćipikovih pripovedaka („Kraj mora“, „Na moru“, „Na dogledu mora“), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaža, u kojima je Ćipiko pravi pesnik, i slikanju slobodne ljubavi, gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora. Najizrazitiji socijalni pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o večnom vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode. Pokraj mora Ivo je živeo u Beogradu do 1922. godine. Tada se teško razboleo i nakon bezuspešne operacije u Beču, otišao je u svoj zavičaj. Beograd je smatrao za dragu zemlju svoje književne slave i lepih sutonskih dana svoga života.[8] Umro je našavši smirenje u rodnom Kaštel Novom 1923. godine, na obali mora. U Kaštelu Novom je 1926. godine po nalogu jugoslovenskog kralja Aleksandra II Karađorđevića, Ivu podignut dostojan mermerni nadgrobni spomenik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... Giovanni Papini (9. siječnja 1881. - 8. srpnja 1956.) bio je talijanski novinar, esejist, romanopisac, pisac kratkih priča, pjesnik, književni kritičar i filozof. Kontroverzna književna ličnost s početka i sredine dvadesetog stoljeća, bio je najraniji i najentuzijastičniji predstavnik i promicatelj talijanskog pragmatizma.[1] Papiniju su se divili zbog njegova stila pisanja i vodio je žestoke polemike. Upleten u avangardne pokrete poput futurizma i postdekadentizma, prelazio je s jedne političke i filozofske pozicije na drugu, uvijek nezadovoljan i nelagodan: prešao je s antiklerikalizma i ateizma na katolicizam, a s uvjerenog intervencionizma – prije 1915. na averziju prema ratu. Tridesetih godina prošlog stoljeća, nakon prelaska iz individualizma u konzervativizam, konačno postaje fašist, zadržavši averziju prema nacizmu. Kao jedan od utemeljitelja časopisa Leonardo (1903.) i Lacerba (1913.), književnost je shvaćao kao `akciju` i svojim spisima dao oratorski i bezbožan ton. Iako se samoobrazovao, bio je utjecajan ikonoklastički urednik i pisac, s vodećom ulogom u talijanskom futurizmu i ranim književnim pokretima mladih. Djelujući u Firenci, aktivno je sudjelovao u inozemnim književnim filozofskim i političkim kretanjima poput francuskog intuicionizma Bergsona i angloameričkog pragmatizma Peircea i Jamesa. Promičući razvoj talijanske kulture i života s individualističkim i sanjarskim poimanjem života i umjetnosti, djelovao je kao glasnogovornik rimokatoličkog vjerskog uvjerenja. Papinijev književni uspjeh započeo je djelom `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofa`), objavljenim 1906., i njegovim objavljivanjem autobiografskog romana Un Uomo Finito (`Gotov čovjek`) 1913. godine. Zbog njegovih ideoloških opredjeljenja, Papinijev rad bio je gotovo zaboravljen nakon njegove smrti[2], iako je kasnije ponovno vrednovan i cijenjen: 1975. godine argentinski pisac Jorge Luis Borges nazvao ga je `nezasluženo zaboravljenim` autorom. Rani život Kuća Giovannija Papinija u Firenci Rođen u Firenci kao sin skromnog trgovca namještajem (i bivšeg člana crvenokošuljaša Giuseppea Garibaldija) iz Borgo degli Albizi, Papinija je u tajnosti krstila njegova majka kako bi izbjegao agresivni antiklerikalizam svog oca. Gotovo potpuno samoobrazovan, nikada nije stekao službenu sveučilišnu diplomu, a njegova najviša razina obrazovanja bila je učiteljska svjedodžba.[3] Papini je imao rustikalno, usamljeno djetinjstvo. Osjećao je snažnu odbojnost prema svim vjerovanjima, prema svim crkvama, kao i prema svakom obliku ropstva (koje je vidio kao povezano s religijom); postao je očaran idejom da napiše enciklopediju u kojoj bi bile sažete sve kulture. Školovao se na Istituto di Studi Superiori (1900–2), godinu dana je predavao u anglo-talijanskoj školi, a zatim je bio knjižničar u Muzeju antropologije od 1902. do 1904. [4] Književni život privukao je Papinija, koji je 1903. godine osnovao časopis Il Leonardo, za koji je objavljivao članke pod pseudonimom `Gian Falco`.[5] Njegovi suradnici bili su Giuseppe Prezzolini, Borgese, Vailati, Costetti i Calderoni.[6] Kroz Leonardova djela Papini i njegovi suradnici predstavili su Italiji važne mislioce kao što su Kierkegaard, Peirce, Nietzsche, Santayana i Poincaré. Kasnije će se pridružiti osoblju Il Regna, [7] nacionalističke publikacije kojom je upravljao Enrico Corradini, koji je osnovao Associazione Nazionalistica Italiana, kako bi podržao kolonijalni ekspanzionizam svoje zemlje. Papini je upoznao Williama Jamesa i Henrija Bergsona, koji su uvelike utjecali na njegove rane radove.[8] Počeo je objavljivati kratke priče i eseje: 1906. `Il Tragico Quotidiano` (`Svakodnevna tragika`), 1907. `Il Pilota Cieco` (`Slijepi pilot`) i `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofi`). Potonji je predstavljao polemiku s etabliranim i raznolikim intelektualnim ličnostima, kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Auguste Comte, Herbert Spencer, Arthur Schopenhauer i Friedrich Nietzsche. Papini je proglasio smrt filozofije i rušenje samog mišljenja. Nakratko je koketirao s futurizmom [9] [10] i drugim nasilnim i oslobađajućim oblicima modernizma [11] Papini se 1907. oženio Giacintom Giovagnoli; par je imao dvije kćeri, Violu i Giocondu.[12] Prije i tijekom Prvog svjetskog rata `Karikatura Papinija`, Carlo Carrà i Ardengo Soffici, iz Brooma, 1922. Nakon što je 1907. napustio Il Leonardo, Giovanni Papini je osnovao još nekoliko časopisa. Prvo je 1908. objavio La Voce, zatim L`Animu zajedno s Giovannijem Amendolom i Prezzolinijem. Godine 1913. (neposredno prije ulaska Italije u Prvi svjetski rat) pokrenuo je Lacerbu (1913–15). Od tri godine Papini je bio dopisnik za Mercure de France, a kasnije književni kritičar za La Nazione.[13] Oko 1918. stvorio je još jednu reviju, La Vraie Italie, s Ardengom Sofficijem. Iz njegovog pera izašle su i druge knjige. Njegov Parole e Sangue (`Riječi i krv`) pokazao je njegov temeljni ateizam. Nadalje, Papini je nastojao kreizazvao skandal nagađajući da su Isus i Ivan apostol imali homoseksualnu vezu.[14] Godine 1912. objavio je svoje najpoznatije djelo, autobiografiju Un Uomo Finito (`Neuspjeh`). U svojoj zbirci pjesničke proze Cento Pagine di Poesia iz 1915. (za kojom slijede Buffonate, Maschilità i Stroncature), Papini se suočio s Giovannijem Boccacciom, Williamom Shakespeareom, Johannom Wolfgangom von Goetheom, ali i suvremenicima poput Benedetta Crocea i Giovanni Gentile, te manje istaknuti učenici Gabrielea D`Annunzia. Kritičar je o njemu napisao: Giovanni Papini [...] je jedan od najboljih umova u današnjoj Italiji. On je izvrstan predstavnik moderne nemirne potrage za istinom, a njegov rad pokazuje osvježavajuću neovisnost utemeljenu, ne kao toliko tzv. neovisnost, na neznanju prošlosti, već na proučavanju i razumijevanju iste.