Švedenkleov doživljaj - Bernhard Kelerman Ima ljudi koje skoro da ne goni sreća. Odrastaju u prijatnim okolnostima, zaštićeni od roditelja i rodbine, odličnog su zdravlja, dovoljno su daroviti da bez posebnog truda i patnje završe svoje vaspitanje. Imaju dovoljno strasti da uživaju u životu, ali instinktivno izbegavaju sve stvarne sukobe - ili se sukobi zaziru od njih? Šta god da su naumili, uspevaju. Dolaze u Monte Karlo i klade se na potpuno nemoguć broj. Krupje im tada predaje gomilu novčanica, na zaprepašćenje prosedih serijskih igrača. Ali oni, oni razmaženi sudbinom, misle da je to sasvim u redu, toliko su navikli na ovacije sudbine. Može se desiti da se neko ko je polaskan izgubi i da mu malo zastane dah - ali onda u pravom trenutku umire neki rođak koji je bio potpuno zaboravljen... Kako ovi izabranici to učine da im sreća dođe? sledi njena senka? Da li nose talisman na grudima? Možda sazvežđe zvezda...? Kako to, to je odgovor, da se ptica rađa kao papagaj na reci Amazon, ptičjem raju, u vazduhu koji zuji od insekata, toplom čak i u hladnim godišnjim dobima - a druga ptica se rađa kao vrabac u gutter Rođen u Berlinu ili Londonu, gde je svaki dan problem, a svake zime borba do smrti? Arhitekta Philipp Schvedenklee je nesumnjivo pripadao ovoj klasi polaskanih ljudi. Švedenkli je bio bogat, a da nije bio baš Rotšild. U svakom slučaju, mogao je da priušti, na primer, da mladoj dami pokloni par najelegantnijih lakiranih cipela samo u zamenu da provede veče ćaskajući s njim uz flašu vina. Posedovao je prelepu kuću na starom zapadu Berlina, kao i nekoliko velikih gradilišta na Kurfirstendamu, gde su godinama bile gomile kombija u pokretu. Ova gradilišta su imala kamatu od samo tri odsto, ali je njihova vrednost tokom godina porasla trideset puta... Izdavač: Narodna knjižnica, Beograd Godina: ? Broj strana: 176 Meki povez Biblioteka: Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 4280 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

U dobrom stanju Variációk : 32. Írótábor Kanizsa, 1984. IX. 13., Kapitányrét / Andruskó Károly Varijacije : 32. kolonija književnika Kanjiža, 13. IX 1984. Ribnjak Vrsta građe knjiga Jezik mađarski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja [Senta : K. Andruskó], 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis [31] list : grafike ; 9 cm Napomene Na spor. nasl. str.: Varijacije : 32. kolonija književnika Kanjiža, 13. IX 1984. Ribnjak Ručno otisnuto sa originalnog drvoreza Tiraž 300. ANDRUŠKO KAROLJ - „NAJVEĆI UMETNIK MINIATURNE KNJIGE“ Dvadeseti vek, posebno njegova druga polovina, označio je renesansu minijaturne knjige koja ima veoma dugu istoriju. Od 1690. do 1900. godine u Sjedinjenim Državama objavljeno je 1.625 minijatura za oko 300 izdavača, a u 20. veku 335 izdavača objavilo je više od 3.300 minijatura. I drugde, posebno širom Evrope, vlada sličan trend. U ranim godinama 21. veka, objavlјivanje minijatura je donekle usporeno, ali je i dalje popularno za kolekcionare. Da bi se knjiga mogla smatrati minijaturnom, njen knjižni blok (bez korica) ne sme biti veći od 10 cm u oba smera, a za najniže dimenzije nema ograničenja. Danas se najmanjom knjigom na svetu smatra knjiga Kameleon Antona Čehova, koju je 1996. godine izradio A. Konenko u Omsku (Rusija), a Ginisova knjiga rekorda ju je priznala najmanju knjigu na svetu. Još manju knjigu Japanci proizveli su ove godine, ali još uvek nije međunarodno potvrđena. Prva karakteristika minijaturne knjige jeste njen format koji varira u okviru gore pomenutih dimenzija. Druga karakteristika ove knjige je veoma raznovrstan sadržaj i tehnička proizvodnja: od potpuno ručno rađenih minijatura koje su napravili najrazličitiji zaljubljenici širom sveta, pa do - zahvalјujući savremenoj tehnologiji štampe - potpuno štampanih izdanja, često u masovnim tiražima koja se prodaju na kioscima. Prave kolekcionare obično ne zanimaju takva izdanja. Svet minijaturne knjige danas je veoma raznolik. Najveći kolekcionarski klub u SAD je Miniature Book Society (MBS), koje ima oko 400 međunarodnih članova. U Nemačkoj postoje tri kluba, u Štutgartu, Berlinu i Lajpcigu. U socijalističkom sistemu izdavanje minijatura je bilo visoko razvijeno u bivšem Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj. Tamo je bilo mnogo udruženja ljubitelja minijaturnih knjiga, ali - sa završetkom tog političkog sistema – ta udruženja su uglavnom prestala da postoje, a zatvorene su čak su i štamparije i izdavačke kuće koje su nekada izdavale minijature. Andruško Karolj je bio i ostao jedinstveni fenomen u svetu minijaturnih knjiga: proizveo je oko 270 minijatura. Budući da njegove minijaturne sadrže duboreze i linoreze, i većinu njih je sam štampao i uvezivao (barem u prvom, eksperimentalnom izdanju), zato što je ručno numerisao i potpisao većinu svojih izdanja, a neka od njih i ručno bojio, svaka od njegovih knjižica je njegovo originalno umetničko delo. Andruško Karolj je rođen u Vojvodini u Senti 27. juna 1915. godine, gde je i umro 26. februara 2008. godine, u 93. godini. Rođen je u siromašnoj porodici „kubikaša“ (radnika koji su plaćani po kubnom metru iskopane zemlјe). I sam je neko vreme bio prinuđen da se bavi ovom profesijom. Uz mnogo truda uspeo je da stekne izuči zanat grafičara i slovoslagača, uvek je znao dobro da crta i tako je tokom rada razvijao interesovanje za umetnost. Čitav radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala. Predmetne odrednice Andruško, Karolј, 1915- -- Drvorezi

U dobrom stanju. Castilla Andalusia. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (6x 32) listova) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Kastilja. Andaluzija. Granada. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Granada Sevilla. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Sevilja Cordoba. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Córdoba Toledo. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Toledo Madrid. