Knjiga je potpuno nova, bez tragova korišćenja.

Naslov originala: Дмитрий Глуховский: Метро 2034. Dmitrij Gluhovski : Metro 2034. Дмитриј Глуховски: Метро 2034. Izdavač: Dereta. Biblioteka: Trend. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2015. Povez: tvrdi, karton, šiveno + zaštitni omot. Pismo: latinica. Broj strana: 258. Format: 24 x 15 cm. Prevod: Snežana Kondić. Knjiga je nova. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Izdavač o knjizi: `RAZBOJI ISTORIJE SU STALI. U SVETU BEZ BUDUĆNOSTI MALO JE KOME BILO DO NJIH ...TKANINA SE OSULA I OD NJE JE OSTALA ČITAVA SAMO JEDNA NIT... Dve hiljade trideset i četvrta. Prošla je još jedna godina u kojoj poslednji pripadnici ljudske rase pokušavaju da prežive u svetu uništenom nuklearnim ratom. Veći gradovi zbrisani su sa lica zemlje, o malima se ništa i ne zna. Preostali ljudi krckaju svoje poslednje dane u bunkerima i skloništima, od kojih je najveće - Moskovski metropoliten. Svi koji su se našli u njemu dok su po prestonici padale bojeve glave raketa, bili su spaseni. Površina planete zagađena je radijacijom i nastanjena čudovištima. Život je od sada moguć jedino pod zemljom. Čovek više nije gospodar na planeti. Bića koja je iznedrila radijacija neuporedivo su prilagođenija izmenjenom svetu. Epoha čoveka je završena. To je svet za koji ne postoji sutra. U njemu nema prostora za maštanja, planove, nadu. Osećanja ustupaju mesto instinktima, od kojih je najvažniji - preživti. Preživeti po svaku cenu. Stanice su pretvorene u gradove - države, a u tunelima vladaju tama i strah. Stanovnici Sevastopoljske - male podzemne Sparte, uz nadljudske napore preživljavaju na svojoj stanici i brane je. Ali dešava se da Sevastopoljska bude odsečena od velikog metroa, i svim njenim stanovnicima preti strašna smrt. Da bi ljudi bili spaseni, potreban je pravi heroj. Predistoriju događaja opisanih u ovoj knjizi pročitajte u romanu Metro 2033. I ZAISTA ŠTA ČOVEKA ČINI ČOVEKOM ...` Izdavač o autoru: `Dmitrij Gluhovski rođen je 1979. godine. Živeo je i školovao se u Izraelu, Nemačkoj i Francuskoj. S prvim romanom, Metro 2033, postaje jedan od najčitanijih pisaca u Rusiji. Iako se prvo pojavljuje kao besplatan internet-roman, u štampanom izdanju postaje planetarni fenomen. Ubrzo se pojavljuje i jedna od najpoznatijih igrica pod istim naslovom, a velika armija obožavalaca ove postapokaliptične priče sa nestrpljenjem očekuje holivudski film. Posle Metroa 2033, sledi roman Sumrak i nastavci Metro 2034, Metro 2035 i Budućnost. Gluhovski pokreće i sopstvenu ediciju, pozivajući autore širom sveta da ponude svoju viziju života posle nuklearne katastrofe. Do sada se pojavilo više romana koji uspešno nastavljaju ideju o ljudima koji se bore da prežive u podzemnom svetu. Gluhovski živi i radi u Moskvi.`

Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželećete da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com Čitaj dalje

Amabile Đusti - IMAM TRIDESET GODINA Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala?! Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com ocuvana senj2+

Himalaji nebesko predvorje - Pavle Jevremović ocuvana `Himalaji - nebesko predvorje` otkriva mnoge čari i ćudi najveće planine sveta i opisuje dramu koja je uznemirila svet Sto božanskih epoha nije dovoljno da bi se opisala sva čuda Himalaja - kaže stara sanskritska poslovica. Ovom poslovicom i Pavle Jevremović počinje svoju knjigu putopisne proze `Himalaji - nebesko predvorje`. Onda i lično doprinosi otkrivanju i zanimljivom opisivanju mnogih čuda na `krovu sveta`. Pavle Jevremović po obrazovanju je doktor pravnih nauka, a po životnom opredeljenju diplomata, službovao je u Indiji i SAD, bio je spoljnopolitički savetnik Predsedništva SFRJ u poslednjim danima bivše države, bio je i savetnik predsednika SRJ dr Vojislava Koštunice. Svojom novom knjigom predstavlja se i kao izvrstan prozni pisac. Ne mogu se lako žanrovski odrediti Jevremovićeva `Nebeska predvorja`: to je i hronika, i putopis, i propovedna proza, i triler (drama stradanja 12 ljudi, o čemu se mnogo pisalo i govorilo u svetu), pa i monografija o Himalajima (luksuzno je štampana, na kunstdruk papiru, s oko stotinu ekskluzivnih fotografija u koloru)... Ali, pre svega je zanimljivo i autentično napisana, sa dosta lirskih opisa, i izuzetno je čitljiva. Dok je čita, čitalac `oseća autentični ambijent` najveće planine sveta, može da `doživi` velike hladnoće, iznenadne orkanske vetrove, zaslepljujuće snežne oluje... Ovome je dosta doprineo s luksuznom, ali dobro osmišljenom opremom knjige i izdavač, BMG - Beogradsko mašinsko-grafičko preduzeće. Crnogorci zastali pred ciljem Autor knjige predočava zanimljive priče iz istorije ovog `trećeg pola` koji tektonske sile i dalje uzdižu, prema proračunima geofizičara, oko jedan santimetar godišnje; piše o sagi osvajanja Himalaja koja odavno traje i koja će ko zna koliko dugo još trajati; obnavlja uspomene na mnoge istraživače ovih nebeskih visova, još od Aleksandra Makedonskog; objašnjava šta je to u ljudima što ih tera da se penju iznad oblaka i zašto je `osvajanje Everesta postala stvar nacionalnog prestiža`; iznosi lična iskustva dok je upoznavao Himalaje, slikovito i sasvim uverljivo opisuje svoja probijanja kroz ove planinske krajolike; predočava borbu za život među stenama i ledom pod raznim nepredvidivim nedaćama; kako izgleda borba za postavljanje šatora u stenama gde nama nijednog kvadratnog metra ravnog terena, kako vetar izvlači rukavice iz džepa i odnosi ih u nepovrat, kako različiti ljudi različito reaguju na nedostatak kiseonika i kako na ovim visinama pod naletima vetrova čiji huk podseća na tutnjavu `stotine ekspresnih vozova` možete svaki čas odleteti... Takve opise može da pruži samo neko ko je veliki ljubitelj prirode, strastan planinar i ko je osetio čari i nikad do kraja dokučive ćudi Himalaja. Takav je Pavle Jevremović. Tri puta do sada je zalazio u Himalaje. Doduše, nije se ispeo na Everest, ali jeste uspeo da uđe u dušu onih koji su učinili takav podvig, što je dovoljno za jednu ovakvu knjigu. Poslednji put išao je u proleće 1996. sa ekspedicijom planinarskog društva `Javorak` iz Nikšića. Bio je to odvažan poduhvat u koji je uloženo dosta volje, truda i novca. Ali, sticajem okolnosti, crnogorski himalajci zamalo nisu uspeli da se domognu najvećeg vrha od 8 848 metara, Mont Everesta. Ispeli su se na 8 800 metara. Nastaviti onih četrdesetak metara na samom vrhu bilo je izuzetno opasno jer je upravo tada počelo da se pogoršava vreme. Da su krenuli ranije u ovaj završni čin (da u pripremama nisu kasnili) najverovatnije bi postigli podvig koji su, kao i mnogi drugi, toliko želeli. Ipak, osim te postignute visine, veliki uspeh postigli su time što su se svi živi vratili. Pavle Jevremović ne govori otvoreno zašto je tako malo nedostajalo do potpunog uspeha, već samo opisuje događaje, iznosi činjenice, a čitaocima ostavlja da sami zaključe.

Rasprodato retko izdanje knjiga je u odličnom stanju, potpuno nova. Format: 13x20 cm Broj strana: 454 Pismo: Latinica Povez: Mek Prevodilac: Tatjana Bižić Sa četrnaest godina Lakšmi napušta rodni Cejlon i putuje u daleku Malaju da bi se udala za znatno starijeg čoveka. Namamljena obećanim bogatstvom i lagodnim životom, otkriva da je stvarnost podeljena s Ajom unekoliko drugačija. Pre nego što napuni devetnaest leta, Lakšmi svake godine donosi na svet po jedno dete i, uprkos svojoj mladosti, postaje stroga materinska ličnost.Vatrene ambicije razgorene izneverenim nadama provlače se kroz odnos sa svakim od šestoro njene međusobno veoma različite dece, dok porodične veze postaju sve napetije zbog ličnih i društvenih zategnutosti. Snagom volje Lakšmi preživljava košmar japanske okupacije – ali ne prolazi bez ozleda. Duboke ožiljke kojima je porodica obeležena, njeni članovi prenose i na sledeće pokolenje. Sve do Lakšmine praunuke Niše, koja iznova slaže deliće mozaika svoje porodične istorije, zaveštanje koje je ostavila Mati pirinča neće uroditi plodovima. Mati pirinča je retkost među pripovedačkim delima. Preneće čitaoca u jedno drugo vreme, na jedno drugo mesto, u nemilosrdni svet egzotične lepote, gde sitna životna zadovoljstva moraju da nadoknade njegove nezamislive užase. Stilom poetična, a domašajem opsežna, ova priča ispričana je sa živopisnošću koja ume da vas progoni, i koja omogućuje da kroz odškrinuta vrata provirite u drugačiji svet,čudan, a ipak prisan po temama i preispitivanjima. Na kolenima svog ujaka, trgovca mangom, prvi put sam čula za čudesne skupljače ptičjih gnezda u dalekoj zemlji zvanoj Malaja. Bez baklji, smelo se penju uz uznjihane bambusove motke na visinu od stotinu metara da bi dosegli svodove planinskih pećina. Pod motrenjem duhova ljudi koji su se sunovratili u svoju smrt, posežu oni sa svojih opasnih uporišta da ukradu poslasticu za bogate sladokusce – gnezdo od ptičje pljuvačke. U užasnoj tmini čak ni same reči strah, pad ili krv ne smeju se nikad izustiti, jer njihov odjek mami zle duhe. Jedini prijatelji skupljača gnezda su bambusove motke koje nose njihovu težinu. Pre nego što načine prve kretnje, muškarci kucnu bambus blago, i uzdahne li s tugom, odustaju smesta. Ujak mi je rekao da mi je srce bambus i postupam li s njim nežno i slušam li njegovu pesmu, najviše, najveće gnezdo biće moje. Lakšmi

Knjiga je odlično očuvana, kao nova, verovatno nečitana, nema posvete. Retko. Okorela zemlja čuda i Kraj sveta je zadivljujući spoj sajber-panka, kafkijanske fantazije, detektivskih romana i mitske građe. Ovaj neumorno dovitljivi roman, koji tako lako navodi aktivnu pažnju čitalaca celim svojim fantazmagoričnim tokom, napisao je zasluženo najpopularniji japanski književnik i za njega dobio uglednu nagradu Tanizaki. U romanu se, po poglavljima, naizmenično smenjuju dve precizno konstruisane paralelne priče sa elementima sf-a. Uz majstorski oslikane likove Kalkulusa, Čitača Snova i Senke, sredstvima koja kao da su primerenija drugim medijima, filmu i stripu, Murakami gradi likove luckastvog i genijalnog profesora, njegove bucmaste privlačne sedamnaestogodišnje unuke opsednute pink odećom i sklone razgovorima o seksu, podzemnih čudovišta, bibliotekarke, a među njima smešta i Boba Dilana, Lorin Bekol, kao i čitavu plejadu književnika, muzičara i filmskih stvaralaca kojima autor u ovom roman pravi svojevrstan omaž. Murakami na vrlo osoben način zapravo istražuje prirodu ličnosti i ispituje da li smo potpuno definisani svojim iskustvima i sećanjima od kojih se sastoji naša svest. Ako bismo uklonili sve sećanje, kakva bismo osoba bili? Kako bi ličnost mogla da poseduje bilo kakve osobenosti sopstvenog individualiteta bez prizivanja događaja koji su usmerili i odredili njen razvoj? Ova neodoljiva igra u predvorju uma prava je poslastica za one koji tumače moć unutarnjih svetova. „Tajanstven, nadnaravan i zabavan... fantastični svet ovog dela dostojan je jednog Kafke.` Philadelphia Enquirer „Prepun akcije, neizvesnosti, čudnih likova, neočekivanih okolnosti... provokativno delo.` Los Angeles Times Review of Books „Mešavina američke zabave i japanske strave.` Esquire „Otkačeno, urnebesno, bizarno... sjajna, izuzetna knjiga.` Times (London) Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka`, nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor` – najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim` za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen`. Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98). Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

