Dieter Wellershoff - SIRENA, Grafički zavod Hrvatske Zagreb 1985, tvrdi povez, str. 130. Nemačka književnost - novela. Očuvanost 4 i ima manja posveta.

Naslov: Sirena koja se smeši - Pet bajki o Venecijanskom getu Autor: Mirjana Ognjanović Ilustracije: Aleksandar Palavestra Izdavač: Booka, Beograd Obim strana: 71 Format: 20 x 30,5 cm Povez: Tvrdi Tiraž: 1000 `Da li namerno ostavljamo simbole kao uspomenu, zagonetku, ili pouku budućim naraštajima? Zašto nikada ne znamo na vreme koji je najsudbonosniji trenutak našeg života? Koliko vrata treba da otvorimo da bismo nešto razumeli? Kada devojku bez oklevanja da zgrabimo? I koju priču da upamtimo?` Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Knjiga je jako lepo očuvana. Na uvodnoj strani postoji posveta autora. Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi.

Izdaje - Samizdat B92 Beograd „Kada sam, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa, često sam pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost. To vreme, između sirena i nailaska aviona, budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom... Kao da ta zemlja postoji da bi brojnim emigrantima, posebno onima koji su u nju stigli iz zaraćenih zemalja, pružila utočište i nadu, da bi pokazala da svet može biti drugačiji. I vremenska zona u kojoj se nalazi izdvaja je, simbolički, od ostalog sveta. Australija ide ispred drugih. Sećam se da sam prvog januara nove 1998. godine, u jedan sat ujutru, otputovao iz Australije za Los Anđeles. U Ameriku sam stigao: 31. decembra 1997.“ Knjiga istaknutog i popularnog novinara Jugoslava Ćosića otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić... `Lica, staze, predeli`, propušteni kroz piščev doživljaj, osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju. Ali, Ćosićevo oko nije jedino koje `gleda` i opisuje. On majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila. Ratomir Damjanović, pisac i publicista Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Dobro očuvana, 154 strane, izdanje Agora 2015, pripovetke Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se `opasno približavaju utopiji savršene knjige`. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (`U stepi`, `Ptice u ustima`), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (`Deda Mraz spava kod nas`,`Glave o asfalt`), otud stalni prizvuk horora (`Pod zemljom`, `Očajne žene`) ili apsurda (`Crne rupe`) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom `Moj brat Valter`). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (`Benavidesov teški kofer`, `Irman`, `Očajne žene`, `Ptice u ustima`, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (`Pod zemljom`), čudo `jedne premise` (`Konzerve`, `Čovek sirena`, `Crne rupe`) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić

HORHE LUIS BORHES PRIRUČNIK FANTASTIČNE ZOOLOGIJE Predgovor - Zoran M. Mandić Ilustracije - Milan Jovanović Jofke Prevod i pogovor - Silvia Monros-Stojaković Izdavač - Zlatna grana, Sombor Godina - 1996 174 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Anamorfoze Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ZORAN M. MANDIĆ - Antologija borhesovih dvojnika Predgovor A Bao A Qu Amfizbena Anamitski tigrovi Bahamut Baldander Bazilisk Behemot Boramec Burak Čudovšte Aheron Dve metafizičke životinje Fauna ogledala Fauna Sad Garuda Gmizavac kojeg je K.S. Luis usnio Golem Grifon Hanijel, Kafzijel, Azrijel i Anijel Harpije Hidra iz Lerne Himera Hipogrifon Hronos ili Herkul Ihtiokentaur Jednorog Kami Katopleba Kentaur Kerber Kineska fauna Kineski feniks Kineski jednorog Kineski zmaj Kraken Krokote i leukrokote Kudrava zver iz La Fert-Bernara Kuglaste životinje Kumbaba Levijatanov sin Majka svih kornjača Majmun koji pije tuš Mandragora Mantikora Mesečev divlji zec Mešanac Minotaur Monokli Morski konj Mravlav Nabijač Nage Nebeski jelen Nesnas Odradek Ognjeni kralj i njegov konj Okovana krmača Osmokraka zmija Panter Pelikan Peritoni Ptica feniks Ptica Rok Remora Salamander Scila Senijed Sfinga Simurg Sirene Skvonk Stoglavac Šestonožne antilope Talos T`ao-T`ieh Toplotna bića Tronogi magarac Uroboros Zaratan Zmaj Životinja koju je Kafka usnio Životinja koju je K.S. Luis usnio Životinja koju je Po usnio SILVIA MONROS-STOJAKOVIĆ - Oštroumni domaći Borhes Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Book of Imaginary Beings Jorge Luis Borges

Sergej Dovlatov Ariel Meki povez Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“. Dovlatov: dela Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega. Vrlo dobro očuvana knjiga, posveta na 1. predlistu. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 11022022knj

