Odlicna 110

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Teorija relativnosti - Albert Ajnštajn Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2013 Broj strana: 370 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Knjiga Teorija relativnosti Alberta Ajnštajna sadrži autobiografski zapis, radove o specijalnoj i opštoj teoriji relativnosti, devet radova koji su štampani u arhivskoj literaturi od 1905. do 1909. godine, od kojih se dva odnose na specijalnu teoriju relativnosti, dva na teoriju Braunovog kretanja, jedan na određivanje veličine atoma, jedan na specifičnu toplotu čvrstih tela, tri na otkrića kvantne prirode svetlosti, zatim rad o laseru, kao i filozofski članak o odnosu fizike i realnosti. Ti su radovi proširili i produbili ondašnje relativističke, atomističke i kvantne fizičke koncepcije.

ALEKSEJ TOLSTOJ HIPERBOLOID INŽENJERA GARINA Prevod - Krsto Radović Izdavač - Authors & Artists, Beograd Godina - 2008 296 strana 21 cm Edicija - Vremeplov: biblioteka fantastike i naučne-fantastike ISBN - 978-86-7810-077-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `The Garin Death Ray, also known as The Death Box and The Hyperboloid of Engineer Garin, is a science fiction novel by the noted Russian author Aleksey Nikolayevich Tolstoy written in 1926–1927. Vladimir Nabokov, who included parodic elements in his tragicomedy The Waltz Invention (1938), considered it Tolstoy`s finest fictional work. The `hyperboloid` in its title is not a geometrical surface (though it is utilized in the device design) but a `death ray`-laser-like device (thought up by the author many decades before lasers were invented) that the protagonist, engineer Garin, used to fight his enemies and try to become the dictator of the world. The idea of a `death ray` (popularized in The War of the Worlds by H. G. Wells, among others) was commonplace in science fiction of the time, but Tolstoy`s version is unique for its level of technical details. `Hyperboloids` of different power capability differ in their effect. The device uses two hyperbolic mirrors (in contrast to Wells`s Heat-Ray, which uses a parabolic mirror) to concentrate light rays in a parallel beam. Larger `hyperboloids` can destroy military ships on the horizon, and those of less power can only injure people and cut electric cables on walls of rooms. Charles H. Townes, the inventor of laser, said that his invention had been inspired by this novel. The film adaptations of the novel were released in the Soviet Union in 1965 (The Hyperboloid of Engineer Garin) and 1973 (Failure of Engineer Garin).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Hiperbolid Inžinjera Gerina Aleksey Nikolayevich Tolstoy The Garin Death Ray

WILLIAM SHAKESPEARE HAMLET Urednik - Jeff Dolven Ilustracije - Kevin Stanton Izdavač - Sterling, New York Godina - 2012 456 strana 24 cm Edicija - Signature Shakespeare ISBN - 9781402795916 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `For this impressive edition of Shakespeare`s classic tragedy, key moments of the play are rendered as stenciled images in two colored layers of laser-cut paper. We see the ghost speak to Hamlet, the Player king performing, Hamlet stabbing Polonius, Ophelia drowning, and the graveyard scene, while on the cover, the Prince of Denmark makes a mask of Yorick`s skull. Along with these set pieces, the book features three-color printing and additional illustrations throughout, a text edited by Shakespeare scholar Jeff Dolver, a substantial introduction, and appendices that explore staging, past productions, and alternate sources.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Vilijam Šekspir Viljem Knjiga je na engleskom jeziku