U dobrom stanju! Autor:: Žoze Saramago Žanrovi:: Nagrađene knjige, Istorijski Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 3. oktobar 2012 ISBN: 978-86-521-1032-2 Broj strana: 217 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Dobitnik Nobelove nagrade! Zadivljujuća priča o slonu, njegovom čuvaru i njihovom putovanju po srednjovekovnoj Evropi zasnovana na istinitom događaju. Po značaju i književnoj poruci Putovanje jednog slona nesumnjivo se može nazvati testamentarnim Saramagovim delom. Godine 1551. portugalski kralj Žoao III poslao je nadvojvodi Maksimilijanu neobičan svadbeni dar: jednog indijskog slona u pratnji njegovog čuvara, koji su dotad čamili zanemareni na dvorskom imanju u Lisabonu. U Saramagovoj književnoj interpretaciji ovog istorijskog događaja, karavan koji predvode sam nadvojvoda i njegova žena, sa štitonošama i volujskim zapregama koje tegle hranu za slona, kreće polako na put – kroz Portugaliju i Španiju, morem do Italije, pa preko Alpa sve do carske Vijene, u kojoj nadvojvoda stoluje u kući Habzburga. Trijumf virtuoznog Saramagovog stila, mašte i humora, Putovanje jednog slona očaravajuća je i mudra priča o trajnosti prijateljstva i prolaznosti slave. Književnost i jezik u čistom obliku, istančan dar, delo dostojno virtuoznosti jednog Servantesa po velikoj metafori života, dočarali su nam ovo putovanje kao veličanstveni pohod pod otvorenim Fernando Gomez Agilera, Jornal de letras, artes e ideas Saramagov jedinstven književni postupak, sa neobičnom interpunkcijom i nekonvencionalnim smenjivanjem pripovedačkih glasova, odmah vas osvaja svojim neodoljivim ritmom čim se pisac upusti u opisivanje svih iskušenja ove avanture, uz naizmenično ironične i saosećajne tonove prema akterima putovanja.“ S. Marfi, Metro Još jedno vrhunsko delo književnog genija.“ Boston Globe` Žoze Saramago (port. José Saramago [ʒuˈzɛ sɐɾɐˈmaɣu]; Azinjaga, Portugalija, 16. novembar 1922. — Tijaz, Kanarska ostrva, Španija, 18. jun 2010), bio je portugalski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1998. godinu. Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih svetskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Završio je mašinbravarski zanat u Srednjoj tehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao auto-mehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika Diário de Notícias smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Oženio se Ildom Reiš 1944, s kojom je dobio kćer Violante 1947. Od 1988. do smrti živeo je sa drugom ženom, Pilar del Rio, španskom novinarkom koja je bila i zvanični prevodilac njegovih dela na španski jezik. Pristupio je od Portugalije komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ Posle napada na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti 1991. godine, koje su sprečile piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća. Dobio je Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, 1995. godine, i Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine.[1] Njegova supruga Pilar del Rio, predsednica Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, posetila je Sajam knjiga u Beogradu 2013. godine.[2] Književni rad Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Godine 1953. ponudio je jednom lisabonskom izdavaču svoj novi roman Staklena kupola (port. Claraboia), ali izdavač nije odgovorio narednih 40 godina. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Šarl Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički angažovani tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1973 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981), Male uspomene (memoari, 2006) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Stoleće u Alentežu (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2000), Udvojeni čovek (2003), Zapis o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991). Posthumno su objavljeni njegov rani roman Staklena kupola i početak poslednjeg romana Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, koji nije stigao da završi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lirski nocni dnevnik Korice: Zeljko Marjanovic Giacomo Scotti (Saviano, Napulj, 1. prosinca 1928.), talijanski i hrvatski književnik, novinar, javni djelatnik. Godine 1947. doselio se u Hrvatsku, gdje je prvo živio u Puli, a zatim se seli u Rijeku. Profesionalno se novinarstvom bavi od 1948., istovremeno se posvećujući književnosti. Tijekom jugoslavenskog komunizma djelima na talijanskom jeziku `Kragujevac, strijeljani grad` `Tito, čovjek koji je rekao ne Staljinu`, `Tito od seljaka do vođe Trećeg svijeta` i `Ustaše između `fascija` i svastike`. 1967. godine istupio je iz tadašnjeg Društva književnika Hrvatske, jer se nje slagao sa Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, i postao članom Udruženja književnika Srbije. Prema Hrvatima više puta pokazao se zlobno prekritičan, a Srbe je doživljavao kao neku vrstu više jugoslavenske rase.[1] Zbog toga su mu dali uređivati časopis Stražilovo kojem je dugo godina bio urednik. Kao građanin svojih dvaju zavičaja, od 1986. godine Giacomo Scotti živi i stvara između Italije i Hrvatske. Kao pripovjedač, pjesnik i esejist napisao je i objavio na talijanskom i hrvatskom jeziku preko 100 djela (romana, zbirki novela i kratkih proza, pjesničkih knjiga, priča za djecu te eseja iz oblasti etnografije i povijesti). Većina djela mu je prevedena na 12 europskih jezika. Za svoju je bogatu književnu djelatnost dobio brojna domaća i inozemna priznanja. Od sredine 20. stoljeća prevoditeljskim je prilozima, esejima i antologijama dao izniman doprinos afirmaciji južnoslavenskih književnosti, i osobito makedonske, u Italiji. Pored ostalog, objavio je sljedeće antologije: La poesia macedone (Siena, 1965.), Narratori macedoni (Siena, 1967.), Canti popolari macedoni dal Medio Evo ad oggi (Milano, 1971.). U reprezentativnim antologijskim izborima talijanskom je čitateljstvu pojedinačno predstavio pjesnike i pripovjedače Blaža Koneskog (La ricamatrice, 1967.), Božina Pavlovskog (L’ombra di Radovan, 1968.), Mateju Matevskog (Nebbie e tramonti, 1969.), Borisa Višinskog (L’arcobaleno, 1971.; La valanga, 1975.); Antu Popovskog (Terra di Macedonia, 1972.), Slavka Janevskog (Il soldato due metri sotto terra, 1975.) i Koču Racina (Albe candide, 1975.). Osim toga, prijevodima i prilozima u književnim časopisima, talijanskoj je kulturnoj javnosti predstavio preko dvadeset makedonskih prozaika i pripovjedača, od Konstantina Miladinova do Riste Jačeva i Sande Stojčevskog. Za veliki doprinos afirmaciji makedonske književnosti i makedonske kulture u Italiji i Hrvatskoj, Makedonski kulturni forum iz Pule dodijelio mu je 2010. godine međunarodno društveno priznanje “Povelju suživota”. Svojim prevodilačkim i esejističkim radom Giacomo Scotti dao je neizmjeran doprinos i afirmaciji ostalih južnoslavenskih književnosti u Italiji. Tijekom pedesetak godina svoga intenzivnog prevodilačkog rada kod renomiranih je talijanskih nakladnika objavio niz zapaženih antologija iz suvremene hrvatske književnosti, kao i pojedina djela i izbore najistaknutijih hrvatskih autora, ali i djela iz srpske i književnosti Bosne i Hercegovine. K tomu, u književnim je časopisima i drugim publikacijama diljem Italije objavio i više od tisuću prijevoda pjesničkih i proznih ostvarenja autora iz većine južnoslavenskih književnosti. U prijevodu i adaptaciji Giacoma Scottija na talijanskim su kazališnim scenama izvođena dramska djela “La tempesta” Pere Budaka i “Signori Glembay” Miroslava Krleže. Giacomo Scotti član je hrvatskog P.E.N.-a, Hrvatskog društva pisaca, Društva hrvatskih književnika i Talijanskog saveza pisaca. Aktivan je u mirotvornim europskim pokretima. O vojnoj operaciji `Oluja` Scotti navodi da je Operacija Oluja zločinački poduhvat i označava ju kao nebrisivu mrlju Domovinskog rata i hrvatsku sramotu koja se ničim ne da oprati.[2] U Rijeci je 2008. 2008. godine nagradu za životno djelo za `uspostavljanje kulturnih veza i prijateljstva između Italije i Hrvatske`. Više je puta ponovio tvrdnju o `60.000 masakriranih (srpskih) civila` u tzv. Krajini, uvećavši broj stvarno ubijenih srpskih civila - od 116, koliko tvrdi Human Rights Watch, do 1205 koliko daju srpski izvori. U svojoj knjizi Hrvatska, operacija Oluja : `oslobađanje` Krajine i etničko čišćenje Srba koja je objavljena 1996. godine na talijanskom jeziku i koju su objavili kao suizdavači beogradsko „Otkrovenje“ i Srpsko narodno vijeće (SNV) iz Zagreba (predgovorom od Žarka Puhovskog) [3] [4] Scotti navodi primjerice da su Hrvatske snage ubile tijekom Operacije Oluje 60.000 srpskih civila (str. 95. i 227) Wikiquote „Ad un gruppo di `volontari della pace`, a Zagabria da alcuni giorni, una esponente della diaspora serba in Croazia, Milka Kajganic, di professione vittimologo, 1 ha dichiarato: «L`affermazione delle autorità croate, secondo cui i soldati croati non avrebbero commesso alcun crimine nella Krajina, è inesatta. Durante l`Operazione Tempesta sono stati uccisi 60.000 serbi, e la Krajina è rimasta deserta e insanguinata. Prima o poi verranno a galla le responsabilità ed i colpevoli. Io ho le prove che tre giorni dopo la `Tempesta` i croati hanno commesso un genocidio dei serbi rimasti nella Krajina». Un genocidio del quale sono responsabili anche le Nazioni Unite, ha aggiunto, in quanto commesso in un`area protetta dai Caschi Blu dell`Orni.“ (―) za Hrvate kaže da su u Domovinskom ratu bili najveći zločinci (str. 12. i 227.), pa ustvrđuje da su `premašili i srpske zločine u Bosni i Hercegovini` (str. 275.), odnosno veće od etnički potpuno `očišćene` Republike Srpske i od srebreničkog genocida(!). su Hrvati su u Domovinskom ratu bili najveći zločinci (str. 12. i 227.) Franju Tuđmana naziva `novim Ceausescuom` (str. 86.) i `Sadamom Huseinom` (str.155.). Na str. 88 navodi da su Hrvatski političari `ideolozi zla` Na str. 111 navodi da je hrvatsko iseljeništvo `novi i stari ustaše` i da je Crkva u Hrvata `tradicionalno nacionalistička i povezana s najreakcionamijim režimima (od one ustaške NDH, pa sve do Tudmana` (str. 111.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zanimljiv prikaz mračnog kriminalnog podzemlja Londona, objavljen u Penguin Classics Priča o Oliveru Twistu - siročetu, kojemu su zlo i nevolje od prvog udisaja udarili - šokirala je čitatelje kad je objavljena. Nakon što je pobjegao iz radničke kuće i pompoznog g. Bumblea, Oliver se nađe namamljen u jazbinu lopova koju naseljavaju živopisni i nezaboravni likovi - Vješti Dodger, opaki provalnik Bill Sikes, njegov pas Bull`s Eye i prostitutka Nancy, a sve nad njima nadgleda lukavi majstor-lopov Fagin. Kombinirajući elemente gotičke romanse, romana Newgate i popularne melodrame, Dickens je stvorio potpuno novu vrstu fikcije, oštru u svojim optužbama protiv okrutnog društva i prožetu nezaboravnim osjećajem prijetnje i misterija. Ovo Penguin Classics izdanje Olivera Twista prvo je kritičko izdanje koje vjerno reproducira tekst na način na koji su ga najraniji čitatelji mogli susresti nakon njegove serijalizacije u Bentleyjevom zborniku, a uključuje uvod Philipa Hornea, rječnik viktorijanskog lopovskog slenga, kronologiju Dickensova života, kartu suvremenog Londona i sve originalne ilustracije Georgea Cruikshanka. Više od sedamdeset godina Penguin je vodeći izdavač klasične literature na engleskom govornom području. S više od 1700 naslova, Penguin Classics predstavlja globalnu knjižnu policu najboljih djela kroz povijest i kroz žanrove i discipline. Čitatelji vjeruju da serija pruža autoritativne tekstove obogaćene uvodima i bilješkama uglednih znanstvenika i suvremenih autora, kao i ažurirane prijevode nagrađivanih prevoditelja. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gaj Valerije Katul (lat. Gaius Valerius Catullus, rođen oko 84. st. e., umro oko 54. st. e.), nazvan i Varonensis po mestu rođenja, bio je jedan od najvećih pesnika u rimskoj književnosti. Katul se rodio u Veroni (latinski Varona) u tadašnjoj Cisalpijskoj Galiji, koja tada još nije bila u sastavu Italije, već je bila organizovana kao rimska provincija. Otac mu je, međutim, bio imućan čovek koji je održavao kontakte s uglednim ljudima u samom Rimu, pa je i Katul tako ušao u ugledno rimsko društvo. Prema političkim pitanjima mladi provincijalac se ispočetka odnosio sasvim ravnodušno, provodeći vreme među svojim mladim vršnjacima i održavajući bliske kontakte s različitim književnim krugovima u Rimu. Značajnim događajem u njegovom privatnom životu čini se njegova strastvena ljubav prema ženi koju u svojim pesmama naziva izmišljenim imenom „Lezbija“ i kojoj je posvetio 25 svojih pesama, među kojima su neke od najuspelijih i najboljih u celom korpusu. Prema nekim obaveštenjima iz antike (Apulej u svojoj Apologiji, 10), pod tim se pseudonimom krije neka Klodija, koju su moderni filolozi, sa ne sasvim apsolutnom sigurnošću, identifikovali sa Klodijom, sestrom Publija Klodija Pulhera, koji je 60. godine st. e. obavljao dužnost narodnog tribuna. Ta je Klodija poznata iz govora i pisama Cicerona, koji je karakteriše i kao „sveopštu prijateljicu“ (amicam omnium, Cic. Pro Caelio, 32) i kao „ženu ne samo uglednu, već i opšte poznatu“ (cum Clodia, muliere non solum nobili, sed etiam nota, Cic. Pro Caelio, 31). Katulov način života tražio je dosta izdataka, pa se s ciljem da popravi svoj imovinski položaj pridružio 57. st. e. pratnji pretora Gaja Memija (adresata Lukrecijevog speva), koji je kao provincijski namesnik odlazio u Bitiniju. To putovanje, tokom kojega je Katul posetio i grob svoga brata koji je umro u Troji, pribavilo je Katulu određenu građu za poeziju, ali mu željenog bogatstva nije donelo. Po povratku u Rim 56. st. e. Katul je u nekim pesmama istupio protiv Cezara i njegovih bliskih saradnika, ali to istupanje nije imalo principijelan politički karakter, pa se sve završilo njegovim izmirenjem s Cezarom (55–54. st. e.). Uskoro nakon toga Katul je umro. Aleksandrinizam u Rimu Od kraja 2. veka st. e. rimski književnici sve se više zbližavaju s gledištima i stilskim oblicima helenizma. Helenistička književnost je i ranije prodirala u Rim, ali uglavnom u onim književnim rodovima koji su najbliže povezani s klasičnom polisnom kulturom, kao što su komedija, govorništvo, dijatriba i sl. Sada se, međutim, uočava težnja za ugledanjem na aleksandrijsku poeziju, čije su glavne karakteristike bile apolitičnost, učenost usmerena na uzani krug čitalaca, brižljiva doteranost pesničke forme, poentiranost, te davanje prednosti manjim književnim oblicima. Rimska varijanta aleksandrinizma dodatno je obeležena lirskim izrazom čisto subjektivnih osećaja, koje tradicionalizam prethodnih književnih razdoblja nije dopuštao. Procvat rimskog aleksandrinizma pada u pedesete godine 1. veka st. e., kada se pristalice ovog književno-estetičkog pravca okupljaju u svojevrsni književni krug, na čijem je čelu bio pesnik i gramatičar Publije Valerije Katon (Publius Valerius Cato). Među uticajnijim članovima ovoga kruga bili su još pesnik i govornik aticista Gaj Licinije Kalvo (Gaius Licinius Calvus), Gaj Helvije Cina (Gaius Helvius Cinna) i Marko Furije Bibakul (Marcus Furius Bibaculus), dok samo delimično među njih pripada Publije Terencije Varon Atacinski (Publius Terentius Varro Atacinus). U tom je književnom krugu bilo još mnogo mladih pesnika, uglavnom rođenih upravo u Cisalpijskog Galiji. Sve njih nazvao je Ciceron „novim pesnicima“ (poete novi), a od kasne antike ustalio se za ove pesnike naziv „neoterici“ (grč. νεώτεροι). Neoterici svesno prave otklon od Enija i starijeg rimskog pesništva, uključujući njihove savremene epigone koji su se trudili da svojim književnim delima daju arhaičnu (zapravo, arhaizirajuću) sadržinu i formu, a klasicima smatraju upravo grčke pesnika aleksandrijskog razdoblja. Suprotstavljajući se njihovom programu, Ciceron ih na jednom mestu naziva i „Euforionovim pevačima“ (cantores Euphorionis), dakako ciljano izabirući mračnoga i teško razumljivoga pesnika Euforiona iz Halkide, kojega su među ostalima neki neoterici uzimali za uzor. Katulove pesme Carmina, 1554 Korpus Katulovih pesama (Catulli Veronensis Carmina) čini 116 pesama u različitom metru, koje se sve mogu podeliti na tri grupe. Prvu grupu (pesme 1–60) čine kraće pesme u falečkom jedanaestercu (versus hendecasyllabus), i drugim lirskim metrima kao što je holijamb, jampski trimetar, jampski tetrametar te, u jednom slučaju (pesma 34) glikonejska strofa. Ove pesme obrađuju različite teme, kao što su crtice iz svakodnevnog života, izrazi prijateljske ljubavi, političke invektive, ljubavne pesme, pa čak i himna Dijani. Pesma 51 predstavlja veoma uspeli prepev jedne pesme grčke pesnikinje Sapfe, čiji je original takođe sačuvan. Raspored pesama u ovoj prvoj grupi verovatno potiče od samog autora, s obzirom da odaje veliku brižljivost s kojom se pristupilo grupisanju. Drugu grupu (pesme 61–68) čine duže pesme. Pesma 61 je epitalamij (svatovska pesma) autorovom prijatelju Maniju Torkvatu i Viniji Aurunkuleji, u živim glikonejskim stihovima, sa mnogo humora i senzualnosti, svakako jedna od najlepših antičkih pesama. Pesma 62 je takođe svadbena pesma, ali drugačije vrste. Pesma 63, pisana pomalo izveštačenim jezikom u galijambu, izuzetno teškom metru, obrađuje legendu o Atisu, mladiću koji u religijskom zanosu prema boginji Kibeli kastrira samoga sebe i zatim se celoga života kaje. Pesma 64 je epilij (mali ep) o svadbi Peleja i Tetide, koja zapravo predstavlja samo okvirnu kompoziciju, u koju se umeće dugačka novelistička „digresija“ (kako je zove sam autor, ali koja zapravo zauzima više od polovine epilija): među svadbenim darovima nalazi se grimizni pokrivač na kojem je prikazana Arijadna, koju je Tezej ostavio na ostrvu Naksosu, ali ju je primio Dionis. Time se motiviše uvođenje „digresije“, u čijem je središtu negodujući monolog ostavljene i osamljene Arijadne, po stilu blizak monolozima u tragediji i bogat efektnom retorikom. Ostale pesme ove grupe su poduže pesme u elegijskim distisima, pri čemu pesma 66 predstavlja prepev Kalimahove pesme Berenikina kosa. To je etiološka elegija o kosi lepe misirske kraljice Berenike, koju je ona zavetovala bogovima, i koju su bogovi kasnije iz hrama gde se nalazila uzneli na nebo. Sve pesme treće grupe (69–116) čine kraći ili duži epigrami u elegijskim distisima ispevani na različite teme. Raspored pesama u ovoj grupi, kao i u drugoj, možda ne potiče od samog autora, već od nekog kasnijeg priređivača. I prva i treća grupa sadrže ljubavne pesme, bilo da izražavaju sreću ili razočaranje, te razne zlobne napade na različite ličnosti, ali se čini da pesme u trećoj grupi nisu tako smele kao one u prvoj, već da su bliže tonovima tradicionalnih rimskih moralnih gledišta. Uticaj aleksandrijskih pesnika snažniji je u pesmama prve i druge grupe, pisanim sočnim, ali istovremeno i često „učenim“ jezikom. Katul je umro veoma mlad, dok možda još nije bio sasvim izgrađen kao pesnik. Pa ipak, može se tvrditi da je on, uz Horacija, najbolji rimski liričar. Njegova snaga je pre svega u kratkim lirskim pesmama, u subjektivnoj lirici, pri čemu ne treba zaboraviti da je on pre svega bio sledbenik aleksandrinizma i da je svaki njegov stih brižljivo izbrušen, da je forma dovedena gotovo do savršenstva i da je svaka pesma pažljivo s namerom poentirana. Da se takva poezija, izgrađivana s pažnjom i strpljenjem, i danas na prvi pogled doživljava kao jednostavan izraz prirodnih i neizveštačenih emocija može samo služiti pesniku na čast, jer potvrđuje uspeh njegovih književno-estetičkih pogleda. Danas se Katul smatra prvenstveno pesnikom ljubavne poezije: on je bio prvi antički pesnik koji je opisao razvoj jedne duboko doživljene i proživljene ljubavi. Kao preteča rimske ljubavne elegije Katul je izvršio ogroman uticaj na Tibula, Propercija, Ovidija i druge pesnike čije su nam pesme danas izgubljene. Zbog lascivne i frivolne tematike mnogih svojih pesama Katul nikada nije ušao u antički ili srednjovekovni „školski kanon“ antičkih pisaca, ali je ipak bio neprestano čitan u do kraja antike i kroz ceo srednji vek. Ipak, nije mnogo nedostajalo da nam Katulove pesme budu zauvek izgubljene: do nas su došla samo tri rukopisa, koji se danas čuvaju u Londonu, Parizu i Vatikanu, i koji svi potiču od jednog jedinog, danas izgubljenog, rukopisa iz 14. veka. Tibul, Albije (54. pr. Hr – 19. pr. Hr), rimski liričar. Kao mladić odao se vojničkom pozivu, ali ga je kasnije napustio ii potpuno se posvetio poeziji. Pisao je ljubavne elegije i ubraja se među najvažnije rimske elegičare i lirike uopšte. Najčešće piše o čežnji za idiličnim seoskim životom i ljubavnom srećom. U razdoblju humanizma i renesanse utiče na niz hrvatskih pesnika, među kojima je i Ivan Česmički (Jannus Pannonius). Sekst Propercije (lat. Sextus Propertius, rođen oko 50. st. e., umro 16. st. e.) jedan je od glavnih pesnika rimske ljubavne elegije, autor četiri knjige Elegija (Elegiae), sa ukupno 92 pesme). O Propercijevom životu poznato nam je samo ono što je on sam smatrao za potrebno da kaže o sebi. Iz njegovih pesama zaključujemo da se rodio u umbrijskom gradu Asiziju (lat. Assisium), da je rano izgubio oca, da su njegovi rođaci u tzv. peruzinskom ratu (40―41. st. e.) ratovali protiv Oktavijana Avgusta na strani Lucija Antonija, brata trijumvira Marka Antonija, te da je stoga porodica nastradala prilikom deobe zemlje Oktavijanovim veteranima. Propercije je, ipak, bio povezan s rimskim aristokratskim porodicama, i to s onim koje su kasnije, sredinom 1. veka n. e., igrale vodeću ulogu u senatskoj opoziciji protiv carske vlasti. Početkom dvadesetih godina st. e. Propercije se već nalazio u Rimu, u krugu aristokratske i književne omladine. Družio se s Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom i drugim književnicima bliskim Mecenatovom krugu. Horacije, zvanično poklonik stare grčke lirike, kao da nije mnogo mario za ovog samoproklamovanog poslenika Filete i Kalimaha, premda su Propercijeve pesme u mnogome bliske Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horaciju. Premda mnogi Properciju savremeni i kasniji autori uzgred pominju pesnika, oni nam ništa ne otkrivaju o njemu, osim što se može zaključiti da je ovaj elegičar bio relativno poznat i cenjen sve do 4. veka n. e. Antička biografija Propercijeva nije nam sačuvana, verovatno zato što njegove elegije nisu čitane u školama. Život u kome je ljubav postepeno ustupala mesto veličanju Rima i Avgusta ― ali nikad potpuno ― otkrivaju nam, dakle, samo njegove pesme. Poslednja elegija (IV, 11) potiče iz 16. god. st. e., pa se misli da je uskoro potom i umro. Gotovo ništa se ne zna o Propercijevom životu posle okončanja njegove veze s Cintijom, devojkom koja je bila predmet obožavanja u njegovim elegijama. Moguće je da se oženio nekom devojkom koja je zauzela Cintijino mesto (možda da bi se mogao kvalifikovati za finansijske olakšice koje su oženjenima bile garantovane po leges Iuliae iz 18. god. st. e.), te da je iz tog braka imao sina, kako se može zaključiti iz toga što kasnije