Solidna. Sifra adp17.4

Lepo očuvana. Sifra adp30.1

Odlicna T21

Solidna. Sifra adp15.1

Odlicna 132

Autor: Jussi Adler-Olsen Godina izdanja: 2020. Br. str.: 480 Povez: Mek Format: 120mm x 190mm Pismo: Latinica Opis Bez granica Za vrijeme uobičajenog jutarnjeg drijemeža u podrumu ravnateljstva policije u Kopenhagenu, šefa Sektora Q, Carla Mørcka, nazove kolega iz policijske postaje na otoku Bornholmu. Kad shvati da mu ovaj pokušava uvaliti još jedan stari slučaj, Carl ga otpili. Riječ je o neobičnoj smrti lijepe sedamnaestogodišnjakinje koja je poginula tako što je odbačena na stablo prilikom prometne nesreće. A počinitelj nikada nije pronađen. Samo nekoliko sati poslije tog poziva dogodit će se tragedija na oproštajki dotičnog kolege te će se Carl i njegova ekipa ipak naći usred komplicirane istrage na Bornholmu. I dok se ondje novi leševi gomilaju, a stari slučaj i dugo skrivane tajne izlaze ne površinu, na otoku Ölandu u Švedskoj, poznatom po vjetrenjačama i megalitičkim spomenicima, jedna vješta i odlučna manipulatorica neće nikome dopustiti da joj stane na put… „Roman Bez granica je prokleto dobro napisan, zabavan i pun iznenađenja.” – Politiken „Jussi Adler-Olsen je u vrhunskoj formi.“ – Jyllands-Posten „Odličan i pitak triler pun humora, neobičnih egzistencija i dobre karme.” – Berlingske „Ovaj krimić je pravi užitak, ona vrsta priče koju čitatelj teškom mukom ispušta iz ruku…” – Ekstra Bladet O autoru Jussi Adler-Olsen pojavio se na danskoj književnoj sceni 1997. s romanom Kuća abecede (Alfabethuset). Godine 2007. izlazi mu roman Žena u kavezu, prvi iz serijala o policijskom inspektoru Carlu Mørcku i njegovom Sektoru Q. Nakon toga slijede Ubojice fazana, potom Poruka u boci – nagrađen Staklenim ključem kao najbolji skandinavski triler, Okus osvete, Leptirov efekt i Bez granica. Autorska prava prodana su u više od 120 zemalja svijeta, a produkcijske kuće Zentropa i Nordisk Film otkupile su i filmska prava za čitav serijal o Sektoru Q.

Autor - osoba Lagerkvist, Pär, 1891-1974 = Lagerkvist, Per, 1891-1974 Naslov Baraba / Par Lagerkvist ; [preveo sa švedskog Mihailo Stojanović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2001 (Beograd : Alfa) Fizički opis 124 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Mihailo, 1893-19?? = Stojanović, Mihailo, 1893-19?? Pavković, Vasa, 1953- = Pavković, Vasa, 1953- Zbirka Antologija svetske književnosti ; knj. br. 12 / Narodna knjiga-Alfa Napomene Prevod dela: Barabas / Pär Lagerkvist Tiraž 1000 Beleška o piscu / Vasa Pavković: str. 123-124 Beleška o delu na koricama. Klasici kao smireni pogled unazad i hedononistička potraga za neprikosnovenom literaturom minulih vremena. Biblioteka „Antologija svetske književnosti` vraća nas biserima lepe književnosti dokazujući da ta dela i njihovo vreme nikada ne prolaze. Roman „Baraba` jedno je od remek-dela svetske književnosti XX veka. Baveći se pojavom hrišćanstva, počev od momenta Hristovog raspeća, pisac pokazuje rađanje i rast ideje spasenja, služeći se likom Barabe, čoveka koji je umesto da bude razapet igrom slučaja ostao živ kao naročiti svedok Hristovih muka. Sledeći uzbudljivi kasniji životni put Barabe, Per Lagerkvist, sa provokativnom apokrifnom strategijom, prati jedan od najfascinantnijih momenata u istoriji zapadne civilizacije. Na putu od Jerusalima do Rima, lik Barabe postaje simbolička figura pojedinačne ali i univerzalne ljudske sudbine.  Per Lagerkvist (šved. Pär Fabian Lagerkvist; Vekše, 23. maj 1891 – Stokholm, 11. jul 1974), bio je švedski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1951. godine. Pisao je poeziju, pozorišne komade, romane, pripovetke i eseje od svojih ranih 20ih do 70ih godina života. Centralni motiv njegovog dela je moralno pitanje dobra i zla. Iako nije verovao u crkvene doktrine, u delima je koristio hrišćanske religijske motive i ličnosti. Nobelovu nagradu je dobio 1951. godine, za roman „Baraba“ (Barabba) iz 1950, dok mu je najpoznatiji roman „Patuljak“ (Dvärgen) iz 1944. godine. Biografija Poreklom je sa sela koje je opisao u delu „Gost u stvarnosti“. U mladosti je bio pod uticajem darvinizma i radikalnih ideja. Svoja shvatanja iznosi u esejima „Umetnost reči i umetnost slike“ i „Pozorište“, zalažući se za umetnost koja spaja sadržaj i formu. Ekspresionističke su mu pesme u stihu i prozi „Strah“, hibridna zbirka proze, poezije i drame „Haos“, i prozni tekst „Večiti smeh“. Raskrstivši sa eksperimentisanjem (proza „Jutro“, poezija „Put srećnika“, ljubavne pesme „Pesme srca“) vraća se slici borbe mraka i svetlosti u zbirkama kratke proze „Zle priče“, aforizmima „Pobeđeni život“ u kojima opisuje raskol između života i čoveka, drami „Onaj kome je dato da opet živi svoj život“ i novelama „Borbeni duh“. Tridesetih godina 20. veka je pod uticajem pesimizma, ali i angažovanja za humanističke ideale (pesme „Kraj logorske vatre“, eseji „Pesnica“, novela „Dželat“, drame „Čovek bez duše“ i „Pobeda u mraku“, pesme „Pesma i borba“, satira „U to vreme“). Jednu drugu liniju njegovog stvaralaštva obeležava drama „Svetojovanjski san u sirotinjskom domu“, koja se kasnije razvija u niz proza sa mitskim simbolizmom („Patuljak“, „Baraba“, „Sibila“, „Ahasferova smrt“) i zbirci pesama „Večernja zemlja“. MG8 (N)

Odlično stanje Kada sam 1991. poceo pisati Harmoniu caelestis, u sobu sam ušao kao mladić koji nije imao sijede i koji je mogao igrati nogomet, kada sam 2000. godine završio rukopis imao sam srebrnu kosu, a nogomet sam mogao još samo gledati.”, tako je Péter Esterházy opisao devet godina rada na svojoj najvažnijoj knjizi. Kada je 2000. godine u Mađarskoj objavljena Harmonia caelestis kritičari su bez pogovora rekli kako je napisan jedan od najvećih mađarskih ali i srednjoeuropskih romana uopće. Da nisu bili u krivu ubrzo su potvrdili i čitatelji, ali i žiriji, prvo u Mađarskoj, a zatim redom u svim zemljama u kojima je Harmonia caelestis objavljivana. Esterházy je za ovaj roman dobio najvažniju Mađarsku književnu nagradu 2000. godine, te nagradu Sándor-Márai, Herderovu nagradu, zatim Premio Circeo i Nagradu Grinzane-Cavour, a jesenas je primio i Mirovnu nagradu njemačkih nakladnika i knjižara. Ovo remek-djelo suvremene književnosti do sada je prevedeno na njemački, engleski, talijanski, francuski, češki, poljski, švedski i druge svjetske jezike. Harmonia caelestis roman je koji sažima 500 godina europske povijesti, koji kroz povijest obitelji Esterházy priča povijest Srednje Europe, a sve kroz središnju i najvažniju figuru u obitelji Esterházy, kroz lik oca. Otac za ocem i tako 500 godina sačuvane tradicije, tradicije koju Péter Esterházy, također jedan u nizu očeva, razgoličuje i koja mu služi kao rudnik iz kojega crpi anegdote i povijesne istine. Harmonia caelestis je roman sastavljen iz dva djela. U prvome upoznajemo slavnu povijest slavne obitelji, višestoljetnu austrougarsku tradiciju, povijest koja se neumitno i često dotiče i naših krajeva. Prvi dio opisuje dane ponosa i slave, dane u kojima je bilo i smijeha i tužnih trenutaka. Drugi, pak dio opisuje vrijeme pada, uzmaka, vrijeme pod komunizmom, vrijeme stradanja obitelji Esterházy, vrijeme u kojem se i autor sam pojavljuje kao junak. Iako piše o povijesti svoje obitelji, o vremenima slave, ali i muke pod diktaturom, Péter Esterházy nikada ne upada u zamke sentimentalnosti, lažne patetike, žala za boljim i sretnijim vremenima, on cijelo vrijeme drži svoje junake na distanci, često ironičnoj, ponekad čak i sarkastičnoj, on je pisac koji od ogromne građe bira samo najvažnije i iz nje gradi vrhunsko umjetničko djelo. Harmonia caelestis ili Nebeski sklad naziv je zbirke od 50 crkvenih napjeva koje je skladao palatin Pavao između 1685. i 1702. godine, nakon oslobađanja Mađarske od Turaka a koju je jedan od Esterházyjevih objavio. U slučaju romana radi se o skladu povijesti, anegdota, legendi i mitova u kojem se miješaju život i povijest obitelji Esterházy. Ovaj tekstualni mozaik beskrajno je pametan i zabavan, tužan i groteskan, prepun proturječnosti, upravo je onakav kakva je i povijest, ali i vrhunska književnost. Harmonia caelestis, oko 500 godina povijesti obitelji Esterházy, gotovo pola tisućljeća mađarske, austrijske, češke, dakle srednjoeuropske povijesti. Huni su došli i prošli, Turci također, zatim Nijemci, pa Rusi, samo su Esterházyjevi ostali, jedan otac za drugim, samo jedno nije pravocrtno: pripovijedanje. A kako drukčije? Otac, ta sveta riječ, stoji u romanu gotovo besmrtan, on je esterházyjevski razlog postojanja, nepokretni pokretač, prapočelo, čas star, čas mlad, čas ratnik, čas izbjeglica, čas velikodušan, zatim opet zloban, čas slijep, čas vizionar, čas u zlatnom runu, zatim tajni savjetnik, a na kraju sin postavlja ironično pitanje: “Što je razlika izmedu Boga i mojega dragog oca? Razlika je dobro vidljiva: Bog je svugdje, a moj dragi otac nasuprot tome i moj je dragi otac svugdje samo ne i ovdje.” Michael Naumann, pohvalni govor povodom dodjele Mirovne nagrade, Frankfurt, 10. listopada 2004. Praznik za europsku književnost. Rijetko je koja knjiga u posljednje vrijeme bila tako opušteno promišljena, tako napeta sadašnjošcu i natopljena poviješcu, tako bogata drskim smijehom i najdubljom tugom. Zahvalni smo na velikom europskom romanu. Lothar Müller, Süddeutsche Zeitung Ovo djelo zaključuje književnost dvadesetog stoljeca. Ne smije ga se čitati isključivo kao povijest obitelji Esterházy. Čitav zemaljski život je golem labirint ogledala. Sve sjaji i svjetluca poput golemog baroknog lustera. László Földeny Glava Pétera Esterházyja ima dvije polovice. Zabava i ozbiljnost ili život i postojanje. On s lakoćom povezuje dvije polovice. Verena Auffermann, Deutschlandradio Od silne lakoće, čarolije nasmijane melankolije, hvata nas sjeta. To također čini Harmoniju caelestis divnom, čudesnom književnošcu. Ulrich Weinzierl, Die Welt