Frank Herbert: GOD EMPEROR OF DUNE (BOŽANSKI CAR DINE) Издавач: ACE BOOKS, Њујорк, 1987.год. Меки повез, 423 стране, енглески, латиница. Очувано као на фотографијама. (Добар превод је одлична ствар, али ОРИГИНАЛ ЈЕ ИПАК ОРИГИНАЛ.) ` Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` Илија Бакић

Френк Херберт:ДЕЦА АРАКИСА 1 (пета књига у серијалу ПЕШЧАНА ПЛАНЕТА) Издавач:ОТОКАР КЕРШОВАНИ,Ријека, 1986.год. Меки повез,270 страна. Средовечна књига,а и даље се добро држи. ` Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` ИлијА БАкић

Френк Херберт: ХРОНИКЕ ДИНЕ 2.део (Овај том садржи 4 дела из пређашњих издања:Деца Дине(Аракиса)(1и2) + Божански цар Дине (1и2) Издавач:АЛНАРИ,Београд, 2006.год. Меки повез,638 страна. Књига је нечитана,али је ипак видљив тек по који траг времена на корицама. ` Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` Илија Бакић

Френк Херберт: THE GREEN BRAIN (ЗЕЛЕНИ МОЗАК) Издавач: NEL BOOKS, Лондон, 1973.год. Меки повез, 158 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама, уз црну мрљу (туш?)по ивици 63/64 стране. РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. ` Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` Илија Бакић

Френк Херберт: ЈЕРЕТИЦИ ДИНЕ 1-2 Издавач: ПОЛАРИС, Београд, 1985.год. Меки повез, 228+222 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ` Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` (Илија БАкић) `Френк Херберт (енгл. Franklin Patrick Herbert; Такома, 8. октобар 1920 — Медисон, 11. фебруар 1986) био је амерички писац научне фантастике. Рођен је као Франк Херберт Јуниор у Такоми, Вашингтон. Са 19 година почиње да пише за локалне новине, али када почне Други светски рат одлази у војску где је војни фотограф. По повратку из рата се уписује на књижевност, али је није дипломирао. Научну фантастику почиње да пише 1950-их. Његова дела су инспирисана екологијом у спрези са еволуцијом, религијом и политиком. Херберт је највише познат по свом роману Дина (1965), који се сматра једним од најбољих романа научне фантастике икада написаних[тражи се извор]. Радња је смештена на пустињску планету Аракис, која је постојбина џиновских црва и једини извор најтраженије дроге у целом Универзуму, зачина меланжа. Ова епска авантура је освојила обе најзначајније америчке награде за стваралаштво из области научне фантастике, „Хуго” и „Небула”, и добила култни статус међу читаоцима научне фантастике. Према овом роману је 1984. амерички режисер Дејвид Линч снимио истоимени филм. Огромна популарност књиге довела је до пет наставака: Месија Дине (1969), Деца Дине (1976), Божански цар Дине (1981), Јеретици Дине (1984) и Капитол Дина (1985). Поред ових, Херберт је аутор и многих других романа који су остали у сенци серијала о Дини: Хелстромова кошница, Одредиште: ништавило, Хајзенбергове очи, Експеримент „Досади”, Инцидент „Исус”, Ефекат „Лазар”... У својим причама Херберт се често дотицао великих културолошких дешавања и оних из човекове околине.