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Madrid ANDRUŠKO KAROLJ - „NAJVEĆI UMETNIK MINIATURNE KNJIGE“ Dvadeseti vek, posebno njegova druga polovina, označio je renesansu minijaturne knjige koja ima veoma dugu istoriju. Od 1690. do 1900. godine u Sjedinjenim Državama objavljeno je 1.625 minijatura za oko 300 izdavača, a u 20. veku 335 izdavača objavilo je više od 3.300 minijatura. I drugde, posebno širom Evrope, vlada sličan trend. U ranim godinama 21. veka, objavlјivanje minijatura je donekle usporeno, ali je i dalje popularno za kolekcionare. Da bi se knjiga mogla smatrati minijaturnom, njen knjižni blok (bez korica) ne sme biti veći od 10 cm u oba smera, a za najniže dimenzije nema ograničenja. Danas se najmanjom knjigom na svetu smatra knjiga Kameleon Antona Čehova, koju je 1996. godine izradio A. Konenko u Omsku (Rusija), a Ginisova knjiga rekorda ju je priznala najmanju knjigu na svetu. Još manju knjigu Japanci proizveli su ove godine, ali još uvek nije međunarodno potvrđena. Prva karakteristika minijaturne knjige jeste njen format koji varira u okviru gore pomenutih dimenzija. Druga karakteristika ove knjige je veoma raznovrstan sadržaj i tehnička proizvodnja: od potpuno ručno rađenih minijatura koje su napravili najrazličitiji zaljubljenici širom sveta, pa do - zahvalјujući savremenoj tehnologiji štampe - potpuno štampanih izdanja, često u masovnim tiražima koja se prodaju na kioscima. Prave kolekcionare obično ne zanimaju takva izdanja. Svet minijaturne knjige danas je veoma raznolik. Najveći kolekcionarski klub u SAD je Miniature Book Society (MBS), koje ima oko 400 međunarodnih članova. U Nemačkoj postoje tri kluba, u Štutgartu, Berlinu i Lajpcigu. U socijalističkom sistemu izdavanje minijatura je bilo visoko razvijeno u bivšem Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj. Tamo je bilo mnogo udruženja ljubitelja minijaturnih knjiga, ali - sa završetkom tog političkog sistema – ta udruženja su uglavnom prestala da postoje, a zatvorene su čak su i štamparije i izdavačke kuće koje su nekada izdavale minijature. Andruško Karolj je bio i ostao jedinstveni fenomen u svetu minijaturnih knjiga: proizveo je oko 270 minijatura. Budući da njegove minijaturne sadrže duboreze i linoreze, i većinu njih je sam štampao i uvezivao (barem u prvom, eksperimentalnom izdanju), zato što je ručno numerisao i potpisao većinu svojih izdanja, a neka od njih i ručno bojio, svaka od njegovih knjižica je njegovo originalno umetničko delo. Andruško Karolj je rođen u Vojvodini u Senti 27. juna 1915. godine, gde je i umro 26. februara 2008. godine, u 93. godini. Rođen je u siromašnoj porodici „kubikaša“ (radnika koji su plaćani po kubnom metru iskopane zemlјe). I sam je neko vreme bio prinuđen da se bavi ovom profesijom. Uz mnogo truda uspeo je da stekne izuči zanat grafičara i slovoslagača, uvek je znao dobro da crta i tako je tokom rada razvijao interesovanje za umetnost. Čitav radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala. minijaturne knjige, mini-knjige, miniature books

Kao na slikama PJESME ŠIŠKA MENČETIĆA VLAHOVIĆA I GJORE DRŽIĆA Zagreb 1870. STARI PISCI HRVATSKI Šiško Menčetić (1457–1527), je bio dubrovački pjesnik vlastelinskog porijekla, koji je ostvario svoj pjesnički opus uglavnom u XV. stoljeću. Poznat je kao plodan pjesnik, koji je ostavio u rukopisu zamašni ljubavni kanconijer od nekoliko stotina pjesama. Opus mu se često uspoređuje s Džorom Držićem. Pisao je u duhu renesansne pustopašnosti, a tako je i živio: neobuzdani gosparski, aristokratski temperament, izvođen je i pred sud zbog izgreda na ulicama i napastovanja ženskog svijeta. Njegova pjesma “Blaženi čas i hip” jedna je od onih pjesama koje reprezentiraju i simboliziraju stil hrvatskog petrarkizma i zato nadživljuju stoljeća. Шишко Сигмунд[2] Менчетић је рођен 1458. године у старој дубровачкој племићкој породици. Био је син дубровачког властелина Шимуна[3] Менчетића, који се потписивао и као Влаховић, па се претпоставља да је био син Влаха. Влаховићем су називали Дубровчани и унука Шишка. Младост је провео изузетно разуздано, а пропевао је током седмогодишње љубави према једној девојци. Друговао је са песником Џоретом Држићем; били су то први дубровачки песници - трубадури који су писали на народном `словинском` језику. Џоре је постао свештеник, а Шишко се оженио као четрдесетогодишњак. Менчетић је оставио иза себе зборник (канцијонеро)[4] љубавних и нешто религиозних песама. Обављао је разне дужности у дубровачкој влади. Умро је, заједно с два своја сина, 25. јуна 1527. у великој епидемији куге. Поезија[уреди | уреди извор] Менчетићев песнички зборник изузетно је обиман, броји 512 песама. Убедљиво највећи њихов део представља петраркистичка љубавна лирика, неколико је сатиричних, морално-рефлексивних, а ту је и мали циклус религиозних песама. Тематско-мотивски и стилски елементи тих песама, посебно оних љубавних, показују да је Менчетић одлично познавао италијанско стваралаштво свог и нешто старијег времена. Врло близак песницима хибридног петраркизма напуљске школе, највећи део његовог љубавног канцонијера чине песме које сврставамо у другу фазу ове врсте песништва, опис драгине лепоте. Њихов број, врло мале разлике у погледу мотивске грађе, а знатно веће на стилском плану, стварају утисак да је Менчетић — свесно или не — варирао теме желећи да испроба (или покаже) стилске и поетске могућности једног новог поетског језика. У тако великом броју песама, наравно, и то нарочито у песмама чији је централни мотив патња неуслишеног љубавника, долази до многих понављања, износе се различити тада већ утврђени клишеи, па неретко ова поезија делује као недоживљена. Ипак, међу њима има и успелијих песама, као што је Не могу живјети без тебе, заснована на досетки да му је госпођа толико драга да је постала део лирског субјекта; у низу игара речима заснованим на њој, и данас врло модерно звучи реторско питање у стиху 5 „тер тебе желећи сам себе тој жељу“. Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста теби, у којој изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент драгој заснован на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату композицију налазимо и у песми Како разблудно ходи. У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме, као нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у својој поезији (као и у песми Пјесник сам). Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип развијања песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе / дистиха), затим парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму испевао у дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни и непарни стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у непарним стиховима прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним стиховима нешто слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење и атмосферу песме наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на интензитету у последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се мени сва дарова за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура појављује као нека врста музе, инспирација његових стихова и искључиви власник његових мисли, потпуно је изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан елегични и сетни тон Петраркиног завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски призвук мотивисан фино израженим хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин поступак, нашавши, затим, инспирацију у појединим његовим стиховима, Менчетић је начинио песму битно другачијег значења: у њој није више лирски субјекат у центру песме, већ еротски доживљај вољене особе, што су све битне особине напуљске школе. Међу овим песмама има и оних које су другачије обликоване, које делују проживљеније и уверљивије и које делимично излазе из мотивских оквира петраркизма, као песма Моја молитва. Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у жену или Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују као извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство и шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана. Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у низу стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и, нарочито, изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на њима досетке, којима је поетички тежио. Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл. Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео у овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља, утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка. Džore Držić (Dubrovnik, 6. februar 1461 — Dubrovnik, 26. septembar 1501) bio je renesansni pesnik iz Dubrovačke republike.[1] U srbistici se tretira kao srpski pisac i pripadnik srpske i hrvatske književne baštine. Životopis[uredi | uredi izvor] Džore Držić potiče iz građanske dubrovačke porodice Držić, koja je poreklom iz Kotora. Sin je Nikole (građanina koji je rano umro) i Nikolice rođ. Vodopić. Džoro je i stric dramaturga Marina Držića.[2] Savremenik je dubrovačkog pesnika Šiška Menčetića,[3] u čiju kćerku je bio nesrećno zaljubljen. Nakon završene humanističke škole u Dubrovniku, odlazi u Italiju, gde stiče doktorat svetovnog i duhovnog prava. Primio je sveštenički čin 1487. godine i postao upravitelj dveju crkvi, zauzevši tako mesto koje je tradicionalno pripadalo njegovoj porodici. Poznati humanista Đurađ Dragišić pominje ga u svom spisu O prirodi anđela (iz 1499. godine) kao učesnika u učenim diskusijama vođenim na latinskom jeziku u dubrovačkoj Katedrali, i ističe ga kao jednog od najboljih besednika, što ukazuje na njegovo veliko obrazovanje, koje se uočava i u njegovim stihovima. Književni rad[uredi | uredi izvor] Vrlo dugo se smatralo da je Držićeva poezija u celini očuvana u Ranjininom zborniku, pa mu je pripisivan veoma veliki broj vrlo raznolikih pesama. Otkriće tzv. dablinskog rukopisa 1963. godine pokazalo je da mnoge od tih pesama nisu plod njegovog pera, ali i otkrilo niz dotle nepoznatih njegovih dela. Karakterističan je već njegov naslov: Džorete Držića pjesni ke stvori dokle kroz ljubav bjesnješe. U njemu se nalazi ukupno 96 pesničkih sastava, od kojih je jedan prva svetovna drama na našem narodnom jeziku, ekloga Radmio i Ljubmir. Ljubavna poezija[uredi | uredi izvor] Najveći deo Držićevog opusa zauzima ljubavna poezija koja je po mnogim svojim elementima bliska tzv. bembističkoj struji petrarkizma. U njoj mnogo ređe susrećemo ženu, a mnogo više prostora posvećeno je lirskom subjektu, baš kao i kod Petrarke i „čistih“ petrarkista. To pokazuju već akrostisi, u kojima se kod Držića ne pojavljuju ženska imena, već njegovo, ili pak uzdasi. Ton njegovih pesama uglavnom je elegičan i melanholičan, često je refleksivnost njihova odlika. Veoma veliku pažnju posvećuje stilu i kompoziciji. Pored uobičajenog dvostruko rimovanog dvanaesterca, pisao je i ove stihove sa trostrukom rimom, kao i stihove drugih metara. Osim toga, akrostisima i refrenima organizovao je stihove u različite strofične oblike, kao u pesmi Ranjenom srcu tražim lijeka, u kojoj razvija uobičajenu petrarkističku dosetku o srcu koje napušta ljubavnika kada ugleda dragu, ali ta končetistička metafora umiranja zbog ljubavi dobija novo značenje zahvaljujući izuzetno uspelom refrenu koji banalnoj ljubavnoj žalopojki daje novo značenje fine introspekcije lirskog subjekta: Grem si, grem, gdigodir misal mi pozađe, / jeda se gdi ki mir mom srcu obnađe. U pesmi Sve se sad izmijenilo… Držić ideju o prolaznosti vremena razrešava setnom elegičnom refleksijom o trpljenju udaraca vremena i prilagođavanju njegovim promenama, što će nekoliko decenija kasnije na sasvim drugačiji način razvijati njegov sinovac Marin Držić u monolozima Pometa u komediji Dundo Maroje. Pesma Kada bih najvolio umrijeti pripada ciklusu ostvarene ljubavi i vrlo dobro prikazuje karakter ove poezije: u trenutku najveće radosti on razmišlja o najboljem trenutku za smrt i nalazi da je to u času kada je najlipše živiti. I ona je strukturirana u izrazito artisitičkom maniru kroz dugačak niz antiteza. Veoma je specifinčna pesma Poslanica Sladoju: komponovana je tako da uvodni i zaključni deo pesme čini epistolarno obraćanje Sladoju, danas nepoznatom pesniku komične poezije (a možda i izmišljenom), od kojeg Držić traži stihove koji će mu pružiti utehu, dajući izvanrednu sažetu definiciju funkcije komike rečima smih izvidni. U nju je inkorporirana prava ljubavna pesma u kojoj, iako nije lišena petrarkističkih obrta, ipak dominira niz realističnih elemenata: svoj bol poredi s boravkom u Stonu, zaljubio se u seljanku koju opisuje kao visoku i tanku, rumenu i bilu, ona gre s bogomolje, i to tiha stupaja, za njom gubi pamet i najstariji kmet i sl. Drugim rečima, ljubavna pesma bitno je obeležena time što je inkorporirana u poslanicu jer je samo taj žanr — koji je u renesansnoj poetici najmanje bio određen strogim normama — mogao da omogući pesniku da opeva drugačiji, sasvim atipičan doživljaj ljubavi. Realističnost, jednostavna životnost situacije, potpuna atipičnost objekta ljubavi, kao i atmosfere u kojoj se ona ostvaruje, podstakli su Držića da ovaj motiv opeva u sasvim drugačijem žanru i tako stvori pseudo-poslanicu. Ekloga Radmio i Ljubmir[uredi | uredi izvor] Ekloga Radmio i Ljubmir najstarija je svetovna drama na narodnom jeziku i predstavlja kratak dijalog (316 dvostruko rimovanih dvanaesteraca) dva pastira. On se vodi oko ljubavi i njihov odnos je tradicionalan u istoriji pastoralne literature: Radmio je razuman pastir koji zastupa princip racionalnosti, Ljubmir je zaljubljen i zastupa princip svemoći ljubavi, pred kojom njemu inače prihvatljiv racionalizam mora da se povuče. Bitna karakteristika ove drame jeste naglašena realističnost, i to ne samo u replikama trezvenog pastira Radmila, već i u rečima zaljubljenog Ljubmira. Na taj način Džore Držić je nagovestio mnoge bitne elemente potonjeg dubrovačkog dramskog stvaralaštva svih vrsta. Pri samom kraju dela pisac se poistovetio s likom zaljubljenog pastira Ljubmira stvavivši mu u usta reči da je uskoro Đurđevdan, moje krsno ime Ocena[uredi | uredi izvor] Lirika Džore Držića, po rečima Svetozara Petrovića, danas deluje kao fina i doterana, ponekad pomalo anemična i od konvencija bolesna, ali češće sugestivno natopljena živom mada diskretnom senzualnošću i nekom blagom mudrošću. Mnoge njegove pesme mogu se shvatiti kao zameci pojedinih književnih žanrova dubrovačke poezije toga doba. Reč je o pesniku širokog obrazovanja i širokih vidika.