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

Реј Бредбери:ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез,202 стране. Стање видљиво на фотографији. (Библиотека Кентаур). Комплетна,чврстог повеза,похабана читањем(!),... `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Реј Бредбери: ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 202 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Knjaževac Prosveta, Rad, 1978. Iz Sabranih dela. Verovatno najpoznatija Tolstojeva pripovetka i jedna od najvećih u istoriji svetske književnosti. Izvanredno, klasično izdanje. Čovjek leži na smrtnoj postelji – vrišteći. Vrišti tri dana bez prestanka. Čak i iza zatvorenih vrata, taj zvuk užasava sve koji čuju. Smrt Ivana Iljiča nije prošla mirno. To je doslovno bila borba nasmrt. Kroz tu borbu moramo proći svi, jer svi moramo umrijeti. Svi moramo umrijeti. Bez obzira na to što nam je ova istina svima poznata, njezina je sažetost brutalna. Jedna rečenica, a toliko puna tame. Od presudne je važnosti kako se svaki pojedinac s njom suočava. Neki to čine uz sonet Johna Donnea “Smrti, ne oholi se”. Drugi dijele viziju evanđelista Ivana: “I najedanput se pred mojim očima pokaza konj zelenko, a onomu što je jahao na njemu bilo je ime ‘Smrt’, a pratio ga je podzemni svijet.” (Otk 6,8) Bilo mirno bilo vrišteći, svi glumimo Hamleta: “Usnut, pa i snivat možda! Da, to je smetnja sva. Jer snovi, što U smrtnom tomu snu nas mogu snaći, Zemaljske kada muke stresemo, Da – to je, što nam ruku ustavlja (…)” (prev. Milan Bogdanović) Činjenica je da svi moramo umrijeti. Koji je smisao života? Što se događa poslije smrti? Takva egzistencijalna promišljanja u srži su Tolstojevih djela, i možda ni u jednom drugom njegovom djelu nisu izražena s tolikom emotivnom, zastrašujućom snagom kao u njegovom kratkom djelu “Smrt Ivana Iljiča”. Moć te novele proizlazi iz činjenice da u njoj prikazani sukobi i otkrića umnogome odražavaju Tolstojeve vlastite. Jedne je noći u svratištu u Arzamasu Tolstoj doživio iskustvo koje mu je promijenilo život. Osjećao je da je Smrt prisutna u kući. Doživljaj je pisca mentalno iznimno iscrpio, i potaknuo ga je na proučavanje religije i doktrina o smrti kako bi nadvladao strah od vlastite smrtnosti. Odbio je utjehu koju je Boetije tražio u filozofiji, kao i biblijske pozive na čvrstu vjeru, i umjesto njih prihvatio jednostavan pogled na život ruskog seljaka, čije iskreno prihvaćanje smrti u sebi nosi vjekovnu mudrost. Tolstoj je smatrao da su siromasi, neobrazovani i podcijenjeni, oni koji će očuvati kršćanstvo. Borio se protiv formalizma pravoslavne civilizacije i pravoslavne Crkve, i umjesto toga okrenuo se zajedništvu kmetova i vjeri. Pred kraj života nosio je isključivo seljačku nošnju, i odbijao je prihode od pisanja. Prijelaz na jednostavan način života i Tolstojev radikalizam unijeli su razdor između njega i njegove supruge Sofije. Međusobne optužbe dovele su do takvih sukoba da ju je osamdesetdvogodišnji pisac napustio. Ukrcao se na vlak i krenuo prema samostanu u kojem je namjeravao provesti svoje posljednje dane, ali putem se razbolio. Umro je na željezničkoj postaji. Tolstoj je bio umjetnik kojeg su privlačile krajnosti. U svojim djelima analizirao je situacije prožete krajnostima – život i smrt, a “Smrt Ivana Iljiča” savršen je primjer. Ivan Iljič je čovjek ogrezao u navikama staleža proisteklog iz licemjernosti, preduvjeta za kozmopolitsku lažnu profinjenost. Kao i svi ljudi iz njegovog društvenog kruga, neiskren je: sklapa pomodna, ali površna prijateljstva, ostaje u lošem braku koji izvana djeluje dobro, a karijera mu služi određivanju vlastite vrijednosti kao osobe. Trudi se na funkciji suca, bori se za napredovanje, provlači se kroz bračne sukobe, i igra bridž. Tek kad se neočekivano nađe licem u lice s smrću (ozlijedi se vješajući zavjese), pokušava sam sebe utješiti misleći da je svoj život dobro proživio, i shvaća da mu je život bio velika laž. Suočen s krajem svog života, Ivan Iljič saznao je neumoljivu istinu: već je odavno mrtav. U njegovom je životu bilo previše taštine. Svaki aspekt njegova života rugao mu se, isprazan i neiskren: sve, od supruginih prijezirnih uvjeravanja da će se oporaviti, do natpisa ugraviranog na njegovom džepnom satu, Respice finem, “misli na kraj”. Prekasno: bezbrižni Ivan Iljič uvidio je da je njegov život bio krivotvorina, a ne original. Ivan Iljič pouzdao se u moderni, materijalni, racionalni svijet, i izgubio je sve. Nekad prije nije ga bilo briga za skromne, neuke ljude, kakav je bio Gerasim, pomoćnik njegovog osobnog sluge. Tako se ponašao sve dok nije otkrio da je Gerasim jedini koji se prema njemu odnosi kao čovjeku koji će uskoro umrijeti. Taj srdačni, zdravi mladi seljak rekao je da sve što živi mora umrijeti, i njegovao je svog gospodara s mnogo strpljivosti i suosjećanja. Neko vrijeme za Ivana Iljiča nije bilo nikakve utjehe osim geste ljudskosti koju je Gerasim pokazao: podizao bi mu noge da bi mu umanjio patnju – patnju bolesti i patnju spoznaje da nije živio kako je trebao. Vrištao bi sve do groba da nije bilo i druge geste – geste intimnije od one nesebičnog sluge: sinovljeva dodira. Taj je dodir Ivan Iljiču udijelio mir koji on nikad nije iskusio, jer nikad nije iskusio ljubav. Crna vreća odjednom je postala utrobom što daje život. Unatoč tim trenucima olakšanja, Ivan Iljič borio se da se uz pomoć razuma izvuče iz “crne vreće” u koju ga je smrt neumoljivo tjerala, ali spasa nije bilo. Veliki Sudac došao je po suca. Ivan Iljič izvukao je sve što je mogao iz razuma, pa je počeo vrištati poput životinje. Vrištao bi sve do groba da nije bilo i druge geste – geste intimnije od one nesebičnog sluge: sinovljeva dodira. Taj je dodir Ivan Iljiču udijelio mir koji on nikad nije iskusio, jer nikad nije iskusio ljubav. Crna vreća odjednom je postala utrobom što daje život. Ivan Iljič konačno se mogao predati smrti bez vrištanja. Tjelesni život Ivana Iljiča bio je duhovna smrt. Tjelesnom smrću postao je duhovno živ. Tolstoj je vjerovao da su trenuci krize neophodni da bismo dokučili što je bitno. Ivan Iljič to potvrđuje. Bio je uspješan čovjek u svakom pogledu, i shvatio je da mu je život promašen tek kad ga je morao izgubiti. Sve što je smatrao stabilnim i vrijednim, sve što je smatrao ključem dobroga života pokazalo se kao varka i laž. Samo je izravna i iskrena gesta ljudskosti spasila Ivana Iljiča, i on je tek tada shvatio da, iako smrt nadjačava sva životna pitanja, ljubav ipak pobjeđuje. Ironija smrti Ivana Iljiča potresna je sama po sebi, ali i kao osuda prijetvornosti otmjenog društva. Potresna je borba jedne bijedne duše za kompromis, ali ne i spoznaja da je smrt stvarna. Stav Ivana Iljiča prema životu umiranjem se promijenio: prešao je duhovni put od užasa do trijumfa. Ignoriranje i poricanje smrti prožimalo je okruženje u kojem se kretao Ivan Iljič, tu obmanu osmišljenu da zaštiti od neugodnih stvari, koja je stvarala površnost i strah, ali i sklad i zadovoljstvo. Kako je rekao Gerasim: “Svi ćemo umrijeti, zašto da onda mrmljam zbog malo nevolje?” (prev. A.N.) “Smrt Ivana Iljiča” Tolstojeva je prispodoba koja predstavlja tajnu da je dobro živjeti najbolji način da se dobro umre, a to je tajna s kojom se sve duše trebaju uhvatiti ukoštac. Izvor: Crisis Magazine | Prijevod: Ana Naletilić Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910)[1] bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba.[2] Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.[3] Bio je esejista, poznati borac za prava radnika, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar.[2] Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[4] i Gandi.[5] Prema glasanju 125 poznatih svjetskih autora Tolstojeve knjige uvrštene su u najveće knjige svih vremena.[6] Biografija Tolstoj u svojoj dvadesetoj godini, 1848. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7,5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[7][8] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[9] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci.[2] Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[10] Tolstoj je napustio univerzitet usred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji.[11] U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledili istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[12] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[13] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indiciraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvojica su diskutovali o obrazovanju, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bih pokazao da je u mom ličnom iskustvu on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[14] Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna preteča A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[15] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[16] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[17] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak je od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[16] Uprkos tome, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[16][18] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj[19] i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njegovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seoskom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[20] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[20] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnosti: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[21] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[22] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofskog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov u Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugih fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako se ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[23] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep u prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[24] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[25] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[26] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je predani zagovarač postao pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena.[27] I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak (1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[28] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[28] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[29] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[28] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[28] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju im je Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[30] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[28] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada sa decom.[28] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom.[31] Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“.[32] Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Rjepin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zarobljenik (rus. Кавказский пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Autor - osoba Josić Višnjić, Miroslav, 1946-2015 = Josić Višnjić, Miroslav, 1946-2015 Naslov TBC, prvi zglob : pristup u svetlost / Miroslav Josić Višnjić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić : M. Josić Višnjić, 1983 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 136 str. ; 16 x 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja ; 33 (Broš. sa omotom) Napomene Tiraž 3.000. Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 – Beograd, 8. septembar 2015) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ u Somboru, a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa „Relations“. Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“. Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“. Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja. Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu. Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu. Bio je oženjen Mirjanom, ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990. Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. „Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović) „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine „Pustinja“, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG95 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedna knjiga je tvrdi povez, druga meki. Nagrada „Meša Selimović“ To je bilo vreme kada su ljudi na vlasti verovali da počinje srećna budućnost čovečanstva. Vlast su osvojili oni koji su dotad bili potčinjeni. Dok je nisu osvojili, najtvrđe su verovali u njenu pravednost, a kad su je prigrabili, poverovali su da ona daje pravo na sve i da se njome može sve. Kao i u svojim ranijim knjigama, pisac i njegovi likovi i u ovom romanu svode račune sa svojom epohom, sagledavajući svoj vek kao vreme beščašća a same sebe kao žrtve maćehinske vlasti. Pritom, Vreme vlasti nastavak je i na neki način svod piščeve „sage o Katićima“, koja je započeta još romanom Koreni 1954. godine i koja obuhvata čitav XX vek – po Ćosiću vek istorijskih poraza Srbije. „Ćosićev roman Vreme vlasti poseduje snagu remek-dela, gde su sabrani i pamet, i ljudskost, i dubina, i istančan smisao za istoriju, i globalna vizija savremenog sveta iz koje se pokušava sagledati suština ljudskog bivstvovanja. U njegovom prvom delu pratimo muke Ivana Katića, koji je, po povratku iz zloglasnog nacističkog logora Mauthauzen, u novoj Jugoslaviji dobio profesorsko mesto. Nedugo zatim, međutim, nova vlast ga hapsi i šalje na Goli otok, socijalistički logor smrti na Jadranu. Ali ni to nije kraj njegove tragične sudbine… “ – Le Nouveau Quotidien „U trenutku kada su se rađale Priče sa Kolime i Arhipelag Gulag javljao se na suprotnom kraju komunističke imperije i ćiriličkog sveta još jedan pisac koji je spas video isključivo u romanu – Dobrica Ćosić.“ – Žorž Niva Završetak sage o Katićima Dejstvo Velikog Mehanizma na ljudsku sudbinu razumem kao imanentni tragizam ljudskog postojanja. Na dejstvima Velikog Mehanizma pisac tvori dramu svojih likova. A Istorija u Vremenu Vlasti ostala je neprozirna kao pakleni košmar. Dušan Katić, pripovedač druge knjige ovog romana, ostavlja posle smrti piscu svoj rukopis „Hronika naše Vlasti“, u kojem se na neki način odvija i raslojavanje porodice Katić, i propadanje srpskog sela oličenog u rodnom mestu Katića, i raspad države, ideala i vrednosti za koje su se i on i njegovi preci u tom veku smrti, zla i vlasti borili. Ova hronika Dušana Katića, koji je iskusio i uspon i pad sa vlasti, utkana je u roman kako bi omogućila Ćosiću da ispiše idejnu, psihološku i moralnu anatomiju titoizma od 1945. do njegovog istorijskog sloma. „Posle našeg Rata i mira, to jest Vremena smrti, posle naših Nečistih sila, to jest Vremena zla, Dobrica Ćosić ostaje veran velikim i večitim temama, zaokružujući svoje delo romanom Vreme vlasti. To jeste roman, ali je i više od romana: rekli bismo, nova summa vitae, velika rasprava o istoriji dvadesetog veka, veka velikih obećanja, zanosa i iluzija, uzleta, padova i stravičnih obračuna, o sudbini čoveka u vrtlozima i nepogodama te krvave povesti.“ – Dragan Nedeljković „Prvi tom ovog romana oblikovan je kao tragedija i kraj građanske klase u Srbiji, a drugi tom kao tragedija i krah revolucionarne i socijalističke Srbije.“ – Slobodan Kalezić Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Pored toga bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije”.[2][3] Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[7] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993.) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[8] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [9] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93-oj godini.[10] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[11][12] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[13] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[14] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[15] Ćosić piše ...Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[15] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[16] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [17][18] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [19][20] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[21] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[22][23] i 2011.[24][25] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[26] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[26] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[27] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[28][29] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[30] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[30] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti... Njegoševa nagrada Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića * „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) * Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.