Фребк Херберт: ХЕРЕТИЦИ ДИНЕ Издавач: ACE BOOKS, Њујорк, 1987.год. Меки повез, 471 страна, енглески језик, латиница. Пристојно очувано. RETKO U PONUDI (na engleskom jeziku) `Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` Илија Бакић `Френк Херберт (енгл. Franklin Patrick Herbert; Такома, 8. октобар 1920 — Медисон, 11. фебруар 1986) је амерички писац научне фантастике. Рођен је као Франк Херберт Јуниор у Такоми, Вашингтон. Са 19 година почиње да пише за локалне новине, али када почне Други светски рат одлази у војску где је војни фотограф. По повратку из рата се уписује на књижевност, али је није дипломирао. Научну фантастику почиње да пише 1950-их. Његова дела су инспирисана екологијом у спрези са еволуцијом, религијом и политиком. Херберт је највише познат по свом роману Дина (1965), који се сматра једним од најбољих романа научне фантастике икада написаних[тражи се извор]. Радња је смештена на пустињску планету Аракис, која је постојбина џиновских црва и једини извор најтраженије дроге у целом Универзуму, зачина меланжа. Ова епска авантура је освојила обе најзначајније америчке награде за стваралаштво из области научне фантастике, „Хуго” и „Небула”, и добила култни статус међу читаоцима научне фантастике. Према овом роману је 1984. амерички режисер Дејвид Линч снимио истоимени филм. Огромна популарност књиге довела је до пет наставака: Месија Дине (1969), Деца Дине (1976), Божански цар Дине (1981), Јеретици Дине (1984) и Капитол Дина (1985). Поред ових, Херберт је аутор и многих других романа који су остали у сенци серијала о Дини: Хелстромова кошница, Одредиште: ништавило, Хајзенбергове очи, Експеримент „Досади”, Инцидент „Исус”, Ефекат „Лазар”... У својим причама Херберт се често дотицао великих културолошких дешавања и оних из човекове околине.`

Френк Херберт: ДЕЦА АРАКИСА 1 (Пешчана планета 5) Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 237 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` (Илија БАкић) `Френк Херберт (енгл. Franklin Patrick Herbert; Такома, 8. октобар 1920 — Медисон, 11. фебруар 1986) био је амерички писац научне фантастике. Рођен је као Франк Херберт Јуниор у Такоми, Вашингтон. Са 19 година почиње да пише за локалне новине, али када почне Други светски рат одлази у војску где је војни фотограф. По повратку из рата се уписује на књижевност, али је није дипломирао. Научну фантастику почиње да пише 1950-их. Његова дела су инспирисана екологијом у спрези са еволуцијом, религијом и политиком. Херберт је највише познат по свом роману Дина (1965), који се сматра једним од најбољих романа научне фантастике икада написаних[тражи се извор]. Радња је смештена на пустињску планету Аракис, која је постојбина џиновских црва и једини извор најтраженије дроге у целом Универзуму, зачина меланжа. Ова епска авантура је освојила обе најзначајније америчке награде за стваралаштво из области научне фантастике, „Хуго” и „Небула”, и добила култни статус међу читаоцима научне фантастике. Према овом роману је 1984. амерички режисер Дејвид Линч снимио истоимени филм. Огромна популарност књиге довела је до пет наставака: Месија Дине (1969), Деца Дине (1976), Божански цар Дине (1981), Јеретици Дине (1984) и Капитол Дина (1985). Поред ових, Херберт је аутор и многих других романа који су остали у сенци серијала о Дини: Хелстромова кошница, Одредиште: ништавило, Хајзенбергове очи, Експеримент „Досади”, Инцидент „Исус”, Ефекат „Лазар”... У својим причама Херберт се често дотицао великих културолошких дешавања и оних из човекове околине.` Илија Бакић