[15] Stihove je objavio 1917. okupljene pod naslovom Opera prima. Godine 1921. Papini je najavio svoje novopronađeno rimokatolicizam, [16] [17] objavljujući svoju Storia di Cristo (`Priča o Kristu`), knjigu koja je prevedena na dvadeset i tri jezika i imala je svjetski uspjeh.[ 18] Nakon daljnjeg stihovnog stvaralaštva, objavio je satiru Gog (1931.) i esej Dante Vivo (»Živi Dante«, ili »Kad bi Dante bio živ«; 1933.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... Giovanni Papini (9. siječnja 1881. - 8. srpnja 1956.) bio je talijanski novinar, esejist, romanopisac, pisac kratkih priča, pjesnik, književni kritičar i filozof. Kontroverzna književna ličnost s početka i sredine dvadesetog stoljeća, bio je najraniji i najentuzijastičniji predstavnik i promicatelj talijanskog pragmatizma.[1] Papiniju su se divili zbog njegova stila pisanja i vodio je žestoke polemike. Upleten u avangardne pokrete poput futurizma i postdekadentizma, prelazio je s jedne političke i filozofske pozicije na drugu, uvijek nezadovoljan i nelagodan: prešao je s antiklerikalizma i ateizma na katolicizam, a s uvjerenog intervencionizma – prije 1915. na averziju prema ratu. Tridesetih godina prošlog stoljeća, nakon prelaska iz individualizma u konzervativizam, konačno postaje fašist, zadržavši averziju prema nacizmu. Kao jedan od utemeljitelja časopisa Leonardo (1903.) i Lacerba (1913.), književnost je shvaćao kao `akciju` i svojim spisima dao oratorski i bezbožan ton. Iako se samoobrazovao, bio je utjecajan ikonoklastički urednik i pisac, s vodećom ulogom u talijanskom futurizmu i ranim književnim pokretima mladih. Djelujući u Firenci, aktivno je sudjelovao u inozemnim književnim filozofskim i političkim kretanjima poput francuskog intuicionizma Bergsona i angloameričkog pragmatizma Peircea i Jamesa. Promičući razvoj talijanske kulture i života s individualističkim i sanjarskim poimanjem života i umjetnosti, djelovao je kao glasnogovornik rimokatoličkog vjerskog uvjerenja. Papinijev književni uspjeh započeo je djelom `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofa`), objavljenim 1906., i njegovim objavljivanjem autobiografskog romana Un Uomo Finito (`Gotov čovjek`) 1913. godine. Zbog njegovih ideoloških opredjeljenja, Papinijev rad bio je gotovo zaboravljen nakon njegove smrti[2], iako je kasnije ponovno vrednovan i cijenjen: 1975. godine argentinski pisac Jorge Luis Borges nazvao ga je `nezasluženo zaboravljenim` autorom. Rani život Kuća Giovannija Papinija u Firenci Rođen u Firenci kao sin skromnog trgovca namještajem (i bivšeg člana crvenokošuljaša Giuseppea Garibaldija) iz Borgo degli Albizi, Papinija je u tajnosti krstila njegova majka kako bi izbjegao agresivni antiklerikalizam svog oca. Gotovo potpuno samoobrazovan, nikada nije stekao službenu sveučilišnu diplomu, a njegova najviša razina obrazovanja bila je učiteljska svjedodžba.[3] Papini je imao rustikalno, usamljeno djetinjstvo. Osjećao je snažnu odbojnost prema svim vjerovanjima, prema svim crkvama, kao i prema svakom obliku ropstva (koje je vidio kao povezano s religijom); postao je očaran idejom da napiše enciklopediju u kojoj bi bile sažete sve kulture. Školovao se na Istituto di Studi Superiori (1900–2), godinu dana je predavao u anglo-talijanskoj školi, a zatim je bio knjižničar u Muzeju antropologije od 1902. do 1904. [4] Književni život privukao je Papinija, koji je 1903. godine osnovao časopis Il Leonardo, za koji je objavljivao članke pod pseudonimom `Gian Falco`.[5] Njegovi suradnici bili su Giuseppe Prezzolini, Borgese, Vailati, Costetti i Calderoni.[6] Kroz Leonardova djela Papini i njegovi suradnici predstavili su Italiji važne mislioce kao što su Kierkegaard, Peirce, Nietzsche, Santayana i Poincaré. Kasnije će se pridružiti osoblju Il Regna, [7] nacionalističke publikacije kojom je upravljao Enrico Corradini, koji je osnovao Associazione Nazionalistica Italiana, kako bi podržao kolonijalni ekspanzionizam svoje zemlje. Papini je upoznao Williama Jamesa i Henrija Bergsona, koji su uvelike utjecali na njegove rane radove.[8] Počeo je objavljivati kratke priče i eseje: 1906. `Il Tragico Quotidiano` (`Svakodnevna tragika`), 1907. `Il Pilota Cieco` (`Slijepi pilot`) i `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofi`). Potonji je predstavljao polemiku s etabliranim i raznolikim intelektualnim ličnostima, kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Auguste Comte, Herbert Spencer, Arthur Schopenhauer i Friedrich Nietzsche. Papini je proglasio smrt filozofije i rušenje samog mišljenja. Nakratko je koketirao s futurizmom [9] [10] i drugim nasilnim i oslobađajućim oblicima modernizma [11] Papini se 1907. oženio Giacintom Giovagnoli; par je imao dvije kćeri, Violu i Giocondu.[12] Prije i tijekom Prvog svjetskog rata `Karikatura Papinija`, Carlo Carrà i Ardengo Soffici, iz Brooma, 1922. Nakon što je 1907. napustio Il Leonardo, Giovanni Papini je osnovao još nekoliko časopisa. Prvo je 1908. objavio La Voce, zatim L`Animu zajedno s Giovannijem Amendolom i Prezzolinijem. Godine 1913. (neposredno prije ulaska Italije u Prvi svjetski rat) pokrenuo je Lacerbu (1913–15). Od tri godine Papini je bio dopisnik za Mercure de France, a kasnije književni kritičar za La Nazione.[13] Oko 1918. stvorio je još jednu reviju, La Vraie Italie, s Ardengom Sofficijem. Iz njegovog pera izašle su i druge knjige. Njegov Parole e Sangue (`Riječi i krv`) pokazao je njegov temeljni ateizam. Nadalje, Papini je nastojao kreizazvao skandal nagađajući da su Isus i Ivan apostol imali homoseksualnu vezu.[14] Godine 1912. objavio je svoje najpoznatije djelo, autobiografiju Un Uomo Finito (`Neuspjeh`). U svojoj zbirci pjesničke proze Cento Pagine di Poesia iz 1915. (za kojom slijede Buffonate, Maschilità i Stroncature), Papini se suočio s Giovannijem Boccacciom, Williamom Shakespeareom, Johannom Wolfgangom von Goetheom, ali i suvremenicima poput Benedetta Crocea i Giovanni Gentile, te manje istaknuti učenici Gabrielea D`Annunzia. Kritičar je o njemu napisao: Giovanni Papini [...] je jedan od najboljih umova u današnjoj Italiji. On je izvrstan predstavnik moderne nemirne potrage za istinom, a njegov rad pokazuje osvježavajuću neovisnost utemeljenu, ne kao toliko tzv. neovisnost, na neznanju prošlosti, već na proučavanju i razumijevanju iste.[15] Stihove je objavio 1917. okupljene pod naslovom Opera prima. Godine 1921. Papini je najavio svoje novopronađeno rimokatolicizam, [16] [17] objavljujući svoju Storia di Cristo (`Priča o Kristu`), knjigu koja je prevedena na dvadeset i tri jezika i imala je svjetski uspjeh.[ 18] Nakon daljnjeg stihovnog stvaralaštva, objavio je satiru Gog (1931.) i esej Dante Vivo (»Živi Dante«, ili »Kad bi Dante bio živ«; 1933.).