Knjaževac Otokar Keršovani, 1982. Odlično očuvana. Koreni su drugi roman srpskog pisca Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Ovim romanom Ćosić je započeo svojevrsni ciklus romana („Vreme smrti“, „Vreme zla“, „Vreme vlasti“) u kojima se kao likovi javljaju „sinovi, unuci i praunuci junaka „Korena“, sa osnovnom idejnom težnjom prikazivanja „romansirane istorije moderne Srbije“.[1] Roman se odigrava u izmišljenom selu Prerovo u poslednjim decenijama 19. veka za vreme kralja Milana i u njemu se prikazuje život bogate seoske porodice Katić i njihovih sluga. U mnoštvu motiva i tema posebno se izdvajaju: motiv porodice i porodičnog sukoba između očeva i sinova, porodično poreklo i problem identiteta, održavanje kultova srpske nacionalne mitologije, politički sukobi koji dovode do narodnog i porodičnog raskola i iskorišćavanje srpskog seljaštva za niske političke pobune, oblikovanje srpskih intelektualaca školovanih u inostranstvu, patrijarhalna despotija kao kult, uloga i položaj žene u porodici, i mnogi drugi. Tematsko-motivski slojevi usko su vezani za predstavljanje sporog i bolnog preobražaja srpskog sela sa prelaska iz 19. u 20. vek. Jovan Deretić „Korene“ žanrovski određuje kao „poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se dramatični sudari među ličnostima osvetljavaju iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje““.[1] „Koreni“ takođe imaju elemente porodičnog, istorijskog, društvenog i filozofsko-kulturološkog romana. Ova eklektična i sintetična forma romana je po rečima Milana Radulovića „inspirisana traganjem za integralnim umetničkim delom, onim u kojem bi stvarni život i realni svet bili duboko sagledani, istinito dočarani i višom pravdom samereni, i u kojem bi umetnikova slika sveta postala živ sadržaj socijalne i kulturne svesti čitalaca“.[2] Za ovaj roman Ćosić je 1954. nagrađen NIN-ovom nagradom, koja je te godine prvi put dodeljena. Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2003. godine, kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju dodelili su „Korenima“ deveto mesto na listi najboljih romana nagrađenih ovom nagradom.[3] Danas ima status klasika srpske književnosti dvadesetog veka i deo je obavezne lektire u srednjim školama u Srbiji. Radnja UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige! Dobrica Ćosić Fabula je smeštena na kraj devetnaestog veka u jednom srpskom selu i prati živote Aćima Katića, jednog od radikalskih vođa tog vremena, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa. Vukašin je bio na školovanju nekoliko godina u Francuskoj i na početku romana se vraća kući kod oca i brata mu Đorđa da bi im saopštio da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimovog političkog neprijatelja. Aćim ga se odriče i preti da će ga izbrisati iz testamenta. Istovremeno, Đorđe i njegova supruga Simka imaju probleme, jer ni posle 15 godina braka nemaju dece. Đorđe se sve češće napija i u jednom od tih pijanstava izbacuje Simku iz kuće. Aćim je očajan zbog svađe sa sinom, miljenikom Vukašinom, i što od besa, što od očaja rešava da pozove seljake iz svoga sela Prerova na bunu. Pijani vojnici uspevaju da bez velike muke uguše bunu, ubivši pritom petoricu seljaka. Istovremeno, Simki na um pada spasonosna ideja - da zatrudni sa jednim od Đorđevih sluga. Ubrzo posle toga saznajemo da je Simka trudna, a Đorđe joj dopušta da se vrati kući, iako su i on i Aćim puni sumnji oko toga ko je otac deteta. Simka rađa sina i beba dobija ime Adam. Kako Adam brzo raste, sve manje liči na oca Đorđa koji je izrazito nizak. Kada je Adamu bilo 5 godina, majka Simka se razboljeva i umire, a on jedva preživljava. Ovaj događaj konačno navodi Aćima i Đorđa da Adama prihvate kao svojega.[4] Analiza likova Aćim – glavni lik u delu i gazda, domaćin i predstavnik radikalnog pokreta, privržen mitovima i legendama i ustaničkim buntom. Jakog duha, ume da se postavi kao vođa naroda i zna kako da ostvari svoje političke ciljeve zasnovane na osećaju. Ipak, sa druge strane ne može da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme, ali ni sa porodičnim problemima kao što su izdaja sinova i razočaranje u rukovodstvo partije. Doživljava niz poraza i utehu pronalazi u svom unuku Adamu kome će posvetiti ostatak svog života. Vukašin – je predstavnik nove generacije, mladi gospodin školovan u Parizu, perspektivan sa jedne strane, sledbenik evropskog duha. Ali, on je i Aćimov sin, koji je zadojen tradicijom i nacionalnim mitom što dovodi do unutrašnje borbe, preispitivanja i sopstvenog nezadovoljstva. Đorđe – svojim poslovnim uspesima, bogatstvom i ugledom je moćan čovek, ali kao jalov čovek koji ne može da obezbedi potomstvo je nesrećnik, ne može da nastavi lozu ali ni da pridobije očevu ljubav koja je rezervisana za Vukašina. On je raspolućena ličnost, posednik i jalov muškarac, gazda i impotentni muž željan očeve ljubavi, svestan svojih nedostataka unižava se u sopstvenim očima. Simka – izuzetan ženski lik u srpskoj književnosti. Lepa i snažna, tim više akcentuje Đorđevu jalovost. Potpuno svesna svog porekla, položaja i uloge u domu porodice Katić. Ona zdravo rezonuje, trpi Đorđeve uvrede jer je vodi instinkt sopstvenog preživljavanja. I kada se odluči da postane preljubnica sa slugom, iako je vrlo moralna i užasava je sama pomisao preljube, ona ubeđuje sebe da to čini zarad višeg cilja, zbog održavanja loze Katića što je iznad svega, što prevazilazi i nju i preljubu kao čin, jer sam čin doživljava kao obavezu a ne kao emociju ili neobuzdanu strast. Od te odluke zavisi njena sudbina ali i ključno, sudbina loze Aćima Katića. Književni uticaj Delo je objavljeno u jeku književnih rasprava između zastupnika realističke i pristalica modernističke koncepcije književnosti.[5] Ćosić je u ovom romanu ostvario ambiciju spajanja realističke prozne retorike i moderne romaneskne strukture, i na taj način ujedinio ove dve suprotstavljene struje književnog oblikovanja. Televizijska adaptacija Glavni članak: Koreni (TV serija) Na temelju Ćosićevog romana snimljena je serija „Koreni”. Seriju je režirao Ivan Živković, scenario napisao Đorđe Milosavljević, a glavne uloge tumače Žarko Laušević, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Radovan Vujović i Nenad Jezdić. Prva epizoda je premijerno prikazana 21. oktobra 2018. Reference Deretić 2004, str. 1154. Radulović 2013, str. 16. Značajan sadržaj postojanja, NIN, (pristupljeno: 25. novembar 2015) Koreni analiza Radulović 2013, str. 255. Literatura Radulović, Milan (2013). „Predgovor“ i „Pogovor“ u: D. Ćosić, Koreni. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Deretić, Jovan (2004). Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta. Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski političar, književnik i akademik. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[2] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[3] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[4] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[5] Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[7] Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[8] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[9] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[10] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[11] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[12] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[13] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[14][15] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[16] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[17] Ubrzo je preminuo. Kritike Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica , pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[18] Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[19] Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[20] Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[21] Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![22] Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[23] Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[23] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[24] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[25][26] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[27][28] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[29] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[30][31] i 2011.