Френк Херберт: МУАД ДИБ (Пешчана планета 2) Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 182 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` (Илија БАкић) `Френк Херберт (енгл. Franklin Patrick Herbert; Такома, 8. октобар 1920 — Медисон, 11. фебруар 1986) био је амерички писац научне фантастике. Рођен је као Франк Херберт Јуниор у Такоми, Вашингтон. Са 19 година почиње да пише за локалне новине, али када почне Други светски рат одлази у војску где је војни фотограф. По повратку из рата се уписује на књижевност, али је није дипломирао. Научну фантастику почиње да пише 1950-их. Његова дела су инспирисана екологијом у спрези са еволуцијом, религијом и политиком. Херберт је највише познат по свом роману Дина (1965), који се сматра једним од најбољих романа научне фантастике икада написаних[тражи се извор]. Радња је смештена на пустињску планету Аракис, која је постојбина џиновских црва и једини извор најтраженије дроге у целом Универзуму, зачина меланжа. Ова епска авантура је освојила обе најзначајније америчке награде за стваралаштво из области научне фантастике, „Хуго” и „Небула”, и добила култни статус међу читаоцима научне фантастике. Према овом роману је 1984. амерички режисер Дејвид Линч снимио истоимени филм. Огромна популарност књиге довела је до пет наставака: Месија Дине (1969), Деца Дине (1976), Божански цар Дине (1981), Јеретици Дине (1984) и Капитол Дина (1985). Поред ових, Херберт је аутор и многих других романа који су остали у сенци серијала о Дини: Хелстромова кошница, Одредиште: ништавило, Хајзенбергове очи, Експеримент „Досади”, Инцидент „Исус”, Ефекат „Лазар”... У својим причама Херберт се често дотицао великих културолошких дешавања и оних из човекове околине.` Илија Бакић

Френк Херберт: МЕСИЈА (Пешчана планета 4) Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 221 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frenk Herbert (1920-1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman «„Dina”». Seriju nastavlja roman «„Mesija Dine”» iz 1969. godine, a zatim su usledili «„Deca Dine»” (1976), «„Božanski car Dine»” (1981), „«Jeretici Dine”» (1984) i „«Kapitol Dine”» (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su «„Hajzembergove oči”» iz 1966, „«Zeleni mozak»” iz 1966, «„Tvorci nebesa” iz» 1968, «„Tvorci Boga”» iz 1970, „«Heistormova košnica” iz» 1972, „«Incident Isus” iz» 1979, „«Efekat Lazar” iz» 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju - spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca.` (Илија БАкић) `Френк Херберт (енгл. Franklin Patrick Herbert; Такома, 8. октобар 1920 — Медисон, 11. фебруар 1986) био је амерички писац научне фантастике. Рођен је као Франк Херберт Јуниор у Такоми, Вашингтон. Са 19 година почиње да пише за локалне новине, али када почне Други светски рат одлази у војску где је војни фотограф. По повратку из рата се уписује на књижевност, али је није дипломирао. Научну фантастику почиње да пише 1950-их. Његова дела су инспирисана екологијом у спрези са еволуцијом, религијом и политиком. Херберт је највише познат по свом роману Дина (1965), који се сматра једним од најбољих романа научне фантастике икада написаних[тражи се извор]. Радња је смештена на пустињску планету Аракис, која је постојбина џиновских црва и једини извор најтраженије дроге у целом Универзуму, зачина меланжа. Ова епска авантура је освојила обе најзначајније америчке награде за стваралаштво из области научне фантастике, „Хуго” и „Небула”, и добила култни статус међу читаоцима научне фантастике. Према овом роману је 1984. амерички режисер Дејвид Линч снимио истоимени филм. Огромна популарност књиге довела је до пет наставака: Месија Дине (1969), Деца Дине (1976), Божански цар Дине (1981), Јеретици Дине (1984) и Капитол Дина (1985). Поред ових, Херберт је аутор и многих других романа који су остали у сенци серијала о Дини: Хелстромова кошница, Одредиште: ништавило, Хајзенбергове очи, Експеримент „Досади”, Инцидент „Исус”, Ефекат „Лазар”... У својим причама Херберт се често дотицао великих културолошких дешавања и оних из човекове околине.` Илија Бакић

