Autor - osoba Krejn, Stiven Naslov Čamac i druge pripovetke / Stivn Krejn ; izabrao i preveo Tihomir Vučković Hrptni naslov Čamac Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : Kultura) Fizički opis 212 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, Tihomir, 1938- Zbirka ǂBiblioteka ǂRaspust ; 40 (Karton) Napomene Hrpteni naslov: Čamac Pripovedno delo Stivena Krejna: str. 5-12. Tiraž 4.000. Stiven Krejn rođen je 1. novembra 1871. godine u Njuarku, država Nju Džersi. Njegov otac bio je sveštenik metodističke crkve, a majka jedan od vodećih članova ženske hrišćanske unije. Godine 1876, porodica se preselila u obližnji Port Džervis, gde je piščev otac dobio mesto pastora. Posle očeve smrti, 1880. godine, porodica se preselila u Rozvil kod Njuarka. Njegov stariji brat Taunli bio je profesionalni novinar. Krejn je počeo da piše vrlo rano i prve radove objavio sa šesnaest godina. Pokušao je da studira, ali je 1891. godine napustio studije, da bi radio kao novinar-reporter i pisac. Godine 1893. objavio je svoj prvi roman, „Megi, devojka sa ulice”, prvo delo američkog naturalizma (koji će kulminirati s Drajzerom). Godine 1895. objavio je svoju najpoznatiju knjigu, „Crvena značka hrabrosti”, koja mu donosi internacionalnu slavu. Knjiga postaje američki bestseler, a u Engleskoj je pozdravlja sam veliki Džozef Konrad. Hemingvej je ovaj roman smatrao jednom od najboljih knjiga američke književnosti i on danas ima status klasičnog dela američke literature. Naredne godine štampa novi roman, „Džordžova mati”, a za njim, po porudžbinama, sledi pet ratnih priča („Tri čudesna vojnika”, „Veteran”, „Ofanziva u Indijani”, „Ratna epizoda”, „Mali odred”). Godine 1896, u jeku slave, dotakao ga se skandal. Pisac je u ranim jutarnjim satima ispratio tri devojke među kojima je bila i prostitutka Dora Klark, ponudivši joj novac za svedočenje koje bi on literarno obradio. Policajac, koji je bio u blizini, priveo ih je, misleći da je reč o prostituciji. Iako pisac, za razliku od Klarkove, nije zadržan u pritvoru, i mada mu je advokat savetovao da se ne meša u proces, on je posvedočio u njenu korist i ona je, potom, oslobođena. Štampa, naravno, nije propustila priliku da se nasladi mukama u tom trenutku slavnog pisca. Krejn uviđa da od književnih honorara, ipak, ne može da živi i iste godine prihvata ponudu da bude ratni izveštač iz Špansko-američkog rata. Dok je, u Džeksonvilu, na Floridi, čekao polazak za Kubu, u lokalnom bordelu upoznao je trideset jednogodišnju Koru Tejlor, svoju buduću suprugu, koja je iza sebe imala dva propala braka i koja je već dve godine u Džeksonvilu živela boemskim životom. Ona je u Džeksonvilu, barem u boemskim krugovima, bila donekle i uvažena figura. Krejn ju je sa sobom poveo na brod koji na Kubu nikada nije stigao zbog pomorske nesreće. Krejn je te događaje opisao u svojoj priči „Otvoreni brod”. Objavivši „Otvoreni brod” koji je (opet) postigao uspeh, sa novinskim magnatom Vilijemom Randolfom Herstom zaključuje ugovor da za „Njujork džurnal” izveštava iz Grčko-turskog rata. S Korom putuje u Englesku, odakle aprila 1895. stižu u Atinu. Dok on boravi u Epiru, Kora piše izveštaje iz Atine i tako postaje prva žena, ratna reporterka (piše pod pseudonimom „Imodžina Karter”). Mesec dana kasnije oni se vraćaju u Englesku i uzimaju u zakup vilu u Okstedu; druže se sa Edmundom Gosom, Fordom Madoksom Fordom, Edvardom Garnetom, H. Dž. Velsom, Džozefom Konradom. Krejn piše seriju kratkih priča, ali one ne donose dovoljno novca. Zato se vraća u Ameriku, gde opet, 1898. godine, postaje ratni dopisnik iz američke baze na Kubi, u Gvantanamo zalivu, dok Kora ostaje u Engleskoj. Na Kubi se razboleo od malarije koja komplikuje njegovu hroničnu tuberkulozu s kojom se bori od detinjstva. Vraća se u Old Point Komfort u Virdžiniji, gde nekoliko nedelja leži u jednom hotelu. Donekle oporavljen, opet potpisuje ugovor sa „Njujork džurnalom”; putuje najpre u Puerto Riko, a onda u Havanu. Iz Engleske stižu vesti da je Kora, zbog besparice, očajna, i on, napokon, odlazi u Englesku, u januaru 1899. godine. Pokušava da piše za engleske novine, ali novčani problemi se nastavljaju. Planira da putuje na Gibraltar i na Svetu Jelenu, kao dopisnik, ali, nelečena kako treba, tuberkuloza uzima danak: počinju napadi obilnog krvarenja. Kora moli prijatelje za novčanu pomoć; Džozef Konrad koji ga je tih dana obišao, shvata da je Krejn gotovo na izdisaju. Iste godine, 28. maja, Krejn je doputovao na lečenje u Badenvajler, nemačku banju blizu Blek Foresta; tamo pokušava da diktira poglavlja iz svog poslednjeg, nedovršenog romana. Umro je 5. juna. Kora je njegovo telo prenela u Njujork i Krejn je sahranjen na Evergrin groblju (sada se zove Hilsajd), u Nju Džersiju. Nedovršeni roman „O’ Rudi”, završio je Robert Bar i on je objavljen posthumno, 1903. godine. Posle svoje smrti Krejn je pao u zaborav; no, dvadesetak godina kasnije, kritika ponovo počinje da se interesuje za njegovu umetnost. Tomas Bir je napisao njegovu biografiju, a prva imena američke nove literature našla su za potrebno da ponovo uzdignu njegovo ime (od Frosta, Paunda i Vile Kater do Hemingveja i Džona Berimena). Osim romana i kratkih priča, Krejn je pesnik – jedan od prvih američkih, i ne samo američkih, pesnika novijeg doba koji je pisao belim stihom (što je i razumljivo, jer je on prevashodno prozaist). Objavio je dve zbirke pesama – „Crni konjanici” (1894) i „Rat je dobar” (1899). Krejn u svom pesničkom postupku koristi alegoriju, grotesku, naraciju. To su, u stvari, pričice s poukom koje, možda, najavljuju čudnovato umeće Embrouza Birsa, a zanimljivo je ispitati da li ih je poznavao Harms. Veći broj Krejnovih pesama u ovom izboru govori ne samo o vrednosti, već i o slabosti tih stihova koji teško stoje sami za sebe i traže podršku ostalih. Primerice, Edvardu