[32][33] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[34] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[34] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[35] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[36][37] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[38] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[38] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti. Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[39] Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[40] Dela Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[41] Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951. Koreni, Prosveta, Beograd, 1954. Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[42] Deobe, Prosveta, Beograd, 1961. Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964. Bajka, Prosveta, Beograd, 1966. Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971. Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979 Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974. Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975. Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977. Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978. Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982. Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984. Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985. Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986. Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988. Vernik, BIGZ, Beograd, 1990. Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992. Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992. Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996 Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996. Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998. Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001. Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003. Kosovo, Novosti, Beograd, 2004. Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002. Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004. Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005. Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007. Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008. Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011. U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[43] Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[44] Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013. U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[45] Dela o Ćosiću Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin Gang of four (2005) — Zoran Ćirić Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[46] Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber

Knjaževac Narodna knjiga, 1985. Biblioteka Mona Liza Prelepo izdanje po mnogima najvećeg romana u istoriji svetske književnosti. Blago iskrzane korice (vidi se na slikama), sve ostalo odlično. Ana Karenjina (rus. Анна Каренина) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u Ruskom glasniku (rus. Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja, pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Stoga je prva pojava romana u celini bila u obliku knjige. Naširoko smatranu vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom.[traži se izvor] Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (1832—1919), starijom ćerkom ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog poslužio pukovnik Nikolaj Rajevski, koji je zaista, kao dobrovoljac, učestvovao u Srpsko-turskom ratu i tamo poginuo. Glavni likovi Porodično stablo Ane Karenjina Ana Arkadjevna Oblonska, udata Karenjina (rus. Анна Аркадьевна Каренина): sestra Stepana Oblonskog, Karenjinova žena i ljubavnica Vronskog. Grof Aleksije Kirilovič Vronski (rus. Алексей Кириллович Bpонский): Anin ljubavnik, konjički oficir. Knez Stepan „Stiva” Arkadjevič Oblonski (rus. Степан `Стива“ Аркадьевич Облонский): Anin brat, državni službenik (34 godine). Kneginja Darja „Doli” Aleksandrovna Oblonska (rus. Дарья „Долли“ Александровна Облонская): supruga Stepana Arkadjeviča, (33 godine). Grof Aleksije Aleksandrovič Karenjin: Anin muž, visoki državnik. Broj njegovih godina nije poznat, ali je poznato da je punih dvadeset godina stariji od nje. Konstantin „Kostja” Dmitrevič Ljevin: Kitin prosac, bliski prijatelj Stepana Arkadjeviča i zemljoposednik, (32 godine). Nikolaj Dmitrijevič Ljevin: Konstantinov stariji brat, osiromašen alkoholičar. Sergej Ivanovič Koznišev: Konstantinov polubrat, proslavljen pisac, (40 godina). Kneginja Jekatarina „Kiti” Aleksandrovna Ščerbacki: Dolina mlađa sestra i kasnije Ljevinova supruga, (18 godina). Kneginja Jelisaveta „Betsi” Fjodorovna Tverska: petrogradska bogatašica, sestričina Vronskog, Anina drugarica. Grofica Lidija Ivanovna: Vođa visokog društva, koji uključije Karenjina, a izbegava princezu Betsi. Njeni poslovi su mističnog i spiritualnog karaktera. Grofica Vronski: majka Aleksija Vronskog Sergej „Serjoža” Aleksijič Karenjin: sin Ane i Aleksija Karenjina Ana „Ani”: ćerka Ane i Vronskog Varenjka: mlada devojka siroče, poluusvojena od strane bolesne ruske plemkinje madam Štal, sprijateljuje se s Kiti dok boravi u inostranstvu. Radnja  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige! Roman je podeljen na osam delova. Njegov epigraf je Osveta je moja, ja ću je vratiti preuzeta je iz poslanice Rimljanima 12:19. Roman počinje sa jednim od Tolstojevih najčešće citiranih redova: „ Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. ” Prvi deo Roman počinje scenom Stepana Arkadijeviča Oblonskog („Stive”), moskovskog aristokrate i državnog službenika koji je prevario svoju ženu Darju Aleksandrovnu („Doli”). Doli je otkrila da ju je muž prevario sa njihovom guvernantom, pa porodica i čitavo domaćinstvo pati. Stiva obaveštava ukućane da njegova sestra, Ana Arkadjevna Karenjina, dolazi u posetu iz Sankt Peterburga u pokušaju da smiri situaciju. U međuvremenu, Konstantin Dmitrijevič Ljevin („Kostja”), Stivin prijatelj iz detinjstva, stiže u Moskvu, kako bi zaprosio Dolinu najmlađu sestru, princezu Katarinu Aleksandrovnu Ščerbacki („Kiti”). Ljevin je strastveni, nemiran ali stidljiv aristokratski zemljoposednik koji, za razliku od njegovih prijatelja iz Moskve, bira da živi na selu na svom velikom imanju. Tu on saznaje da ima suparnika u pogledu Kitine udaje, grofa Aleksija Vronskog, vojnog oficira. Čekajući Anu na železničkoj stanici, Stiva susreće Vronskog, koji je tu da dočeka svoju majku, groficu Vronsku. Ispostavlja se da su Ana i grofica Vronska putovale i razgovarale zajedno u istom vagonu. Nakon što se svako pronašao sa svojima i Vronski video Anu po prvi put, jedan železnički radnik gine, slučajno padnuvši ispred voza. Ana to tumači kao „loš znak”. Vronski je, međutim, opčinjen Anom. Ana je, pak, zabrinuta, jer se po prvi put odvojila od svog malog sina Sergeja („Serjože”) na duže vreme. U kući Oblonskog Ana govori emotivno i otvoreno sa Doli o Stivinoj aferi i ubeđuje je da je