Plinije Mlađi pominje nekog Propercijevog potomka. Cintijina knjiga Propercijeve su elegije sačuvane u četiri knjige. Raspored pesama u njima uglavnom prati hronologiju, pa možemo kod ovoga pesnika kroz delo pratiti i njegov život i razvoj ličnosti: prva knjiga (22 elegije) sastavljena je između 33. i 28. st. e.; druga knjiga (34 elegije) između 28. i 25. st. e.; treća knjiga (25 elegija) između 24. i 22. st. e.; i četvrta knjiga (11 elegija) između 21. i 16. st. e. Prva je knjiga u potpunosti posvećena pesnikovoj ljubavi, Cintiji, i prvobitno je objavljena kao Cynthia Monobiblos (Cintijina knjiga), kako svedoči Marcijalov epigram XIV, 189, u rukopisu naslovljen Monobyblos Properti: `Cintija` – mladićka knjiga što rečit Propercije stvori – dobar je stekla glas, isti i donese dar. Cintijina knjiga sastavljena je promišljeno: pesme se raspoređuju po principu kontrasta ili obrazuju male cikluse. Uvodna elegija, koja i počinje rečju `Cintija`, ima programski karakter i već opisuje `bolesno` duševno stanje pesnika, ludog od ljubavi; ta pesma kao da daje osnovni ton celoj zbirci. Sledeće nas pesme upoznaju s pesnikovom draganom: u 2. pesmi slavljenje Cintijine prirodne lepote spaja se s pesnikovim osećanjem nesigurnosti koji opominje devojku protiv raskoši i kozmetičkih sredstava; tu saznajemo i za Cintijin pesnički i muzički talenat. Treća je pesma razrada helenističkog motiva o tome kako pesnik, kasno se vraćajući s gozbe, zatiče svoju dragu usnulu posle čežnjivog očekivanja, što njenom liku pridaje crte vernosti i skromnosti, da bi s naglom promenom tona pri kraju pesme ugledali i njenu surovu stranu. Nekoliko obraćanja prijateljima koji pokušavaju da pesnika razdvoje od Cintije upotpunjuju sliku njegovog teškog ropstva, ali nam istovremeno dokazuju da njemu nema života bez `okrutne gospodarice` (4, 5. i 6. pesma). Dve pesme (7. i 9.), upućene epskom pesniku Pontiku, koje suprotstavljaju elegiju i epiku, služe kao okvir da se pokaže moć pesničke reči u ljubavi. Centralni deo te slike su pesme 8a. i 8b: Cintija, koja se spremila da otputuje s Propercijevim supranikom, ostaje u Rimu, dirnuta Propercijevim stihovima; pesma 8b. izriče kulminaciju pesnikove sreće i njegovog zadovoljstva svojom draganom. Elegije prve zbirke najčešće su upućene nekom prijatelju ili Cintiji, ali ima i monologa: tu je žalba u šumskoj samoći (18) ili na pustoj obali (17), gde lađa odvozi Propercija od objekta njegove ljubavi; i inače je karakteristično za Propercija da stvara specifične situacije kao okvir za usamljenu liriku. U pesmi 10. Propercije objašnjava svoj `proročki` talenat, svoju stručnost za pitanja ljubavi, koju je stekao zahvaljujući vlastitim patnjama. Zatim se nagoveštava raskid s Cintijom, koja protivno pesnikovoj volji odlazi u po zlu čuvene Baje (11). Do raskida je i došlo, jer u ostalim pesmama autor opeva samo nesrećnu ljubav: u 12. pesmi on se suočava sa svojim gubitkom (`Nisam sad onaj ko bejah`), ali i shvata da se ne može promeniti (`Cintija prva je strast, Cintija biće i kraj`). I u 13. pesmi priznaje: `ostadoh sam, ljubavni nestade spoj`, a zatim kreće sa opisivanjem Galovih ljubavnih nevolja. Pesma 14. je zadivljujuća i po svojoj nadahnutosti i živosti može se porediti s pesmom 8b (završava se rečima: `Sve dok je ona sa mnom srećna, ne plaši mene silan nijedan kralj, prezirem obilja sjaj`); pesnik se podsmeva bogatstvu svog prijatelja i hvališe se da na ljubav ne mogu uticati zlato i sjaj, kojima suprotstavlja vođenje ljubavi s Cintijom; ali ta situacija nije realna: Propercije zna da je ona sada s nekim drugim. U pesmi 15. već je dovoljno hrabar da joj uputi stroge prekore. Pretpostavlja se da vrata koja izovaraju tužaljku u 16. pesmi jesu u stvari Cintijina vrata; tu Propercije na originalan način obrađuje jedan motiv tipičan za elegijsku poeziju, poznat kao paraklausithyron. U 19. pesmi spajaju se motivi ljubavi i smrti, što će pesnik u kasnijim knjigama često činiti, a 20. pesma daje mit o Heraklovom miljeniku Hilu, gde Propercije pokazuje svu svoju pesničku veštinu. Poslednje dve pesme zbirke (21. i 22) tumače se kao direktan politički napad, jer daju bolnu uspomenu na peruzinski rat, u kome je poginuo i neki Propercijev rođak, boreći se protiv Oktavijana. Knjige II–IV U svojim ostalim knjigama Elegija Propercije često izlaže svoje književne poglede – svoju poetiku. Pre no što se osmotri Propercijevo gledište o poeziji mora se pogledati žena o kojoj piše. Obrisi Cintijinog lika mogu se nazreti prilično dobro: ona je, pored ostalog, opisana kao žena koja ima sklonosti ka pesništvu i muzici, kojoj su pritom bliska i uživanja koja pružaju gozbene svečanosti. Njen se društveni položaj teško može jasno utvrditi: mada liči na heteru iz viših slojeva, možda je bila razvedena ili udovica sumnjivog morala. Prema Apuleju, Cintijino je pravo ime bilo Hostija. Ono što je, pak, jasno jeste da je ona nezavisna žena, potpuno ili delimično: moguće je da je bila udata, iako Propercije nikada ne pominje njenog muža, već samo njene druge ljubavnike. Za razliku od hetera iz Horacijevog sveta erotike, ona je u poziciji da dominira, a to i čini; ona je u stanju da gospodari zaljubljenim Propercijem jednostavno zato što može da kaže `ne`. Bez ličnosti kao što je ona Propercijev tip ljubavi, pa i života, ne bi mogao postojati. Propercijeva se životna filozofija zasniva na uverenju da se između ljubavi i života može postaviti znak jednakosti. To mu i omogućava da za tradicionalno uzvišenu epsku književnu vrstu tvrdi da je beskorisna (I, 7). S druge strane, elegija ima moć da pridobije njegovu tvrdoglavu i nevernu draganu (što se u I, 8b trudi pokazati na konkretnom primeru), a s obzirom na sve ono znanje i iskustvo koje je u njoj sadržano, elegija može pomoći i drugima (kako otvoreno tvrdi u I, 10). U okviru `života koji je ljubav` (jedino postojećeg života za Propercija) elegija je, dakle, korisna i ima vaspitno dejstvo, u poređenju s beskorisnošću epske poezije. Tako Propercije svom pesništvu pripisuje upotrebljivost i vaspitnu ulogu, pri čemu ta svojsta poriče onoj vrsti pesništva za koju se ona tradicionalno vezuju. U pesmi II, 2. vidimo kako Propercije gotovo da zloupotrebljava uzvišenu ideju da poezija može podariti besmrtnost, jer u toj elegiji prisvaja moć da besmrtnost podari devojci. Horacije bi svakako bio među onima koji bi to nazvali zloupotrebom, a da sve bude zanimljivije, u pesmi nalazimo upravo i Horacijev jezik besmrtnosti (upotrebljen u njegovoj čuvenoj 30. pesmi III knjige Pesama), čime ta zloupotreba postaje upečatljivija. Čini se, međutim, da Propercije ovakve tvrdnje iznosi jednostavno da bi provocirao, izazvao reakciju, a ne da bi ponudio neku ozbiljnu informaciju o prirodi svoje poezije. Njegove ljubavne pesme, posebno u 1. knjizi, pokazuju tendenciju da budu ili dramatske ― kada se kao na pozornici gradi određena interakcija između pesnika i Cintije ili neke druge ličnosti, ili retorske ― kada su pesme zapravo govori koji, upućeni različitim osobama, izriču ozlojeđenost, gnev, patnju, uživanje itd. Najbolji je primer retorske pesme elegija I, 20, gde Galovi ljubavni doživljaji predstavljaju samo povod da bi se ispričao mit o Heraklovom ljubimcu Hilu. S većom je suptilnošću pisana elagija II, 8, gde Propercije svoj bol, koji oseća zbog gubitka Cintije, retorski opravdava sličnim bolom koji je osećao Ahilej zbog gubitka Briseide. U prvoj knjizi, čiji je veći deo napisan u vreme drugog trijumvirata, Propercije je politički prilično nezavisan, te se zbirka završava ogorčenom pesmom o peruzinskom ratu, ogorčenom na račun Oktavijana. Bez obzira na to, kvalitet prve knjige elegija doneo mu je takvu popularnost da je odmah privukao pažnju Mecenata, koji je, naravno, Properciju sugerisao da se pothvati pisanja epa u slavu Avgustovih podviga (res gestae). Prva elegija u drugoj knjizi predstavlja odgovor na ovaj Mecenatov predlog: Pitate zašto toliko često o ljubavi pišem, odakle meni toliki stih dolazi nežnosti pun. Ne peva to Kaliopa kroz mene niti Apolon: jedne mi devojke čar usadi pesnički dar. (II, 1, 1–4) Da je samo sudbina, Meceno, takvu mi snagu dala – da čete u boj junačke pokrećem ja... (II, 1, 17–18) U ovoj se elegiji zapaža nekoliko zanimljivih elemenata. Prvo, da bi odbio ponuđeno pisanje epa, Propercije se služi argumentom koji je prvi upotrebio Vergilije, od koga su ga preuzeli i drugi pesnici, među njima i Horacije. Taj se argument u osnovi svodi na tvrdnju da bi on to uradio kada bi mogao, pri čemu se nemogućnost izvršenja takvog zadatka objašnjava nedostatkom talenta ili pesnikovom pripadnošću određenom poetskom pravcu. Propercije se, kao i Vergilije, deklariše kao sledbenik Kalimaha, čija je estetika isključivala epsku poeziju. Jasno je, međutim, da Propercije svoje svrstavanje uz Kalimaha ne ustvrđuje ozbiljno, te da on svakako, za razliku od Vergilija, u to doba nije bio ozbiljan sledbenik Kalimahove estetike. Izgleda da nije ni imao nameru da se ta njegova tvrdnja uzme sasvim za ozbiljno: on je jednostavno koristi da bi ponuđeni predlog odbio na duhovit i dostojanstven način: Mornar o vetru priča, orač o volu, vojnika brine ranâ broj, ovce su čobanâ mar; ja se, pak, bitkama uvek na krevetu uzanom bavim, svako u čemu je jak svoj neka provodi dan. Slavno je mreti od ljubavi, jednu doživeti ljubav, o da imam ja moć ljubav da uživam sam! (II, 1, 43–48) Odbijajući pisanje epa Propercije se ne ustručava ni od bacanja žaoka. Kada Propercije u ovoj pesmi nabraja koja bi sve Avgustova dela opevao, `kada bi mogao`, Mecenat je morao osećati i izvesno olakšanje što Propercije to neće učiniti: katalog Avgustovih dela sadrži i najružnije epizode iz građanskog rata, kao što je Peruzinski rat, a takvi su događaji u Avgustovo doba bili bacani u zaborav ili tendenciozno ulepšavani: Bitke i podvige Cezara tvog bih opisao, druga tema bi bio mi ti – velikog Cezara drug. Ja bih opevao Mutinu, Filipe, građanska groblja, pev`o bih pomorski rat – veliki sicilski beg, mnoga satrta ognjišta staroga etrurskog roda, kako osvoji Rim Fara ptolemejskog žal, Egipat ja bih pev`o i Nil što sa sedam ušća sapetih dođe u grad postavši potpuno slab, kraljeve moćne bih pevao s lancima zlatnim o vratu, mnogi akcijski brod Sveti što prelazi put; tebe bi smestila moja Muza u ratove te jer, vladao rat ili mir, carev si odani drug. (II, 1, 25–36) Propercije je odbio da napiše ep, ali je od tada ipak bio blizak carskim krugovima, mada to samo po sebi ne znači da je nestalo njegovog nezavisnog duha. Pesma II, 1. se završava nekom vrstom pohvale Mecenata, koja ukazuje na njegovo pokroviteljstvo nad pesnikom, ali zaključak pesme istovremeno insistira na tome da Propercije do smrti ostaje pesnik ljubavi: Meceno, mladosti moje nado, što budiše zavist, ti što za život i smrt moju si pravična čast, ako te slučajno put dovede do mojega groba, kola sa jarmom tad britanska ustavi tu, plačući zbori ovako pepelu mome nemom: `Stroga je devojka smrt donela jadniku tom`. (II, 1, 73–78) Svojevrsno parodiranje Horacijeve sudbinske predodređenosti za pisanje poezije nalazimo ponovo u elegiji III, 3, koja zajedno s elegijom III, 1. predstavlja programsku pesmu za treću zbirku. Tu Propercije na prilično bombastičan i pomalo pretenciozan način ponavlja svoju predodređenost da bude ljubavni pesnik i Kalimahov sledbenik, a vidljivo je i parodiranje jedne Horacijeve pesme (Carm. III, 4) u kojoj ovaj pesnik, takođe pretenciozno, tvrdi za sebe da je rimski Alkej. Već u 3. knjizi, međutim, nazire se dolazak drugog Avgustovog