Иван Јефремов: СЈЕНКА ПРОШЛОСТИ Издавач: НОВО ПОКОЉЕЊЕ, Загреб, 1948.год. Меки повез, 64 стране, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (запрљане корице, посвета на предлисту, трагови времена). ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Ivan Jefremov (1907-1972) stupa na scenu sovjetske naučne fantastike u vreme odlaska Aleksandra Beljajeva, velikana ove literature iz prethodne generacije. Mladi pisac se odmah susreo sa zahtevima vlasti prema sveukupnoj literaturi pa i naučnoj fantastici; naime, tzv socijalistički realizam tražio je dela sa jasnom ideološkom porukom, bez psihološko-dekadentnih zastranjivanja. Naučna fantastika je, pošto se prostirala u budućnost, trebala da opisuje buduće uspehe socijalizma, odnosno svet u kome je socijalizam pobedio i na Zemlji zavladao komunistički raj. Mnoštvo pisaca se, ispunjavajući partijske direktive, takmičilo u smišljanju verzija svetle budućnosti u kojoj je radni čovek svoj gospodar, neugnjetavan od kapitalista, svestan klasnih interesa i uloge u istoriji čovečanstva. Naravno, poštujući ideološke zahteve, pisci su junake i priče sveli na puko prepričavanje udžbenika, proglasa i programa. Jefremov je, nasuprot toj modi, u svojim delima opisivao sukobe čoveka ne sa klasnim neprijateljom već sa večitim, moćnim i nezaiteresovanim neprijateljom - Prirodom. U pričama koje su sakupljene u zbirke «Susret nad Tuskarorom» (1944.g.), «Pet rumbova» (1944.g.), «Beli rog» (1945.g.) «Dijamantska truba» (1946.g.) i «Priče» (1950.g.), varirani su različiti susreti sa nepoznatim planetama, njihovom florom, faunom (ređe i inteligentnim žiteljima) i opisani napori astronauta da otkriju načine na koje je Priroda stvorila pejzaže i život, često skrivajući fatalne zamke; samo hrabrost i požrtvovanost može da izbavi Zemljane od neprijateljskog okruženja. U tim pričama ideološke poruke marginalizovane su u ime slavljenja veličine Čoveka kao vrste pa je ovakav način pisanja imenovan kao `optimistička naučna fantastika`. Po ovom obrascu Jefremov je napisao i roman «Zvezdani brodovi» (1948.g.) dok je serijal «Velika duga», koji čine romani «Na ivici Ekumene» (1949.g.) i «Putovanje Baurdžeda» (1953.g.) pokušaj uspostavljanja `istorijske` naučne fantastike koja se dešava u `pogodbenom` starom veku; ovom maniru pisac će se vratiti u poslednjem romanu «Atinska Taisa» (1972.g.) smeštenom u helenski svet. Najpoznatije Jefremovo delo je roman «Magline Andromede» iz 1957.g. koje opisuje daleku budućnost u kojoj na Zemlji vlada socijalističko društvo blagostanja a svi pojedinci su visoko obrazovani i svesni; zemaljski brodovi plove dubokim svemirom otkrivajući čudne planete, uspostaljen je i kontak, istina povremen i samo putem radio poruka, sa drugim inteligencijama. Direktnih ideološki-propagandnih poruka ima malo jer je čitavo ustrojstvo društva svojevrsna potvrda ispravnosti socijalističkih ideja; opisi tehnologije, kosmičkih pojava i pejzaža drugih planeta živopisni su i ubedljivi. Kao i u `tvrdoj` naučnoj fantastici sa Zapada, najveći problem je sa uverljivošću junaka mada Jefremov nalazi mesta i za ove segmente romana. U svakom slučaju, «Magline Andromede» su, uprkos manjkavostima, korektan roman kvalitetniji