Novo, nečitano, nema posvete. Elektronika za sve - Više Autora Godina izdanja: 2018 Broj strana: 392 Povez: Mek U ovoj knjizi nalazi se više od 400 jednostavnih električnih kola, koja su autori testirali i razvili. Knjiga sadrži nova i originalna višenamenska električna kola. Posvećena je električnoj i mernoj opremi i sadrže veliki broj originalnih kola pojačivača, generatora, filtera, električnih prekidača zasnovanim na tiristorima i elemenatima CMOS prekidača. U knjizi su predstavljeni brojni radio-uređaji za istraživanje misterija Zemlje, ljudskih bića i prirode.

Stojan Srdić : MOJE DETE I DRUGE DRAME, Dijak 2019, str. 292. Očuvanost 4. СТОЈАН СРДИЋ је рођен 20. 9. 1950. у Меденим селиштима код Гламоча, у бившој Босни и Херцеговини. Романи: Облаци и змије (“Гутенбергова галаксија”, 2003) , Крилати мачак, роман за децу (“Букленд”, 2007). Књиге приповедака: Праревачка шума (“Просвета”, 1988) Људи у пиџами (“Глас српски”, 2001) Књиге песама: Житије (“Књижевне новине”, 1988) Улица (“Рад”, 1993) Кућа и около ње (“Рад”, 1995) Медена селишта (“Српска књижевна задруга”, 1987) Ћопави људи (“Коцићева задужбина”, 2000) Драме: Микулина женидба (часопис “Сцена”, 1988) Ћопави људи (часопис “Видици”, 1988), Максим (“Савремена српска драма 24” 2005). Драма Анђео са веранде, награђена – “Нушићева награда за 2005’’ објављује се први пут у овој хрестоматији. Драма Грч, (Савремена српска драма бр. 30/2007) ТВ драме: Пси долазе (откуп на Конкурсу за тв драму телевизије Загреб, 1984). Радио-драме (снимљене и емитоване): Бујица, 1984. године, Радио Београд; Магла, 1984. године, Радио Београд, 1985. године, Радио Скопље, 1986. године Радио Берлин. Стоје времена (Радио Београда) емитована на више страних радио станица; Игра, 1987. године, Радио Београд; Ждрело, 1987. године, Радио Београд; Сеобе, 1988. године, Радио Београд; Тишине косова, 1989. године, Радио Београд (Исте године издата аудио-касета са истим називом) “ПГП” Радио-Београд; Сахрана, 1990. године, Радио Сарајево; Јаук Стамене Срдић, 1991. године, Радио Београд; Исус или онај који ће се родити, 1991. године, Радио Београд; Ћопави људи, 1991. радио Нови Сад; Максим Црнојевић 1994. године, Радио Београд; Гламочко немо коло, 2002. године, Радио Београд. Драмски студио “Мирко Таталовић-Ћира” , Нова Пазова, априла 2007. поставио је драму Микулина женидба, у режији Слободана Ћустића. На фестивалу радија у Охриду 1985. године радио-драма Магла осваја прву награду. Исте године на ПРИ ИТАЛИЈА у Каљарију, ова радио-драма заузима друго место. Радио-драме су му превођене и емитоване на више страних језика. Поезију и прозу објављивао је у многим значајнијим књижевним часописима. Радови су му заступљени у неколико антологија поезије и прозе. Члан је Удружења драмских писаца Србије од 1987. године, а Удружења књижевника Србије од 1990. године. Живи и ради у Београду као самостални уметник.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Od trokinga do tvista - Ivana Lučić-Todosić Izdavač: Srpski genealoški centar Godina izdanja: 2002 Broj strana: 165 Format: 17 cm Povez: Broširani Ulazak komunističke vojske u Beograd 20. oktobra 1944. godine proslavljen je kozaračkim kolom na Pozorišnom trgu. Beograd je tada prvi put čuo dinarsko-rusku smešu masovnih pesama i partizanskih kola. Ipak politički, ekonomski i demografski prevrat nije u potpunosti ukinuo tanku nit koja je Beograd povezivala sa Evropom i svetom čak i za vreme nemačke okupacije. Muzika sa radio Londona je utihnula sve do prvih džez orkestara koji su svirali na igrankama između dva partizanska kola. Kako se u Beogradu sviralo, pevalo i igralo u senci proletkulta, kožnih mantila OZNE, prvomajskih i drugih proslava komunističke revolucije? Zastrašeno i siromašno, u prepravljenim očevim i dedinim odelima, uz muziku čije su note iz sveta stizale najčudnijim putevima, koje su znali samo muzički gerilci tog vremena. Tokom dvadeset godina igranke i svirke u čuvenom Lazarcu ili na Zvezdinom pratile su sve mene i promene “revolucije”. Knjiga Ivane Lučić-Todosić “Od trokinga do tvista” prati muziku i igru, oblačenje i ponašanje onih čiju je mladost neko, neuspešno, gurao u kolhoze, sovhoze i svakojake kolektive, u komunističku partiju, u siromašnu i bednu stvarnost, koja sanja svetlu budućnost. Ona predstavlja dokument o nasilju i prkosu i, nadasve, pouku.