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Prvo izdanje iz 1905. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Ćorović, Svetozar Naslov Ženidba Pere Karantana / Svet. [Svetozar] Ćorović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1905 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 170 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka : posebno izdanje Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Ženidba Pere Karantana je jedan od kraćih romana Svetozara Ćorovića. Prvi put je objavljen 1905. godine. I u njemu se oseća uticaj Stevana Sremca i Jakova Ignjatovića, naročito zbog toga što Ignjatović ima roman koji se zove Ženidba Ljube Čekmedžića. Ćorović piše vrlo slično drugim predstavnicima srpskog realizma u književnosti. On prikazuje tradicionalni život, malu sredinu, obične ljude, porodične i društvene odnose. U svojim delima on nije jedan od onih pisaca koji će dati idealizovanu sliku društvenog sloja, okolnosti i vremena. Svetozar Ćorović je realista, koji teži da objektivno prikaže stanje i svet o kome govori, mada u njegovim delima ima i humora. Upravo je Ženidba Pere Karantana primer romana u kom se oseća humor, doduše, vrlo osoben, ne onaj koji zatičemo u komedijama. Naravno, nije u celom romanu sve komično, naprotiv, ali neki od postupaka junaka teraju čitaoca na smeh. Može se reći i da je tema vrlo ozbiljna, jer nije mala stvar tražiti partnera za ceo život. Ovaj Pera Karantan, glavni lik, živi sam i oseća da mu nedostaje žena u kući, kako da mu da bude ostvaren i srećan sa njom, tako i da mu pomogne u kućnim poslovima. Premda je svestan toga, on je nespretan, nesnađen i to je ono što ga sputava da učini pravi izbor. Kroz Perinu sudbinu Svetozar Ćorović je želeo da navede čitaoce da se nasmeju, ali isto tako i da ih podseti da je važno razmisliti o pitanjima koje život postavlja. Pera Karantan traži nevestu, u čemu mu pomažu i prijatelji. To je glavna radnja romana Ženidba Pere Karantana, i zbog toga je odabran i ovakav naslov. Međutim, baš ne ide sve lako, on nailazi na prepreke, a taman kad mu se učini da je našao „onu pravu”, dođe do neočekivane situacije. Budući mladoženja kao da ne zna da se oslobodi i nije navikao da stvari rešava sam, već se čini da mu je potrebna podrška, što on i ne krije i direktno traži od svojih drugova da idu s njim u „prosidbu”. Prvi put, kada je išao sam, Pera se služio sitnim varanjem, jer da bi video Maru, popovu ćerku, morao je da izmišlja razloga zašto je došao i da koristi male laži da bi ga pop uopšte primio. Možda Svetozar Ćorović najviše pokazuje Perinu nesnalažljivost u slučaju kada je otišao sa Obrenom kod udovice Stake da se upozna i traži ruku njene ćerke Milke. Toliko se Pera spetljao, nije znao prave reči da kaže i postupao je tako da je on danima sedeo sa Stakom, dok se Obren za to vreme bolje upoznavao sa Milkom. U toj smetenosti Perinoj došlo je i do nesporazuma, pa se razvila ljubav između Obrena i Milke, a Staka je počela da gaji emocije prema Peri. Ovo su samo dve od bezbroj muka s kojima se Pera Karantan susreće na svom ženidbenom putu, a kako ih je rešio i da li će uspeti da se oženi, to će otkriti poslednje stranice knjige Ženidba Pere Karantana. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Korice kao na slikama Unutra sve lepo očuvano, mogu poslati dodatne slike pre kupovine 1914. Cvijanovic, Beograd PRVO IZDANJE! RETKO!!!! Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ili vladika Nikolaj (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881 — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički,[1] istaknuti teolog i besednik. Zbog svog oratorskog umeća bio je nazivan „Novi Zlatousti.” On je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu. U mladosti je bio i zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Kada su u Drugom svetskom ratu Nacistička Nemačka i Fašistička Italija izvršile agresiju i okupirale Kraljevinu Jugoslaviju, episkop Nikolaj je stavljen u internaciju i na kraju odveden u logor Dahau, gde je bio zatočen zajedno sa patrijarhom Gavrilom od 25. septembra 1944. godine do početka novembra 1944. godine. Po završetku rata, episkop Nikolaj je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Poreklo Vladike Nikolaja Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[2] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšteobrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj[uredi | uredi izvor] Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje[uredi | uredi izvor] Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada radije studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[3] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filozofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filozofija Berklija“). Bolest i monašenje[uredi | uredi izvor] Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije[uredi | uredi izvor] Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filozofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filozofsko-teološke teme.[4] Besednik[uredi | uredi izvor] Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj[uredi | uredi izvor] Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski[uredi | uredi izvor] Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[5], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa suplentom bogoslovije svetim Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost[uredi | uredi izvor] Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[6] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[7] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[8][9] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor] Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[10] Vladika Nikolaj kod Srpskih dobrovoljaca u Ilirskoj Bistrici 1945. godine. Ađutant Ljotićev i generala Damjanovića. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[11] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[12] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[12] Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika[uredi | uredi izvor] Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. U Jugoslaviji je smatran saradnikom fašista i izdajnikom. Državljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na listu autora čija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji. U Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju[uredi | uredi izvor] Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija[uredi | uredi izvor] Sveti Nikolaj Žički Crkva Svetog Nikolaja Žičkog u Trešnjevici kod Arilja Patrijarh srpski Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Godinama je odlagao dodeljivanje oreola Vladiki Nikolaju i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. Nikolaj Velimirović kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja” i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe”. U ariljskom selu Trešnjevica 2016. godine osveštana je Crkva Svetog Nikolaja Žičkog. U crkvenoj literaturi se citiraju reči Justina Popovića koji ga smatra „trinaestim apostolom”, „svetim srpskim jevanđelistom” i „najvećim Srbinom posle svetog Save”, dok ga u verskim krugovima redovno upoređuju sa svetim Jovanom Krstiteljem i svetim Jovanom Zlatoustim. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” u Valjevu. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla[uredi | uredi izvor] Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[13] Kontroverze[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje:[14][15] To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[16] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[17] Pojedini izvori navode da nema osnova za optužbe o antisemitizmu vladike Nikolaja i navode da je Njegov „antisemitizam” biblijski, teološki, kakav je u Svetom pismu Starog i Novog zaveta.[18] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Spasovdanska litija u Beogradu (2023.) sa moštima Svetog vladike Nikolaja Velimirovića Spomenik vladici Nikolaju u porti crkve u Šapcu Po njemu su nazvane OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac i OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. O životu vladike Nikolaja snimljen je dokumentarni film Sveti Nikolaj Srpski.[19] Na obodu Arhiepiskopije Beogradsko-karlovačke u naselju Resnik pod Avalom podignut je hram Svetom Vladici Nikolaju Žičkom. Hram je građen u periodu od 2017. do 2019. godine. Starešina hrama je sveštenik Aleksandar Milutinović a ktitor gospođa Sanja Jakovljević vlasnik firme `Beorol`. Od 2021. godine izlazi časopis „Nikolajeve studije” posvećen istraživanju njegovog bogoslovskog i crkvenog doprinosa.[20] Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela. [21] Sveti Justin Ćelijski je smatrao da je vladika Nikolaj najveći Srbin posle Svetog Save.[22] Patrijarh srpski gospodin Porfirije smatra da je Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, uz episkopa Atanasija i Svetog oca Justina Ćelijskog, najznačajni srpski teolog u svetu.[23] Književna dela[uredi | uredi izvor] Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [2] Francusko-slovenska borba u Boki kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (engl. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[3] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [4] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena[uredi | uredi izvor] Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [5] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [6] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [7] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [8] Iznad Istoka i Zapada [9], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo

U dobrom stanju. Prvo izdanj! Retko u ponudi! U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vladika Nikolaj nam u knjizi „Iznad greha i smrti” kroz besede pomaže da se izdignemo iznad greha i smrti. Uči nas da je ljudski grešiti, ali i da je važno naučiti ne srljati dublje, ne dozvoliti grehu da prevlada. Ili rečima vladike Nikolaja: „Kad orao padne samo nogama u smolu, uvek još može razmahnuti krilima i dići se u visinu; ali kad orao toliko utone u smolu da mu smola zalije i ukoči krila, onda za njega nema više spasa.” Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” [18] Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Prvo izdanje iz 1906. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Romanović, Živko M. Naslov Psihodrame / Ž. [Živko] M. Romanović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1906] Izdavanje i proizvodnja [U Mostaru : Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1906] Fizički opis 58 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂknj. ǂ25, ǂsv. ǂ121 Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Prokop : dramat u jednom činu ; Majčino srce : dramska tajna jedne letnje noći u 1 činu. Živko M. Romanović (Valjevo, 1869 – Valjevo, 1920), studirao je na Visokoj školi u Beogradu; uređivao je u Valjevu list „Podgorje` i sarađivao u mnogim beogradskim listovima i časopisima; pisao je istorijske rasprave, eseje, pesme, oglede i drame; prvi je prevodilac jednog japanskog komada na naš jezik; dela: „Prokop` (1901), „Psihodrame“ (Mostar, 1906). Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Габриеле Д`Анунцио: ЕПИСКОП и друге новеле Издавач: МОДЕРНА КЊИЖНИЦА, Загреб, 1914.год. Меки повез, 122 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Габријел Д`Анунцио (1863-1938), велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. „Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!…” Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије. Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију… На једном месту гневно пева: „О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко…” Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della sera објавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда. Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб. Од хероја херојима Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети. Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева: „Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела…. Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице…” У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће: „О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину…” И на овом злослутном стиху: „Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!…” Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева: „Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи…”. Избегао најгоре: просечност и досаду Прошао је век од када је испевана „Ода народу српском”. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима. Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир… Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву! Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је. Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму. Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом. Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може. „И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде. Принципи романтичног родољубља Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак. Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом. Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу. Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра.. Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије. Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику. Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац. Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч. Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима. Незаборавно освајање Ријеке Рат је завршен, али не и за песника. Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику. Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци… Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет. Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани. Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила). Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза. Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму. Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке. И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили. Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!” Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке. Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године. Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа. За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела. Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе. Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла! Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса: „Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.” Преводи Непотписан превод „Оде народу српском” објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића. Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен. Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се „Ода народу српском” чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.`

Prvo izdanje. Odlično očuvano. Originalne meke korice. Na najavnom listu pečat i potpis bivšeg vlasnika, rikna očuvana, unutra kompletno, bez pisanja, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Reči o Svečoveku / [Nikolaj Velimirović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Beograd : `Sv. Sava`) Fizički opis 338 str. ; 21 cm Napomene Podatak o autoru prema katalogu Biblioteke Matice srpske. Zbirka alegoričnih pouka i zapisa vladike Nikolaja, u kojima novi pravoslavni Zlatoust, u razuđenoj i raznovrsnoj narativnoj dramaturgiji, blistavoj jezgrovitosti svoje poetike i stila, blagovesti, opominje i podseća na naše zamrlo sećanje na Boga, bližnjeg, svoga. Ideja se javila za vreme boravka u Rusiji koji je iskoristio da se upozna sa ljudima, da proputuje veliku zemlju i upozna se sa crkvama, manastirima, svetim lavrama. Pod uticajem dela Dostojevskoga i Solovjeva začela se u dr Nikolaja misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku. Ovim delom vladika Nikolaj Velimirović pokazao je svu svoju širinu i dubinu i svoje teološke misli i ljudske topline. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC

Prvo izdanje iz 1923, s originalnim mekim koricama. Spolja kao na slici, rikna s prednje gornje strane zacepljena 4 cm i fali gornji ćošak zadnje korice, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Retko u ponudi!!! Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Misli o dobru i zlu / episkop ohridski Nikolaj Vrsta građe aforizmi, poslovice Jezik srpski Godina 1923 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Polet, 1923 (Beograd : Štamparija Saveza prof. zanatl. udruženja) Fizički opis 175 str. ; 19 cm (Broš.) U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC (L)

Zen i japanska kultura retko! lepo očuvano ilustrovano 1941. Germany Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu. D. T. Suzuki Daisetsu Teitarō Suzuki photographed by Shigeru Tamura.jpg Puno ime Daisetsu Teitaro Suzuki Datum rođenja 18. oktobar 1870. Mesto rođenja Kanazava Japansko carstvo Datum smrti 12. jul 1966. (95 god.) Mesto smrti Kamakura Japan Regija Istočna filozofija Škola filozofije Zen, Jodo Šinšu Interesovanja Kegon, Teozofija Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3] Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Suzuki tokom studentskih dana D. T. Suzuki je rođen kao Teintaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači `velika skromnost`, dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju). Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5] Studiranje Uredi Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu. Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma. Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina. Brak Uredi Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9] Karijera Uredi Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine Profesor budističke filozofije Uredi Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine). Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon. Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture. Studije Uredi Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine. Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike. Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana. Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam. Mišljenja Uredi Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog Istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[uredi] Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. Zen učenje Uredi Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12] Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13] Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14] Širenje Zen na Zapadu Uredi Zastupnik Zena Uredi Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur je rekao: `Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena.` Budistički modernizam Uredi Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8] Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija. Kritika Uredi Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20] Japanski nacionalizam Uredi Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] Simpatija prema Nacizmu i Antisemitizmu Uredi Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše: `D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936.` Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj. `Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim.` `Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije`. Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. `Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija`.[23] Novi budizam Uredi U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao `korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana.`[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili `novi budizam`. Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27] Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma. Japanski nacionalizam Uredi Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21] Pohvale Suzukijevog rada Uredi Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: `Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio.`[29] Bibliografija Uredi Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put: Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press. Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys. Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys. Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5.. Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili: An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an `outline of Zen teaching.`[30] The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. New York. University Books.1959.. This work covers a `description of the Meditation Hall and its life`.[30] Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da `informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život...Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli tokom slobodnog vremena.` Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja: The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5. Living by Zen. London: Rider & Company, 1949. Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. `A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism`. Includes translation of myokonin Saichi`s poems. Zen and Japanese Culture, New York. Pantheon Books.1959.. A classic. Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. Ostalo: An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett. Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Kao na slikama PJESME ŠIŠKA MENČETIĆA VLAHOVIĆA I GJORE DRŽIĆA Zagreb 1870. STARI PISCI HRVATSKI Šiško Menčetić (1457–1527), je bio dubrovački pjesnik vlastelinskog porijekla, koji je ostvario svoj pjesnički opus uglavnom u XV. stoljeću. Poznat je kao plodan pjesnik, koji je ostavio u rukopisu zamašni ljubavni kanconijer od nekoliko stotina pjesama. Opus mu se često uspoređuje s Džorom Držićem. Pisao je u duhu renesansne pustopašnosti, a tako je i živio: neobuzdani gosparski, aristokratski temperament, izvođen je i pred sud zbog izgreda na ulicama i napastovanja ženskog svijeta. Njegova pjesma “Blaženi čas i hip” jedna je od onih pjesama koje reprezentiraju i simboliziraju stil hrvatskog petrarkizma i zato nadživljuju stoljeća. Шишко Сигмунд[2] Менчетић је рођен 1458. године у старој дубровачкој племићкој породици. Био је син дубровачког властелина Шимуна[3] Менчетића, који се потписивао и као Влаховић, па се претпоставља да је био син Влаха. Влаховићем су називали Дубровчани и унука Шишка. Младост је провео изузетно разуздано, а пропевао је током седмогодишње љубави према једној девојци. Друговао је са песником Џоретом Држићем; били су то први дубровачки песници - трубадури који су писали на народном `словинском` језику. Џоре је постао свештеник, а Шишко се оженио као четрдесетогодишњак. Менчетић је оставио иза себе зборник (канцијонеро)[4] љубавних и нешто религиозних песама. Обављао је разне дужности у дубровачкој влади. Умро је, заједно с два своја сина, 25. јуна 1527. у великој епидемији куге. Поезија[уреди | уреди извор] Менчетићев песнички зборник изузетно је обиман, броји 512 песама. Убедљиво највећи њихов део представља петраркистичка љубавна лирика, неколико је сатиричних, морално-рефлексивних, а ту је и мали циклус религиозних песама. Тематско-мотивски и стилски елементи тих песама, посебно оних љубавних, показују да је Менчетић одлично познавао италијанско стваралаштво свог и нешто старијег времена. Врло близак песницима хибридног петраркизма напуљске школе, највећи део његовог љубавног канцонијера чине песме које сврставамо у другу фазу ове врсте песништва, опис драгине лепоте. Њихов број, врло мале разлике у погледу мотивске грађе, а знатно веће на стилском плану, стварају утисак да је Менчетић — свесно или не — варирао теме желећи да испроба (или покаже) стилске и поетске могућности једног новог поетског језика. У тако великом броју песама, наравно, и то нарочито у песмама чији је централни мотив патња неуслишеног љубавника, долази до многих понављања, износе се различити тада већ утврђени клишеи, па неретко ова поезија делује као недоживљена. Ипак, међу њима има и успелијих песама, као што је Не могу живјети без тебе, заснована на досетки да му је госпођа толико драга да је постала део лирског субјекта; у низу игара речима заснованим на њој, и данас врло модерно звучи реторско питање у стиху 5 „тер тебе желећи сам себе тој жељу“. Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста теби, у којој изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент драгој заснован на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату композицију налазимо и у песми Како разблудно ходи. У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме, као нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у својој поезији (као и у песми Пјесник сам). Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип развијања песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе / дистиха), затим парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму испевао у дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни и непарни стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у непарним стиховима прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним стиховима нешто слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење и атмосферу песме наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на интензитету у последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се мени сва дарова за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура појављује као нека врста музе, инспирација његових стихова и искључиви власник његових мисли, потпуно је изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан елегични и сетни тон Петраркиног завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски призвук мотивисан фино израженим хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин поступак, нашавши, затим, инспирацију у појединим његовим стиховима, Менчетић је начинио песму битно другачијег значења: у њој није више лирски субјекат у центру песме, већ еротски доживљај вољене особе, што су све битне особине напуљске школе. Међу овим песмама има и оних које су другачије обликоване, које делују проживљеније и уверљивије и које делимично излазе из мотивских оквира петраркизма, као песма Моја молитва. Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у жену или Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују као извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство и шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана. Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у низу стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и, нарочито, изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на њима досетке, којима је поетички тежио. Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл. Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео у овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља, утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка. Džore Držić (Dubrovnik, 6. februar 1461 — Dubrovnik, 26. septembar 1501) bio je renesansni pesnik iz Dubrovačke republike.[1] U srbistici se tretira kao srpski pisac i pripadnik srpske i hrvatske književne baštine. Životopis[uredi | uredi izvor] Džore Držić potiče iz građanske dubrovačke porodice Držić, koja je poreklom iz Kotora. Sin je Nikole (građanina koji je rano umro) i Nikolice rođ. Vodopić. Džoro je i stric dramaturga Marina Držića.[2] Savremenik je dubrovačkog pesnika Šiška Menčetića,[3] u čiju kćerku je bio nesrećno zaljubljen. Nakon završene humanističke škole u Dubrovniku, odlazi u Italiju, gde stiče doktorat svetovnog i duhovnog prava. Primio je sveštenički čin 1487. godine i postao upravitelj dveju crkvi, zauzevši tako mesto koje je tradicionalno pripadalo njegovoj porodici. Poznati humanista Đurađ Dragišić pominje ga u svom spisu O prirodi anđela (iz 1499. godine) kao učesnika u učenim diskusijama vođenim na latinskom jeziku u dubrovačkoj Katedrali, i ističe ga kao jednog od najboljih besednika, što ukazuje na njegovo veliko obrazovanje, koje se uočava i u njegovim stihovima. Književni rad[uredi | uredi izvor] Vrlo dugo se smatralo da je Držićeva poezija u celini očuvana u Ranjininom zborniku, pa mu je pripisivan veoma veliki broj vrlo raznolikih pesama. Otkriće tzv. dablinskog rukopisa 1963. godine pokazalo je da mnoge od tih pesama nisu plod njegovog pera, ali i otkrilo niz dotle nepoznatih njegovih dela. Karakterističan je već njegov naslov: Džorete Držića pjesni ke stvori dokle kroz ljubav bjesnješe. U njemu se nalazi ukupno 96 pesničkih sastava, od kojih je jedan prva svetovna drama na našem narodnom jeziku, ekloga Radmio i Ljubmir. Ljubavna poezija[uredi | uredi izvor] Najveći deo Držićevog opusa zauzima ljubavna poezija koja je po mnogim svojim elementima bliska tzv. bembističkoj struji petrarkizma. U njoj mnogo ređe susrećemo ženu, a mnogo više prostora posvećeno je lirskom subjektu, baš kao i kod Petrarke i „čistih“ petrarkista. To pokazuju već akrostisi, u kojima se kod Držića ne pojavljuju ženska imena, već njegovo, ili pak uzdasi. Ton njegovih pesama uglavnom je elegičan i melanholičan, često je refleksivnost njihova odlika. Veoma veliku pažnju posvećuje stilu i kompoziciji. Pored uobičajenog dvostruko rimovanog dvanaesterca, pisao je i ove stihove sa trostrukom rimom, kao i stihove drugih metara. Osim toga, akrostisima i refrenima organizovao je stihove u različite strofične oblike, kao u pesmi Ranjenom srcu tražim lijeka, u kojoj razvija uobičajenu petrarkističku dosetku o srcu koje napušta ljubavnika kada ugleda dragu, ali ta končetistička metafora umiranja zbog ljubavi dobija novo značenje zahvaljujući izuzetno uspelom refrenu koji banalnoj ljubavnoj žalopojki daje novo značenje fine introspekcije lirskog subjekta: Grem si, grem, gdigodir misal mi pozađe, / jeda se gdi ki mir mom srcu obnađe. U pesmi Sve se sad izmijenilo… Držić ideju o prolaznosti vremena razrešava setnom elegičnom refleksijom o trpljenju udaraca vremena i prilagođavanju njegovim promenama, što će nekoliko decenija kasnije na sasvim drugačiji način razvijati njegov sinovac Marin Držić u monolozima Pometa u komediji Dundo Maroje. Pesma Kada bih najvolio umrijeti pripada ciklusu ostvarene ljubavi i vrlo dobro prikazuje karakter ove poezije: u trenutku najveće radosti on razmišlja o najboljem trenutku za smrt i nalazi da je to u času kada je najlipše živiti. I ona je strukturirana u izrazito artisitičkom maniru kroz dugačak niz antiteza. Veoma je specifinčna pesma Poslanica Sladoju: komponovana je tako da uvodni i zaključni deo pesme čini epistolarno obraćanje Sladoju, danas nepoznatom pesniku komične poezije (a možda i izmišljenom), od kojeg Držić traži stihove koji će mu pružiti utehu, dajući izvanrednu sažetu definiciju funkcije komike rečima smih izvidni. U nju je inkorporirana prava ljubavna pesma u kojoj, iako nije lišena petrarkističkih obrta, ipak dominira niz realističnih elemenata: svoj bol poredi s boravkom u Stonu, zaljubio se u seljanku koju opisuje kao visoku i tanku, rumenu i bilu, ona gre s bogomolje, i to tiha stupaja, za njom gubi pamet i najstariji kmet i sl. Drugim rečima, ljubavna pesma bitno je obeležena time što je inkorporirana u poslanicu jer je samo taj žanr — koji je u renesansnoj poetici najmanje bio određen strogim normama — mogao da omogući pesniku da opeva drugačiji, sasvim atipičan doživljaj ljubavi. Realističnost, jednostavna životnost situacije, potpuna atipičnost objekta ljubavi, kao i atmosfere u kojoj se ona ostvaruje, podstakli su Držića da ovaj motiv opeva u sasvim drugačijem žanru i tako stvori pseudo-poslanicu. Ekloga Radmio i Ljubmir[uredi | uredi izvor] Ekloga Radmio i Ljubmir najstarija je svetovna drama na narodnom jeziku i predstavlja kratak dijalog (316 dvostruko rimovanih dvanaesteraca) dva pastira. On se vodi oko ljubavi i njihov odnos je tradicionalan u istoriji pastoralne literature: Radmio je razuman pastir koji zastupa princip racionalnosti, Ljubmir je zaljubljen i zastupa princip svemoći ljubavi, pred kojom njemu inače prihvatljiv racionalizam mora da se povuče. Bitna karakteristika ove drame jeste naglašena realističnost, i to ne samo u replikama trezvenog pastira Radmila, već i u rečima zaljubljenog Ljubmira. Na taj način Džore Držić je nagovestio mnoge bitne elemente potonjeg dubrovačkog dramskog stvaralaštva svih vrsta. Pri samom kraju dela pisac se poistovetio s likom zaljubljenog pastira Ljubmira stvavivši mu u usta reči da je uskoro Đurđevdan, moje krsno ime Ocena[uredi | uredi izvor] Lirika Džore Držića, po rečima Svetozara Petrovića, danas deluje kao fina i doterana, ponekad pomalo anemična i od konvencija bolesna, ali češće sugestivno natopljena živom mada diskretnom senzualnošću i nekom blagom mudrošću. Mnoge njegove pesme mogu se shvatiti kao zameci pojedinih književnih žanrova dubrovačke poezije toga doba. Reč je o pesniku širokog obrazovanja i širokih vidika.