od mnogih slične tematike. Novela «Srce zmije» iz 1959.g. unekoliko je nastavak prethodnog dela jer je ustrojstvo identično: svemirski istraživači sa socijalističke Zemlje, u dubinama svemira `nabasaju` na brod druge inteligentne vrste. Ovaj `zadesni prvi kontakt` potpuno je miroljubiv i svodi se na razmenu brodskih arhiva nakon koga svaki brod odlazi svojim putem. Umesto sukoba sa svom silom lasera i slične pirotehnike, Jefremovi junaci fascinirani su činjenicom da su susreli najređu pojavu u Univerzumu - razum. Miroljubivi susreti sa vanzemaljcima teme su (uz nadmetanje sa Prirodom) priča iz zbirki «Zaliv duginih boja» (1959.g.) i «Vranina koliba» (1960.g.) za kojima sledi roman «Oštrica brijača» (1963.g.). Motiv socijalističkog raja na Zemlji, bez političke vulgarizacije okosnica je romana «Vreme Bika» iz 1970.g. Jefremov je svojom delom dokazao da se može izbeći napadna ideologizacija i otkrio nove mogućnosti tretiranja teme `prvog kontakta`; dok su njegove zapadne kolege pisale o invazijama vanzemaljaca, on je iz `bliskih susreta treće vrste` isključio sve šund trivijalnosti dajući im značaj koji bi oni trebali imati - najvećeg događaja u istoriji Homo Sapiensa kojim on definitivno izlazi iz svoje Zemaljske kolevke. Jefremovim primerom pošla su braća Strugacki i Stanislav Lem a potom i pisci sa Zapada.`

Hronike Dine (Dina 4–6) Izdavač: Polaris, Beograd Godina: 1985. Povez: broširano Stanje: dobro očuvane knjige, bez pečata, pisanja, podvlačenja BOŽANSKI CAR DINE 1–2 (Dina 4) Više od tri i po hiljade godina proteklo je otkako je Pol Atreid postao slobodnjački mesija i car poznate vaseljene. Planeta Arakis, nekad suv, pustinjski svet zvani Dina, sad je puna zelenila i vlage. Jedina karika s tom dalekom prošlošću je Leto II, sin Pola Muad’Diba. Ali on više nije čovek. U nadi da će spasti ljudski rod od sigurnog uništenja, Leto je počinio monstruozno samožrtvovanje i spojio se s peščanim crvom, što mu je podarilo izuzetno dug život i vlast toliko apsolutnu i svemoćnu da ga većina vaseljene smatra bogom. Letova vladavina nije blagonaklona. Njegov preobražaj nije od čoveka načinio čudovište samo fizički, već i moralno. Pobuna koju predvodi Siona, pripadnica kuće Atreida, teži da zbaci despota s vlasti, ali Siona nije svesna da Letova Zlatna staza za spas čovečanstva zahteva da ona ispuni sudbinu koju nikad nije želela – niti je mogla da je zamisli. U Božanskom caru Dine, Frenk Herbert nastavlja da se hvata ukoštac sa spregom vlasti, religije i mitologije, zalazeći ovog puta u pitanja božanskog prava i suštine tiranije, a pritom ne gubi iz vida ključno pitanje – da li je tiranin zlikovac ili heroj, ili pak nešto treće što nadilazi konvencionalne podele i konvencionalni moral. JERETICI DINE 1–2 (Dina 5) Leto II Atreid, bogocar poznate vaseljene, mrtav je. Zlatna staza, njegov plan da spase čovečanstvo od samouništenja, ostala je za njim. Suzbijajući stremljenja čitavog ljudskog roda tokom tri i po milenijuma svoje vladavine, Leto je izazvao Raštrkavanje, pomamni beg čovečanstva ka najudaljenijim krajevima univerzuma. Sada, hiljadu i po godina nakon njegove smrti, neki od tih Izgubljenih se vraćaju sa željom da pokore staro carstvo. Dok se borba za prevlast vodi između brojnih frakcija, u pustinjama Rakisa, nekadašnjeg Arakisa, javlja se devojka sa sposobnošću da kontroliše džinovske crve. Njena pojava, predskazana u tajnim proročanstvima bogocara, biće stožer oko koga će se vrteti ne samo sudbina planete koja je nekad bila centar vaseljene već i sudbina Zlatne staze i celokupnog čovečanstva. KAPITOL DINA 1–2 (Dina 6) Poslednji roman Frenka