Tvrdokoriceno izdanje. Smatra se njegovim najboljim knjizevnim ostvarenjem a ujedno jeni njegov poslednji roman jer je preminuo u svojoj 30-oj godini. Glavni protagonista je Nenad Vajkic mladi idealista cija je koncepcija bliska junacima predhodna dva Cosiceva romana, Dimitriju iz Vrzinog kola i Srbi iz Dva carstva s time sto je Nenadova karakterizacija i psihololoska motivacija realnije zasnovana. Roman se satoji iz dva dela. Prvi deo pripoveda o Nenadovom odrastanju u okupiranom Beogradu za vreme Prvog svetskog rata dok se u drugom delu, pripoveda o njegovom radu kao novinaru u novonastaloj JU. Delo je napisano u trecem licu realisti nin postupkom i sa snaznim kritickim osvrtom na drustvene nepravde i nemoralnost elita. Dugo je radio na romanu, gradeci ga disciplinovano, sa punom svescu o prirodi i zahtevima romanskog zanra. Prvobitno se zvala Osvajac pa Osvajaci zatim Nesrecnici pa Kuca od karata i na posletku Pokoseno polje. O paznji i brizljivosti pisanja ovog romana svedoci i to da je pojedine likove pre nego sto bi ih uneo u svoj rukopisu , crtao, pravio od kartona, stavljao u polret i zamisljao njihove gestove.

Prva knjiga Predraga Čudića. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Čudić, Predrag Naslov Posle drame / Pedrag Čudić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Studentski izdavački centar, 1970 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Zbirka ǂEdicija ǂ`Vidici 70`. kolo 4 ; knj. 7 Napomene Tiraž 500. Predrag Čudić, rođen 1943. u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Senti, a Filološki fakultet grupa za opštu književnost sa teorijom u Beogradu. Prve radove sredinom šezdesetih objavljuje u Studentu i Vidicima. Od 1970. član UKS, a od 2008. član Srpskog književnog društva, takođe od 1972. član UKPS. U vreme studija bio stalni saradnik lista Student, a ’68\’69. urednik poezije. Od ’70. do ’76. honorarni urednik u programu za decu Radio Beograda, potom do 2005. bibliotekar u BGB kada je imenovan za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SCG u Republici Mađarskoj. Jedan od urednika i pokretača časopisa Heretikus. U penziji od maja 2008. Prevodi poeziju sa mađarskog i ruskog. Živi u Beogradu. Poezija Posle drame, Vidici, Beograd, 1970. Opšta bolnica, DOB, Beograd, 1974. Drug đavo, Prosveta, Beograd, 1979. Naša pesma, BIGZ, Beograd, 1990. Pesme i priče, Književna Omladina Srbije, 1993. Opšta bolnica i druge pesme, SKZ, Beograd, 1993. Poezija za decu Jesen u cirkusu, Vuk Karadžić,Beograd 1975. Dugme lutalica, Radio Beograd, Dramski program, 1977. Smešni junaci, Nolit, Beograd, 1983. Čudo od deteta, Dereta, Beograd, 2004. Proza Ljudske slabosti, Nezavisna izdanja Sl. Mašića, Beograd, 1978. (Zabranjeno i uništeno, o trošku autora i izdavača, odlukom Vrhovnog Suda Srbije) Život bez muke, Narodna knjiga, Beograd, 1987 Ljudske slabosti, drugo izdanje, Prosveta, Beograd, 1991. Saveti mladom piscu ili književna početnica, Radio B92, Beograd, 1993. Europolis, vesele zgode, Damad, Novi Pazar, 1998 Praktikum, velika žetva lovorika, Gradinar, Rožaje, 2001. Kratak pregled s predumišljajem novije srspske istorije,.Forum pisaca, Beograd, 2004. Vejači ovejana suštine, ogledi, Braničevo, Požarevac, 2011. Prevedeno Menschliche schvächen, aus dem Serbischen Katarina Wolf Grieshaber, mit einem Vorvort von Bora Ćosić , Books on demand Gmbh, Norderstedt, 2005. Dramski tekstovi Pozorišne drame Mat’ rijalisti, rimovana komedija, Atelje 212, Premijera 19. 11. 1982 Velika scena. Nagrade Dani komedije, Jagodina. Ljubiša Bačić nagrada za najbolju mušku epizodnu ulogu, Taško Načić, Statueta Ćuran za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Gorazda Utješinovića (Broj izvođenja 51) Šta je šta, rečnik stvari u slikama, Scena, br.4, Novi Sad, 1989. TV drame Ljubitelji golubova, režija Nebojša Komadina, TV Beograd, 1968. Useljenje, režija Petar Zec, TV Beograd, 1981. Radio-drame Malograđanski ep, radioadaptacija Vojislav Despotov, Radio Novi Sad, 2001. Radio-drame za decu Potera u krugu, Radio Beograd, 1971. Dugme lutalica, prva srpska radio- opera, kompozitor Ivana Stefanović, Radio Beograd, 1977. stereoizvođenje, ploča i kaseta,PGP,RTB. Zemlja lutaka, Radio