Stiva još voli, uprkos neverstvu. Doli je dirnuta Aninim govorom i odlučuje da, zbog dece, oprosti Stivi. Kiti, koja dolazi u posetu Doli i Ani, ima samo osamnaest godina. Njoj je ovo prva sezona kada je roditelji daju na udavanje i ona očekuje da će se uskoro udati za čoveka iz svog staleža. Vronski joj pokazuje značajnu pažnju, a ona očekuje da će igrati sa njim na balu te večeri. Kiti je veoma zadivljena Aninom ličnošću i lepotom i postaje opsednuta njom, baš kao i Vronski. Kada Ljevin nasamo zaprosi Kiti u njenom domu, ona ga nespretno odbija, verujući da se Vronski zaljubio u nju i da će je zaprositi. Na taj korak se odlučuje pod uticajem njene majke, ubeđene da je Vronski bolja prilika za Kiti, za razliku od Kitinog oca, koji favorizuje Ljevina. Na balu napravljenom u Kitinu čast, Ana se, na opšte iznenađenje svih, pojavljuje u crnoj somotskoj haljini, jednim delom od crne prozirne čipke koja, u ono vreme, nikako ne priliči Ani, jednoj uglednoj ženi, supruzi i majci. Kiti je ubeđena da će je Vronski definitivno zaprositi i da će se ovim balom sve razrešiti, ali on celo veče igra sa Anom, birajući je kao partnerku za ples pred šokiranom Kiti slomljenog srca. Kiti shvata da se Vronski zaljubio u Anu i da nema nameru da je prosi, uprkos njegovim otvorenim flertovanjima. Vronski je smatrao svoje odnose prema Kiti samo kao izvor zabave i pretpostavljao je da je i Kiti motivisana istim razlozima. Ana, iako je svojevoljno plesala sa Vronskim sve vreme na balu, potresena Kitinim slomljenim srcem, iste večeri se vraća u Sankt Peterburg. Vronski putuje istim vozom. Tokom putovanja, u neko doba noći, njih dvoje se susreću i Vronski izjavljuje Ani svoju ljubav. Ana ga odbija, mada je njegova pažnja ne ostavlja ravnodušnom. Ljevin, uvređen i razočaran što ga je Kiti odbila, vraća se na svoje imanje, napuštajući svaku nadu za brak. Ana se vraća u Sankt Peterburg kod svog supruga, Aleksija Aleksandroviča Karenjina, visokog vladinog zvaničnika i kod sina Serjože. Videvši svog muža po prvi put nakon njenog susreta sa Vronskim, Ana shvata da je on ne privlači, da joj se gadi, iako ona sama kaže da je dobar čovek. Drugi deo Porodica Ščerbacki konsultuje lekara zbog Kitinog zdravlja, koje je narušeno od kada se razočarala u Vronskog. Mladi specijalista savetuje da Kiti treba da ide u inostranstvo, u banju, da se oporavi. Doli govori Kiti da je razume u patnji zbog Vronskog i Ljevina, koga je uzaludno povredila. Kiti, koja se oseća poniženom od strane Vronskog i mučenom od strane njenog odbijanja Ljevina, vređa sestru, pozivajući se na Stivina neverstva, rekavši joj da nikada ne može voleti čoveka koji ju je prevario. U međuvremenu, Stiva posećuje Ljevina na njegovom seoskom imanju radi prodaje šume u blizini parcele, zbog slabe materijalne situacije porodice Oblonski. Za to vreme, u Sankt Peterburgu, Ana počinje da provodi više vremena u krugu kneginje Betsi, moderne bogatašice i rođake Vronskog. Vronski nastavlja da prati Anu. Iako ga se ona u početku pokušavala otarasiti, ipak mu poklanja svoju pažnju. Karenjin podseća ženu da s njene strane nije u redu u javnosti poklanjati previše pažnje Vronskom, jer postaje predmet ogovaranja. On je zabrinut zbog svog i ugleda svoje supruge, iako se nada i želi da veruje da je Ana iznad svake sumnje. Vronski, inače strastveni konjanik, učestvuje u trkama, previše naprežući svoju kobilu Fru-Fru. Njegova neodgovornost je uzrok pada i slomljene kičme nesrećnoj kobili. Ana, sve posmatrajući sa tribina u masi, nije u stanju da sakrije svoju uznemirenost tokom nesreće. Neposredno pre toga, Ana je rekla Vronskom da je trudna i da nosi njegovo dete. Karenjin je takođe prisutan na trkama i, shvativši da je Anino ponašanje neprikladno, nakon trka je opominje. Ana, u izlivu ekstremnog stresa i emocija, priznaje svoju aferu mužu. Karenjin je zamoli da prekinu sa tim, da bi se izbegli dalji tračevi, verujući da će njihov brak biti očuvan. Kiti i njena majka putuju u nemačku banju, da se Kiti popravi zdravlje. Tamo upoznaju madam Štal u invalidskim kolicima i njenu usvojenu kćerku Varenjku. Varenjka ostavlja snažan utisak na Kiti pomaganjem bolesnicima u banji, čitanjem im Jevanđelja i svojim ponašanjem u celini. Pod njenim uticajem tokom druženja, Kiti postaje izuzetno pobožna, ali i razočarana kritikama njenog oca, kada sazna da madam Štal glumi svoju bolest. Uskoro zatim vraćaju se u Moskvu. Treći deo Ljevin nastavlja da radi na svom imanju, pokušavajući da fizičkim radom nekako zaboravi na Kiti i duševni bol, što mu skoro u potpunosti i uspeva. Uskoro mu u posetu dolazi njegov brat Sergej Ivanovič Koznišov. Ovde su posebno istaknute suprotnosti dvojice braće. Dok Ljevin na selu uvek radi, vredan je i gotovo da nema vremena za odmor, Sergej selo smatra mestom za razonodu i relaksaciju. Ljevin razvija svoje ideje, koje se odnose na poljoprivredu, kao i jedinstven odnos između poljoprivrednog radnika i svoje rodne zemlje i kulture. Smatra da se mora nešto promeniti u sistemu, kako bi radnicima bilo stalo do toga što rade i da bi sa zemljoposednicima razvili prijateljski odnos, što i pokazuje ličnim primerom. On veruje da evropske poljoprivredne reforme neće imati efekta u Rusiji zbog jedinstvene kulture i ličnosti ruskog seljaka. Kada Ljevin, na molbu Oblonskog, poseti Doli u obližnjem selu Jerguševu, ona pokušava da razume šta se desilo između njega i Kiti i da objasni i opravda Kitino ponašanje. Sam razgovor o Kiti izbaci Ljevina iz ravnoteže i on stvori odbojnost prema Doli. Nakon toga, Ljevin odlučuje da će zaboraviti Kiti i da će se oženiti seljankom. Međutim, sutradan slučajno viđa Kiti u njenoj kočiji i shvata da slobodno može odbaciti misli o navedenom braku, jer je on još uvek voli. Uskoro mu u posetu stiže drugi brat, Nikolaj. On je vrlo bolestan, razdražljiv i Ljevin oseća sopstvenu krivicu što mu je Nikolaj naporan. Već drugog dana njih dvojica su se posvađali i, iako su znali da je Nikolaj zbog bolesti poslednji put ovde, on odlazi kući. U međuvremenu, u Sankt Peterburgu, Aleksije Karenjin je napisao pismo Ani, u kome traži da se ona vrati kući, ali pre nego što joj je pismo stiglo, ona mu piše da sa sinom odlazi u Moskvu. Dobivši njegovo pismo, Ana se našla uvređena i bila je ubeđena da je njen muž želi kod kuće dokrajčiti i uništiti. Potom se nalazi sa Vronskim i govori mu da njen muž zna za njih dvoje. Kada je Ana najzad otišla kući, njen muž je nije dočekao, već ga je ona našla u kabinetu. Karenjin odbija razvod, insistirajući na tome da će se njihov odnos nastaviti. Zahteva od nje da se prestane viđati sa Vronskim i preti joj oduzimanjem Serjože. Četvrti deo Ana i Aleksije Karenjin nastavljaju da žive zajedno, a sa Vronskim se viđa samo van kuće. Kada ih je jednom muž zatekao u kući, smatra da su preterali i konsultuje se sa advokatom oko dobijanja razvoda. U to vreme, razvod u Rusiji se mogao zahtevati jedino od strane nedužnog supružnika, ali je potrebno ili da optuženi priznaje preljubu − što bi upropastilo Aninu poziciju u društvu ili barem nju prilikom nove udaje − ili da krivac bude uhvaćen u preljubi. Karenjin uzima od Ane neka ljubavna pisma od Vronskog, koja advokat smatra kao nedovoljan dokaz afere. Stiva i Doli su isključivo protiv razvoda Karenjinih. Ana ima težak porođaj. Porođajna groznica, od koje umire 99% žena, traje joj tri dana. Za to vreme, zahteva da se, pored njenog kreveta, Karenjin i Vronski pomire i, pruživši mu ruku, tu Karenjin sve oprašta Vronskom. Međutim, Vronski se oseća neprijatno zbog Karenjinove velikodušnosti, oseća se bezvrednim i poniženim, pokušava samoubistvo, pucajući sebi u grudi, ali pogađa rame i ostaje živ. Tada dolazi do preokreta. Ana se oporavlja