Arlingtonu Robinsonu je dovoljna jedna sjajna pesma, sve se iz nje vidi i zna. Ali, Krejnu treba desetak, da postigne punotu Robinsonove jedne. Sanatorijum u Badenvajleru gde je Krejn umro danas je mesto hodočašća mnogih američkih turista. Krejnova kuća u Azberiju, gradiću kod Nju Džersija, gde je živeo devet godina, pretvorena je u njegov muzej. MG61 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Snovi i prah Budućnost Sedam kraljevstava visi o koncu. Na istoku Deneris, poslednji izdanak kuće Targarjena, čiji su zmajevi sada već izrasli u strašne zveri, vlada kao kraljica grada podignutog na prahu i smrti, opkoljena neprijateljima. Pošto se napokon pročulo gde je ona, mnogi traže Deneris i njene zmajeve. Među njima je kepec Tirion Lanister, koji je pobegao iz Kraljeve luke ucenjene glave, osuđen na smrt zbog ubistva svog sestrića kralja Džofrija, posle čega je ubio i svog omraženog oca lorda Tivina. Na severu se pruža veliki Zid od leda i kamena – prepreka snažna tek koliko ljudi koji ga brane. Kopile lorda Edarda Starka, Džon Snežni, izabran je za 998. lorda zapovednika Noćne straže, ali on ima neprijatelje i u samoj Straži i s one strane Zida, gde se okupljaju sile neizrecivog užasa. Na sve strane ponovo izbijaju ogorčeni sukobi, a u njih su upleteni brojni, nezaboravni i neodoljivi likovi, od odmetnika do sveštenika, od vojnika do volšebnika, od plemića do robova. Plime sudbine neumitno vode ka najvećem plesu do sada... Drugi deo: Posle gozbe „Među piscima epske fantastike Martin je daleko najbolji...ovo je napeta, burna knjiga koja izaziva nesanicu.“ Time Magazine „Suočeni sa neshvatljivim zamahom ovog epa mnogi drugi pisci fantastike mogu samo s nevericom da odmahuju glavom... Njegova ambicija: da stvori Svetonijevih Dvanaest cezara epske fantastike, s likovima tako otrovnim da bi pojeli Bordžije.“ Guardian „Kolosalno, zapanjujuće... Martin u svom izmaštanom svetu pruža svu opojnu zapletenost Ratova ruža ili carskog Rima.“ SFX „Džordž R. R. Martin je jedan od naših najboljih pisaca, a ovo je jedna od njegovih najboljih knjiga.“ Rejmond E. Fajst „Ovo je jedna od onih retkih knjiga koja se čita s lakoćom.“ Robin Hob „Kakva čudesna povest. Nisam mogla da stanem dok je u zoru nisam završila.“ En Mekafri Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

CVET U JAMI POEZIJA Šifra artikla: 349314 Isbn: 9788681786024 Autor : Lena Volgin Izdavač : ALEKSANDAR PERIŠIĆ O, nije to čitalačko referentni usklik iz neke panslavističke kafane u kojoj mudrom dobrotom opterećeni i preotvoreni tvorci analitičkih refrena podstiču ono – Volga, Volga... Ovo je deo imenskog krova autorskog štita pesnikinje koja beskompromisno rastura kanone metafora i sintagmi, između simb... Detaljnije O, nije to čitalačko referentni usklik iz neke panslavističke kafane u kojoj mudrom dobrotom opterećeni i preotvoreni tvorci analitičkih refrena podstiču ono – Volga, Volga... Ovo je deo imenskog krova autorskog štita pesnikinje koja beskompromisno rastura kanone metafora i sintagmi, između simbola i večnosti, termina i bola, zna vezu između tek rođenog deteta i smrti zmije, cveta u jami i sobi duše, suštine i svesti i versičkoj dinamici boja dok svaka reč kopni, jer život je iznutra i tvrdnja nije više presudnija od uzvišene samouništive epifanijske semenke iz koje klija ne samo jednoznačnom asocijativnošću osmeh i kikot srećnog Jude. Čitati i potkrepljivati mentalno-receptivnim trzajem ovakvu poeziju, razliti stih kao izvor i ušće, izdići se iz zvuka olupine – „jer svaka je reč korak i sve što je živo plane“. Podvig je ova poezija, jer nju ne poznaješ kao sebe dok otkrivaš. – Radivoj Šajtinac Pesme Lene Volgin u zbirci Cvet u jami nisu nimalo nalik na svoj naslov. Ovo su pesme kojima smo se konačno vratili i u kojima sve slike padaju, kako kaže sama pesnikinja. Ko traži sopstveni identitet i ko traga za hrišćanskim delom svoje duše ove su mu pesme neizbežne. – prof. dr Milena Vladić Jovanov Suočenje sa tajnom ljudske egzistencije jeste drama koja u našim životima počinje sa zrenjem sopstva, a u tom periodu, po učenjima Štajnera i Junga, raste i astralno telo, telo osećajnosti gde dolazi i do uspostavljanja veza sa svekolikom stvarnošću životnih fenomena. Poezija Lene Volgin najverniji je odraz te transformacije, procesni kanal njenih faza i mena i najbolji svedok tog stanja svesti. Jastvo koje je žedno ispunjenja i spoznaje u večitoj je potrazi za Hramom kao ovaploćenjem povezanosti duše i Apsoluta. Cvet u jami je težnja da uspostavimo vezu sa Svestvaranjem, da ovladamo simboličkim jezikom prošlosti i budućnosti i ostavimo svoj trag u pesku večnosti, kao radoznala deca pred čarima Okeana, ne bismo li osetili Harmoniju i Ljubav u jedinstvu prirodnih i kosmičkih sila vatre i vode... – Vasilije Domazet U predvorju poezije Lene Volgin stoje vatreni obruči i tiha ogledala čija refleksija nepoznatim predelima duše iscrtava nove oblike pre-daha. Kada jednom spoznate jedinstvo prirodnih elemenata tada ni rvanje sa anđelima neće biti težak posao, jer Cvet u jami neprestano menja svoju konačnost u odnosu na trenutak sadašnjosti i vice versa – neprestano koračanje od Ja-centričnost do Ruža-centričnost nije samo odabir puta ka Luciferu nego i vrlina. – Nemanja Veljović Subrosa Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Lena Volgin Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ALEKSANDAR PERIŠIĆ Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2020 Format 14,5x20,5 Strana 44 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