Beograd, 1996. TV serija Lirika, razvoj evropske lirike, 8 epizoda, Kulturno obrazovni program, RTB, igrana obrazovna TV serija, režija Milutin Petrović 1992. Boda Ninković, Bane Vidaković i dr. Priredio Danilo Kiš: Pesme i prepevi Milan Milišić: Nastrana vrana, pesme za decu, Sic, Beograd, 1996. Homage Milanu Milišiću, zajedno sa V. Donićem i I. Hadžićem. Prevodi Šimon Ištvan: Jutarnji Svatovi, Bagdala, Kruševac, 1972. Ferenc Feher: Pesma đaka sa salaša, lektira sa osnovnu školu, Nolit, udr. izd., prvo izdanje 1976. Ferenc Feher: Izabrane pesme, Ulaznica, Zrenjanin, 2009. Ruski almanah ,`92.broj 02, Nikolaj Glaskov: Stihovi Ruski almanah, 98. broj 07, Aleksandar Veličanski: Pesme Ruski almanah, 02. broj 09, Jan Satunovski: Seckana proza, stihovi Sa drugim prevodiocima: Ferenc Feher: Ispovest saputnika, odabrane pesme, Ćirpanov, Novi Sad, 1977. Antologija ruske poezije, XVII–XX vek, Prosveta, Beograd, 1977. Josif Brodski: Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1990. Viktor Sosnora: Sova i miš, Damad, Novi Pazar, 1997. Književne nagrade I nagrada za poeziju BU, Dan studenata 4. april ( 1967.) II nagrada SK SOS za poeziju,1967. Nagrada Rade Drainac, za 2001. Nagrada Jakov Ignjatović, zadužbine u Budimpešti za 2003. MG75 (L)

Retko u kompletu u kutiji, očuvanost dosta dobra, neke imaju minimalno iskrzan omot, većina veoma dobar, unutra odlično očuvano. IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Pola ikone - Ratko Dangubić Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2011 Broj strana: 160 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Priče poznatog savremenog romansijera i pripovedača. Ostvarene u jeziku, sigurne u postupku, uzbudljive u detaljima. Pripovedanje kao magijska rekonstrukcija svakodnevice, kao i sećanja na javne i privatne događaje. U pričama Ratka Dangubića prepoznaje se svet koji pokušava da osmisli vlastiti život. Neki od junaka vraćaju se u svet svog detinjstva, neki u mesto svog porekla, neki prebiraju po porodičnim istorijama, neki u skrajnutim hronikama otkrivaju suštinske istine svoga vremena. Hercegovina, Beograd, Voljvodina, Perast i Beč – samo su neki od prostora u kojima se odvijaju ove melanholične, otkrivajuće i promišljene priče. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Knjiga je potpuno nova Govorio je da nema pravde na ovom svetu. Zašto mu se to dešavalo nakon što se toliko borio za ovu nezahvalnu zemlju, za ove ljude bez časti? Obraćao se Bogu. Svecima. Našoj Gospi. Ili, možda, đavolu. Vikao je i molio. Zašto su ga stavljali na takva iskušenja? Sinovi koji su bili njegov krst, zavere da ga ubiju, da unište delo celog jednog života. Ali nije se zbog toga žalio. On je umeo da se bori protiv neprijatelja od krvi i mesa. To je radio od mladosti. Nije mogao da podnese nizak udarac, da ga ne puste da se brani. Izgledao je polulud od očajanja. To nije bio neprijatelj kojeg je mogao da pobedi kao one stotine, hiljade, sa kojima se suočio i pobedio ih proteklih godina tako što ih je kupio, uplašio ili ubio. Uranija Kabral sedi kraj postelje oduzetog oca, nekadašnjeg moćnika, i priseća se događaja od pre trideset i pet godina koji su je naterali da zauvek napusti rodno ostrvo i preseče sve porodične veze. Grupa zaverenika u zasedi čeka da naiđu kola s tiraninom koji je za trideset godina vladavine ubio na desetine hiljada ljudi. Rešeni su da ga ubiju iako su sasvim svesni kakva ih mučenja potom čekaju. Diktator male ostrvske države koji se zavadio sa celim svetom susreće se s najljućim neprijateljem, koga ne može da savlada. Ironijom sudbine, čoveku koji ne zna za strah – popustila je petlja. Preplićući događaje iz 1961. i 1996, porodične i lične drame junaka, Mario Vargas Ljosa na briljantan način oslikava poslednje dane Truhiljove vojne diktature.