i smatra da ne može da podnese život sa Karenjinom, uprkos njegovom oproštaju i njegovoj vezanosti za novorođenče Anu, o kojoj se jedini zaista brinuo i kome je jedino bilo stalo do nje. Kada je saznala da Vronski odlazi u Taškent, po vojnoj obavezi, ona postaje očajna. Tada Ana i Vronski zajedno beže u Evropu, uzevši malu Anu sa sobom, ostavljajući Serjožu i Karenjinovu ponudu razvoda. U međuvremenu, Stiva deluje kao provodadžija sa Ljevinom. On organizuje sastanak između njega i Kiti, što dovodi do njihovog pomirenja i veridbe. Peti deo Ljevin i Kiti su se venčali i započeli novi život na svom imanju. Iako su bili srećni i voleli se, prvih par meseci im je bilo teško da se priviknu jedno na drugo. Ljevin se oseća nezadovoljno zbog vremena koje Kiti želi da provede sa njim i shvata da par meseci ništa konkretno nije uradio. Kada se brak počinje poboljšavati, Ljevin saznaje da njegov brat Nikolaj umire od iscrpljenosti bolešću. Kiti se ponudi da odu zajedno do Nikolaja i tamo se pokazuje od velike pomoći bolesniku. Videvši da je njegova supruga preuzela kontrolu nad situacijom neuporedivo bolje i sposobnije od njega, Ljevinova ljubav prema Kiti raste. Kiti na kraju saznaje da je trudna. U Evropi, Vronski i Ana se bore da pronađu prijatelje koji će ih prihvatiti. Dok se Ana oseća srećno što konačno može da bude nasamo sa Vronskim, on se oseća ugušeno pored nje. Oni ne mogu da se druže sa Rusima iz visoke klase i teško im je da nađu način da se zabave. Vronski, koji je verovao da je Ana ključ za njegovu sreću, shvata da mu je sve dosadno i nezadovoljan je sobom. On počinje da slika. Međutim, Vronski ne vidi da sva ta njegova umetnost nema talenta ni strasti, a da je njegov razgovor o umetnosti izuzetno pretenciozan. Postaje sve nemirniji, biva im sve dosadnije i Ana i Vronski odlučuju da se vrate u Rusiju. U Sankt Peterburgu Ana i Vronski borave u jednom od najboljih hotela, ali su uzeli odvojene apartmane, navodno zbog bebe Ane. Postaje jasno da njima tu nije mesto i da nisu prihvaćeni u ruskom društvu. Svi ih izbegavaju, čak i Anina stara prijateljica Betsi. Ana ima česte promene raspoloženja, napade ljubomore i izlive besa. Ana počinje da se plaši da je Vronski više ne voli. U međuvremenu, Karenjin nalazi utehu kod grofice Lidije Ivanovne, entuzijastkinje verskih i mističnih ideja, osavremenjenih u višim klasama. Ona ga savetuje da drži Serjožu podalje od Ane i Serjoži govori da mu je majka mrtva. Međutim, Serjoža, koji je bio vrlo vezan za majku, odbija da veruje da je to istina. Ana, maskirana, nepozvana odlazi u posetu Serjoži na njegov deveti rođendan, ali ju je zatekao Karenjin. Ana, očajnički pokušavajući da povrati bar neke od svojih nekadašnjih pozicija u društvu, prisustvuje predstavi u pozorištu, na kojoj su prisutni svi iz visokog društva Sankt Peterburga. Vronski je moli da ne ide, ali on nije u stanju da, prvenstveno sebi, objasni zašto ona ne bi trebalo da prisustvuje toj predstavi. U pozorištu, Ana je otvoreno odbijena od svojih bivših prijatelja, od kojih joj jedan namerno pravi scenu, vređa je i ona napušta pozorište. Ana je beznadežna. Ne može da nađe mesto za sebe u Sankt Peterburgu. Iako se često svađaju i prepiru, Ana i Vronski se dogovaraju da odu na njegovo seosko imanje. Šesti deo Doli sa majkom i decom provede leto sa Ljevinom i Kiti. Ljevinov život je jednostavan i neiskvaren, iako je Ljevinu pomalo nelagodno zbog prisustva tolikog broja Ščerbackih. On postaje izuzetno ljubomoran kada jedan od posetilaca, Kitin brat od strica, Veslovski, otvoreno koketira sa trudnom Kiti. Ljevin pokušava da prevaziđe svoja osećanja, ali na kraju podlegne njima i stvara neprijatnu scenu, bukvalno isteravši Veslovskog iz svoje kuće. Veslovski odmah ide da ostane sa Anom i Vronskim na obližnjem njihovom imanju. Kada Doli ode u posetu Ani, ona je pogođena razlikom između Ljevinovog aristokratskog, ali jednostavnog kućnog života i neskrivenog luksuznog i raskošnog imanja Vronskog, na selu. Ona takođe nije u stanju da održi korak sa modernim Aninim haljinama i ekstravagantnim trošenjem Vronskog na bolnicu koju gradi. Pored toga, Ana i Vronski nisu u najboljim odnosima i Doli to primećuje. Takođe vidi da se Ana jako promenila, da je postala anksiozna i da otvoreno flertuje sa Veslovskim. Doli je neugodno zbog toga, a Vronski traži od nje da ubedi Anu u razvod od Karenjina, tako da može da se uda za njega i živi normalno. Ana je postala izuzetno ljubomorna na Vronskog i ne može da podnese kada on odlazi čak i na vrlo kratke izlete. Kada Vronski odlazi na nekoliko dana za vreme pokrajinskih izbora, Ana postaje ubeđena da mora da se uda za njega, kako bi ga sprečila da je napusti. Nakon što Ana napiše pismo svom suprugu Karenjinu, ona i Vronski napuštaju selo i idu za Moskvu. Sedmi deo Dok je u poseti Moskvu, Ljevin se brzo navikava na gradski brzi, skup i frivolan život u visokom društvu. On prati Stivu u džentlmenski klub, gde se njih dvojica susreću sa Vronskim. Ljevin i Stiva posećuju Anu, koja svoje prazne dane provodi brinući se o devojčici bez roditelja iz Engleske. Ljevin se u početku oseća nelagodno zbog posete, ali Ana ga lako očara. Kada priznaje Kiti da je posetio Anu, ona ga optužuje da se zaljubio u nju. Njih dvoje se kasnije mire, shvatajući da je život u moskovskom društvu imao negativan, koruptivni efekat na Ljevina. Ana ne može da razume zašto može da privuče čoveka poput Ljevina, koji ima mladu i lepu ženu, ali više ne može da privuče Vronskog. Njen odnos sa Vronskim je pod sve većim naprezanjem, jer on može slobodno da se kreće u ruskom društvu dok ona ostaje isključena. Njena sve veća ogorčenost, dosada i ljubomora uzrokuju da se njih dvoje posvađaju. Ana koristi morfijum da joj pomogne da zaspi, što je navika koju je stekla dok je živela sa Vronskim na njegovom imanju. Postala je zavisna od toga. U međuvremenu, nakon dugog i teškog porođaja, Kiti rađa sina Dmitrija („Mitja”). Levin je istovremeno užasnut i duboko dirnut prizorom malene, bespomoćne bebe. Stiva posećuje Karenjina i traži od njega da odobri Ani razvod kao nevinoj stranci (što bi od njega zahtevalo da prizna nepostojeću aferu), ali Karenjinovim odlukama sada upravlja francuski „vidovinjak” kojeg je preporučila Lidija Ivanovna. Vidovnjak je imao viziju u snu tokom Stivine posete i daje Karenjinu zagonetnu poruku koju on tumači na način da mora da odbije zahtev za razvod. Ana postaje sve ljubomornija i iracionalnija prema Vronskom, za kojeg sumnja da ima ljubavne veze sa drugim ženama. Takođe je uverena da će on popustiti u majčinim planovima da ga oženi bogatom ženom iz visokog društva. Gorko se posvađaju i Ana veruje da je njihova veza gotova. Počinje da razmišlja o samoubistvu kao o bekstvu od svojih muka. U svojoj mentalnoj i emocionalnoj zbunjenosti, ona šalje telegram Vronskom tražeći od njega da dođe kući kod nje, a zatim posećuje Doli i Kiti. Anina zbunjenost i bes obuzimaju je i, u svesnoj simetriji sa smrću železničara pri prvom susretu sa Vronskim, ona se sa fatalnom namerom baca između točkova vagona teretnog voza koji prolazi kraj železničkog perona. Osmi deo Poslednju knjigu Sergeja Ivanoviča (Ljevinovog brata) čitaoci i kritičari ignorišu i on učestvuje u ruskoj posvećenosti panslavizmu. Stiva dobija radno mesto koje je toliko želeo, a Karenjin preuzima starateljstvo nad Vronskijevom i Aninom bebom, Ani. Grupa ruskih dobrovoljaca, uključujući suicidnog Vronskog, odlazi iz Rusije da se bori u pravoslavnoj srpskoj pobuni koja je izbila protiv Turaka, šire identifikovanoj kao Rusko-turski rat (1877—1878). Na Ljevinovom imanju dešava se grmljavina dok su njegova žena i novorođeni sin napolju i, u strahu za njihovu bezbednost, Ljevin shvata da zaista voli svog sina koliko voli Kiti. Kitina porodica je zabrinuta da čovek tako nesebičan kao što je njen muž ne smatra sebe hrišćaninom. Nakon što je opširno razgovarao sa jednim seljakom, Ljevin se istinski predomislio, zaključivši da veruje u hrišćanska načela koje je naučio u detinjstvu i da više ne dovodi u pitanje svoju veru. On shvata da čovek mora sam da odluči šta je prihvatljivo u pogledu sopstvene vere i uverenja. Odlučio je da ne kaže Kiti o promeni kroz koju je prošao. Ljevin je u početku nezadovoljan što njegov povratak veri ne donosi sa sobom potpunu transformaciju u pravednost. Međutim, na kraju priče Ljevin dolazi do zaključka da je, uprkos novoprihvaćenim uverenjima, ipak samo čovek i da će i dalje praviti greške. Njegov život sada može biti smisleno i istinito usmeren ka pravednosti. Stil i glavne teme Tolstojev stil u Ani Karenjini mnogi kritičari smatraju prelaznim, čineći most između realističkog i modernističkog romana.