Herberta u veličanstvenom serijalu Dina – najprodavanijoj SF sagi svih vremena. Arakis, pustinjska planeta, uništen je. Začin je prestao da teče. Uvažene matere, nasilan matrijarhalni kult koji se vratio iz Raštrkavanja, pokorile su ostatke starog carstva. Samo benegeseritkinje još odolevaju uništenju, ali znaju da je to bitka koju će izgubiti. Vrhovna časna majka Odreida pretvara Kapitol, sedište sestrinstva, u novu pustinjsku planetu na kojoj će, nada se, crvi ponovo slobodno lutati. A kad budu bile kadre da kontrolišu reprodukciju crva, benegeseritkinje će ponovo vladati melanžom, najvažnijom materijom u vaseljeni. Ipak, njihovo istinsko oružje protiv uvaženih matera jeste čovek koji je živeo hiljade života. Čovek koji je služio bogocara Leta II i njegovog oca Pola Muad’Diba Atreida. Frenk Herbert bio je jedan od najznačajnijih pisaca naučne fantastike. Rođen je 8. oktobra 1920. godine u Takomi, u Vašingtonu. Bio je i uspešan novinar, fotograf, esejista, pisac priča, književni kritičar, konsultant u oblasti ekologije i predavač. Napisao je više od četrdeset romana i zbirki priča, eseja i poezije. Najpoznatiji je po serijalu Dina, prema kom je Dejvid Linč 1984. godine snimio istoimeni film. Ogromna popularnost knjige dovela je čak do pet nastavaka: Mesija Dine (1969), Deca Dine (1976), Božanski car Dine (1981), Jeretici Dine (1984) i Kapitol Dina (1985). Među njegovim značajnim delima su The Dragon in the Sea, Destination: Void, The Saratoga Barrier i The Green Brain, kao i Soul Catcher, jedini njegov roman koji ne pripada naučnoj fantastici. Preminuo je 11. februara 1986. godine u Medisonu, u Viskonsinu. Frenk Herbert (1920–1986) primer je pisca koji se prepoznaje po jednom delu. U Herbertovom slučaju reč je i o njegovom životnom delu, sagi o peščanoj planeti Dini. Iako je objavljivao priče od 1952. godine, a 1956. je izašao i njegov prvi roman, Herbert će postati poznat i svetski slavan tek 1965. kada se pojavio roman „Dina”. Seriju nastavlja roman „Mesija Dine” iz 1969. godine, a zatim su usledili „Deca Dine” (1976), „Božanski car Dine” (1981), „Jeretici Dine” (1984) i „Kapitol Dine” (1985). Herbert je, međutim, pored pomenutih, pisao i tzv. „nezavisne” romane i priče širokog raspona žanrovskih tema i zavidnog kvaliteta (kao što su „Hajzembergove oči” iz 1966, „Zeleni mozak” iz 1966, „Tvorci nebesa” iz 1968, „Tvorci Boga” iz 1970, „Heistormova košnica” iz 1972, „Incident Isus” iz 1979, „Efekat Lazar” iz 1983. godine), ali su svi ostajali u senci „Dine”, žanrovskog hita i klasika. Priča o, u budućem vremenu i nekom drugom svemiru smeštenoj, peščanoj planeti nastanjenoj džinovskim crvima koji proizvode drogu „melanž” sposobnu da produžuje ljudski vek, oko koje se bore bogataške kuće, dok u pritajenosti slobodni pustinjski narod čeka dolazak svog mesije, svakom knjigom se usložnjavala i širila na naredna pokolenja i sledeće vekove. Superiorna tehnologija i nomadska skromnost, srednjevekovni feudalni ratovi laserima, zavere i protivzavere, moćna carstva i organizacije u senci koje hiljadama godina kroje i usmeravaju istoriju – spleteni su pod jarkim svetlom beskrajne pustinje da bi postali pozornica za tragedije porodice, ljubavne jade i stasavanje mesija, bića nadljudskih sposobnosti koje će razrušiti sve planove i izgraditi svet po svom nahođenju. Učenja o tokovima istorije i propastima civilizacija, o tehnikama borbe pojedinca i grupa, o smislu življenja... obojena su egzotičnim arapskim misticizmom, dok su ekološki tokovi Dine besprekorno i nadahnuto opisani. Spoj akcije i „dubljih” sadržaja izuzetno je izbalansiran. Rečju, iako nedovršena, saga o peščanoj planeti vanredan je primer čistokrvnog naučno-fantastičnog dela, istovremeno zanimljivog, poletnog i intrigantnog. Čak i u segmentima sage koji su nedorečeni, sačuvana je atraktivnost i zavodljivost ideja o čudnovatom, izmaštanom svetu, koji trajno ostaje u sećanju čitalaca. MG128 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku – i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate. Lem se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima „Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji. Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“ biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana… Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno. Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent. Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života… No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta). Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju. Stanislav Herman Lem (polj. Stanisław Herman Lem) je bio poljski književnik i pisac naučne fantastike. Rođen je 12. septembra 1921. godine u Lavovu (u današnjoj Ukrajini) u ljekarskoj porodici. Godine 1932. započinje gimnazijsko školovanje u Lavovu i maturira 1939. Od 1940. do 1941. studira na Medicinskom univerzitetu u Lavovu.[1] Posle njemačke okupacije Lavova 1942. počinje da radi kao mehaničar i zavarivač. Posle sovjetskog zauzimanja Lavova 1944. nastavlja studije medicine. Godine 1946. u okviru procesa repatrijacije sa porodicom se seli u Krakov. Iste godine piše prvu pripovijetku Čovjek s Marsa, koju u nastavcima štampa časopis Novi svijet doživljaja. Od 1946. do 1948. sarađuje sa krakovskim nedeljnikom Opšti nedeljnik, u kome štampa pjesme i priče. Od 1947. do 1950. godine radi kao mlađi asistent na Naučnom konzervatorijumu koji je vodio Mječeslav Hojonovski, saradnik mjesečnika Život nauke. Godine 1970. dobija nagradu Ministarstva inostranih poslova za popularizaciju poljske kulture u inostranstvu. Dvije godine kasnije postaje član komisije Poljske akademije nauka „Poljska 2000“. Godine 1973. dobija nagradu Ministarstva kulture i umjetnosti za književnost i postaje počasni član Udruženja pisaca naučne fantastike Amerike. Godine 1976. u Poljskoj dobija Državnu nagradu prvog stepena u oblasti književnosti. Počasni doktorat Vroclavske politehnike dobija 1981. Iste godine u Poljskoj je zavedena vojna uprava i Lem 1982. godine odlazi na godišnju stipendiju u Zapadni Berlin na Visenšaftkoleg. Od 1983. do 1988. godine živi u Beču. Godine 1988. vraća se u Poljsku, a 1991. dobija austrijsku nagradu „Franc Kafka“. Tri godine kasnije postaje član poljske akademije umjetnosti, 1996. dobija Orden sa bijelim orlom, a 1997. postaje počasni građanin Krakova. Godine 1998. dobija počasne doktorate Univerziteta u Opolu (Poljska), Lavovskog državnog medicinskog univerziteta (Ukrajina) i Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Umro je u Krakovu 27. marta 2006. godine. Po njegovom romanu Solaris snimljena su dva filma, Solaris, Andreja Tarkovskog (1972) i Solaris Stivena Soderberga (2002). Bibliografija Bolnica promjene (1948) Astronauti (1951) Neizgubljeno vrijeme (1955) Dijalozi (1957) Zvjezdani dnevnici (1957) Eden (1959) Istraga (1959) Dnevnik pronađen u kadi (1961) Povratak sa zvijezda (1961) Solaris (1961) Nepobjedivi (1964) Summa technologicae (1964) Kiberijada (1965) Visoki zamak (1966) Priče o piloti Piraksu (1968) Gospodarev glas (1968) Savršena praznina (1971) Uobražena veličina (1973) Kijavica (1976) Lokalna vizija (1982) Fijasko (1987) Mir na zemlji (1987) Tren oka (2000) Biblioteka Kentaur Naucna Fantastika