Homer ODISEJA Dereta Odlično Kao novo 463 str. 2015. Vođa Itačana u trojanskom ratu - Odisej, posle razaranja Troje, kreće sa svojim saborcima ka svom kraljevstvu - Itaci. Odiseja opisuje desetogodišnji Odisejev povratak iz rata, prepun iskušenja i neverovatnih obrta situiranih između neba i zemlje, mističnih predela, bogova i njihovih miljenika i protivnika. Kao Ilijada i Odiseja ima jedinstvenu kompoziciji koju Aristotel naziva prepletenom. Temeljno delo čitavog svetskog pesništva na kome su vekovi trajanja ostavili neizbrisiv kvalitativni trag. Prevod sa starogrčkog i propratni tekstovi Miloš N. Đurić Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.[1] Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.[2] Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka Odiseja u svoju otadžbinu Itaku po završetku Trojanskog rata uz pomoć bogova.[3] Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.[3] Odiseja[uredi | uredi izvor] Homerova Odiseja Nakon završetka desetogodišnjeg Trojanskog rata, Odisej se vraća kući, svojoj vernoj ženi Penelopi i svome sinu Telemahu.[3] U epu se opisuje kako su prosci njegove žene Penelope trošili njegov imetak, i kako je Odisej posle dvadeset godina odsustva od kuće, vrativši se, poubijao prosce.[3] Radnja „Odiseje” traje 40 dana.[3][4] Prvo pevanje Pesnik na samom uvodu u radnju epa govori kako su bogovi, posle sedam godina, odlučili da je došlo vreme za povratak Odiseja kući, jer je sve te godine on bio zatočenik nimfe Kalipse na ostrvu Ogigija. Boginja Atina se odlučuje da poseti njegovog sina Telemaha na Itaki. Drugo pevanje Atina se pred Telemahom pojavljuje u liku Mentora i govori mu da ima predosećaj da će mu se otac uskoro vratiti. Prosci, smatrajući da je Odisej mrtav, i dalje nemilosrdno troše Odisejev imetak i sa velikim nestrpljenjem iščekaju da Penelopa napokon sebi izabere supružnika. Godinama se Penelopa služila lukavstvom da bi odbila prosce. Govorila je da će se udati kada završi sa tkanjem tkanine za mrtvog Odiseja, ali je ona svake noći uništavala ono što bi preko dana istkala. Neko od prosaca je video šta Penelopa radi i oni su tražili od nje da se napokon odluči za nekog od njih. Treće pevanje Telemah odlazi na otok Pil kod kralja Nestora, koji mu govori o sudbini mnogih velikih i slavnih junaka. Posle toga, Telemah napušta ostrvo Pil i odlazi u Spartu da posetiti kralja Menelaja. Četvrto pevanje Telemah od Menelaja saznaje da mu je otac Odisej zarobljen i da se nalazi na ostrvu Ogigija kod nimfe Kalipse. Peto pevanje Hermes, glasnik bogova, po zapovesti Zevsa odlazi na ostrvo Ogigija i nimfi Kalipsi saopštava da su joj bogovi naredili da pusti Odiseja. Kalipso, sa velikim žaljenjem pušta Odiseja i on odlazi brodom sa ostrva. Posle nekog vremena, Posejdon uništava njegov brod, ali Odisej uspeva da preživi. Šesto pevanje U blizini feačanske obale, Odiseja je probudio smeh devojaka. Na obali je stajala Nausikaja, kraljeva kćerka, sa svojim sluškinjama. One su pokazale put Odiseju do kraljeve palate. Sedmo pevanje Odiseja, da ga niko ne bi video i raspitivao se o njemu, Atina, pretvorena u devojčicu, vodi do kraljevske palate. U ovom pevanju je opisan Vrt Alkinoja. Osmo pevanje U Odisejevu čast, kralj Alkinoj priređuje zabavu, na kojoj mladi pevač pripoveda o Trojanskom ratu. U toku pevanja, Odisej se nekoliko puta zaplakao, i to uvek kada je pesma opisivala i junaštva Odiseja. Kralj Alkinoj je, videvši reakciju, pitao Odiseja ko je on i zašto plače. Deveto pevanje Odisej otkriva ko je on i priča svoje pustolovine. Govori o tome kako se nakon pada Troje namerio na Kikonce, razorio im grad, ali su ga oni odagnali. Zatim bura kod Malije odbacuje Odiseja i njegovu družinu u zemlju Lotofaga (pleme koje jede lotos). Odisej jedva uspeva da odvede družinu odatle, jer su jedući lotos zaboravili na povratak domu. On zatim priča o Polifemu, kiklopu koji mu je u pećini pojeo dvoje ljudi pobedio ga oslepivši ga. Deseto pevanje Dalje Odisej priča kako mu je bog Eol dao vreću u kojoj su bili vetrovi, a njegovi ljudi, ne znajući šta je u vreći, otvorili su je, pa su ih vetrovi vratili natrag odakle su došli. Tamo, čarobnica Kirka njegove ljude pretvara u svinje, a Odiseju Hermes daje travu koja sprečava da Kirka i Odiseja pretvori u svinju. Kirka