perioda: oko 20. god. st. e., naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku `mekog pokroviteljstva` nad pesnicima i demonstrira čvršću ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je dotad taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga tada povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da napušta, ili barem modifikuje, mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Tako i Propercije počinje tada da u svoju poeziju postepeno uključuje i teme od javnog interesa. Ipak, i u takvim pesmama on zadržava svoj karakteristični nezavisni duh, kako bi zadovoljio i cara i svoje moralne i estetske stavove. U pesmi III, 4, na primer, koja proslavlja Avgustovu očekivanu pobedu nad Parćanima, Propercije se nalazi u ulozi odanog posmatrača trijumfalne povorke, ali u isto vreme nadmoćno daje natuknicu da će tu povorku gledati ležeći u naručju svoje dragane. Još je zanimljivije što ovoj pesmi sledi elegija u kojoj se nadahnuto hvali mir (III, 5): Amor je mira božanstvo, mi koji ljubav u srcu imamo – volimo mir, s draganom vodim ja boj. Dušu mi ne muči žudnja za zlatom što zavist budi, niti mi bisera sjaj moju utoljava žeđ, hiljadu volova zemlju ne oru mi kampansku plodnu, nemam od poraza tvog, Korinte, nikakav ćar. O Prometejevih ruku ti delo, nesrećno blato! Njegovih ruku si dar, dobar ti ne dade duh. Nije na dušu mislio dok ti je gradio telo, ispravan moraše duh prva da bude mu stvar. Sada nas vetar na pučinu baca, i tražimo svuda neprijatelja mi, spremamo ponovo rat. (III, 5, 1–12) I premda se pesma završava pozivom Parćanima da vrate famozne Krasove zastave (što su Rimljani diplomatijom i postigli, i što je Avgust obilato koristio u svojoj propagandi), taj poziv zvuči kao molba da se uradi jedna simbolična i suštinski nevažna stvar, kako bi se izbeglo novo ubijanje. Početni stihovi pesme III, 12. još bolje pokazuju Propercijevu nezavisnost (koja je, ne treba zaboraviti, ipak mogla ići samo do granice koju je određivao car): Kako si, Postume, mogao Galu da ostaviš plačnu, staneš u bojni red, s Avgustom kreneš u rat? Zar ti je važnije slavu da stekneš u pljačkanju Parta, nego da uslišiš ti Galine molbe i žud? (III, 12, 1–4) U četvrtoj knjizi, napisanoj tokom drugog Avgustovog perioda, vidljivi su znaci direktnog carevog patronata: Horacije je u to vreme nevoljno izdao četvrtu knjigu Pesama, a `rimski Kalimah` se osećao obaveznim da se čitaocima predstavi delom koje bi zaista bilo kalimahovsko i istovremeno patriotsko. Kalimah je bio poznat po pesmama koje opisuju poreklo grčkih običaja, te je Propercije u četvrtoj knjizi svojih elegija uneo i pesme koje se bave poreklom rimskih običaja. Naravno, više nisu bile moguće usputne opaske koje su se mogle tumačiti kao odraz opozicionarskog raspoloženja prema carskoj vlasti, ali je Propercije i u poslednjoj zbirci sačuvao nešto od svoje nezavisnosti i humora. Na Propercija se ugledao i od njega pozajmljivao naročito Ovidije, a natpisi na zidovima kuća u Pompejima svedoče o popularnosti njegovih elegija 1. veku n. e. U srednjem veku Propercije gotovo u potpunosti zaboravljen leži u tami. Interesovanje za njega pojavljuje se ponovo u doba renesanse, kada je jedan od najčitanijih rimskih autora.

Odlično očuvano, nerasečeno. Autor - osoba Catullus, Gaius Valerius Naslov Poezija / Katul ; [ s latinskog prevela i pogovor napisala Katarina Antić-Rajčević] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1962 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 144 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Antić-Rajčević, Katarina Zbirka Mala knjiga ; 67 (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Nugae/ Caius Valerius Catullus Pogovor: str. 141-144. Gaj Valerije Katul (lat. Gaius Valerius Catullus, rođen oko 84. st. e., umro oko 54. st. e.), nazvan i Varonensis po mestu rođenja, bio je jedan od najvećih pesnika u rimskoj književnosti. Katul se rodio u Veroni (latinski Varona) u tadašnjoj Cisalpijskoj Galiji, koja tada još nije bila u sastavu Italije, već je bila organizovana kao rimska provincija. Otac mu je, međutim, bio imućan čovek koji je održavao kontakte s uglednim ljudima u samom Rimu, pa je i Katul tako ušao u ugledno rimsko društvo. Prema političkim pitanjima mladi provincijalac se ispočetka odnosio sasvim ravnodušno, provodeći vreme među svojim mladim vršnjacima i održavajući bliske kontakte s različitim književnim krugovima u Rimu. Značajnim događajem u njegovom privatnom životu čini se njegova strastvena ljubav prema ženi koju u svojim pesmama naziva izmišljenim imenom „Lezbija“ i kojoj je posvetio 25 svojih pesama, među kojima su neke od najuspelijih i najboljih u celom korpusu. Prema nekim obaveštenjima iz antike (Apulej u svojoj Apologiji, 10), pod tim se pseudonimom krije neka Klodija, koju su moderni filolozi, sa ne sasvim apsolutnom sigurnošću, identifikovali sa Klodijom, sestrom Publija Klodija Pulhera, koji je 60. godine st. e. obavljao dužnost narodnog tribuna. Ta je Klodija poznata iz govora i pisama Cicerona, koji je karakteriše i kao „sveopštu prijateljicu“ (amicam omnium, Cic. Pro Caelio, 32) i kao „ženu ne samo uglednu, već i opšte poznatu“ (cum Clodia, muliere non solum nobili, sed etiam nota, Cic. Pro Caelio, 31). Katulov način života tražio je dosta izdataka, pa se s ciljem da popravi svoj imovinski položaj pridružio 57. st. e. pratnji pretora Gaja Memija (adresata Lukrecijevog speva), koji je kao provincijski namesnik odlazio u Bitiniju. To putovanje, tokom kojega je Katul posetio i grob svoga brata koji je umro u Troji, pribavilo je Katulu određenu građu za poeziju, ali mu željenog bogatstva nije donelo. Po povratku u Rim 56. st. e. Katul je u nekim pesmama istupio protiv Cezara i njegovih bliskih saradnika, ali to istupanje nije imalo principijelan politički karakter, pa se sve završilo njegovim izmirenjem s Cezarom (55–54. st. e.). Uskoro nakon toga Katul je umro. Aleksandrinizam u Rimu Od kraja 2. veka st. e. rimski književnici sve se više zbližavaju s gledištima i stilskim oblicima helenizma. Helenistička književnost je i ranije prodirala u Rim, ali uglavnom u onim književnim rodovima koji su najbliže povezani s klasičnom polisnom kulturom, kao što su komedija, govorništvo, dijatriba i sl. Sada se, međutim, uočava težnja za ugledanjem na aleksandrijsku poeziju, čije su glavne karakteristike bile apolitičnost, učenost usmerena na uzani krug čitalaca, brižljiva doteranost pesničke forme, poentiranost, te davanje prednosti manjim književnim oblicima. Rimska varijanta aleksandrinizma dodatno je obeležena lirskim izrazom čisto subjektivnih osećaja, koje tradicionalizam prethodnih književnih razdoblja nije dopuštao. Procvat rimskog aleksandrinizma pada u pedesete godine 1. veka st. e., kada se pristalice ovog književno-estetičkog pravca okupljaju u svojevrsni književni krug, na čijem je čelu bio pesnik i gramatičar Publije Valerije Katon (Publius Valerius Cato). Među uticajnijim članovima ovoga kruga bili su još pesnik i govornik aticista Gaj Licinije Kalvo (Gaius Licinius Calvus), Gaj Helvije Cina (Gaius Helvius Cinna) i Marko Furije Bibakul (Marcus Furius Bibaculus), dok samo delimično među njih pripada Publije Terencije Varon Atacinski (Publius Terentius Varro Atacinus). U tom je književnom krugu bilo još mnogo mladih pesnika, uglavnom rođenih upravo u Cisalpijskog Galiji. Sve njih nazvao je Ciceron „novim pesnicima“ (poete novi), a od kasne antike ustalio se za ove pesnike naziv „neoterici“ (grč. νεώτεροι). Neoterici svesno prave otklon od Enija i starijeg rimskog pesništva, uključujući njihove savremene epigone koji su se trudili da svojim književnim delima daju arhaičnu (zapravo, arhaizirajuću) sadržinu i formu, a klasicima smatraju upravo grčke pesnika aleksandrijskog razdoblja. Suprotstavljajući se njihovom programu, Ciceron ih na jednom mestu naziva i „Euforionovim pevačima“ (cantores Euphorionis), dakako ciljano izabirući mračnoga i teško razumljivoga pesnika Euforiona iz Halkide, kojega su među ostalima neki neoterici uzimali za uzor. Katulove pesme Carmina, 1554 Korpus Katulovih pesama (Catulli Veronensis Carmina) čini 116 pesama u različitom metru, koje se sve mogu podeliti na tri grupe. Prvu grupu (pesme 1–60) čine kraće pesme u falečkom jedanaestercu (versus hendecasyllabus), i drugim lirskim metrima kao što je holijamb, jampski trimetar, jampski tetrametar te, u jednom slučaju (pesma 34) glikonejska strofa. Ove pesme obrađuju različite teme, kao što su crtice iz svakodnevnog života, izrazi prijateljske ljubavi, političke invektive, ljubavne pesme, pa čak i himna Dijani. Pesma 51 predstavlja veoma uspeli prepev jedne pesme grčke pesnikinje Sapfe, čiji je original takođe sačuvan. Raspored pesama u ovoj prvoj grupi verovatno potiče od samog autora, s obzirom da odaje veliku brižljivost s kojom se pristupilo grupisanju. Drugu grupu (pesme 61–68) čine duže pesme. Pesma 61 je epitalamij (svatovska pesma) autorovom prijatelju Maniju Torkvatu i Viniji Aurunkuleji, u živim glikonejskim stihovima, sa mnogo humora i senzualnosti, svakako jedna od najlepših antičkih pesama. Pesma 62 je takođe svadbena pesma, ali drugačije vrste. Pesma 63, pisana pomalo izveštačenim jezikom u galijambu, izuzetno teškom metru, obrađuje legendu o Atisu, mladiću koji u religijskom zanosu prema boginji Kibeli kastrira samoga sebe i zatim se celoga života kaje. Pesma 64 je epilij (mali ep) o svadbi Peleja i Tetide, koja zapravo predstavlja samo okvirnu kompoziciju, u koju se umeće dugačka novelistička „digresija“ (kako je zove sam autor, ali koja zapravo zauzima više od polovine epilija): među svadbenim darovima nalazi se grimizni pokrivač na kojem je prikazana Arijadna, koju je Tezej ostavio na ostrvu Naksosu, ali ju je primio Dionis. Time se motiviše uvođenje „digresije“, u čijem je središtu negodujući monolog ostavljene i osamljene Arijadne, po stilu blizak monolozima u tragediji i bogat efektnom retorikom. Ostale pesme ove grupe su poduže pesme u elegijskim distisima, pri čemu pesma 66 predstavlja prepev Kalimahove pesme Berenikina kosa. To je etiološka elegija o kosi lepe misirske kraljice Berenike, koju je ona zavetovala bogovima, i koju su bogovi kasnije iz hrama gde se nalazila uzneli na nebo. Sve pesme treće grupe (69–116) čine kraći ili duži epigrami u elegijskim distisima ispevani na različite teme. Raspored pesama u ovoj grupi, kao i u drugoj, možda ne potiče od samog autora, već od nekog kasnijeg priređivača. I prva i treća grupa sadrže ljubavne pesme, bilo da izražavaju sreću ili razočaranje, te razne zlobne napade na različite ličnosti, ali se čini da pesme u trećoj grupi nisu tako smele kao one u prvoj, već da su bliže tonovima tradicionalnih rimskih moralnih gledišta. Uticaj aleksandrijskih pesnika snažniji je u pesmama prve i druge grupe, pisanim sočnim, ali istovremeno i često „učenim“ jezikom. Katul je umro veoma mlad, dok možda još nije bio sasvim izgrađen kao pesnik. Pa ipak, može se tvrditi da je on, uz Horacija, najbolji rimski liričar. Njegova snaga je pre svega u kratkim lirskim pesmama, u subjektivnoj lirici, pri čemu ne treba zaboraviti da je on pre svega bio sledbenik aleksandrinizma i da je svaki njegov stih brižljivo izbrušen, da je forma dovedena gotovo do savršenstva i da je svaka pesma pažljivo s namerom poentirana. Da se takva poezija, izgrađivana s pažnjom i strpljenjem, i danas na prvi pogled doživljava kao jednostavan izraz prirodnih i neizveštačenih emocija može samo služiti pesniku na čast, jer potvrđuje uspeh njegovih književno-estetičkih