Potpis na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano, bez pečata, podvlačenja… Autor - osoba Šejka, Leonid, 1932-1970 = Šejka, Leonid, 1932-1970 Naslov Traktat o slikarstvu / Leonid Šejka Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 208 str., [2] lista s tablama : ilustr. ; 17 cm Zbirka ǂSerija ǂTerazije 27 ; 4 (Broš.) Predmetne odrednice Slikarstvo Traktat o slikarstvu Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ čovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4–5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić LEONID ŠEJKA (Beograd, 24.04.1932 ― Beograd, 15.12.1970) Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je `zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju`. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe. Leonid Šejka: `O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom.` ...Prvi put je izlagao 1953. a prvu samostalnu izložbu je priredio u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva (1958). Retrospektivna izložba priređena mu je u Beogradu (1972). Bio je jedan od osnivača i teoretičara umetničke grupe Medijala (1957) na čijim izložbama je učestvovao do 1970. godine. Od 1961. član je ULUS-a. Dosta je putovao: Minhen, Salcburg i Bern (1967), Cirih, Bern, Pariz (1968), a putovao je i u Englesku i Holandiju. Pored slikarstva bavio se i vajarstvom, ilustracijom i scenografijom. Priredio je dvanaeset samostalnih izložbi od kojih: sa Draganom Lubardom u Beogradu (1958), sa Mirom Glavurtićem u Cirihu (1968), u Minhenu, Bazelu, Bernu... Kolektivno je izlagao na izložbama sa ULUS-om, grupom Medijala, na Bijenalu mladih, Oktobarskom salonu, na izložbama nadrealizma, u inostranstvu na Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, Međunarodnoj izložbi akvarela u Bruklinu i mnogim reprezentativnim izložbama jugoslovenske umetnosti (Rim, Brno, Prag, Frankfurt, Leverkuzen). Dobio je nagradu Nolita za Traktat o slikarstvu (1965). [ Od februara do aprila 1957 ] … Jednoga dana sam dobio poruku. Poruku-naređenje, molbu, predlog? Ni do danas nisam saznao… Ukratko, morao sam da otputujem. Ali kuda? Izgleda da je to bilo svejedno. Mogao sam da idem u ma kom pravcu i da ne pogrešim, da to bude pravi. Oni koji su poslali poruku možda su sve već predvideli. Ići napred, samo je privid, kasnije se vidi pređeni put – kao da je bio unapred utvrđen u vidu nekog nacrta, zatvorenog u koverti, koja se može otvoriti da bi se sve to videlo, proverilo. U stvari, onda kad je već nepotrebno, dakle, na kraju, kad se putovanje završi. I sada, posle dugog lutanja, čini mi se da sam stigao, ukoliko to nije prevara. Mogu samo da rekonstruišem , šematski, moj put. Evo ga : (Sledi skica puta od Grada, preko Zone prelivanja i Provalije, do Zamka ; skica nosi naslov Nacrt opšte dispozicije. Napom. priređivača.) Kao što se vidi Grad ima istu površinu kao i Đubrište ;između Grada i Đubrišta postoji Zona prelivanja. Ne zna se gde prestaje Grad, a gde počinje Đubrište. Ako je cilj bio Zamak, preko Đubrišta je bilo najkraće do njega. Ali sve to nije bilo tako jednostavno. Mi živimo u svetu privida, iluzornosti, i nikad se ne zna ni početak, ni da li je dostignut vrhunac, ni to da je osećaj kretanja jedna zabluda, da se možda stoji u mestu ili okreće u krug ili se ide po zemljištu toliko poznatom, da je već postalo dosadno. I tako, desilo se, na primer, umesto da pođem najkraćim putem, pođoh zaobilaznim ili, čak, dugo pokušavah da prođem sa one strane gde prolaza uopšte nije bilo. A sad mi je jasan razlog da iz Grada doprem do Zamka. Jer, prvo, sve je to zahtevalo korenite metamorfoze i žrtve ; drugo, Grad je bio od Zamka odvojen Provalijom, tako da niko u Gradu nije znao za Zamak, pa i ja sam mogao samo da naslućujem njegovo postojanje. Ulazeći, dakle, u Đubrište, mogao sam bez zadržavanja da pođem u pravcu Zamka, ali, kao što rekoh, ja sam jedva znao za njegovo postojanje i, s druge strane, hteo sam da ispitam sve mogućnosti, sve prolaze, a još više, sve ćorsokake oko velikog prostranstva, koje zovem Đubrište. Ono je preda mnom u celoj neprekidnosti i u dimenziji koja ne može da se sagleda, da se premeri, tako da od cele površine ispitujem jedan mali deo, moj deo. Što se tiče Grada, njega sam mogao da rekonstruišem na osnovu svega ovoga razbacanog po Đubrištu, što je, u stvari, bila odbačena neupotrebljivost, a za mene mnogo više od toga – jedan kosmos, nezavisan od Grada, iako se Đubrište prelivalo u Grad ili čak poklapalo sa njim, što je verovatno i uslovilo da sam, lutajući po Đubrištu, zašao u Zonu prelivanja i s teškim naporom svesti uspeo da shvatim da je to što imam pred sobom u stvari Grad. GRAD (Istraživanje pakla) DAN 1. Da li je moguće da sam prevaren, napušten ovde, opkoljen debelim zidom? 2. Ovaj haos potrebno je nekako savladati, srediti, početi sistematsko premeravanje, a , zatim, izvršiti podele sa potrebnom preciznošću, tako da se ne pređe granica dozvoljenog odstupanja. 3. Dakle, iskidanost ne može da ostane nekontrolisana; potrebno je savladati haos privida i ugledati red stvarnog stanja. 4. Kakvo šarenilo! Sve treba izjednačiti, sve poravnati. Na glavu sam stavio oklop i ovde sam pod drugim imenom. 5. Zaustavio sam sve pokrete, sve tokove i pristupio klasifikaciji. Moj položaj Na mojoj glavi nagomilani paraziti. U svemu tome ne vidim razlog za popuštanje. Jedino što mogu da učinim to je da, uprkos svemu… Za sada je važno ne pokazivati se. Evo kako sam to udesio : Imam jednu ljusku, oklop ili kožu , koju oblačim kad me traže. Stanem na neko mesto, kao da sam tu ukopan, i kad me pronađu, ja im ostavim svoju ljusku, dakle, ono što liči na mene i što je izgledalo kao ja, i odem na drugo mesto ili u drugu ljusku, i tako sve dok, najzad, ne shvate da me baš ta osobina određuje, i pokušavaju da me tu uhvate. Ali, tada ću i ja da pronađem neko čvršće i trajnije sklonište. A, za sada, važno je ne pokazati se, važno je održati tajnost. Ali, kakva je to opna koja steže i zatvara vidik? Ah, to je sutra ; moram da idem tamo, pozvali su me… MG78 (K)