CVETOVI STAROG PANJA POEZIJA Šifra artikla: 345332 Isbn: 9788664031097 Autor : Latinka Đorđević Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN Evokacija života Latinke Đorđević poetskom zbirkom „Cvetovi starog panja" Stasavajući kroz vekove i prateći sve mene čovekovog evolucijskog razvoja, književnost je bila predodređena da se bavi pitanjem egzistencije i suštine čovekovog bića. Savremeni pesnici ophrvani naprednim ci... Detaljnije Evokacija života Latinke Đorđević poetskom zbirkom „Cvetovi starog panja" Stasavajući kroz vekove i prateći sve mene čovekovog evolucijskog razvoja, književnost je bila predodređena da se bavi pitanjem egzistencije i suštine čovekovog bića. Savremeni pesnici ophrvani naprednim civilizacijskim tekovinama sve više poniru u sebe u pokušaju da daju odgovore na pitanja sopstvene duše i sopstvenog suštastva. Poetski rukopis Latinke Đorđević predočiće traganje koje se meri sećanjem i osećanjem života u svoj njegovoj punoći. U pokušaju da izmiri večne antagonizme, koji prate univerzalni ljudski kod, Latinka Đorđević će svojim pesničkim izrazom izliti posebnu temporalnu filosofemu kao želju da poveže prošlost i budućnost sećanjima koja za večnost ostaju. Tu večnost pesnikinja neumorno gradi u svom srcu, pokušavajući da premosti jaz među svetovima koji anticipiraju drugačiji odnos prema životu i vrednostima. Ne dozvolivši da sve što nosi predznak novog bude suprotstavljeno ideji starog, poezija smeštena među korice ove knjige može se sagledati i kao most koji povezuje obale na kojima stoje detinjstvo i mladost s jedne i zrelo doba s druge strane. Dvojnost stihovanog prikaza sveta kod Latinke Đorđević implicira dijahronijsko raslojavanje zamišljenog i željenog, kroz univerzalne sukobe dobra i zla, morala i nemorala, svetlosti i tame. U takvom poetskom diskursu nema grotesknih momenata, iako će emocionalni korpus biti obogaćen nijansiranim suplementima raspoloženja i perspektive. Lirski subjekt ima stajnu tačku srca, koja u mnogome određuje ton i intenzitet emotivnih opservacija, od onih koje su pesimistički spremne u otpozdrav životu do onih koje optimistički grade verovanje u vreme koje implicite objašnjava ljude u njihovoj biti. Latinka Đorđević ne plaši se da se zagleda u svoju senku, jer kroz nju konturiše život bez lažnog vitalizma i nesmislenog poleta i gradi svest o položaju sopstvenog bića u opštem bivstvu. Pesnikinja svojim poetskim vezom ispisuje apoteozu uspomenama kao vrednosti kojoj ni zaborav ništa ne može. Uspomene su za nju beg i sklonište od maglene vizije sadašnjosti, u kojoj nema pravih prijatelja, postojane ljubavi i iskrenog poštovanja. Realnost guši svaku mogućnost nežnog srca da se održi nevinim i čistim, pa je sakrivanje u neka izmaštana vremena preko potrebno. Direktne kauzalnosti za to u ovim stihovima nema, ali se u svakom izgovorenom glasu i napisanom slovu oseća težina nepripadanja svetu koji nudi kameleonovsku zaostavštinu, u kojoj prepoznavanje iziskuje samo formu čoveka. Latinka Đorđević se ne plaši da peva o zrelom dobu, o intimnom proživljavanju smrti kao neminovnosti, ali se njena poezija ne svodi na postegzistencijalistički izraz nihilističkog poniranja u ništavnost. Nasuprot tome, Latinka se nada, želi, proživljava i traži, a njeni životni i stvaralački impulsi bivaju sve jači i utemeljeniji u ono što život kroz brojne metamorfoze sa sobom nosi. Stari panj u viziji pesnikinje ima višestruku simboličku vrednost. On je koren, tradicija, vezanost, pripadnost, ali i postojanost, trajanje, nezaborav. Svaka pesma ove zbirke mogla bi biti po jedan god starog panja, koji ne samo da će iscvetati lepotom umetničkog oblikovanja stihovanjem, nego će biti i zalog za budućnost generacijama koje dolaze. Iako okrenuta prošlosti, kroz tihu bojazan za budućnost, ova poetska zbirka vrlo dobro korespondira i sa sadašnjošću. Svet koji sublimiše utiske iz svakodnevice ima svoj duhovni aspekt i nije lišen metafizičkog prizvuka. U potpuno izgrađenoj kosmogonijskoj viziji, koja se u pesmama prepoznaje, nema generalizacije osećaja, ni uopštavanja stavova, već se insistira na intimnim preživljavanjima lirskog subjekta, koga često postavljamo kao ekvivalent pesnikinji. Ona racionalno vidi sve mane i vrline sveta, ali ih iracionalno ne prima, jer je iz svog duhovnog zavičaja ponela u dubini duše sliku koja nije utopistički idealna i ne predstavlja opšteljudsku harmoniju, ali je građena na visokim normama časti, morala i poštenja. Verna tim principima, Latinka će ispisivati pesme koje su daleko od gorkog ukusa i gnušanja nad anomalijama savremenog života, već pesme koje i razočarenje čine kritički prepoznatljivim. Kroz pojedine gotovo satirične stihove, ona će se uhvatiti u koštac i sa ironijom koja zahvata duh prolaskom neispunjenog vremena, pa su pojedine pesme defetistički obojene, ali one ne predstavljaju jeftin bunt, već su izraz tihog narastajućeg nezadovoljstva koje prati potraga za istinom, kao nepatvorenom vrednosti. Mnoge pesme, kao i sam naslov ove zbirke, motivski se vezuju za prirodu. Ona nije samo scenografija za osećanja, već ih metaforički prati i upotpunjuje. Pesnikinja dokazuje da je čovek apstrahovan kroz svoju prirodnost, a iskonska prirodnost podrazumeva njegovu nesputanost u mislima, osećanjima i htenjima. Ovladavati sopstvenom prirodom značilo bi stopiti se s pejzažima u kojima ima varnica najintimnijih proživljavanja. Poetska treperenja Latinke Đorđević su zato vrlo pitoreskna, tako da se može steći utisak da ona pušta emocije da slobodno šetaju poljanama, druže se s pticama, osluškuju šum vetra i žubor vode, budu vođene olfaktivnom magijom cvetanja, ali i da sebe tako pročišćavaju i svode na apsolutnu esenciju. Samo takve emocije u sadejstvu s moćima prirode, u viziji pesnikinje dostojne su pravog čoveka. Večna tema ljubavi u stvaranju Latinke Đorđević zauzima značajno mesto. Pesme ove knjige predstavljaju ljubav kao svevremenu kategoriju i kao fenomen koji obezbeđuje trajanje. Zanesena čarolijom mesečine, penikinja postojanje prepoznaje kroz ljubav koja svoju magiju postiže samo ako se daruje i dar voljenja čistim srcem