pogleda. Danas se Katul smatra prvenstveno pesnikom ljubavne poezije: on je bio prvi antički pesnik koji je opisao razvoj jedne duboko doživljene i proživljene ljubavi. Kao preteča rimske ljubavne elegije Katul je izvršio ogroman uticaj na Tibula, Propercija, Ovidija i druge pesnike čije su nam pesme danas izgubljene. Zbog lascivne i frivolne tematike mnogih svojih pesama Katul nikada nije ušao u antički ili srednjovekovni „školski kanon“ antičkih pisaca, ali je ipak bio neprestano čitan u do kraja antike i kroz ceo srednji vek. Ipak, nije mnogo nedostajalo da nam Katulove pesme budu zauvek izgubljene: do nas su došla samo tri rukopisa, koji se danas čuvaju u Londonu, Parizu i Vatikanu, i koji svi potiču od jednog jedinog, danas izgubljenog, rukopisa iz 14. veka. Tibul, Albije (54. pr. Hr – 19. pr. Hr), rimski liričar. Kao mladić odao se vojničkom pozivu, ali ga je kasnije napustio ii potpuno se posvetio poeziji. Pisao je ljubavne elegije i ubraja se među najvažnije rimske elegičare i lirike uopšte. Najčešće piše o čežnji za idiličnim seoskim životom i ljubavnom srećom. U razdoblju humanizma i renesanse utiče na niz hrvatskih pesnika, među kojima je i Ivan Česmički (Jannus Pannonius). Sekst Propercije (lat. Sextus Propertius, rođen oko 50. st. e., umro 16. st. e.) jedan je od glavnih pesnika rimske ljubavne elegije, autor četiri knjige Elegija (Elegiae), sa ukupno 92 pesme). O Propercijevom životu poznato nam je samo ono što je on sam smatrao za potrebno da kaže o sebi. Iz njegovih pesama zaključujemo da se rodio u umbrijskom gradu Asiziju (lat. Assisium), da je rano izgubio oca, da su njegovi rođaci u tzv. peruzinskom ratu (40―41. st. e.) ratovali protiv Oktavijana Avgusta na strani Lucija Antonija, brata trijumvira Marka Antonija, te da je stoga porodica nastradala prilikom deobe zemlje Oktavijanovim veteranima. Propercije je, ipak, bio povezan s rimskim aristokratskim porodicama, i to s onim koje su kasnije, sredinom 1. veka n. e., igrale vodeću ulogu u senatskoj opoziciji protiv carske vlasti. Početkom dvadesetih godina st. e. Propercije se već nalazio u Rimu, u krugu aristokratske i književne omladine. Družio se s Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom i drugim književnicima bliskim Mecenatovom krugu. Horacije, zvanično poklonik stare grčke lirike, kao da nije mnogo mario za ovog samoproklamovanog poslenika Filete i Kalimaha, premda su Propercijeve pesme u mnogome bliske Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horaciju. Premda mnogi Properciju savremeni i kasniji autori uzgred pominju pesnika, oni nam ništa ne otkrivaju o njemu, osim što se može zaključiti da je ovaj elegičar bio relativno poznat i cenjen sve do 4. veka n. e. Antička biografija Propercijeva nije nam sačuvana, verovatno zato što njegove elegije nisu čitane u školama. Život u kome je ljubav postepeno ustupala mesto veličanju Rima i Avgusta ― ali nikad potpuno ― otkrivaju nam, dakle, samo njegove pesme. Poslednja elegija (IV, 11) potiče iz 16. god. st. e., pa se misli da je uskoro potom i umro. Gotovo ništa se ne zna o Propercijevom životu posle okončanja njegove veze s Cintijom, devojkom koja je bila predmet obožavanja u njegovim elegijama. Moguće je da se oženio nekom devojkom koja je zauzela Cintijino mesto (možda da bi se mogao kvalifikovati za finansijske olakšice koje su oženjenima bile garantovane po leges Iuliae iz 18. god. st. e.), te da je iz tog braka imao sina, kako se može zaključiti iz toga što kasnije Plinije Mlađi pominje nekog Propercijevog potomka. Cintijina knjiga Propercijeve su elegije sačuvane u četiri knjige. Raspored pesama u njima uglavnom prati hronologiju, pa možemo kod ovoga pesnika kroz delo pratiti i njegov život i razvoj ličnosti: prva knjiga (22 elegije) sastavljena je između 33. i 28. st. e.; druga knjiga (34 elegije) između 28. i 25. st. e.; treća knjiga (25 elegija) između 24. i 22. st. e.; i četvrta knjiga (11 elegija) između 21. i 16. st. e. Prva je knjiga u potpunosti posvećena pesnikovoj ljubavi, Cintiji, i prvobitno je objavljena kao Cynthia Monobiblos (Cintijina knjiga), kako svedoči Marcijalov epigram XIV, 189, u rukopisu naslovljen Monobyblos Properti: `Cintija` – mladićka knjiga što rečit Propercije stvori – dobar je stekla glas, isti i donese dar. Cintijina knjiga sastavljena je promišljeno: pesme se raspoređuju po principu kontrasta ili obrazuju male cikluse. Uvodna elegija, koja i počinje rečju `Cintija`, ima programski karakter i već opisuje `bolesno` duševno stanje pesnika, ludog od ljubavi; ta pesma kao da daje osnovni ton celoj zbirci. Sledeće nas pesme upoznaju s pesnikovom draganom: u 2. pesmi slavljenje Cintijine prirodne lepote spaja se s pesnikovim osećanjem nesigurnosti koji opominje devojku protiv raskoši i kozmetičkih sredstava; tu saznajemo i za Cintijin pesnički i muzički talenat. Treća je pesma razrada helenističkog motiva o tome kako pesnik, kasno se vraćajući s gozbe, zatiče svoju dragu usnulu posle čežnjivog očekivanja, što njenom liku pridaje crte vernosti i skromnosti, da bi s naglom promenom tona pri kraju pesme ugledali i njenu surovu stranu. Nekoliko obraćanja prijateljima koji pokušavaju da pesnika razdvoje od Cintije upotpunjuju sliku njegovog teškog ropstva, ali nam istovremeno dokazuju da njemu nema života bez `okrutne gospodarice` (4, 5. i 6. pesma). Dve pesme (7. i 9.), upućene epskom pesniku Pontiku, koje suprotstavljaju elegiju i epiku, služe kao okvir da se pokaže moć pesničke reči u ljubavi. Centralni deo te slike su pesme 8a. i 8b: Cintija, koja se spremila da otputuje s Propercijevim supranikom, ostaje u Rimu, dirnuta Propercijevim stihovima; pesma 8b. izriče kulminaciju pesnikove sreće i njegovog zadovoljstva svojom draganom. Elegije prve zbirke najčešće su upućene nekom prijatelju ili Cintiji, ali ima i monologa: tu je žalba u šumskoj samoći (18) ili na pustoj obali (17), gde lađa odvozi Propercija od objekta njegove ljubavi; i inače je karakteristično za Propercija da stvara specifične situacije kao okvir za usamljenu liriku. U pesmi 10. Propercije objašnjava svoj `proročki` talenat, svoju stručnost za pitanja ljubavi, koju je stekao zahvaljujući vlastitim patnjama. Zatim se nagoveštava raskid s Cintijom, koja protivno pesnikovoj volji odlazi u po zlu čuvene Baje (11). Do raskida je i došlo, jer u ostalim pesmama autor opeva samo nesrećnu ljubav: u 12. pesmi on se suočava sa svojim gubitkom (`Nisam sad onaj ko bejah`), ali i shvata da se ne može promeniti (`Cintija prva je strast, Cintija biće i kraj`). I u 13. pesmi priznaje: `ostadoh sam, ljubavni nestade spoj`, a zatim kreće sa opisivanjem Galovih ljubavnih nevolja. Pesma 14. je zadivljujuća i po svojoj nadahnutosti i živosti može se porediti s pesmom 8b (završava se rečima: `Sve dok je ona sa mnom srećna, ne plaši mene silan nijedan kralj, prezirem obilja sjaj`); pesnik se podsmeva bogatstvu svog prijatelja i hvališe se da na ljubav ne mogu uticati zlato i sjaj, kojima suprotstavlja vođenje ljubavi s Cintijom; ali ta situacija nije realna: Propercije zna da je ona sada s nekim drugim. U pesmi 15. već je dovoljno hrabar da joj uputi stroge prekore. Pretpostavlja se da vrata koja izovaraju tužaljku u 16. pesmi jesu u stvari Cintijina vrata; tu Propercije na originalan način obrađuje jedan motiv tipičan za elegijsku poeziju, poznat kao paraklausithyron. U 19. pesmi spajaju se motivi ljubavi i smrti, što će pesnik u kasnijim knjigama često činiti, a 20. pesma daje mit o Heraklovom miljeniku Hilu, gde Propercije pokazuje svu svoju pesničku veštinu. Poslednje dve pesme zbirke (21. i 22) tumače se kao direktan politički napad, jer daju bolnu uspomenu na peruzinski rat, u kome je poginuo i neki Propercijev rođak, boreći se protiv Oktavijana. Knjige II–IV U svojim ostalim knjigama Elegija Propercije često izlaže svoje književne poglede – svoju poetiku. Pre no što se osmotri Propercijevo gledište o poeziji mora se pogledati žena o kojoj piše. Obrisi Cintijinog lika mogu se nazreti prilično dobro: ona je, pored ostalog, opisana kao žena koja ima sklonosti ka pesništvu i muzici, kojoj su pritom bliska i uživanja koja pružaju gozbene svečanosti. Njen se društveni položaj teško može jasno utvrditi: mada liči na heteru iz viših slojeva, možda je bila razvedena ili udovica sumnjivog morala. Prema Apuleju, Cintijino je pravo ime bilo Hostija. Ono što je, pak, jasno jeste da je ona nezavisna žena, potpuno ili delimično: moguće je da je bila udata, iako Propercije nikada ne pominje njenog muža, već samo njene druge ljubavnike. Za razliku od hetera iz Horacijevog sveta erotike, ona je u poziciji da dominira, a to i čini; ona je u stanju da gospodari zaljubljenim Propercijem jednostavno zato što može da kaže `ne`. Bez ličnosti kao što je ona Propercijev tip ljubavi, pa i života, ne bi mogao postojati. Propercijeva se životna filozofija zasniva na uverenju da se između ljubavi i života može postaviti znak jednakosti. To mu i omogućava da za tradicionalno uzvišenu epsku književnu vrstu tvrdi da je beskorisna (I, 7). S druge strane, elegija ima moć da pridobije njegovu tvrdoglavu i nevernu draganu (što se u I, 8b trudi pokazati na konkretnom primeru), a s obzirom na sve ono znanje i iskustvo koje je u njoj sadržano, elegija može pomoći i drugima (kako otvoreno tvrdi u I, 10). U okviru `života koji je ljubav` (jedino postojećeg života za Propercija) elegija je, dakle, korisna i ima vaspitno dejstvo, u poređenju s beskorisnošću epske poezije. Tako Propercije svom pesništvu pripisuje upotrebljivost i vaspitnu ulogu, pri čemu ta svojsta poriče onoj vrsti pesništva za koju se ona tradicionalno vezuju. U pesmi II, 2. vidimo kako Propercije gotovo da zloupotrebljava uzvišenu ideju da poezija može podariti besmrtnost, jer u toj elegiji prisvaja moć da besmrtnost podari devojci. Horacije bi svakako bio među onima koji bi to nazvali zloupotrebom, a da sve bude zanimljivije, u pesmi nalazimo upravo i Horacijev jezik besmrtnosti (upotrebljen u njegovoj čuvenoj 30. pesmi III knjige Pesama), čime ta zloupotreba postaje upečatljivija. Čini se, međutim, da Propercije ovakve tvrdnje iznosi jednostavno da bi provocirao, izazvao reakciju, a ne da bi ponudio neku ozbiljnu informaciju o prirodi svoje poezije. Njegove ljubavne pesme, posebno u 1. knjizi, pokazuju tendenciju da budu ili dramatske ― kada se kao na pozornici gradi određena interakcija između pesnika i Cintije ili neke druge ličnosti, ili retorske ― kada su pesme zapravo govori koji, upućeni različitim osobama, izriču ozlojeđenost, gnev, patnju, uživanje itd. Najbolji je primer retorske pesme elegija I, 20, gde Galovi ljubavni doživljaji predstavljaju samo povod da bi se ispričao mit o Heraklovom ljubimcu Hilu. S većom je suptilnošću pisana elagija II, 8, gde Propercije svoj bol, koji oseća zbog gubitka Cintije, retorski opravdava sličnim bolom koji je osećao Ahilej zbog gubitka Briseide. U prvoj knjizi, čiji je veći deo napisan u vreme drugog trijumvirata, Propercije je politički prilično nezavisan, te se zbirka završava ogorčenom pesmom o peruzinskom ratu, ogorčenom na račun Oktavijana. Bez obzira na to, kvalitet prve knjige elegija doneo mu je takvu popularnost da je odmah privukao pažnju Mecenata, koji je, naravno, Properciju sugerisao da se pothvati pisanja epa u slavu Avgustovih podviga (res gestae). Prva elegija u drugoj knjizi predstavlja odgovor na ovaj Mecenatov predlog: Pitate zašto toliko često o ljubavi pišem, odakle meni toliki stih dolazi nežnosti pun. Ne peva to Kaliopa kroz mene niti Apolon: jedne mi