[1] Prema Rut Benson u svojoj knjizi o Tolstojevim heroinama, Tolstojevi dnevnici pokazuju koliko je bio nezadovoljan svojim stilom i pristupom pisanju u ranim nacrtima Ane Karenjine, citirajući ga kako je izjavio: „Gnušam se onoga što sam napisao. Galije Ane Karenjine za aprilski broj Ruskog vestnika sada leže na mom stolu, a ja stvarno nemam srca da ih ispravljam. Sve je u njima tako trulo, i celu stvar treba prepisati − sve što je i štampano − otpisati, istopiti, baciti, odreći ga se (1876, JI 62: 265)”.[2] Naširoko se smatra da Ana Karenjina istražuje teme licemerja, ljubomore, vere, vernosti, porodice, braka, društva, napretka, telesne želje i strasti i agrarne veze sa zemljom u suprotnosti sa načinom života u gradu.[3] Prema teoretičaru književnosti Korneliju Kvasu, u romanu Ana Karenjina „nezvanične institucije sistema, predstavljene kroz društvene salone, funkcionišu kao deo aparata moći koji uspešno smiruje poremećaj nastao Aninom iracionalnom emocionalnom akcijom, koja je simbol otpora sistemu društvene kontrole ponašanja”.[4] Prevodilac Rouzmari Edmonds napisala je da Tolstoj ne moralizuje eksplicitno u knjizi, već umesto toga dozvoljava da njegove teme prirodno izbiju iz „ogromne panorame ruskog života”. Ona takođe kaže da je jedna od ključnih poruka romana da „niko ne sme da gradi svoju sreću na tuđem bolu”.[5] Ljevin se često smatra poluautobiografskim prikazom Tolstojevih uverenja, borbi i životnih događaja.[traži se izvor] Tolstojevo ime je „Lav”, a rusko prezime „Ljevin” znači „Lavov”. Prema fusnotama u prevodu Pevear/Volohonski, gledišta koja Ljevin podržava kroz roman u svojim argumentima poklapaju se sa Tolstojevim otvorenim stavovima o istim pitanjima. Štaviše, prema V. Garetu Džounsu, Ljevin je zaprosio Kiti na isti način kao Tolstoj Sofiju Bers. Pored toga, Ljevinov zahtev da njegova verenica pročita njegov dnevnik kao način da otkrije njegove greške i prethodne seksualne odnose paralelan je sa Tolstojevim zahtevima njegovoj verenici Sofiji.[6] Istorijski kontekst Događaji u romanu odvijaju se u pozadini brzih transformacija kao rezultat liberalnih reformi koje je pokrenuo ruski car Aleksandar II, među kojima je glavna reforma emancipacije iz 1861. godine, praćena reformom pravosuđa, uključujući sistem porote; vojne reforme, uvođenje izabranih lokalnih samouprava (zemstva), brz razvoj železnice, banaka, industrije, telegrafa, uspon nove poslovne elite i pad stare zemljoposedničke aristokratije, slobodnija štampa, buđenje javnog mnjenja, panslavistički pokret, pitanje žena, volja da se pomogne Srbiji u njenom vojnom sukobu sa Osmanskim carstvom 1876. itd. Likovi u romanu žestoko raspravljaju o ovim dešavanjima.[7] Prigradska železnička stanica Obiralovka, gde je jedan od likova izvršio samoubistvo, sada je poznata kao grad Željeznodorožni u Moskovskoj oblasti . Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910)[1] bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba.[2] Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.[3] Bio je esejista, poznati borac za prava radnika, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar.[2] Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[4] i Gandi.[5] Prema glasanju 125 poznatih svjetskih autora Tolstojeve knjige uvrštene su u najveće knjige svih vremena.[6] Biografija Tolstoj u svojoj dvadesetoj godini, 1848. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7,5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[7][8] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[9] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci.[2] Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[10] Tolstoj je napustio univerzitet usred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji.[11] U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledili istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[12] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[13] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indiciraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvojica su diskutovali o obrazovanju, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bih pokazao da je u mom ličnom iskustvu on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[14] Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna preteča A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[15] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[16] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[17] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak je od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[16] Uprkos tome, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[16][18] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj[19] i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njegovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seoskom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[20] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[20] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnosti: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[21] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[22] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofskog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov u Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugih fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako se ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[23] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep u prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[24] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[25] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[26] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je predani zagovarač postao pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena.[27] I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak (1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[28] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[28] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[29] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[28] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[28] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju im je Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[30] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[28] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada sa decom.[28] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom.[31] Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“.[32] Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Rjepin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zarobljenik (rus. Кавказский пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940.