primi. Nežnost kao lajtmotiv postaje drhtaj duše koja kroz najsakrivenije želje strepi, nada se i čezne, pa pesme postaju zatvorenije, tiše, suptilnije. Ljubav za Latinku nije jednosmerna, iako se ona skoro autobiografski u svojoj poeziji stavlja u ulogu davaoca. Takođe, ljubav nije predočena samo u muško - ženskom smislu, već je izraz opšteg, koje stasava u vrlinu. Nema divnije ljubavi od one koja se prepozna u bajkovitim jezerima majčinih očiju, ni veće ushićenosti od one koja zaiskri između behara mladalačkih nemira. Iako poetski kontekst sve kvalifikuje u domenu uspomena, pesnikinja prevladava i sopstveni koncept sećanja, računajući na život koji je celovit i jedinstven samo ako se segmentima sazdanim od trenutaka duboke posvećenosti gradi. Iako jako emotivno obojena, zbirka pesma „Cvetovi starog panja" nudi i složenu refleksivnost, posebno naglašenu u neimenovanim lirskim minijaturama. Pesnikinja se bavi pitanjima kojima su se bavili još drevni filosofi, iako skromno napominjući da takvi spisi nisu premudrost, već čovekova težnja da se odredi. Lirske minijature namerno ostaju neimenovane kako bi metaforički smisao dobio opšti karakter i kroz recepciju upio široko iskustvo čitalaca. Međutim, u ovim stihovima nema naglašene pojedinačne empirijske note, već se individualizovanom semantikom dolazi do mogućih rešenja, pa mnogi zapisi ovog tipa nose sličnosti sa haiku formom, ili se karakterišu izraženom apoftegmičnošću. Invencija pesnikinje omogućiće pogled na ljudske fenomene kroz ono što metonimijski izmiče površnom opažanju. Taj misaoni put polazi od problemskog pristupa začetku života, pa seže sve do problematizovanja isticanja životnih sokova, kada se ovostranost preobraća u svoje janusovsko lice. Pesnički jezik Latinke Đorđević je lak, jasan, precizan, tako da predstavlja izazov za kodifikovanje metafora. Ona se poigrava sintagmatskim spojevima, tražeći od čitaoca da u sopstvenoj imaginaciji usložne jednostavne prikaze slojevitim raščlanjivanjem smisla. Jezgrovitim iskazom i emotivnom zgusnutošću stil ove zbirke ima specifično umetničko oblikovanje, koje ne robuje stihu i ritmu, ali svojom punoćom nudi koncentrisanje na sadržinu kao glavni element pevanja. U iščitavanju poetske zbirke Latinke Đorđević može se primetiti težnja da se čovek situira misaono, emotivno, duhovno, ali i da ostane veran sebi nekadašnjem da bi sazdao sebe budućeg. Evokacijom prošlosti ove pesme treba da nam pokažu put kojim ćemo hrabro, podignutih glava koračati kroz vreme koje se ne meri danima, godinama, vekovima, već otkucajima srca i teperenjem duše, a pesnikinja nam cvetovima ove zbirke nudi bogatstvo svog unutrašnjeg sveta kao zaklon od surovosti svakodnevnog života. Baš taj iskren pristup stvaranju i čitalačkoj publici Latinku Đorđević dovodi u sam vrh poetesa dvadeset prvog veka, a ova knjiga samo je još jedna u nizu koje to potvrđuju. Aleksandra Stojaković, diplomirani filolog za književnost i srpski jezik Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Latinka Đorđević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2020 Format 13x20 Strana 78 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)

DELA Knjiga 1 POEZIJA Šifra artikla: 339001 Isbn: 9788664031035 Autor : Aleksa Šantić Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara “Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mo... Detaljnije Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara “Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostarvajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se prekopoezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetannačin da nam se iz daljine pričinjava kao blizak i naš a kada smou njemu - svečan i uzvišen.Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se tajnaš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnojpomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji.Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče”. – Stevan Raičković za svečani broj lista “Zora” (1968/1969. godinu) Jedan od najpoznatijih pesnika pre svega srpske (ali i muslimanske), lirike na razmeđi XIX i XX veka, Aleksa Šantić, rođen je u višenacionalnom Mostaru gradu u srcu Hercegovine, 27. maja 1868. godine u srpskoj, građanskoj i trgovačkoj porodici od oca Rista. Imao je dva brata Peru i Jakova, kao i sestru Radojku koja se udala za Aleksinog prijatelja pesnika Svetozara Ćorovića. Život u trgovačkoj porodici, gde se porodični posao, pre nosio s generacije na generaciju, frustrirajuće je delovao na pesnički talenat mlađanog budućeg pesničkog velikana, ali mu nije smetao da velikan stiha i postane. Poštujući tradicionalne porodične vrednosti tog doba, odlazi na školovanje za trgovca u Trst kod privatnog učitelja Ljudevita Vuličevića i u Trgovač ku školu u Ljubljani, odakle se vraća u Mostar 1883. godine. Po povratku sa školovanja stupa na posao u trgovinskoj radnji svog oca. “Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.” – napisao je o začecima književnog rada Svetozar Ćorović. Bio je jedan od osnivača kulturnog lista “Zora” kao i predsednik Srpskog Pjevačkog Društva “Gusle” koje je osnovano 1888.godine. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba:Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i mnogim drugim koji su poput Šantića obeležili epohu u kojoj suživeli i stvarali. U društvu “Gusle” iskazao je svoje raskošne talente, sem štoje vodio društvo, bio je i: recitator, glumac, pevač, solista naviolini, horovođa, kompozitor… Tako je u “Guslama” ostavio neizbrisiv trag svoje svestrane ličnosti. Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem 1896. i 1897. godine biva urednik lista “Zora” a 1898. tu funkciju deli sa Jovanom Dučićem.Svojim delovanjem, i delanjem svoje pesničke sabraće, AleksaŠantić od lista “Zora” stvara prvorazredni kulturni događaj nesamo za bosansko-hercegovačku književnost već i za celokupnu srpsku književnost. U listu svoje radove objavljuju: Stevan Sremac, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Ivo Ćipiko, Branislav Nušić, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski književnici. Sa “Zorom” sarađuju i Hrvat Antun Gustav Matoš iSlovenac Ivan Cankar. Učešćem književnika sa prostora Hrvatske i Slovenije, “Zora” predstavlja klicu jugoslovenske ideje u književnosti.Negde oko 1907. godine Šantić počinje da se pomalo bavi politikom sa ljudima okupljenim oko lista “Narod” koji počinje da izlazi u Mostaru. Već u vreme aneksione krize, 1909. godine,pod pretnjom hapšenja, zajedno sa Svetozarom Ćorovićem beži u Italiju. Po povratku iz izgnanstva postaje poslanik u Bosanskom saboru, a za vreme balkanskih ratova vatreni je zagovornik slobodarskih ideja koje podrazumevaju oslobađanje, sada već, ex-jugoslovenskih prostora od svih zavojevača. Zbog takvih ideja tokom Prvog svetskog rata često biva hapšen kao talac i optuživan za izdaju Austro-ugarske monarhije i buntovništvo. Srpska kraljevska akademija ga je izabrala za svog dopisnog člana 3. februara 1914. godine. Kraj rata dočekuje u znaku nacionalnog i ličnog stradanja a ostatak života, do smrti, provodi u materijalnoj bedi, ali se književnog stvaralaštva ne odriče. Umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Nepoznati pesnik je dopisao jedan stih na Šantićevu pesmu “Emina”, koja se i danas izvodi kao jedna od neprevaziđenih sevdalinki, i taj stih se peva u gotovo svim integralnim, muzičkim verzijama “Emine”: “Umro stari pjesnik, Umrla Emina Ostala je tužna Bašta od jasmina Razbio se ibrik Uvenulo cvijeće Pjesma o Emini Nikad umrijet’ neće” Aleksa Šantić bio je mnogo više od pesnika koji je napisao „Eminu“ - po kojoj ga mlađe generacije danas uglavnom prepoznaju. Bio je humanista koji je upozoravao da se rodna gruda ne napušta. A iznad svega Mostarac koji je voleo svoj grad i koga je grad voleo svim srcem. Za takve vrednosti u Mostaru, čini se, danas nema mesta. Zato je čuvena mostarska gimnazija koja je do građanskog rata devedesetih godina nosila Šantićevo ime, danas samo Gimnazija Mostar, dok je Šantićeva ulica postala Ulica Mile Budaka. Ali veliki pesnik je samo “skrajnut” u stranu u svom rodnom i voljenom gradu, i nadamo se da to neće dugo potrajati. Dan danas u okolini Sombora postoji naselje Aleksa Šantić koje je dobilo ime po ovom velikom pesniku 1924. godine. Formirano je za potrebe srpskih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. Stvaralaštvo Alekse Šantića Stvaralaštvo Alekse Šantića počinje krajem XIX veka i obeležava početak XX veka. Prvu pesmu objavio je 1886. godine a prvu zbirku pesama 1891. godine. Na pesničko formiranje, ovog velikog pesnika, ex-jugoslovenskih prostora, najviše su uticali Vojislav ilić i Jovan Jovanović Zmaj, sa naših prostora, a veliki udeo imao je i veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne. Šantić je iskazivao divljenje i prema drugim nemačkim romantičarima, koji su, takođe, uticali na stvaranje njegovog pesničkog profila. Od svojih uzora veoma lako je prihvatao ideje i razrađivao na svoj, osoben način. Poezija Alekse Šantića oslanja se na ljubavnu, nacionalnu i socijalnu tematiku, što ga, na neki način odvaja od, takođe, poznatih pesnika njegovog doba Jovana Dučića i Milana Rakića, koji su u svoju poeziju unosili nove evropske vrednosti u pesništvu. Sudbonosno vezan za poeziju sa ognjišta, sa pravom nosi epitet nacionalnog pesnika. Književna kritika nije blagonaklono gledala na Šantićev stil pisanja. Na samom početku, oštre kritike i nimalo birane reči u njima („... Šantić u ljubavnoj lirici „brblja, koješta“...“) mnoge pesnike bi naterale da se okanu ćorava posla i okrenu svom svakodnevnom ispraznom životu, no ne i Aleksu. On je upornošću jednog iskrenog Hercegovca, mada nedovoljno obrazovan, „radio“ na samom sebi, i već posle nekoliko godina iz njegovog pera klizila je poezija koju ni kritika nije mogla, i da je htela, da ignoriše. Najuporniji u podeli negativnih kritika mladom pesniku bio je kritičar Bogdan Popović, veliko ime književne kritike tog doba, on piše o Šantiću: „G. Šantić dobro piše kad piše dikcijom koja mu je poznata, dikcijom koje obrazac imate u Branka (Radičevića – prim. SK) i u narodnom pesništvu, i kojom su sa srazmerno malim razlikama, prema svom temperamentu pisali i Zmaj (Jovan Jovanović – prim. SK) i Jakšić (Đura – prim. SK). A piše rđavo kad piše onim umetničkim, kitnjastim stilom, kojim su naši pesnici počeli pisati od Vojislava Ilića, i koji se uglavnom sastoji u traženju živoposnih i beleženju suptilnijih pojedinosti, u biranju lepih reči (lepih po značenju i po izgovoru, u većem šarenilu boje i preliva. Međutim ni on ni većina njegovih drugova nisu za takav stil bili spremni. Tim stilom je naročito teško pisati: tu su pojedinosti češće i suptilnije, prelivi tananiji, potreba za maštom i emocijom veća, a i harmoniju je tu mnogo teže održati; u tom stilu pogdekad greše i veliki veštaci. Tim će pre grešiti naši pesnici, u kojih i inače stil nije nikad bio najjača strana. Čovek se uči na obrascima, a obrasci na kojima su se naši pesnici mogli učiti tom stilu bili su nesavršeni u mnogom pogledu. Oni naši pesnici koji su znali samo srpski (a to je najčešće slučaj sa današnjim našim pesnicima) imali su i malo obrazaca i obrasce najčešće sumnjive vrednosti...“ Bogdan Popović je s pravom u svojim kritikama pominjao i Šantićev jezik, ponekad i nerazumnjiv, kao da je pesnik u očajničkoj potrazi za rimom kratio ili produžavao reči čineći ihnerazumljivim. Te su kritike imale očigledno pozitivan uticaj na Šantića koji vremenom sve više obraća pažnju, trudeći se da usavrši svoj „kitnjasti stil“. No nijedna, pa i najlošija kritika nije mogla od Šantića da napravi izveštačenog pesnika, ostajao je veran svom narodu i govoru i emocijama naroda iz koga je potekao i sa kojim je živeo.Deceniju kasnije posle kritike Bogdana Popovića, Jovan Skerlić piše o Šantiću u „Istoriji nove srpske književnosti“: „Šantić je počeo podražavanjem Zmaja, tim je podpao pod jakuticaj Vojislava Ilića, i za dugo se nije mogao osloboditi tuđih uticaja. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnogpesnika, koji ima dva osnovna i jaka osećanja: žarku ljubav prema svome narodu, i duboku setu za mladošću koja odlazi. Iskren i prirodan, on u stihove stavlja otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesnički zanatlija no kao čovek koji je sve to živeo i osećao. On je jedan od onih koji su obnovili stariju, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, davši joj stvarniju i razumniju sadržinu, a isreniji i topliji ton“. Skerlić je o Šantiću pisao još, na primer jedno vrlo zanimljivo i pre svega jako afirmativno mišljenje: “… najbolji rodoljubivi pesnik naš, koji poniženu i gotovo zaboravljenu rodoljubivu poeziju podiže do njene negdašnje visine iz doba Zmaja i Jakšića”. Kada se sve sabere Šantić ne samo da nije bio miljenik kritike, već ga je ona ponekad i “ubijala u pojam”, mada, da li zaslugom kritike ili njegovim pesničkim sazrevanjem, izgledalo je kao da “umesne” primedbe kritičara usvaja i menja u svojoj poeziji, ono što, nije bilo “savršeno” i “po meri”. Da mu odista nepravedne i negativne kritike stvarno ozbiljno smetaju može se pročitati iz jednog Šantićevog pisma iz 1912. godine, gde kaže: “Od sinoć kako sam u pošljednjoj svesci “Ljetopisa” pročitao kritiku Vase Stajića na moju knjigu pjesama još ne mogu da sebi dođem, kao da me neko po mozgu smanderiso’… Šta sve u toj kritici nije rečeno? Na prvo mjesto i glavno moj kritičar ističe da nemam nikakva talenta, da nisam pjesnik, a drugo – da sam pozajmljivao građu za pjesme od Dučića, Rakića i Veljka Petrovića, naročito od ovog pošljednjeg. Međutim, ja sam sve svoje pjesme skoro napisao prije nego li se V. Petrović javio, a naročito pjesme patriotske. Da je ova kritika izašla u jednom političkom listu, ne bih se na nju ni osvrnuo. Ali pošto je izišla u “Ljetopisu” kome je danas urednik jedan T. Ostojić, boli me i veoma boli i za dugo neću imati mira niti volje za rad, sve dotle dok bar jedan bolji kritičar naš ovu kritiku ne obori ili je ne potvrdi, pa da jednom znam na čemu sam. Htio sam pisati Skerliću, ali sam od toga odustao, jer se bojim da ne bi krivo tumačio da sam malodušan i sujetan. A vjeruj mi, niti sam malodušan ni sujetan, nego me samo nepravda boli, jer onaku kritiku nisam bar ovoga puta zaslužio, jer ipak držim da nešto vrijedim”. Ljubavno pesništvo Alekse Šantića odiše žalom za neostvarenim ljubavima. Posebno, što je, prvo, bio zaljubljen u Anku Tomlinović, gde je vera bila smetnja da svoju ljubavnu žar zadovolji. Anka je bila katoličke a Aleksa pravoslavne vere. Potom, propala mu je ljubav i sa Zorkom Šolin, bogatom mostarkom, čija je porodica uticala da se Zorka trajno ne veže za mladog pesnika. Obhrvan ljubavnim jadima njegova ljubavna poezija ne odiše optimizmom već ih obeležava snažna emocija ljubavne tuge. Ljubavna poezija Alekse Šantića obeležena je i jakim uticajem bosanko-hercegovačkih narodnih pesama tog doba. poznatijim kao sevdalinke. Poezija smeštena u prirodnom okruženju, tamo gde je nastala, gde se događala: u baštama, hamamima, pod šadrvanima, pod mušebacima, s mirisom đula i behara... odiše čežnjom za neostvarenim ljubavima. Devojke u njegovim pesmama su okićene đerdanima, zanosnih bokova, imaju lepotu nedodirljivih žena... opisane jezikom neostvarene čežnje, one i dan danas, muškim čitaocima Aleksine poezije, dočaravaju žar koju je i on osećao dok je te pesme stvarao. Veličinu takve ljubavne poezije umeju da shvate samo oni koji mogu da vole i znaju šta je to patiti zbog ljubavi. U poznijim godinama neostvarene ljubavne želje i čežnja prerastaju u žal za mladošću, što je dakako odlika svih romantičnih ljudi koji s godinama sagledavaju šta su sve propustili i tek tada pronalaze puteve koje u mladosti nisu mogli da sagledaju. Na drugoj strani Aleksa Šantić piše vrlo upečatljivu socijalnu poeziju, ni malo ne mareći, što u istoj, bez imalo milosti, bičuje građanski stalež kome i sam pripada. Ta socijalna nit, danas bi se mogla nazvati angažovana, u poeziji Alekse Šantića pre svega je inicirana teškim položajem seljaka i radništva, razapetim između bezdušnih vlastelina i okupacione austro-ugarske oligarhije, spremne da iscede poslednju kap znoja iz napaćenog naroda. Vapaj ugnjetenog naroda, pre svega seljaka i pečalbara koji sa znojem okupane zemlje i brodova koji ih vode u nepoznato gledajući u nebo, traže, “Hljeba, hljeba!”. Pesmom “Ostajte ovde”, poetskim urlikom punim opravdanog gneva, Aleksa poziva “ pečalbare” da ne odlaze “trbuhom za kruhom” i grade na svom znoju tuđi bolji svet. Zadojen srpskom ali i jugoslovenskom idejom, on je fanatično na strani onih koji su spremni da ostajući na ovim prostorima, daju sve, pa i sebe, za bolje sutra naroda kome pripadaju. U nekim strofama pesimistički nastrojen ipak, ma kako to sad nekom bude gorko zvučalo, Šantić govori: “vaskrsenje ne biva bez smrti”. Poveznicu između socijalne poezije i nacionalno osvešćene pronaćićemo lako u pesmama koje je Aleksa Šantić, tokom svog plodnog poetskog delatništva, pisao daleko od rodne grude. Ako je u ljubavnim pesmama, neskriveno koketirao sa muslimanskim sevdalinkama, pesmama iz naroda, onda se u nacionalnoj poeziji Aleksa Šantić dobro snalazio imajući za uzor srpske narodne pesme, junake i mitova iz najsvetlijih srpskih dana. Sveti Sava, mit o Kosovu, srpski vladari i junaci u rodoljubivoj poeziji Alekse Šantića predstavljaju barjak pod kojim je pozivao da se oslobođeni, vaskoliki srpski narod, okupi za