devojke čar usadi pesnički dar. (II, 1, 1–4) Da je samo sudbina, Meceno, takvu mi snagu dala – da čete u boj junačke pokrećem ja... (II, 1, 17–18) U ovoj se elegiji zapaža nekoliko zanimljivih elemenata. Prvo, da bi odbio ponuđeno pisanje epa, Propercije se služi argumentom koji je prvi upotrebio Vergilije, od koga su ga preuzeli i drugi pesnici, među njima i Horacije. Taj se argument u osnovi svodi na tvrdnju da bi on to uradio kada bi mogao, pri čemu se nemogućnost izvršenja takvog zadatka objašnjava nedostatkom talenta ili pesnikovom pripadnošću određenom poetskom pravcu. Propercije se, kao i Vergilije, deklariše kao sledbenik Kalimaha, čija je estetika isključivala epsku poeziju. Jasno je, međutim, da Propercije svoje svrstavanje uz Kalimaha ne ustvrđuje ozbiljno, te da on svakako, za razliku od Vergilija, u to doba nije bio ozbiljan sledbenik Kalimahove estetike. Izgleda da nije ni imao nameru da se ta njegova tvrdnja uzme sasvim za ozbiljno: on je jednostavno koristi da bi ponuđeni predlog odbio na duhovit i dostojanstven način: Mornar o vetru priča, orač o volu, vojnika brine ranâ broj, ovce su čobanâ mar; ja se, pak, bitkama uvek na krevetu uzanom bavim, svako u čemu je jak svoj neka provodi dan. Slavno je mreti od ljubavi, jednu doživeti ljubav, o da imam ja moć ljubav da uživam sam! (II, 1, 43–48) Odbijajući pisanje epa Propercije se ne ustručava ni od bacanja žaoka. Kada Propercije u ovoj pesmi nabraja koja bi sve Avgustova dela opevao, `kada bi mogao`, Mecenat je morao osećati i izvesno olakšanje što Propercije to neće učiniti: katalog Avgustovih dela sadrži i najružnije epizode iz građanskog rata, kao što je Peruzinski rat, a takvi su događaji u Avgustovo doba bili bacani u zaborav ili tendenciozno ulepšavani: Bitke i podvige Cezara tvog bih opisao, druga tema bi bio mi ti – velikog Cezara drug. Ja bih opevao Mutinu, Filipe, građanska groblja, pev`o bih pomorski rat – veliki sicilski beg, mnoga satrta ognjišta staroga etrurskog roda, kako osvoji Rim Fara ptolemejskog žal, Egipat ja bih pev`o i Nil što sa sedam ušća sapetih dođe u grad postavši potpuno slab, kraljeve moćne bih pevao s lancima zlatnim o vratu, mnogi akcijski brod Sveti što prelazi put; tebe bi smestila moja Muza u ratove te jer, vladao rat ili mir, carev si odani drug. (II, 1, 25–36) Propercije je odbio da napiše ep, ali je od tada ipak bio blizak carskim krugovima, mada to samo po sebi ne znači da je nestalo njegovog nezavisnog duha. Pesma II, 1. se završava nekom vrstom pohvale Mecenata, koja ukazuje na njegovo pokroviteljstvo nad pesnikom, ali zaključak pesme istovremeno insistira na tome da Propercije do smrti ostaje pesnik ljubavi: Meceno, mladosti moje nado, što budiše zavist, ti što za život i smrt moju si pravična čast, ako te slučajno put dovede do mojega groba, kola sa jarmom tad britanska ustavi tu, plačući zbori ovako pepelu mome nemom: `Stroga je devojka smrt donela jadniku tom`. (II, 1, 73–78) Svojevrsno parodiranje Horacijeve sudbinske predodređenosti za pisanje poezije nalazimo ponovo u elegiji III, 3, koja zajedno s elegijom III, 1. predstavlja programsku pesmu za treću zbirku. Tu Propercije na prilično bombastičan i pomalo pretenciozan način ponavlja svoju predodređenost da bude ljubavni pesnik i Kalimahov sledbenik, a vidljivo je i parodiranje jedne Horacijeve pesme (Carm. III, 4) u kojoj ovaj pesnik, takođe pretenciozno, tvrdi za sebe da je rimski Alkej. Već u 3. knjizi, međutim, nazire se dolazak drugog Avgustovog perioda: oko 20. god. st. e., naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku `mekog pokroviteljstva` nad pesnicima i demonstrira čvršću ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je dotad taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga tada povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da napušta, ili barem modifikuje, mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Tako i Propercije počinje tada da u svoju poeziju postepeno uključuje i teme od javnog interesa. Ipak, i u takvim pesmama on zadržava svoj karakteristični nezavisni duh, kako bi zadovoljio i cara i svoje moralne i estetske stavove. U pesmi III, 4, na primer, koja proslavlja Avgustovu očekivanu pobedu nad Parćanima, Propercije se nalazi u ulozi odanog posmatrača trijumfalne povorke, ali u isto vreme nadmoćno daje natuknicu da će tu povorku gledati ležeći u naručju svoje dragane. Još je zanimljivije što ovoj pesmi sledi elegija u kojoj se nadahnuto hvali mir (III, 5): Amor je mira božanstvo, mi koji ljubav u srcu imamo – volimo mir, s draganom vodim ja boj. Dušu mi ne muči žudnja za zlatom što zavist budi, niti mi bisera sjaj moju utoljava žeđ, hiljadu volova zemlju ne oru mi kampansku plodnu, nemam od poraza tvog, Korinte, nikakav ćar. O Prometejevih ruku ti delo, nesrećno blato! Njegovih ruku si dar, dobar ti ne dade duh. Nije na dušu mislio dok ti je gradio telo, ispravan moraše duh prva da bude mu stvar. Sada nas vetar na pučinu baca, i tražimo svuda neprijatelja mi, spremamo ponovo rat. (III, 5, 1–12) I premda se pesma završava pozivom Parćanima da vrate famozne Krasove zastave (što su Rimljani diplomatijom i postigli, i što je Avgust obilato koristio u svojoj propagandi), taj poziv zvuči kao molba da se uradi jedna simbolična i suštinski nevažna stvar, kako bi se izbeglo novo ubijanje. Početni stihovi pesme III, 12. još bolje pokazuju Propercijevu nezavisnost (koja je, ne treba zaboraviti, ipak mogla ići samo do granice koju je određivao car): Kako si, Postume, mogao Galu da ostaviš plačnu, staneš u bojni red, s Avgustom kreneš u rat? Zar ti je važnije slavu da stekneš u pljačkanju Parta, nego da uslišiš ti Galine molbe i žud? (III, 12, 1–4) U četvrtoj knjizi, napisanoj tokom drugog Avgustovog perioda, vidljivi su znaci direktnog carevog patronata: Horacije je u to vreme nevoljno izdao četvrtu knjigu Pesama, a `rimski Kalimah` se osećao obaveznim da se čitaocima predstavi delom koje bi zaista bilo kalimahovsko i istovremeno patriotsko. Kalimah je bio poznat po pesmama koje opisuju poreklo grčkih običaja, te je Propercije u četvrtoj knjizi svojih elegija uneo i pesme koje se bave poreklom rimskih običaja. Naravno, više nisu bile moguće usputne opaske koje su se mogle tumačiti kao odraz opozicionarskog raspoloženja prema carskoj vlasti, ali je Propercije i u poslednjoj zbirci sačuvao nešto od svoje nezavisnosti i humora. Na Propercija se ugledao i od njega pozajmljivao naročito Ovidije, a natpisi na zidovima kuća u Pompejima svedoče o popularnosti njegovih elegija 1. veku n. e. U srednjem veku Propercije gotovo u potpunosti zaboravljen leži u tami. Interesovanje za njega pojavljuje se ponovo u doba renesanse, kada je jedan od najčitanijih rimskih autora. MG88 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Biografija Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BRATSTVO JEDINSTVO Novi Sad 1987 BIBLIOTEKA SPEKTAR Sa španskog prevela: Aleksandra Mančić Milić Latinica, tvrd povez, šivena, zaštitni omot 215 stranica I deo: Tamo neki Luka II deo: Koračanje po tragovima, Rukopis nađen u džepu, Leto, Kraj etape, Raskorak, Noćne more, Vrat crne mačkice, Dnevnik o jednoj priči Sa španskog prevela Aleksandra Mančić Milić Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Nolit, 1969. Prevod i predgovor Radoje Tatić. Prvo Kortasarovo delo objavljeno kod nas! Zamrljana prednnja korica, unutra sve odlično. Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Biografija Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957, i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978, na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983, vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priručnik uputstava Uputstva za plakanje Uputstva za pevanje Uputstva sa primerima kako se uplašiti Uputstva za penjanje uza stepenice Uvod u obuku za navijanje sata RETKA ZANIMANJA Simuliranje Gubljenje i pronalaženje dlake Tetka na mukama Objašnjena i neobjašnjena tetka Cerzj, moglo bi se dogoditi Luka, njegovi snovi Kako se mimoilazi PLASTIČNI MATERIJAL Kancelarijski poslovi Čudesna zanimanja Vietato introdurre bicidette Ponašanje ogledala na uskršnjem ostrvu Mogućnosti apstrakcije Dnevnik svakodnevno Bezglavost Geografija Napredak i nazadak Istinita priča Tema za tapiseriju Svojstva jedne naslonjače Kamila proglašena za nepodobnu Rsprskavanje kapljica Priča bez naravoučenija Linije na dlanu I ISTORIJA KRONOPIJA I FAMA II ISTORIJE KRONOPIJA I FAMA PUTOVANJE U JEDNU ZEMLJU KRONOPIJA Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik: Spanski Ritualno žrtvovanje motociklista u Mexico Cityju, otoku na kojem se spajaju snovi i stvarnost, iščekivani post mortem, surova stvarnost diktature u Argentini, apsurdno, monstruozno, život, ukratko, u neprestanoj mutaciji... Kortasar Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

FRANČESKO PETRARKA IZ KANCONIJERA Meki povez Džepni format Франческо Петрарка (итал. Francesco Petrarca; Арецо, 20. јули 1304 — Арква Петрарка, 18/19. јули 1374) био је италијански песник на народном и латинском језику, хуманиста, аутор Канцонијера. Биографија Франческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани. Син је Пјетра ди Паренце, бележника у Фиренци који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, али то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла године 1341. крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је poeta laureatus пре него што је написао многа дела по којима је касније постао познат. Веома тешке године за Петрарку биле су четрдесете године када су преминули неки за њега веома важни људи, међу њима и Лаура (1348). Умро је у Аркви 1374. године. Лаура и поезија Дана 6. априла 1327. након што је Петрарка одустао од свештеничког позива, призор жене зване `Лаура` у цркви Sainte-Claire d`Avignon у њему је пробудио трајну страст, слављену у Rerum vulgarium fragmenta („Фрагменти пучких питања“). Лаура је можда Лаура де Новес, супруга грофа Хуга де Садеа. У Петраркином делу о Лаури има мало података, осим што је она љупка за поглед, плаве косе, скромног, достојанственог става. Лаура и Петрарка имали су мало или нимало личног контакта. Према његовом `Secretum`, она га је одбила јер је већ била удата. Своја осећања је усмерио у љубавне песме које су биле узбудљиве, а не убедљиве, и написао је прозу која је показала презир према мушкарцима који траже жене. По њеној смрти 1348. године, песник је установио да је његова туга подједнако тешка колико и његов некадашњи очај. Касније је у свом „Писму потомству“ Петрарка написао: „У својим млађим данима непрестано сам се борио са великом, али чистом љубавном везом - мојом једином, и борио бих се с тим да дуже није постојала прерана смрт, горка, али спасоносна за мене, угасио је расхлађујући пламен. Свакако бих волео да кажем да сам увек био потпуно ослобођен жеља тела, али лагао бих кад бих то учинио.`[1] У опису Лауре постоји психолошки реализам, мада Петрарка увелико црпи конвенционализоване описе љубави и љубавника из трубадурских песама и друге литературе о дворској љубави. Њено присуство му изазива неизрециву радост, али његова неузвраћена љубав ствара неиздрживе жеље, унутрашње сукобе између жарког љубавника и мистичног хришћанина, чинећи их немогућим за помирити. Петраркина потрага за љубављу доводи до безнађа и непомирљиве тескобе, као што то изражава у низу парадокса Рима 134 „ `Pace non trovo, et non ò da far guerra;/e temo, et spero; et ardo, et son un ghiaccio` односно `Не налазим мира, а ипак не ратујем: / и страх, и нада: и ватра, а ја сам лед`.