OKUPACIJA napisao Dragiša Lapčević Београд : `Туцовић`, [б. г.] (Београд : `Туцовић`) 96 стр., [1] лист са сликом аутора : илустр. ; 21 cm. 1926. ilustracija na koricama Pjer Križanić odlično očuvana za svoje godine pogledati slike Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Pjer Križanić Pjer Krizanic.jpg P. Križanić, karikaturista Datum rođenja 19. maj 1890. Mesto rođenja Glina Austrougarska monarhija Datum smrti 31. januar 1962. (71 god.) Mesto smrti Beograd FNR Jugoslavija Polje karikatura Najvažnija dela Kuku, Todore! (1927) Protiv fašizma (1948) Biografija Uredi Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje Uredi U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Uredi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Uredi Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Uredi Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period Uredi U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Uredi Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Uredi Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Uredi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Uredi Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime. tags: Србија - Окупација - 1914-1918, srbija, istorija srba, srpska istorija, prvi svetski rat prvom svetskom ratu, dizajn, avangarda, avangardni...

Kao na slikama Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoje borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Stefanović-Karadžić, Vuk (1818). Srpski rječnik (1. izd.). Beč. Stefanović-Karadžić, Vuk (1852). Srpski rječnik (2. izd.). Beč. Stefanović-Karadžić, Vuk (1826–1834), Danica, I-V, Beč. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Stefanović-Karadžić, Vuk (1969). „Crna Gora i Crnogorci: Prilog poznavanju evropske Turske i srpskog naroda”. Etnografski spisi: O Crnoj Gori. Beograd: Prosveta. str. 265—354.

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov Komedije / Skender Kulenović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1947 (Sarajevo : Oslobođenje) Fizički opis 236 str. ; 20 cm Zbirka Domaći pisci MG130 (N) 1. DJELIDBA 2. VEČERA 3. A ŠTA SAD… SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 02.09.1910 – Beograd, 25.01.1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac Ocvale primule Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | Čitanka za III razred srednje škole | 1980 STIH I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju „osnovni ton“ pesme, „njenu kompoziciju“, „pa čak nekoliko prvih stihova“ i „zvukove stihova koji treba da dođu“. Taj „osnovni ton“, „kompozicija“, „zvukovi stihova“ koje tek treba ispuniti konkretnom jezičkom materijom — pripadaju obliku pesme, obliku koji kao da u početku sam sobom znači i u izvesnom smislu ima samoniklu, neverbalnu egzistenciju. Reči tek potom dolaze. Ali sa dolaskom reči i započinje pravi tvorački čin, muka i radost konkretnoga verbalnog otelotvorenja: reči jesu i nisu „ton“ i „zvuk“, one prihvataju „kompoziciju“ i istovremeno joj se opiru. Jer svaka reč je pre svega, i možda iznad svega, dvostrana: znakovna čovekova tvorevina koja oblikom posreduje artikulacionoakustičku materiju dajući joj smisao, ukršta neposredno, materijalno sa isposredovanim, značenjskim. Svojom drugom, značenjskom stranom, izvodi pesnika i čitaoca u svet „onostranih“, označenih predmeta. Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži. Zato je tek realizacija, jezičko utelovljenje „osnovnoga tona“, jedini i pravi ontički čin u pesništvu; tu je dat praktično osetan ali teorijski gotovo nepojaman koloplet zamišljenog oblika i njegovoga konkretnog sačinjanja u pesmi. I koliko god su u tom pogledu primamljivi i tajanstveni pesnici koji između jednoga i drugoga — između zamišljenog oblika i njegovoga konkretnojezičkog utelovljenja u stihu i celoj pesmi — uspevaju da postignu određeno ravnovesje, za teoriju i kritiku su ponekad čak i interesantniji oni kod kojih jedna strana preteže. Pretezanje oblika, oblikotvorne discipline, svedoči o ustaljenim, u izvesnom smislu kanonizovanim postupcima; pretezanje druge strane, nemoć da se ovlada materijalom, „sadržajem“, svedoči o traganju za novim „stilom“. Zato su skice, zabeleške, nedovršeno i odbačeno komađe teksta osobito dragoceni izučavaocu, ali su retko interesantni za ponekog (probranog) čitaoca. Na ove momente ukazujemo zato što Skender Kulenović sigurno nije pesnik koji lako i često postiže oblikovnu ravnotežu; on, slikovito rečeno, svaki gram sklada dušom plaća. Stoga, verovatno, ne greše kritičari koji ističu fragmentarnost njegove poezije u celini uzete, čak i ako se ne uzmu u obzir znatni periodi ćutanja i nedoumice pre i posle tzv. ratne poezije. Jer u njegovome pesništvu ne postoji ni približno jedinstven oblikovni fokus, nego više njih, pa se dobija utisak kako je pred nama stalno fermentiranje poetskih oblika, ne njihovo postupno i metodično kristalizovanje. U potpunijoj, ambicioznijoj analizi, lako bi se moglo da pokaže kako je Kulenović neprekidno menjao svoju oblikovnu tačku ili gledište, ali bi mnogo teže bilo ukazati na prave uzroke takve nestabilnosti. Teže zato što pesnik ne bira slobodno svoju oblikovnu tačku gledišta, što je njegov izbor oblikovnih postupaka uslovljen kontekstom koji se širi od individualne naklonosti i odluke – preko dinamične hijerarhije književnih konvencija i stilskih opredeljenja – do „duha vremena“ i „bila istorije“. Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu spoljne veze, spoljni odnosi. Nesumnjivo je da ratni kontekst, kod nas izrazit ratnorevolucionarni, kad puca i društvena i kulturna hijerarhija, zahteva menjanje oblikovnog fokusa u poeziji. Ma koliko bio stabilan, iznutra organizovan, ma kakvu moć samorazvića posedovao, sistem književnostilskih konvencija uvek na neki način korelira sa širim kulturnim i društvenim sistemom. Izmene koje nastaju u navedenoj korelaciji predstavljaju pravi predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje. Jer je tu u Kulenovićevom stihu „osnovni ton“, odnosno „kompozicija“ poeme, otelotvoren u jezičkim komponentama i slojevima koje je osoben istorijski trenutak istakao u prvi plan. Ratni vihor koji je pokrenuo one donje, elementarne narodne slojeve, primordijalne snage narodnoga bića, gde se na neponovljiv način i pati i likuje, povukao je za sobom i elementarne, iskonske i predajne slojeve jezika: Stojanka majka Knežopoljka sva je sačinjena od njih i u njima. Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih usana, za živom reči koja se ne izdvaja iz konteksta konkretne govorne upotrebe, koja se često preliva u bogatim dijalekatskim, ali isto tako i frazeološkim, katkada predajnim i mitskim bojama — neophodna su nekolika uopštenija objašnjenja. Jer, svako opredeljenje za određeni oblik jezičke građe podrazumeva prihvatanje jedne mogućnosti i odbacivanje drugih koje pruža dati sistem postojećih književnih konvencija. Taj je sistem književnih konvencija hijerarhijski organizovan i korelira sa kulturnim i društvenim. Izvesno je, naime, da ono što danas nazivamo prirodnim jezikom u sebi sadrži skup različitih upotreba toga jezika. Praktično se nikada ne komunicira na nekome prirodnome jeziku uopšte, nego uvek na nekome njegovom obliku, na nekome jezičkome stilu, odnosno na potkodu u okviru opšteg jezičkog koda. U svakome prirodnom jeziku, pa i u srpskome, postoji cela hijerarhija takvih potkodova. Književnost, u principu, upotrebljava jezik u celome njegovom dijapazonu, ali se njegova upotreba u prozi i u stihu po mnogo čemu bitnom razlikuje. Za razliku od proze, koja može da uključi i uključuje različite jezičke potkodove, stih poseduje ceo niz manje ili više strogih restrikcija i njegova mera ostaje u granicama jezičke jedinice ne dosežući do različitih sfera njene upotrebe. Donekle pojednostavljeno rečeno, proza instrumentira celokupnom hijerarhijom jezičkih potkodova, jer širi, sižejni razvoj njene strukture to dozvoljava; stih se, međutim, razvija i realizuje u razmaku koji se uspostavlja između stilskostihovnih uslovnosti i jezika. Zato je tzv. pesnički jezik oduvek težio da se izdvoji u poseban potkod; zato je stepen tradicionalne poetičnosti uvek bio u direktnom proporcionalnom odnosu sa selekcijom leksike i sa nastojanjem da se formira i osvešta poetski leksikon. U stihu se neprekidno oseća onaj „osnovni ton“, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od morfološke do sintaksičke strukture), izdvajanju određenih slojeva u jezičkim jedinicama. Ostvareni oblik i nije ništa drugo do stepen uređenja tih izdvojenih sastavaka jezičkih jedinica na različitim nivoima. Izbor drugih sastavaka i drugi stepen njihovoga uređenja ima dalekosežne ritmičke i semantičke posledice, uvek predstavlja prelazak na nov stil, obeležje je novog književnog pravca. Zato se i dešava da se opšta i konvencionalizovana stihovna forma ne menja a stih ipak zvuči različito. Ukratko, u prozi je reč celovita, jer u principu ovde jezik funkcioniše u svoj svojoj komunikacionosocijalnoj hijerarhiji. Stvar je stila i postupka šta će iz te hijerarhije biti izabrano, ali se uvek bira iz cele hijerarhije. U stihu je reč raslojena, jer se ovde strože uređuju samo određene komponente u govornome nizu, dok se druge zapostavljaju. Taj novi poredak nosilac je poetskog stila i osobenog „zvučanja“ stiha. Za stilsko diferenciranje od izuzetnog je značaja sama selekcija određenih komponenata, ali isto tako i napon koji postoji između zadatoga stihovnog oblika i verbalnoga materijala u kome se on utelovljuje. Na ovome nivou analize mogla bi da se izdvoje dva slučaja: a. kad se u okviru konvencionalizovane stihovne forme otkrivaju nove oblikovne mogućnosti; b. kad se već otkrivene mogućnosti jednostavno primenjuju. U prvom slučaju je u pitanju pesnik koji u vlastitoj književnoj tradiciji začinje novu stilsku formaciju; u drugom — sledbenik, bez obzira na stvarnu vrednost i snagu koju njegova lirika može imati. Skender Kulenović je u svojim izuzetno ranim sonetima bio nesumnjivi sledbenik. Možda je suvišno još jednom ustvrditi da su Ocvale primule (1927) sledbenička lirika; međutim, nije suvišno ako pokušamo da ukažemo na neke momente koji će, možda, baciti izvesno svetlo na pesnikovo unutarnje kolebanje u potrazi za autentičnim, vlastitim stihovnim izrazom. Ono što današnjeg čitaoca i poznavaoca Kulenovićeve poezije može prijatno da iznenadi u Ocvalim primulama jeste dosta strogo i skladno izveden sonetni oblik. Ono pak što ga posebno može da zainteresuje jeste činjenica da pesnik više nikada nije hteo ili nije mogao, svejedno, da posegne za idealom tako stroge, skladne i ritmičnozvučne forme kao u svojoj sedamnaestoj godini. Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika ostao po strani. Kad bismo, na primer, nove Kulenovićeve sonete uporedili u tom smislu jedino sa sonetima Stevana Raičkovića — recimo sa izrazitim sonetom „Kamena uspavanka“ — bilo bi posve jasno koliko je naš pesnik krenuo sasvim drugim putem. Raičković ovde vrlo strogo uređuje sintaksičkointonacione momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja. To je doista melodioznomuzikalna tvorevina, ali se cena te muzikalnosti isto tako dobro oseća: reči su uveliko izgubile u svojoj samostalnosti, osobito semantičkoj. U Kulenovićevim najboljim sonetima, naprotiv, naglašeno je uranjanje u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava – sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti ritmičkointonacioni polet strofe i celoga soneta. To, međutim, ne može da bude slučajno, i stoga se još jednom moramo da vratimo Ocvalim primulama u potrazi za odgovorom. S jedne strane je razumljivo što je u njima, dvadesetih godina, spoljna forma soneta strože, klasičnije izvedena, jer je tada u čitaočevom očekivanju skup formalnih obeležja soneta bio strože određen. Ali, s druge strane, tamo je unutarnje diferenciranje komponenata u govornome nizu odlučnije izvedeno: stroža selekcija leksike, izvesno potiranje konkretnih leksičkih značenja, njihovo ujednačavanje na osnovu zajedničke funkcije reči u stihu, stalno osećanje ritmičkointonacione linije, koja objedinjuje, ujednačava i time nužno stilizuje samostalne leksičke jedinice. Opšte i neodređeno značenje do izvesne mere potiskuje pojedinačna, jasno određena, u jeziku već fiksirana. Ne zalazeći u određivanje stvarne poetske mere Ocvalih primula, nas ovde interesuje sam unutarnji oblikovni mehanizam koji dejstvuje u skladu sa zamišlju da se ostvari stroža i ritmičkozvučna sonetna tvorevina: svaka reč se upotrebljava u donekle prenesenom značenju, a svaki trop se, sa svoje strane, ponaša kao da je u pitanju neprenesena upotreba. To ujednačavanje dislocira i olakšava leksičke jedinice uvodeći ih u uravnoteženo ritmičkointonaciono kretanje; stvara osećaj da je pred nama ona poetska tvorevina koja ne samo time što ima dva katrena, dva terceta i određeni sistem rimovanja, nego još i time što po dovoljnoj meri usaglašenosti jezički datoga materijala i konvencionalno zadate poetske forme ide u susret čitaočevom očekivanju strogog, skladnog, zvučnog oblika. Pojedini nazivi koji se pokatkada daju sonetu, kao nemačko Klinggedicht ili naše saglasnica, zvonjelica (A. B. Šimić, na primer, hotimično upotrebljava ovaj poslednji naziv kad želi da istakne savršeniju ritmičkozvučnu stranu matoševskog soneta), na dosta izrazit način pokazuju šta čitalac po ustaljenoj tradiciji može da očekuje od ove stihovne forme i, prema tome, na koji je način percipira. A čitalačko očekivanje stalno prisustvuje i u samome procesu autorovog stvaranja; odnos između stvaranja i čitanja pesme može se, po mnogim momentima, analoški posmatrati kao odnos između fonacije i audicije u govornome aktu. Ali isto onako kao što u različitim književnostima i u različitim stilskoevolutivnim epohama jedne iste književnosti ne postoji jednak skup formalnih obeležja koja čitaocu signalizuju da je u pitanju sonet, tako isto se od samog signala da je neka pesma sonet očekuje različit