konačno oslobođenje od stega svekolikih zavojevača. Bilo bi nepravedno istaći, da je Aleksa Šantić u svojoj rodoljubivoj poeziji mislio samo na srpski narod. Naprotiv, upravo u tim vezama socijalne i rodoljubive poezije, Aleksa je uspešno povezivao i druge narode, pre svega muslimane i hrvate, da se ujedine u ideji za oslobođenje od tuđinske vlasti. Logično je da pripadnost srpskoj etničkom korpusu, za rezultat ima i najveći deo pesama u kojima je srpstvo na prvom mestu, što je svakako iniciralo Skerlića, da, (gore navedeno, u kritikama), Šantića proglasi “najvećim rodoljubivim pesnikom”. Naprosto moramo zaključiti da je Aleksino rodoljublje bilo široko kao i njegova balkanska, hercegovačka duša, začeta u višenacionalnom Mostaru! Slično je razmišljao i dr Vojislav Đurić koji je upravo na ovu temu, u predgovoru, svojih SABRANIH DELA – Alekse Šantića, zapisao: “Šantićeva patriotska poezija ne sastoji se samo iz temperamentnih pokliča, iz lirskih deklaracija, iza kojih bi stajao nekakav apstraktni narod i otadžbina, nego – najčešće – iz živih i inpresivnih slika naših ljudi i naše zemlje”. Rekli su o Šantiću Aleksa Šantić nema “mrtvu dušu”, i ono što peva nije ni “poezija truleži” ni “poezija grča”. On je duševno i duhovno zdrav čovek, koji iskreno peva ono što oseća i čiji stihovi su, što je rekao jedan moderni pesnik: “lomni mostovi bačeni s jedne duše na drugu” Jovan Skerlić (1911) Šantić je pesnik bez velike strasti i bez plamenog patosa. Bogatstvo reči nije veliko, jer ne treba. Bogatstvo osećaja je veće, ali je skrušeno, zatrpano i pripitomljeno. Pesme nisu rađene sa velikom intonacijom. I većinom se ne završavaju trijumfalno. Isidora Sekulić (1913) Među svim ljubavima, među svim borbama za nj je najvažnija ljubav domovinska, borba domovinska; on radi toga pjeva: radi te ljubavi, radi te borbe, ne samo radi ljubavi, koja je kod stihotvorca dosta obično riječ toliko prazna koliko lijepa, nego naročito radi borbe. Jer njemu nije dosta problematično osjećanje za rođenu grudu, on hoće i aktivno đelo grmeći iza istinskih bolnih akcenata Seobe u gromu slobodne duše povrijeđene svim poniženjima našega sužanjstva posvudašnjega. Tin Ujević (1912) Šantić se više ne da zamisliti bez pozadine Mostara ni kao rodoljubivi pesnik, ni kao tumač Ali-begova sevdaha, ni kao setni izraz životne jeseni, koju pojačano oseća vezan za drage objekte mladosti, ni, najzad, kao ljubitelj one stare, patriarhalne sredine koju je voleo kao najbolji deo sebe i koja ga je, u stvari, i dala baš takvog kakav je ostao kroz ceo život. Šantić se i ne zamišlja više bez Mostara, ali ni Mostar bez Šantića i njegove poezije, isto kao ni Vranje bez Borisava Stankovića. Ta dva imena vežu se sad zajedno kao kakva nerazdvojna celina. Vladimir Ćorović (1928) Aleksa Šantić je izvanredno saosećajna priroda. Saučešće i ljubav u njemu trajno i kod njega nerazdvojno žive. Cela njegova poezija iz tog izvora je i navrela. Ali uz ovu osećajnost, Šantić ima i ideja koje se iz ove psihologije istkristalisavaju, i njegove socijalne pesme imaju svoju osobenu, rekao bih emotivnu misaonost. Tačno, govoreći, ona je filozofski vrlo rudimentarna, i moralo bi se još reći da i ne kazuje ništa naročito novo. Ali, prema rečima jednog francuskog estetičara “od pesnika se ne traži originalnost filozofskih ideja, nego originalnost filozofskih osećanja”. Šantićeva socijalna osećanja imaju u ovom smislu nečeg poetski filozofskoga u sebi, i to je izraženo na jedan originalan način, i prvi put u našoj poeziji ovako ne slučajno, već kroz jedan pesnički stav, i prvi put sasvim spontano, iz samoga pesničkog bića, a nikakvim posredstvom teorijski primljene misli. I to čisto stanje Šantićeve socijalne pesme je i njen najviši kvalitet. Milan Bogdanović (1920) “Krv junačka, duša devojačka”, diskretan i povučen, narodni čovek zato jer božji čovek, Aleksa Šantić više je voleo, što se tiče njega lično, sreću u malom krugu nego slavu u velikom. Dočekao je obrnuto. Čovek familijarno nežan do krajnosti, kopao je grob za grobom i proživeo samohran, bez ličnoga gnezda; a susreo slavu retku među pesnicima, da ga već od mladosti priznaju narodnim. Kao narodni čovek zaslužio je slavu još veću, da bude veliki čovek. Pero Slijepčević (1934) Aleksa Šantić je bio plemenita i čovekoljubiva pesnička figura: prirodan i egzotičan u isti mah, vezan za svoje rodno tle i srcem i razumom, on je izražavajući svoj grad i svoj uži zavičaj uspeo da postane prisan našem svetu i u ostalim krajevima zemlje. No svoju umetnost nije dovoljno negovao, i to u vremenu kada je nivo naše pismenosti naglo skočio, i kada su jezičke i formalne nebrižljivosti već postajale greh, istina – privremen… Bio je to pesnik s veoma širokim tematskim dijapazonom, koji istrumente svoga izraza nije na žalost razvio u meri koja bi od njega načinila jednoga od prvih naših pesnika. Miodrag Pavlović (1964) Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio. Kad bi došao u veselo društvo mostarsko, zdravi mediteranski kikot njegovih prijatelja nije kod njega izazivao zavist, nego nemuštu tugu nad samim sobom, pa bi se iskradao iz razdraganih mostarskih magaza i po nekoliko dana zatvarao se u svoju sobu. Njegov bol ostajao je u njemu kao što je on ostajao u svom Mostaru. Sve njegove ljubavi imale su sjaj, šare i miris naših starih šehera, bile su bijele i jednim čednim zlatom izvezene kao čevrme davno odminulih patrijarhalnih devojaka, pa su i sve njegove mržnje, one protiv svake satrapije i protiv sve životinjske niskosti, bile lijepe, pravedničke, u ime ljepote… Skender Kulenović (1968) BIBLIOGRAFIJA (Pregledom su obuhvaćene knjige za života velikog pesnika) 1. PJESME, Mostar, 1891. Štamparija Vladimira M. Radovića. 2. PJESME, Mostar, 1895, Knjiga II. Štamparija Vladimira M. Radovića 3. PJESME, Mostar, 1901. Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 4. POD MAGLOM. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907.Štampa Demokratska štamparija. 5. PJESME, Mostar, 1908. Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića 6. POD MAGLOM. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908. Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. 7. PJESME, Beograd, 1911. Štamparija Save Radenkovića i brata. Srpska književna zadruga. knj. 135. 8. HASANAGINICA,1911. Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija “Natošević”. 9. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Mostar, 1913. Pjesme. Knjižara Trifka Dudića. 1913. 10. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Beograd, 1914, Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 11. PESME, Zagreb, 1918(?) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). “Književni jug”. 12. HASANAGINICA, Beograd - Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. I. Đ. Đurđević. Mala biblioteka, knj.211. 13. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Sarajevo, 1920. Pesme. Treće popunjeno izdanje iz 1914. Prosveta. 14. POD MAGLOM, Beograd - Sarajevo 1920. Slika iz gornje Hercegovine. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. 15. PESME, Beograd 1924. Izdavačka knjižarnica Gece Kona. Šantićev prevodilački rad 1. LIRSKI INTERMECO, Mostar, 1897. Pjesme Hajnriha Hajnea. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. 2. LIRSKI INTERMECO, Mostar, 1898. Pjesme Hajnriha Hajnea. (Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje.) Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. 3. IZ NjEMAČKE LIRIKE, Mostar, 1910. Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. 4. LIRSKI INTERMECO, Beograd - Sarajevo 1919. S predgovorom Marka Cara. I. Đ. Đurđević. Mala biblioteka, knj. 199. 5. PESME ROBA, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919. Uredništvo “Zvona”. 6. VILjEM TEL. Beograd, 1922. Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. Srpska književna zadruga, knj.167. 7. IZ HAJNEOVE LIRIKE, Mostar, 1923. Knjižarnica Trifka Dudića. Stevan Krstec Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Aleksa Šantić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2019 Format 14,5x20,5 Strana 529 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU POEZIJA Šifra artikla: 365025 Isbn: 9788664031585 Autor : Jovana Obradović Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokup... Detaljnije PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje. Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu. Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova. Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav... Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“. Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88). U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti. Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje. Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove. Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe. Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode. Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“. Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove. Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost: „Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“ //ako se ikad zapitaš koliko//. Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu. Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//. Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja. U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“. Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću: ”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132). Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi: „Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem. Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“ Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi. „Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina. Pretužno.“ U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma. Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima: „Danas gotovo da svi znaju da je Van Gogh na tebe mislio kada je pevao o moru bez obala, jedina bezgraničnosti svih mojih granica, planirana slučajnosti moja izmaštana“ (MORE BEZ OBALA) „Miroslav Antić hoda na rukama, a ja bih, evo, zbog jednog plavušana, čak i letela.“ (STAZE PESNIKA) Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska. Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama. Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru. Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu. Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI). Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“ Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da: „Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA). Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja. Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti? Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“ Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja: „– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa. – Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju. – Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“ Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće. Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života. Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik. Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti. Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi. U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti. Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje. Dr Danica Stolić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Jovana Obradović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 20X13 Strana 120 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.