ih posle nekog vremena pušta sve da odu vrativši im ljudski oblik, a Odiseju je dala uputstva kako da stigne do Aherona i podzemnog sveta. Jedanaesto pevanje U podzemnom svetu Hada, Odisej razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima - Ahilom, Heraklom i drugima. Tiresija ga savetuje da prinese žrtve bogovima, a naročito bogu Posejdonu, koji je veoma ljut na njega jer mu je Odisej oslepeo sina Polifema. Dvanaesto pevanje U ovom pevanju, Odisej pripoveda o tome kako je, začepivši uši posadi broda, a sebe zavezavši za jarbol, da ne bi nasukao brod, uspeo izbeći sirene. U nastavku, Odisej govori o Scili i Haribdi - dve nemani koje je uspeo izbegnuti, pa o ostrvu gde njegova posada nije poslušala njegova upozorenja i žrtvovala stoku boga Helija Hiperiona, zbog čega se Zevs žestoko razljutio i munjom uništio Odisejev brod, tako da je samo Odisej preživeo. Trinaesto pevanje povratak Odiseja na Itaku. Atina mu svojim uputstvima pomaže, i on, pretvoren u prosjaka, odlazi do svog vernog svinjara. Četrnaesto pevanje Odisej sluša kako svinjar Eumaj priča o svome gospodaru, i shvativši koliko mu je on veran, obećava mu da će se Odisej sigurno vratiti. Petnaesto pevanje Dok svinjar Eumej, Odiseju priča o svojoj prošlosti, Atina upozorava Telemaha da ga prosci žele ubiti, i podučavajući ga kako da stigne, zapoveda mu da se vrati kući. Šesnaesto pevanje Po povratku kući, Telemah, zahvaljujući Atininim uputstvima, uspeva da izbegne zasedu prosaca i odlazi Eumeju gde mu Odisej otkriva ko je on. Sedamnaesto pevanje Odisej, kao prosjak se vraća u dvor i, da bi vidio moralnost prosaca, prosi hranu od njih. Na ulazu u dvor, prepoznavši svog gospodara, Odisejov pas Argos umire od sreće. Osamnaesto pevanje Kada se na dvoru pojavio još jedan prosjak, odmah se posvađao i potukao sa Odisejem. Prosci su odobravali svađu i tuču. Na kraju je Odisej pobedio prosjaka. Devetnaesto pevanje Penelopa, koja je sve to posmatrala, upita prosjaka Odiseja zna li bilo šta o njenome mužu Odiseju, a on joj odgovori obećanjem da će se on sigurno vratiti. Tada Penelopa naredi svojim sluškinjama da okupaju prosjaka, i dok su ga one kupale, stara sluškinja Euriklija prepoznala je Odisejev ožiljak na nozi (iz lova na veprove u detinjstvu), ali ga nije odala. Dvadeseto pevanje Atina svojom pričom smiruje Penelopu koja je sanjala veoma ružan san. Sledećeg jutra Odisej od bogova traži neki znak, a tada mu Zevs pošalje munju iz vedra neba. Dvadeset prvo pevanje Penelopa, obećava proscima da će se udati za onoga koji na streljačkom takmičenju bude pobednik. Iznosi Odisejev luk, ali niko od prosaca nije uspeo da nategne luk, pa ni slavni Antinoj. I taman kada su se svi prosci dogovarali da se takmičenje odgodi, Odisej, prerušen u prosjaka uzima luk, nateže ga i pogađa strelom kroz sve sekire. Dvadeset drugo pevanje Odisej i Telemah ubijaju sve prosce. Dvadeset treće pevanje Odisej tada otkriva Penelopi svoj identitet, a ona, i dalje ne verujući da je on Odisej, upita ga za jednu njihovu tajnu. Traži od njega da pomeri njihovu postelju, našto Odisej odgovara da je postelja urezana u panj stare smokve, oko koje su podigli dvor, i da se pomeriti ne može. Tek tada je Penelopa bila sigurna da je on zaista Odisej i bacila mu se u naručje. Dvadeset četvrto pevanje Dok duše prosaca silaze u Had, Odisej, ocu Laertu otkriva ko je on. Itačani, zbog toga što je Odisej ubio sve prosce, žele da se osvete Odiseju ali Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun. Analiza likova[uredi | uredi izvor] Odisej - kralj Itake, glavni lik istoimenog dela. Odlikuje ga hrabrost i domišljatost. U celom kraljevstvu a i šire je poznat kao pametan i strpljiv čovek koji je uz to bio i vrlo osećajan i velikog srca. Penelopa - Odisejeva žena, premorena od tuge i očaja zbog gubitka voljenog muža. Čvrsta i jaka žena koja nije dala da je mnogobrojni prosci zavedu. Telemah - Odisejev i Penelopin sin koji je odlaskom oca u rat od malena morao postati glava kuće. Vrlo neiskusan i nemoćan da se suprotstavi proscima koji su rado trošili njihovo bogatstvo, što se menja povratkom njegovog oca. Atina - boginja mudrosti i velika zaštitnica Odiseja i njegove porodice koja je uz veliki trud pomagala u raznim situacijama.[5] Ilijada antička književnost