stepen i različita vrsta strogog, skladnog i zvučnog uređenja jezičkoga materijala. Ono što bi, međutim, mogla da bude neka vrsta konstante jeste: očekivanje strožeg uređenja uopšte, osetnije uravnoteženosti između samostalne vrednosti i težine jezičke materije i strogih restrikcija poetskog oblika. Ovo očekivanje kod autora postoji kao zadatak, a kod čitaoca kao ostvarenje toga zadatka. Taj je zadatak dovoljno razgovetan u Ocvalim primulama, a kao minimalna ilustracija može poslužiti prvi katren prvog soneta: To su tople kćerke vlažnih zavjetrina. Skrivene i nježne, za suncem se žute. Bez mirisa, na dnu žutih krvi slute skora iščeznuća s dolaskom vrelina. I u ovoj i u svim ostalim strofama pesnik manjeviše spretno utkiva niz tananih zapažanja o jagorčikama u opštu impresiju, atmosferu koju utelovljuje i sam uravnoteženi ritam. Preovladavanje žute boje, vlažnotoplog, nežnog, fragilnog itd. predstavlja samo jedan postupak da se niz konkretnih pejsažnih pojedinosti, opisnih detalja, podvede pod nekoliko dominantnih momenata, da se dođe do simbolotvornog uopštavanja, da se odabrane pojedinosti u prirodnome pejsažu prevedu na izvesna duhovnoduševna znamenja. I dalje, u sižejnome razvoju ovih soneta stalno se oseća preplitanje dvaju načela; između ostalog, u jednom trenutku se kao nosilac suprotnoga načela pojavljuje sused kukurek, koji „gizdav stiže“. I ove, nimalo slučajno navedene pojedinosti, i ceo niz drugih neposredno vezuju Ocvale primule za Matoševe naširoko poznate pejsažesonete. Da se samo prisetimo dveju strofa iz „Maćuhice“: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš: usred jave procvjetao san! 2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše – Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne sonetne forme, onaj dosegnut sklad između konkretnojezičkog i ritmičkostihovnog koji se oseća u Ocvalim primulama, ono ujednačavanje, uopštavanje i simbolizacija konkretnih jezičkih značenja, slika i glasovnoga kvaliteta — sve je to uglavnom nastalo primenom već poznatih poetskih postupaka. Selekcija jezičkih jedinica i selekcija određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B. Šimić u tekstu „Ekspresionizam i svečovječanstvo“ svedoči o znatnoj ekspanziji ove stilske formacije u drugoj deceniji veka, ali i o sebi kao šesnaestogodišnjem matoševcu, pa čak i viznerovcu. Kulenović je, dakle, kao sedamnaestogodišnjak „osnovni ton“ pesme, „njenu kompoziciju“, pa i postupke njihovoga utelovljenja, jednostavno preuzeo sa linije Matoš“ Vizner. Ali su ti postupci već pokazali svoju pravu meru, na neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim „tonom“ i „glasom“, ili da zaćuti. Hijerarhija književnih konvencija i stilskih opredeljenja bitno se izmenila tokom dvadesetih godina, i pejsažsonet matoševskog tipa već je bio pomeren prema periferiji književnih zbivanja. Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije. S druge strane, bilo bi isto tako interesantno da se podrobnije ispita koliko je autorovo delimice publicističko, delimice književno saučestvovanje u grupi levo orijentisanih književnika i intelektualaca, kao i saradnja u socijalno angažovanim časopisima, uticalo na kritičko distanciranje od artističnoga i, uzmimo, artističnomeditativnoga lirskog oblika. Kao što je poznato, ovde je vrednosna lestvica bila sasvim drugačija i momenat čisto poetske, čisto umetničke koherencije bilo kog estetskog predmeta nije u njoj dobijao nimalo visoko mesto. Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i svekolikih drugih pomeranja ponovo progovorio, i to na posve nov, samonikli, neponovljivi način. U vreme svih ovih pomeranja kao da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio. Skender Kulenović je neposredno sa tog izvora zahvatio celovitu reč, bez naknadnih književnih, književnostilskih, pa i standardnojezičkih i svekolikih drugih stilizacija. Ona je zato toliko jedra, silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu. Kad se pomnije osmotri stihovna razdeoba u Stojanki majci Knežopoljki, onda se vidi kako ovde postoje samo izgovorna jedinstva i kako je merilo dato u samome izgovornom dahu. Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest. Stojanka majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovistihovi, u kojima se reči često grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli — kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine — da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti. Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi. Otud i navire ono jezičko obilje koje su kritičari toliko puta već isticali. Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša. Ona tka između usana i uha, pa je istovremeno i saopštenje i pitanje i odgovor. To mešanje različitih planova, taj neprekinuti dijalog i udvajanje, to jezičko menjanje perspektive oseća se i u sledećim stihovima. Stojanka, prvo, slikovito karakteriše svoje sinove iz dvostrane perspektive, iz mitskonacionalne i iskonskomajčinske: Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku. Onda ih u naredna tri stiha zaziva i u polumetafori poistovećuje sa praznicima pomoću kojih se u narodu i vreme i život meri: joj, Srđane Đurđevdane, joj, Mrđane Mitrovdane, joj, Mlađene Ilindane. U naredna dva stiha daje se paralelizam – poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak! Sve te perspektive sažima, u sebi sadrži dinamična, živa reč u razgovoru, u sporenju sa drugima i sa samim sobom, sa vlastitim nedoumicama. Ona još nije uhvaćena u knjišku linearnost, pogotovu ne u mengele neumoljivoga sonetnog stiha. Ko je imao prilike da čita pisma ljudi nedovoljno vičnih pismenome izlaganju lako je mogao da primeti kako se reč u njima, slikovito rečeno, osvrće na sve strane: ne pristaje na postepeno izlaganje i linearno ulančavanje, nego neprekidno prelazi iz pitanja u odgovor, pa je i pitanje i odgovor u isto vreme; iz saopštenja prelazi u specifično kićenje, kad se reči ulančavaju po glasovnoj srodnosti, pa se pisma ne pišu, nego se kite; iz umiljatog jezičkog dodvoravanja promeće se u ljutito odsecanje itd. A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju) i u manjoj meri u Stojanki majci Knežopoljki. Takvu, nedovoljno disciplinovanu i, da tako kažem, razbokorelu reč, nalazimo i u poemi Ševa. Iz razbokorele reči izašla je sva ratna poezija Kulenovićeva, i u tome je i njena osobena vrednost i svi njeni nedostaci. Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu. Stih im daje izvesno zajedničko značenje utoliko one gube svoja samostalna; stih ih uvodi u izvestan zajednički ritam i čak tempo – utoliko one gube svoj samostalni ritam; stih im daje izvesnu zajedničku intonacionu konturu — utoliko one gube svoju samostalnu sintagmatskosintaksičku intonaciju itd. U tom paralelizmu, suprotstavljanju i naponu između dvaju poredaka praktično i postoji stih kao specifična književna i istovremeno jezička jedinica. On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora. Ratne poeme Kulenovićeve, međutim, izrastaju iz potpuno osamostaljene reči, pa je Stojanka majka Knežopoljka izuzetno čedo jednog izuzetnog vremena. A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje. Skender Kulenović će nakon objavljivanja ratne poezije opet zaćutati u potrazi za novim oblikovnim postupcima. Prvu knjigu soneta objavljuje tek 1968, a drugu 1974. Vraćanje sonetnom obliku kao da je bio svojevrsni produžetak Ocvalih primula; u stvari, prihvatanje sonetnog oblika sada predstavlja pokušaj da se samostalna, višestrana i dinamična reč podvede pod imanentne zakonitosti stihovnoga retka. Nije nimalo slučajno što se unošenje u stih tzv. dijaloške reči uvek karakteriše kao prozaizacija, kao što, s druge strane, nije slučajno što se isticanje samo jednog sloja u rečima i stroža organizacija govornoga niza samo na osnovu toga izdvojenog sloja isto tako redovito karakteriše kao poetizacija proznog tkiva. U ovom su tekstu ta dva principa različite organizacije govornoga niza prosleđena u granicama unutarnje, oblikovne mikrodrame koju naslućujemo u razvoju Kulenovićeve poezije. Poslednji „čin“ te drame, iza koga je već ostalo nekoliko najznačajnijih Kulenovićevih sonetapesama, pokušao sam da interpretiram i donekle kritički procenim kada se 1968. pojavila prva Kulenovićeva knjiga Soneti. Stoga ovaj tekst predstavlja svojevrsni odgovor na neka prećutana pitanja u ranijoj kritici (v. N. Petković, Artikulacije pesme II, Sarajevo, 1972). Novica Petković (1976) „Slovenske pčele u Gračanici“ Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović ZVONKI DRAGULJI JEZIKA „Badava sve, bez boli bi tek život bio tužan“, veli mladi Skender Kulenović u svojim „Jesenskim vodama“, lirskoj prozi napisanoj godinu dana posle „Ocvalih primula“, buketa od pet soneta razbokorenih u adolescentskim godinama u travničkoj gimnaziji. Tu se već na neverovatno zreo način začeo veliki pesnik remboovske mladosti i siline. „U drugom gimnazije javila se u meni žlijezda pisanja“, ispoveda se Skender i dodaje, „da ne prestane nikad poslije“. Skender Kulenović je poeta vates i poeta doctus, u isti mah, pesnik nadahnuća i učenosti, prekognitivan i racionalan, a uza sve, evo, i po darovima koje sipa po nama živim pesnicima, poeta laureatus. U bitnom i obimnom eseju pod naslovom „Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović“ (1980), Radomir Konstantinović je eksplicitno i precizno postavio stvari na svoje mesto. Da – poezija uvek i nezaustavljivo crpi sokove iz fantazmagoričnih slika detinjstva. Svako naglašeno bežanje od zavičaja redovno vodi u pomodni osip jezika. Skender je to i te kako znao. Otuda njegova udivljenost ranim godinama života, prvim senzacijama i čudesima: I otac i mati jesu su važno Skenderovo žarište lirike. Naturalistički snažno, Skender kiti svoje pesme ruhom slikâ koje demistifikuju u šećer salivenu predstavu kućnog praga. U poemi „Na pravi sam ti put, majko, izišo“, bez zazora, istinito peva: „Pred svitanja,/ prigušiv dah i lampu,/ uz mrtvi sokak/ batrgav mu je korak osluškivala./ Pjanom,/ kundure mu ubljuvane odvezivala./ Stranca,/ pitomošću srne zalud ga je prodobrivala./ Voskom podova i mirisom mivene puti,/ svjetlinom odaja i grla,/ kajmakom na kahvi,/ cimetom jela i tijela,/ zalud ga je, zalud dočekivala:/ Sljepoočice nikad joj ne dirnu/ dlanovima dragosti, / već je istrga kliještima požude“. Istorijske turbulencije posle Prvog svetskog rata napravile su od Skenderove bogate porodice sirotinjsku raju: „Pijavica gladi/ tjemena nam je nesvjesticom sisala“. Skender je znao je da zavičajnost nosi arhetipski amblem univerzalnog, da nema lokalne reči, da svaka dotiče iskon, da takva reč doliva zvučnu boju tek podignutoj skeli pesme. Zato njegovo delo zrcali u ponornim strujama maternjeg jezika, u milinama korenske leksike, uvek otvoreno za novu koordinatu pogleda i uvida, a za nepatvoren i silan doživljaj. U jednom intervjuu, Skender veli: „Sve je moje iz Bosne... ovo što sada pišem takođe je vezano za Bosnu, za moj Petrovac, za moju Krajinu“. Čuvena poema „Stojanka majka Knežopoljka“, hipersenzibilna tvorevina napisana za jednu noć na Kozari, uz izlapelu baterijsku lampu, a pročitana narodu klonulom od stravične nesreće, sutradan, 21. avgusta 1942. godine na Paležu, već u prvom stihu donosi reč kakva se pre Skendera nije pojavila u srpskoj poeziji: „Svatri ste mi na sisi ćapćala... Joooj,/ tri goda srpska u mom vijeku,/ tri Obilića u mom mlijeku“. Glagol „ćapćati“ idealan je primer poklapanja fonične i značenjske aure reči, zvučna slika koja ima inicijacijsku moć da prene i pokrene, da duh podoji i osvetli. Poema je ispisana čistom srpskom potkozarskom leksikom: vamilija umesto familija, rsak, a ne hrsak, uka od huka, ršum, a ne hršum, ambar od hambar, alapljivo spram halapljivo, i tako dalje. „Kao suza suzu, stih stiže stih, jedan pišem, drugi već šapćem“, priseća se Skender božanskog nadahnuća te čudesne noći, „pišem i Boga molim da se nastavi“. Majstor soneta raznovrsnog metra i stope, raskošno ozvučenih rimarijuma, Skender je izrana, prestar za svoje godine, tokom celog veka pokazivao umeće za prinčevsko gazdovanje ovom nepotrošivom formom. Široki rasponi tema i motiva čine svaki sonet malim romanom, lirskom pričom sa glavom i repom. U eseju „Pjesničko iskustvo“, Skender manifestno kaže: „Ja ne umijem da pišem prozu bez poezije. Neke svoje pjesme mogao sam napisati i kao pripovjetke, a neke pripovjetke i kao pjesme“. Možda se zato jedan njegov sonet i zove „Ponornica“, baš kao i sjajni, dosad čudom prećutkivan, roman, svojevremeno proglašen, a potom preko noći, lišen „Ninove nagrade“. I kad je misaon, Skenderov sonet je prošaran jarkom emocijom. A kad je naglašeno čulan, stih mu je stegnut snagom uma. U filozofskom kvintumu soneta „Baruh Benediktus de Spinoza brusač“ zasjaju zvučne slike poput distiha: „Zvonki dragulj žudnje pod brusom slavuja/ I pčela žednica nektara i bruja“. Metapoetska mesta, na primer, u sonetu „Pjesma od dva ruba“, nedre moćnu predstavu o poeziji i beskraju: „Gle mojih stihova — stubovi betona,/ gle, dug ili kratak — kraj mu vasiona“. Skender je pesnik koji poseduje redak talenat za talenat, sposobnost za artikulaciju urođenog dara, ultrasvest o pesmi u činu nastajanja i, potom, zanat koji podrazumeva podvižničko bdenje i samodisciplinu. On se neprestano preispitivao i rvao sa preostalim značenjima jedne jedine reči, tražio joj kontekst gde će da legne kao dete u pelene, u slatki san. Skenderov kontakt sa rečima taktilne je prirode, neka vrsta vidovitog erosa. Znao je šta je „strnjika riječi“ spram njene „zvjezdane mliječi“. Esej „Iz humusa (geneza jedne pjesme)“, o ojkačkoj pevaniji u starom kozarskom kolu na Paležu na kojem se pesnik našao nakon dvadeset pet godina, predstavlja najblistavije trenutke Skenderovog, u svim pravcima razmahanog, dara. Neviđene slike zemaljskog raja u vekovnoj „visoko zavitlanoj pjesmi koju pri predahu jednih odmah produžuju drugi“! Tu se jezik uposlio i poistovetio sa čudom koje