[2] Петрарка као хуманиста Петрарка је показивао велику љубав према античким писцима, као и према латинском језику. Писање је оно што га повезује са писцима славне антике, са којима стално треба водити разговор. Петрарка се залаже и за подражавање античких узора, и то за подражавање у облику, језику и стилу. Међутим, сматра да не би требало да се подражава стил само једног писца, већ треба уочити квалитете више њих и те квалитете подражавати. Био је велики противник схоластике и аристотелизма, страна су му сва дубоко научно утемељена истраживања и схватања света, прорачуни и гломазни филозофски системи. Велику пажњу поклања филозофији морала и испитивању човекових унутрашњих садржаја. Његови највећи узори и аутори који су на њега највише утицали јесу Цицерон, Сенека, Августин и посредно Платон (али нема утицаја Платона који се тиче љубави, већ само дијалога). Петрарка покушава да покаже да постоји континуитет између античке и хришћанске мисли. Његова филозофија може се назвати хришћанским хуманизмом. Стваралаштво Проблем језика Највећи део Петраркиног рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија, док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела на народном језику. Главни поступак Петраркиног писања налази се у такозваном поновном писању, тј. сталном ишчитавању и преправљању већ написаних текстова. У својим делима на латинском језику, он тај језик жели да доведе до савршенства. Веровао је да ће му вечиту славу донети дела написана на латинском, али догодило се савим супротно, славу су му сачувале песме написане на народном језику. Писма Писма која је Петрарка размењивао са својим пријатељима, нису обични и на брзину написани текстови. Писма су сакупљена и после више детаљних ревизија сврстана у збирке писама од којих су најпознатије Пријатељска писма и Старачка писма. У већини писама желео је да искаже своја схватања о поезији и о животу уопште. Многа су састављена са намером да искаже неке своје идеје. За ове збирке карактеристична је велика разноврсност тема, од чега су најзаступљенија филолошка и књижевна питања, а има и филозофских и теолошких размишљања. Осећа се велики утицај Цицеронових писама,[3] као и Сенекиних `Epistolae morales`. Дела на латинском језику Од дела на латинском, написао је поему Африка захваљујући којој је добио ловоров венац. У делу је опеван Други пунски рат, а осећа се тежња ка повезивању славне римске прошлости и Италије. У делу Пастирски спев који је збирка од дванаест еклога, осећа се јак утицај Вергилијевих Буколика. На латинском језику написао је и Писма у стиху, као и седам псалама Покајнички псалми. Петраркино дело О славним људима састоји се од биографија тридесет и шест античких ликова, а никада није добило своју коначну верзију. Саставио је и четири књиге историјских анегдота под називом Књиге о спомена вредним стварима, а написао га је сакупљајући примерке из античких времена. Написао је и Сиријски итинерер који представља неку врсту археолошко-географског водича.`Најпознатија моралистичка расправа јесте О самотном животу.` Дело јесте похвала усамљености, односно таквом животу у коме се човек налази у самоћи природе, пише и дописује се са одабраним пријатељима и проживљава хришћанске вредности, а сав интелектуални напор усмерен је ка испитивању себе. Представља хваљење vita contemplativa насупрот vita activa који подразумева учествовање у друштвеним догађајима. Петрарка је увек настојао да усагласи ове две крајности, као и да истакне вредност активног живота који је у средњем веку био мало цењен. Написао је дело О побожној доколици, као и расправу О помоћима у доброј и злој срећи, а написао је и бројне полемике. Моја тајна Дело Моја тајна веома је значајно за разумевање Петраркине интиме. Дело је осмишљено као разговор песников са Августином и то у присуству истине, а организовано је у три књиге. Петрарка овде говори о својим унутрашњим противречностима, а дело представља унутрашњу анализу песникове душе. Августин, међутим, не представља неку особу која се налази ван песникове личности, он је одраз једног дела песникове душе, оног дела који му говори како треба исправно поступати, док је сам песник оличење стварног Петраркиног понашања. У делу не долазе у сукоб две личности, већ две крајности једне личности, односно пишчевог ја. Песник на крају обећава да ће покушати да што боље спозна самог себе сакупљајући разбацане крхотине своје душе. Канцонијер Канцонијер Франческа Петрарке представља једну од најпознатијих и најутицајнијих збирки песама у светској књижевности. Представља песничку жижу из које су расејане песничке одлике ренесансе. Извршило је утицај на читаву епоху и на генерације песника након Петрарке, на тзв. петраркисте. Збирка је позната и под називима Риме или Расуте риме. У збирци се налази 366 песама које су нумерисане и немају наслов (317 сонета, 29 канцона, 9 сестина, 7 балада, 4 мадригала). Канцонијер је инспирисан Петраркином платонском љубављу према Лаури, а садржина, са неколицином изузетака, прати ову љубавну историју. Неки ово дело сматрају лирским романом увиђајући да у Канцонијеру постоје интервали у које се песме могу разделити, док су други склони да у њему виде скуп фрагмената песникових осећања, од чега није желео да направи једну велику љубавну песму. Свака песма је самостална и схватљива по себи, нема велике разноликости сижеа, описана је гомила малих згода које нису међусобно повезане, али основа ипак остаје иста. Нема нити правог историјског следа. Збирка се може поделити на две целине, прву целину чине песме које говоре о тренуцима пре Лаурине смрти, док друга исказује Петраркина осећања и размишљања проузрокована Лаурином смрћу. Канцонијер почиње обраћањем читаоцима којима износи историју своје љубави од тренутка када је први пут угледао Лауру и кад га је Амор погодио љубавном стрелом. Однос према Амору код Петрарке је амбивалентан. Свестан је да му љубав доноси усхићење, али некад и бол, и тада га мрзи. Такође, Амор за Петрарку представља персонификовану љубав, део је песника, који дели своје сопство не би ли имао саговорника. Разна осећања и ситуације смењују се у Канцонијеру једна за другом, а некад су поједина осећања ограничена само на један сонет. Лаура у Канцонијеру није приказана као права жена, већ је нереална. Многи су сматрали да она заправо није ни постојала. Петрарка је пре свега опевао Лаурину лепоту, као и детаље те лепоте од којих су касније петраркисти саставили идеалан лик жене. Она је лепша од свих, она је божанска. Али, она у себи има и нечег конвенцијалног, Петрарка је замишља онако како би сви замишљали идеалну жену, њена лепота приказана је према унапред замишљеном обрасцу. Осим што је лепа, она је и добра, у њој се остварује антички идеал калокагатије. За Петрарку она узрок свег савршенства, пут до Бога, од ње долази сва врлина и светлост. У неким тренуцима говори о њој као о својој пропасти. Петрарка је приказује у противречностима, некада је понизна, некада горда, она је за њега слатка непријатељица. Лаура за Петрарку представља сталну жељу коју он не може задовољити, али је она истовремено и разлог живота. Што се више иде према крају Канцонијера, то се више сећања на Лауру преплићу са признавањем Бога, да би се Канцонијер завршио молитвом Богородици да га Бог прими у вечни мир. Петрарка је на народном језику написао и дело Тријумфи, које је имало знатно јаснију спољашњу структуру од Канцонијера. Данте и Петрарка Петрарка је веома далеко од Дантеа и његове Божанствене Комедије. Упркос метафизичкој теми, Комедија је дубоко укорењена у културни и друштвени миље прелазног века у Фиренци: Дантеов успон на власт (1300) и прогонство (1302); његове политичке страсти позивају на `насилну` употребу језика, где користи све регистре, од ниских и тривијалних до узвишених и филозофских. Петрарка је признао Бокачу да никада није прочитао Комедију. Дантеов се језик развија временом, од дворске љубави његових раних стилновистичких Rime and Vita nuova до Convivio and Divina Commedia, где је његова муза Беатриче богиња филозофије.[4] Супротно томе, Петраркин начин размишљања и стила релативно су једнолични током његовог живота - много је времена провео ревидирајући кантонијерске песме и сонете уместо да прелази на нове теме или поезију. Овде сама поезија пружа утеху за личну тугу, много мање за филозофију или политику (као код Дантеа), јер се Петрарка бори унутар себе (сензуалност насупрот мистицизму, профано насупрот хришћанској литератури), а не против било чега изван себе. Снажна морална и политичка уверења која су инспирисала Дантеа припадају средњем веку и либертаријанском духу комуне; Петраркине моралне дилеме, његово одбијање да заузме став у политици, његов опчињавајући живот упућују на други смер или време. [5] Филозофија Петрарку традиционално зову оцем хуманизма, а многи га сматрају и „оцем ренесансе“. Петрарка је уместо тога тврдио да је Бог људима дао свој огромни интелектуални и креативни потенцијал како би га у највећој мери искористили.[6]Инспирисао је хуманистичку филозофију која је довела до интелектуалног процвата ренесансе. Веровао је у огромну моралну и практичну вредност проучавања древне историје и књижевности - односно проучавања људске мисли и деловања. Петрарка је био побожни католик и није видео сукоб између остварења човековог потенцијала и вере. Као врло интроспективан човек, он је снажно обликовао урођени хуманистички покрет, јер су многе унутрашње сукобе и ставове изражене у његовим списима запленили ренесансни филозофи хуманисти и непрестано расправљали о томе наредних 200 година. На пример, Петрарка се борио са правилним односом између активног и контемплативног живота и уклонио је наглашавање важности самоће и учења. У јасном неслагању са Дантеом, 1346. године Петрарка је у својој De vita solitaria тврдио да је папа Селастин Пети одбио папинство 1294. године и да је то врстан пример самотарског живота.[7] Касније се политичар и мислилац Леонардо Бруни (1370–1444) заложио за активни живот, односно „грађански хуманизам“. Као резултат тога, одређени број политичких, војних и верских вођа током ренесансе био је прикучен идејом да њихово тражење личног испуњења треба бити утемељено на класичном примеру и филозофском размишљању.[8] Наслеђе Петраркин утицај видљив је у радовима Серафина Киминелеја из Аквилеје (1466–1500) и у делима Марина Држића (1508–1567) из Дубровника.[9] Композитор романтизма Франц Лист поставио је три Петраркина сонета (47, 104 и 123) за музику за глас, Tre sonetti del Petrarca, коју ће касније превести за соло клавир да би га уврстио у Années de Pèlerinage. Лист је поставио и песму Виктора Ига, `O quand je dors` у којој су Петрарка и Лаура позвани као епитет еротске љубави. У новембру 2003. објављено је да ће патолошки анатомисти ексхумирати Петраркино тело из његовог ковчега у Arquà Petrarca, како би проверили извештаје из 19. века да био висок 1,83 метра, што би било високо за његов период . Тим са Универзитета у Падови такође се надао да ће реконструисати његов кранијум како би створили компјутеризовану слику његових карактеристика која би се поклапала са његовим 700. рођенданом. Гробницу је отворио претходно 1873. године професор Ђовани Канестрини, такође са Универзитета Падова. Када је гробница отворена, лобања је откривена у фрагментима и ДНК тестом је откривено да лобања није Петраркина.[10] Истраживачи су додуше прилично сигурни да је тело у гробници Петраркино, због чињенице да скелет носи доказе о повредама које је Петрарка споменуо у својим списима, укључујући ударац магарца када је имао 42 године.[11] 12/25