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Portret Mao Cedunga - Ratko Dangubić Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2021 Broj strana: 239 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Iznenada pronađeni dnevnik otkriva susret dva sveta u ne tako dalekoj prošlosti u kojoj je već bila počela naša budućnost. Mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih godina i odlazi u Sjedinjene Američke Države u potrazi za naučnim usavršavanjem i istraživačkim i životnim snovima. Njen odlazak na stipendiju označava i susret dva sveta: Jugoslavije i Amerike, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i demokratije. A na vidiku se ukazuje Kina. Dnevnik mlade naučnice je svedočanstvo o onome što je videla i doživela, o zemlji u koju je došla i o zemlji koju je privremeno napustila, o nadi i nostalgiji. Danas, kada u Dangubićevom romanu oživljava njen dnevnik, nema više Jugoslavije iz koje je otišla, ali nema više ni Amerike kakvu je očekivala i koju je tokom svog boravka našla. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi i najbolji vodič kroz sentimentalnu istoriju Beograda. Pri­ča o Sin­gi­du­nu­mu ili da­na­šnjem Be­o­gra­du ne mo­že da sta­ne ni na hi­lja­du stra­ni­ca knji­ge. Ipak, ima onih ko­ji su, pre­po­znav­ši gra­ci­o­znost i ljup­kost ovo­ga gra­da ko­ji se pro­sti­re na reka­ma ko­je se pre­pli­ću i oba­la­ma ko­je se su­da­ra­ju, us­pe­li da pri­ka­žu nje­gov svet. Je­dan od njih bio je i Bog­dan Tir­na­nić. Bo­em, pi­sac i no­vi­nar. Imao sam sre­će da ga slu­šam, sme­jem se i pla­čem ka­da je po­ku­šao da ob­ja­sni naš Dan­se ma­ca­bre. Na­ža­lost, vi­še ni­je tu da man­gup­ski i lu­cid­no opi­še na­šu stvar­nost. Be­o­grad za počet­ni­ke je, si­gur­no, bio pr­vi knji­žev­ni be­de­ker o na­šem gra­du, vo­dič ko­ji su svi ra­do čitali, i lju­di ro­đe­ni u nje­mu, i oni ko­ji su se slu­čaj­no tu za­te­kli. U sa­mo tri­de­set i jed­nom po­gla­vlju, sa mno­go lju­ba­vi, osli­kan je mu­ral ko­ji je pred­sta­vio ovaj grad. Od do­la­ska, šet­nje uli­ca­ma, pre­ko pri­ča o bi­o­sko­pi­ma (ko­ji da­nas ne po­sto­je), do stripo­va, lju­di, knji­ga, ka­fa­na i zna­čaj­nih me­sta. Ne mo­že­mo vra­ti­ti vre­me ni lju­de, ali mo­že­mo pro­me­ni­ti svoj svet. Be­o­grad za po­čet­ni­ke je vo­dič kroz grad ko­ga mo­žda vi­še ne­ma, ali ka­kav mo­že­mo po­no­vo da stvo­ri­mo, iako bez onog ne­sta­log de­la ko­ji se mo­žda vi­še ni­ka­da ne­će vra­ti­ti, a ko­ji po­sto­ji u na­ma, a ne u sve­tu oko nas. Bogdan Tirnanić (Beograd, 14. septembar 1941 — Beograd, 16. januar 2009) je bio istaknuti srpski novinar, esejista, publicista, filmski kritičar i glumac.[1][2] Biografija Pohađao je Desetu beogradsku gimnaziju, ali nikada nije maturirao.[3] Svoj prvi članak Bogdan Tirnanić je objavio 1960-ih godina u „Susretu“, listu Saveza omladine Beograda. Radio je dve decenije u „NIN“-u, u kojem je bio urednik kulture i jedno vreme i glavni urednik. Pisao je i za „Borbu“, „TV reviju“, „Oko“, „Književnu reč“, „Telegraf“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“, „Nacional“, „Kurir“ i „Pres“, kao i u mnogim listovima nekadašnje Jugoslavije. Radio je i na Televiziji Beograd, kao i na Televiziji Politika, gde je bio zamenik urednika.[3][2] Bio je i glavni urednik časopisa „Nju moment“ i kreativni direktor agencije „Sači i Sači“.[1] Tirnanić je bio i filmski kritičar, po mnogima najbolji u Srbiji. Igrao je jednu od glavnih uloga u kultnom filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“. Glumio je i u filmovima „Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Zbog jedne divne crne žene“, kao i u seriji „Otpisani“. Bio je saradnik na scenariju filmova „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“.[3][1] Objavio je knjige-zbirke novinskih članaka i eseja „Beograd za početnike“, „Beograd za ponavljače“, „Ogled o Paja Patku“, „Bosanski bluz“, „Koka-Kola art“, bio je koautor „Beogradskih priča“, a napisao je i knjigu „Crni talas“ o ovom periodu srpskog filma u kojem je i lično učestvovao.[3][1][2] Autor je knjige „Kratak kurs umiranja“. Tirnanić je dobitnik brojnih stručnih nagrada, među kojima i priznanja Udruženja novinara Srbije „Laza Kostić“ za najboljeg komentatora i nagrada „Jug Grizelj“ i „Veselko Tenžera“.[2] Preminuo je u Urgentnom centru u 68. godini.[2] Povodom vesti o Tirnanićevoj smrti, predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je: „Nedostajaće nam i njegovo britko analitičko pero i duh dorćolskog šmekera kojim je obeležio vreme u kojem je živeo.“[3] Bio je oženjen glumicom Darom Džokić. Imaju kćerku Jovanu...

Arhipelag, 2021. Novi roman Ratka Dangubića. Iznenada pronađeni dnevnik otkriva susret dva sveta u ne tako dalekoj prošlosti u kojoj je već bila počela naša budućnost. Mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih godina i odlazi u Sjedinjene Američke Države u potrazi za naučnim usavršavanjem i istraživačkim i životnim snovima. Njen odlazak na stipendiju označava i susret dva sveta: Jugoslavije i Amerike, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i demokratije. A na vidiku se ukazuje Kina. Dnevnik mlade naučnice je svedočanstvo o onome što je videla i doživela, o zemlji u koju je došla i o zemlji koju je privremeno napustila, o nadi i nostalgiji. Danas, kada u Dangubićevom romanu oživljava njen dnevnik, nema više Jugoslavije iz koje je otišla, ali nema više ni Amerike kakvu je očekivala i koju je tokom svog boravka našla. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Tvrd povez sa omotom, vrlo dobro očuvana, 196 strana, izdanje Znanje Zagreb 1980, edicija Hit Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.

Luzergrad uživo - Nenad Barakovic Dugo čekani roman u kratkim pričama Nenada Barakovića, autora Besparačkih priča! Ovog puta u širem obimu, detaljnija, i svakako ne manje suluda, ispovest o Luzergradu i Luzegrađanima. Gospodin Baraković je ravničarska bejzbol palica. Njegov stil je furiozan, on zasigurno piše brže nego što govori i to jako godi. Nenadu ne treba ništa oduzimati a sam će nam dodati kada za to bude vremena. Pitko, čitko, a ni malo plitko….hvala. Dule Nedeljković Nenad Baraković je rođen 1991. godine u Novom Sadu, poznat muzičkoj andergraund sceni kao gitarista novosadskih pank rok bendova. Bavi se novinarstvom, publicistikom i muzikom. Njegovi raniji radovi su bili vezani za kolumne, recenzije, prikaze knjiga, koncerata i albuma koji su objavljivani na svim značajnijim sajtovima koji pokrivaju kulturu; Kultura 381, XXZ magazin, Dnevna doza lepog, Gledište, Remix Press, Rockomotiva, Dotkom. Nenadov prikaz knjige Sve bio je ritam od Azrinog bubnjara Borisa Leinera nalazi se u pomenutoj knjizi na srpskom izdanju. Takođe, bio je radnik Kulturnog centra u Beočinu, radio je medijski PR za više festivala i organizovao je više muzičkih događaja, književnih večeri, na kojima je kao novinar bio i gost. Trenutno živi i radi u Beočinu i svira u autorskom bendu TBK. kol 2+

AUTOR : Ranko Marinković IZDAVAC : Znanje, Zagreb, 1980 PREDMET : Roman SERIJAL : Hit : biblioteka moderne literature Kolo 16 ; Sv. 93 Latinica Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekako s jeseni 2009. godine, odabrana publika je imala zadovoljstvo da u studiju „M“ RTV Novi Sad, prisustvuje svojevrsnom muzičkom omažu u čast Isidora Hadnađeva. Povod tom događaju bilo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja ovog Bečejca, čije je ime zlatnim slovima upisano u muzičku knjigu Vojvodine. Isidor Hadnađev je rođen 1909. godine u Starom Bečeju. Otac Lazar je bio umetnički stolar, a amajka Stefanija domaćica. Inače, porodica Hadnađev jedna je od one dve, najstarije porodice u Bečeju, prema pouzdanim podacima. Kasnije, stvorivši sebi ime, Isidor Hadnađev je, u brojnim intervjuima za medije, često isticao sledeće: „Moj otac je, kao umetnički stolar, radio i muzičke instrumente. Kao malo dete, odlazio sam u radionicu i slušao kako isprobavaju instrumente i posebno mi se svideo zvuk violine i tambure...“. U nostalgičnim sećanjima na neka davna vremena, osvetljavao bi atmosferu na Bečejskim ulicama: „U četvrtom reonu, u Bečeju, poznatom po imenu Lapurda, s prvim prolećnim, letnjim i jesenjim, ređe zimskim sumrakom, čuo se zvuk harmonike koji se rasprostirao ulicama i zaustavljao na roglju (uglu, ćošku). Nedugo zatim, uz pridružene tambure i okupljenu „mladež“, začula bi se pesma koja je trajala do duboko u noć... Upravo iz takve sredine je i potekao junak ove priče. Bio je dete kad je naučio da svira violinu i tamburu, a još kao dećkić često bi se priključivao starijim muzičarima koji su svirali tokom žetelačkih svečanosti. Ubrzo nastavlja školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru i 1928. godine stiče diplomu učitelja. Ali, u Somboru je završio i osnovno muzičko obrazovanje, kod tada poznatog pedagoga Antona Tune Osvalda. Svoje muzičko usavršavanje nastavio je u Beogradu, u muzičkoj školi „Kornelije Stanković“, a zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi poznatog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića. Obogativši svoj prirodni talenat i formalnim muzičkim obrazovanjem, vratio se u rodni grad, u kome je vredno radio sve do 1960, godine. Već 1948, godine inicirao je osnivanje Niže muzičke škole, koja je ubrzo postala centar kulturnog i muzičkog života u Bečeju. Hadnađev je bio i njen direktor punih dvanaest godina. Vodio je i gradski mešoviti hor „Petar Konjović“, koji je bio podsticaj za negovanje horske muzike. To je kasnije bilo potvrđeno vrhunskim dostignućima Kamernog hora, pod upravom Milenka Šustrana. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da jeIsidor Hadnađev bio prvi koji je još 1950. godine uveo tamburu kao nastavni predmet u lokalnoj muzičkoj školi. Bilo bi, istina, i inače vrhunskih dostignuća Janike Balaža i Svetozara Čiče Sladića, ali, da li bi i oni sami bilo onakvi kakvi jesu, da nije bilo Hadnađeva? Izuzetni muzički i stvaralački kapacitet Isidora Hadnađeva tražio je više prostora, te on 1960. godine postaje glavni urednik emisija narodne muzike u programu Radio Novog Sada. Kao urednik, ostavio je neizbrisiv trag u formiranju vrhunskih pevača narodne muzike, ali i u usavršavanju umetničkih i tehničkih umeća članova Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Njihove interpretacije podigle su renome ovog ansambla i njegovog rukovodioca Janike Balaža na najviši nivo. Hadnađeva je posebno zanimala izvorna, narodna muzika. Angažujući se i na polju melografskog rada, počeo je da prikuplja i beleži izvorne narodne pesme, pa jenjegova lista pesama spasenih od zaborava bila impozantna – prikupio je čak 650 autentično izvornih pesama! Uz to, sam se pozabavio komponovanjem, te je iza njega ostalo preko 30 narodnih pesama i spletova narodnih pesama. Među najpoznatijim narodnim pesmama su: „Tamburice kad bi plakat` znala“, „Pesma o ciganima“, „Htedoh piti, al` ne rujna vina“, „Vojvodino ravna“, „`Ajde nek` ide lanac i po livade“. Najpoznatiji spletovi vezani su za vojvođanske motive: „Kroz bačke sokake“, „Vojvodina peva“, „Sremom, Bačkom i Banatom“... Komponovao je i instrumentalne kompozicije „Veliko vojvođansko kolo“, „Malo bačko kolo“, „Tamburaško kolo 1,2,3,4“... Veliki deo njegovih muzičkih zapisa tradicionalnih srpskih seoskih i varoških pesama ostao je upamćen u interpretaciji eminentnih vokalnih solista: Jelene i Aleksandra Dejanovića, Mihajla Miše Oneščuka, Predraga Gojkovića Cuneta, Zvonka Bogdana, Vere Svobode, Gite Šerman, Merime Njegomir... Imao je vremena da učestvuje i u osnivanju specifičnog muškog vokalnog okteta „Neven“ kojim je rukovodio punu deceniju. Interesovanja i delatnost Isidora Hadnađeva nisu se iscrpela na polju izvorne narodne muzike. Napred je navedeno da je posle osnivanja muzičke škole vodio gradski mešoviti hor. Ali, to nije bio jedini hor koji je Hadnađev uspešno vodio. Između dva rata bio je takođe istaknuti horovođa nekoliko, tada poznatih mešovitih horova: „Hora jugoslovenske napredne omladine“, „Hora srpskog zanatskog pevačkog društva“, a bio je i dirigent „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Uspešno se bavio i komponovanjem horske muzike. Među horskim kompozicijama svetovnog karaktera najpoznatije su „Poklič slobodi“, „Iz sna slatkog što me budiš“, ali i dečje („Omladinska pesma“ i zbirka „Proleće“). Od duhovnih, crkvenih pesama ističu se „Kanon evharistije“ i „Hodite, poklonimo se“, koje i danas odjekuju srpskim pravoslavnih hramovima. Za svoj rad na polju razvoja, unapređivanja i širenja muzičke kulture, Isidor Hadnađev je nagrađen mnogobrojnim priznanjima. Da navedemo samo neka: „Oktobarska nagrada grada Bečeja“ (1978), plaketa za izuzetni doprinos u radu i afirmaciji Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković“ iz Novog Sada, plaketa RTVNS za vanredni doprinos u realizaciji muzičkog festivala „Oj, Dunave, Dunave plovi“... Isidor Hadnađev je sa ženom Darkom imao sinove Radovana i Stanislava. Čika Isa, kako su ga zvali, umro je u Novom Sadu, 1990. godine.

Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu. MG19

Jednom pročitana, praktično nekorišćena. Godina izdanja: 2022 ISBN: 978-86-523-0384-7 Autor: Domaći Jezik: Srpski Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Izdavač: Liber Novus, Beograd, 2015 Prevod dela: 22 Indigo Place / Sandra Brown Broširano, 239 str. ; 18 cm Ona je aristokratkinja plave krvi. Za prelepu Loru Nolan kuća u ulici Indigo broj 22 nije bila samo dom, bila je to njena životna strast. I u trenutku kada je zbog porodičnih dugova bila primorana da je proda, u njen život se kao potencijalni kupac vraća Džejms Paden. Nekada davno je važio za opasnog gradskog momka, previše opasnog da bi se usudila da sa njim flertuje, ali previše privlačnog da bi mogla da ga izbaci iz glave. Sada je ponovo tu, kao odrastao čovek, i još uvek zrači onom razarajućom snagom kojom je oduvek zavodio sva Lorina čula i činio da drhti od naleta osećanja koja ni sebi nije smela da prizna. On je milioner, nekadašnji buntovnik iz lošeg kraja. Pre mnogo godina Džejms Paden je nestao iz grada, zamenivši subotnje ulične trke za svet slavnih profesionalnih vozača. Živeo je u brzoj traci, vozio sportska kola i uživao u prelepim ženama. Sada se vratio u rodni grad kao mladi milioner sa željom da ostvari jedan stari san: da postane vlasnik čarobnog imanja u ulici Indigo 22 i da zavede njegovu vlasnicu. Za njega je Lora uvek bila devojka koju nije mogao imati, bogataška kći za koju nikada ne bi bio dovoljno dobar – sve do te noći obasjane mesečinom, kada ju je vrelim dodirom usana zarobio zauvek…. SANDRA BRAUN je jedna od 50 najčitanijih autora po mišljenju Njujork tajmsa, što potvrđuje podatak da je preko 70 miliona njenih knjiga prevedeno i štampano širom sveta. Pre nego što je počela da piše, radila je kao manekenka i TV voditeljka. Udata je i živi u Teksasu.

Veljko Petrović Nevidljiv izvorTvrdi povezVeljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine.Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija", da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik "Slobode". Pored ovih, uređivao je časopise "Srpske riječi", bio je dopisnik za novosadski "Branik" i sarajevski "Narod", kao i urednik "Savremenih pitanja".U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista "Politika" bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima "Novi Srbobran", "Srpski književni glasnik", "Brankovo kolo", "Delo", "Savremenik", "Nova iskra", "Slovenski jug".1912. godine izdaje svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. godine knjigu pesama "Na pragu". Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama "Bunja i drugi iz Ravangrada", "Dah života", "Bunja", "Pomerene savesti", "Tri pripovetke", "Iskušenje", "Pripovetke", "Izdanci iz opaljenog grma", "Prepelica u ruci". Napisao je oko sto pripovedaka.Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.U njegovu čast dodeljuje se nagrada "Veljkova golubica" na svečanosti "Veljkovi dani" u Somboru.3/20

Veljko Petrović RavanradTvrdi povezIzdavač NolitVeljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine.Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija", da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik "Slobode". Pored ovih, uređivao je časopise "Srpske riječi", bio je dopisnik za novosadski "Branik" i sarajevski "Narod", kao i urednik "Savremenih pitanja".U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista "Politika" bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima "Novi Srbobran", "Srpski književni glasnik", "Brankovo kolo", "Delo", "Savremenik", "Nova iskra", "Slovenski jug".1912. godine izdaje svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. godine knjigu pesama "Na pragu". Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama "Bunja i drugi iz Ravangrada", "Dah života", "Bunja", "Pomerene savesti", "Tri pripovetke", "Iskušenje", "Pripovetke", "Izdanci iz opaljenog grma", "Prepelica u ruci". Napisao je oko sto pripovedaka.Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.U njegovu čast dodeljuje se nagrada "Veljkova golubica" na svečanosti "Veljkovi dani" u Somboru.12/26

Veljko Petrović RavanradTvrdi povezIzdavač NolitVeljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine.Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija", da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik "Slobode". Pored ovih, uređivao je časopise "Srpske riječi", bio je dopisnik za novosadski "Branik" i sarajevski "Narod", kao i urednik "Savremenih pitanja".U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista "Politika" bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima "Novi Srbobran", "Srpski književni glasnik", "Brankovo kolo", "Delo", "Savremenik", "Nova iskra", "Slovenski jug".1912. godine izdaje svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. godine knjigu pesama "Na pragu". Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama "Bunja i drugi iz Ravangrada", "Dah života", "Bunja", "Pomerene savesti", "Tri pripovetke", "Iskušenje", "Pripovetke", "Izdanci iz opaljenog grma", "Prepelica u ruci". Napisao je oko sto pripovedaka.Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.U njegovu čast dodeljuje se nagrada "Veljkova golubica" na svečanosti "Veljkovi dani" u Somboru.12/0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mark Maronije, duhoviti i lucidni Begbedeov alter ego, kolumnista i pisac, sprema se da krene na otvaranje noćnog kluba „Klonja“ iza kojeg stoji njegov stari prijatelj, slavni disk-džokej Žos. Godine su devedesete, atmosfera je apokaliptična, a zvanice su najslavniji Parižani tog doba. Za samo dvanaest sati dogodiće se sumanuti karusel najneverovatnijih obrta začinjenih seksom, alkoholom i drogama svih vrsta, a sve u zaglušujućem ritmu elektronske muzike i pod rafalom svetlosnih efekata najprestižnijeg kluba na svetu. Maronije, kome inteligencija i ironija ne dozvoljavaju da se do kraja prepusti orgiji dekadencije, prolazi kroz ovu dugu noć u sopstvenoj potrazi za ljubavlju koja ga čeka negde pred samo svitanje. Praznik u komi je drugi Begbedeov roman čiji mu je uspeh kod publike i kritike obezbedio mesto u prvoj ligi francuskih književnika. Frederik Begbede (Frédéric Beigbeder, 1965) je jedan od najznačajnijih, najprovokativnijih i najpopularnijih savremenih francuskih pisaca. Do sada je objavio romane: Mémoire d`un jeune homme dérangé, Vacances dans le coma (Praznik u komi), L`amour dure trois ans (Ljubav traje tri godine), 99 francs (699 dinara), Windows on the World, L`égoïste romantique (Romantični egoista), Au secours pardon (U pomoć, molim za oproštaj), Un roman français (Francuski roman), Oona & Salinger (Una i Selindžer), Une vie sans fin (Život bez kraja), L`homme qui pleure de rire (Čovek koji plače od smeha). Osim pisanjem bavio se i advertajzingom, radio je za brojne magazine, vodio je TV šou. Godine 1994. osnovao je književnu nagradu “Prix de Flore” koja se svakog novembra dodeljuje talentovanim piscima (među dobitnicima su Mišel Uelbek i Ameli Notomb) u legendarnom Cafe de Flore, u kome se nekada okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Begbede je 2008. uhapšen zbog konzumiranja kokaina sa haube kola u pariskom 8. arondismanu. Svoje zatvorsko iskustvo pretočio je u roman (Francuski roman), najličniji do sada, u kome se vraća u detinjstvo i mladost sa dirljivom neposrednošću i razornim humorom koji je karakterističan za njegov stil. Za Francuski roman je 2009. dobio izuzetno značajnu “Renaudot” nagradu. Begbede priznaje da u mnogim njegovim romanima ima dosta autobiografskih delova i da je Oktav, glavni lik romana 699 dinara i U pomoć, molim za oproštaj, na neki način njegov avatar. Roman U pomoć, molim za oproštaj je satira o novoj Rusiji i roman o novoj ideologiji - ideologiji lepote, mladosti, kao nekoj vrsti maske koju nosi industrija. Ukratko, ta knjiga je više `zla` i surovija i sledi nit romana 699 dinara, a povezuje ih isti glavni lik...