prikazuje pa se ne zna ko je kome pastorak: „Kud tijelo, tud nek i jezik — bobu bob, popu pop, kolovođe u sirovom distihu, počnu da grizu kruške ispod ženskih košulja i da ismijavaju prisustvo ženskih gaća, a udovice, pa s njima i djevojke, ne ostaju im dužne, odgovore im za mjeru sirovije, kobilom i kobiljim repom, te nastane raspusno natpjevavanje“. Tako Skender, kao svaki veliki pesnik — čisto i jasno, bez puritanskog sablažnjavanja. U poemi „Pokrivanje kuće“, neka mi bude dopušteno, na dva mesta sam ugradio po rečenicu iz toga Skenderovog eseja koji je, dalo se odmah videti, čista poezija. To su sad u mojoj poemi ovi stihovi: „A pjesnik na Paležu onomad reče:/ Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama, zapjevima sa usamljenog pletiva,/ sa jastuka nesanice,/ sa bistrog perila,/ prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom“. Zatim: „A pjesnik sa Paleža kaže:/ Pokreti se kližu/ kao na zejtinu u zglobovima,/ nadlaktice se traže i nalaze sa dojkama,/ djevojke i mlade udovice/ zaostaju lijevom nogom/ pa se kao tobož stoga iskošavaju/ muškarcima iza sebe – / kao da im se podmještaju.“ U poemi „Pismo preko mora“, jednoj od sedam, iz ciklusa „Pisma Jove Stanivuka“, Skender se laća i deseteračkog narodnog dvostiha: „Što me nisi, orlovačo goro, /uzgojila da ti budem or’o... Oj , zekuljo, slobodna ti paša,/ da je tvoje varenike čaša“. A onda: „O, sunčeva iz talasâ zvijezdo,/ da sam vjetar pa da jezdim jezdom“. Mag jezika, Skender je rašljar-otkrivalac lekovitih zdenaca u rudači narodne leksike, u kojima bridi sačuvana reč, ona koja će živnuti ceo poetski habitus i dati mu zamajac za nove dosege. Skender vešto uobručuje reč u „rasprs grla“, cedi i pirka do usijanja – da zablista poput dijamanta. To se naročito očituje u sjajnoj poemi „Ševa“. Tu je reč „vruća rana“, „rasprh perja“, tu jezik klija, kipi, rađa... MG130 (N)

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Unutra lepo očuvano Na koricama ima oštećenje kao na slici, stoga je cena dosta niža. Nešto je bilo zalepljeno i onda odvojeno tako da je sa sobom odnelo deo platna Nema drugih oštećenja, neprijatnih mirisa, šaranja i slično Retko u ponudi Srpski Francuski Nemački Engleski jezik SPOMENICA POVODOM NJEGOVE 80 GODIŠNJICE Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle, Beograd, 1936. Tvrd povez, udžbenički format, 520 strana. Višejezično idanje - srpski, francuski, nemački i engleski jezik. Nikola Tesla Spomenica povodom njegove 80 godišnjice Livre commemoratif a l`occasion de son 80eme anniversaire Gedenkbuch anlässlich seines 80sten Geburtstages Memorandum book on the occasion of his 80ieth birthday Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Rođenje 10. jul 1856. Smiljan, Austrijsko carstvo Smrt 7. januar 1943. (86 god.) Njujork, SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Order of Saint Sava - Ribbon bar.svg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku. Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Krštenica Nikole Tesle. Teslin otac, Milutin Tesla. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Statua Nikole Tesle u Nijagarinim vodopadima, Ontario, Kanada. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Nikola Tesla 1885. godine. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Glavni članak: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Nikola Tesla demonstrira bežični prenos energije, verovatno u svojoj njujorškoj laboratoriji 1890-ih. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlendu Teslina kula na Long Ajlendu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[37] Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Autobiografija `Moji izumi` je sastavljena od niza tekstova koji je Tesla objavio u nekoliko navrata u štampi, najverovatnije kako bi pažnju javnosti, kroz časopise usmerio ka potencijalnim investotorima. Kroz te tekstove opisuje svoje vividne vizije, zatim imaginaciju toliko snažnu, prepunu ideja, da je rukom mogao gotovo da prolazi kroz ideju koja kao da lebdi u vazduhu, prijatelje koje je posećivao, sa kojima je razgovarao, koji su mu bili dragi kao i ovozemaljski... Čak je u nekoliko navrata ponudio, da njegovu specifičnu mentalnu konstituciju, naučnici podvrgnu detaljnim ispitivanjima... Opisuje oglede puštanja struja određenih frekvencija kroz telo, kako deluju na vitalnost, itd. koje je primenjivao na sebi. Pored ostalih osobenosti primetio je i opisao da mu je čulo sluha nekoliko puta jače nego što je to uobičajno. Dokumentovano je oko sedam nervnih slomova ovog istraživača, od kojih je većina izazvana preteranim umnim naporima, a zatim i velikim životnim traumama. Ono govori o fragilnosti Teslinog genija. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[38] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[39] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[39] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [40] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [41] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[42] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[43] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[44] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[45][46] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[47] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[48] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije. Nikoli Tesli su dodeljeni sledeći počasni doktorati[13]: Tehnička škola, Beč, 1908. Univerzitet u Beogradu, 1926. Univerzitet u Zagrebu, 1926. Tehnička škola, Prag, 1936. Tehnička škola, Grac, 1937. Univerzitet u Poatjeu, 1937. Tehnička škola, Brno, 1937. Univerzitet u Parizu, 1937.[49] Politehnička škola, Bukurešt, 1937. Univerzitet u Grenoblu, 1938. Univerzitet u Sofiji, 1939. I ordeni: Orden Svetog Save, II klase, Srbija, 1892. Orden knjaza Danila I, 1895.[50] Orden Svetog Save, I klase Kraljevina SHS, 1926. Orden Jugoslovenske krune, 1931. Orden belog orla, I klase, Kraljevina Jugoslavija, 1936. Orden belog lava, I klase, Čehoslovačka, 1937. Medalja Univerziteta u Parizu, 1937. Medalja Univerziteta Sv. Kliment, Sofija, 1939. Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[51] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[52] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[53] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[54] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[54] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[54] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[55][56] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[57] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[58][59][60][61] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[62] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[63] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[64] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[65] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[66] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske