BOCCACCIO DJELA 1-2 Autor: GIOVANNI BOCCACIO Izdavač: LIBER, ZAGREB, 1981. Priredili Mate Zorić i Frano Čale Knjiga prva: Rime/ Filostrato/ Ameto/ Elegija gospe Fiammette/ Spjev o Fjezolanskim nimfama/ Korbač/ Raspravica u pohvalu Dantea Knjiga druga: Dekameron Klasična djela svjetske književnosti Tvrd šiven povez Đovani Bokačo - Dela Stanje veoma dobro očuvano Bokačo, Bokaco

Izdavač:BIGZ - DEČJE NOVINE - JEDINSTVO Broj strana:473 + 413 Pismo:Ćirilica Povez: TVRDOKORIČENO sa omotom Format: 21,5 x 13,5 cm Godina izdanja:1989 Knjige su unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! Knjiga prva : SATIRE i PRIPOVETKE Knjiga druga : PRIPOVETKE, FELJTONI i PISMA

Сабрана дела (6 књига, тврд повез, 2000 стр) нашег великог књижевника Боре Станковића! 1. Коштана - Ташана - Јовча 2. Нечиста крв - Наступ - Печал 3. Стари Дани - Божији људи 4. Из мог краја 5. Газда Младен - Певци - Приповетке 6. Наслеђе

Gospodar prstenova - Družina prstena, Dve kule (1-2) Dž.R.R. Tolkin Izdavač: Esotheria, Beograd 2002 Prva dva dela trilogije su u ponudi.

Ota Pavel : Smrt prelepih srndaća ; Kako sam sreo ribe / sa češkog preveo Milan Čolić ; [pogovor napisao Jaroslav Kladiva] Beograd : Narodna knjiga, 1987, Materijalni opis 197 str. ; 20 cm Savremena svetska proza Prijevod dela: 1. Smrt krasnych srncu ; 2. Jak jsem potkal ryby. Str. 191-196: Ota Pavel /Jaroslav Kladiva. Pravo ime autora: Otto Popper. Češka književnost. Romani, novele, pripovijetke Anotacija Nesvakidašnji lirizam u opisivanju uspomena iz djetinjstva, među kojima su najljepše one o pecanju jegulja, specifičan humor koji je i inače tradicija čeških pripovjedača, odlikuju ovu knjigu pripovijedaka, kod nas malo poznatog autora Ota Pavela Očuvanost 4-.

1. Crno Krilo 2. Vranin krik 3. Gavranov pad Cela priča u tri dela, samo u kompletu. Odlično očuvano, jednom pročitano, iz lične kolekcije

1. Ivo Andrić. `Nemirna godina : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 5, Beograd: Prosveta, 1963. 2. Ivo Andrić. `Žeđ : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 6, Beograd: Prosveta, 1963. 3. Ivo Andrić. `Jelena, žena koje nema : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 7, Beograd: Prosveta, 1963. 4. Ivo Andrić. `Znakovi : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 8, Beograd: Prosveta, 1965. 2. izd. 5. Ivo Andrić. `Deca : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 9, Beograd: Prosveta, 1965. 2. izd. Spolјa kao na slici, a unutra lepo očuvano. Tvrd povez; 20 cm. Ukupno 1.450 str. Anikina vremena Aska i vuk Deca Put Alije Đerđeleza Most na Žepi…

Simo Matavulj Pripovetke Knjiga 1 Izdavač Prosvjeta Zagreb 1991 , Sabrana djela knjiga 2 , tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , zaštitni omot, zlatotisak, ćiirlica,475 strana

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

DELA Knjiga 1 POEZIJA Šifra artikla: 339001 Isbn: 9788664031035 Autor : Aleksa Šantić Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara “Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mo... Detaljnije Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara “Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostarvajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se prekopoezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetannačin da nam se iz daljine pričinjava kao blizak i naš a kada smou njemu - svečan i uzvišen.Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se tajnaš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnojpomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji.Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče”. – Stevan Raičković za svečani broj lista “Zora” (1968/1969. godinu) Jedan od najpoznatijih pesnika pre svega srpske (ali i muslimanske), lirike na razmeđi XIX i XX veka, Aleksa Šantić, rođen je u višenacionalnom Mostaru gradu u srcu Hercegovine, 27. maja 1868. godine u srpskoj, građanskoj i trgovačkoj porodici od oca Rista. Imao je dva brata Peru i Jakova, kao i sestru Radojku koja se udala za Aleksinog prijatelja pesnika Svetozara Ćorovića. Život u trgovačkoj porodici, gde se porodični posao, pre nosio s generacije na generaciju, frustrirajuće je delovao na pesnički talenat mlađanog budućeg pesničkog velikana, ali mu nije smetao da velikan stiha i postane. Poštujući tradicionalne porodične vrednosti tog doba, odlazi na školovanje za trgovca u Trst kod privatnog učitelja Ljudevita Vuličevića i u Trgovač ku školu u Ljubljani, odakle se vraća u Mostar 1883. godine. Po povratku sa školovanja stupa na posao u trgovinskoj radnji svog oca. “Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.” – napisao je o začecima književnog rada Svetozar Ćorović. Bio je jedan od osnivača kulturnog lista “Zora” kao i predsednik Srpskog Pjevačkog Društva “Gusle” koje je osnovano 1888.godine. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba:Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i mnogim drugim koji su poput Šantića obeležili epohu u kojoj suživeli i stvarali. U društvu “Gusle” iskazao je svoje raskošne talente, sem štoje vodio društvo, bio je i: recitator, glumac, pevač, solista naviolini, horovođa, kompozitor… Tako je u “Guslama” ostavio neizbrisiv trag svoje svestrane ličnosti. Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem 1896. i 1897. godine biva urednik lista “Zora” a 1898. tu funkciju deli sa Jovanom Dučićem.Svojim delovanjem, i delanjem svoje pesničke sabraće, AleksaŠantić od lista “Zora” stvara prvorazredni kulturni događaj nesamo za bosansko-hercegovačku književnost već i za celokupnu srpsku književnost. U listu svoje radove objavljuju: Stevan Sremac, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Ivo Ćipiko, Branislav Nušić, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski književnici. Sa “Zorom” sarađuju i Hrvat Antun Gustav Matoš iSlovenac Ivan Cankar. Učešćem književnika sa prostora Hrvatske i Slovenije, “Zora” predstavlja klicu jugoslovenske ideje u književnosti.Negde oko 1907. godine Šantić počinje da se pomalo bavi politikom sa ljudima okupljenim oko lista “Narod” koji počinje da izlazi u Mostaru. Već u vreme aneksione krize, 1909. godine,pod pretnjom hapšenja, zajedno sa Svetozarom Ćorovićem beži u Italiju. Po povratku iz izgnanstva postaje poslanik u Bosanskom saboru, a za vreme balkanskih ratova vatreni je zagovornik slobodarskih ideja koje podrazumevaju oslobađanje, sada već, ex-jugoslovenskih prostora od svih zavojevača. Zbog takvih ideja tokom Prvog svetskog rata često biva hapšen kao talac i optuživan za izdaju Austro-ugarske monarhije i buntovništvo. Srpska kraljevska akademija ga je izabrala za svog dopisnog člana 3. februara 1914. godine. Kraj rata dočekuje u znaku nacionalnog i ličnog stradanja a ostatak života, do smrti, provodi u materijalnoj bedi, ali se književnog stvaralaštva ne odriče. Umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Nepoznati pesnik je dopisao jedan stih na Šantićevu pesmu “Emina”, koja se i danas izvodi kao jedna od neprevaziđenih sevdalinki, i taj stih se peva u gotovo svim integralnim, muzičkim verzijama “Emine”: “Umro stari pjesnik, Umrla Emina Ostala je tužna Bašta od jasmina Razbio se ibrik Uvenulo cvijeće Pjesma o Emini Nikad umrijet’ neće” Aleksa Šantić bio je mnogo više od pesnika koji je napisao „Eminu“ - po kojoj ga mlađe generacije danas uglavnom prepoznaju. Bio je humanista koji je upozoravao da se rodna gruda ne napušta. A iznad svega Mostarac koji je voleo svoj grad i koga je grad voleo svim srcem. Za takve vrednosti u Mostaru, čini se, danas nema mesta. Zato je čuvena mostarska gimnazija koja je do građanskog rata devedesetih godina nosila Šantićevo ime, danas samo Gimnazija Mostar, dok je Šantićeva ulica postala Ulica Mile Budaka. Ali veliki pesnik je samo “skrajnut” u stranu u svom rodnom i voljenom gradu, i nadamo se da to neće dugo potrajati. Dan danas u okolini Sombora postoji naselje Aleksa Šantić koje je dobilo ime po ovom velikom pesniku 1924. godine. Formirano je za potrebe srpskih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. Stvaralaštvo Alekse Šantića Stvaralaštvo Alekse Šantića počinje krajem XIX veka i obeležava početak XX veka. Prvu pesmu objavio je 1886. godine a prvu zbirku pesama 1891. godine. Na pesničko formiranje, ovog velikog pesnika, ex-jugoslovenskih prostora, najviše su uticali Vojislav ilić i Jovan Jovanović Zmaj, sa naših prostora, a veliki udeo imao je i veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne. Šantić je iskazivao divljenje i prema drugim nemačkim romantičarima, koji su, takođe, uticali na stvaranje njegovog pesničkog profila. Od svojih uzora veoma lako je prihvatao ideje i razrađivao na svoj, osoben način. Poezija Alekse Šantića oslanja se na ljubavnu, nacionalnu i socijalnu tematiku, što ga, na neki način odvaja od, takođe, poznatih pesnika njegovog doba Jovana Dučića i Milana Rakića, koji su u svoju poeziju unosili nove evropske vrednosti u pesništvu. Sudbonosno vezan za poeziju sa ognjišta, sa pravom nosi epitet nacionalnog pesnika. Književna kritika nije blagonaklono gledala na Šantićev stil pisanja. Na samom početku, oštre kritike i nimalo birane reči u njima („... Šantić u ljubavnoj lirici „brblja, koješta“...“) mnoge pesnike bi naterale da se okanu ćorava posla i okrenu svom svakodnevnom ispraznom životu, no ne i Aleksu. On je upornošću jednog iskrenog Hercegovca, mada nedovoljno obrazovan, „radio“ na samom sebi, i već posle nekoliko godina iz njegovog pera klizila je poezija koju ni kritika nije mogla, i da je htela, da ignoriše. Najuporniji u podeli negativnih kritika mladom pesniku bio je kritičar Bogdan Popović, veliko ime književne kritike tog doba, on piše o Šantiću: „G. Šantić dobro piše kad piše dikcijom koja mu je poznata, dikcijom koje obrazac imate u Branka (Radičevića – prim. SK) i u narodnom pesništvu, i kojom su sa srazmerno malim razlikama, prema svom temperamentu pisali i Zmaj (Jovan Jovanović – prim. SK) i Jakšić (Đura – prim. SK). A piše rđavo kad piše onim umetničkim, kitnjastim stilom, kojim su naši pesnici počeli pisati od Vojislava Ilića, i koji se uglavnom sastoji u traženju živoposnih i beleženju suptilnijih pojedinosti, u biranju lepih reči (lepih po značenju i po izgovoru, u većem šarenilu boje i preliva. Međutim ni on ni većina njegovih drugova nisu za takav stil bili spremni. Tim stilom je naročito teško pisati: tu su pojedinosti češće i suptilnije, prelivi tananiji, potreba za maštom i emocijom veća, a i harmoniju je tu mnogo teže održati; u tom stilu pogdekad greše i veliki veštaci. Tim će pre grešiti naši pesnici, u kojih i inače stil nije nikad bio najjača strana. Čovek se uči na obrascima, a obrasci na kojima su se naši pesnici mogli učiti tom stilu bili su nesavršeni u mnogom pogledu. Oni naši pesnici koji su znali samo srpski (a to je najčešće slučaj sa današnjim našim pesnicima) imali su i malo obrazaca i obrasce najčešće sumnjive vrednosti...“ Bogdan Popović je s pravom u svojim kritikama pominjao i Šantićev jezik, ponekad i nerazumnjiv, kao da je pesnik u očajničkoj potrazi za rimom kratio ili produžavao reči čineći ihnerazumljivim. Te su kritike imale očigledno pozitivan uticaj na Šantića koji vremenom sve više obraća pažnju, trudeći se da usavrši svoj „kitnjasti stil“. No nijedna, pa i najlošija kritika nije mogla od Šantića da napravi izveštačenog pesnika, ostajao je veran svom narodu i govoru i emocijama naroda iz koga je potekao i sa kojim je živeo.Deceniju kasnije posle kritike Bogdana Popovića, Jovan Skerlić piše o Šantiću u „Istoriji nove srpske književnosti“: „Šantić je počeo podražavanjem Zmaja, tim je podpao pod jakuticaj Vojislava Ilića, i za dugo se nije mogao osloboditi tuđih uticaja. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnogpesnika, koji ima dva osnovna i jaka osećanja: žarku ljubav prema svome narodu, i duboku setu za mladošću koja odlazi. Iskren i prirodan, on u stihove stavlja otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesnički zanatlija no kao čovek koji je sve to živeo i osećao. On je jedan od onih koji su obnovili stariju, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, davši joj stvarniju i razumniju sadržinu, a isreniji i topliji ton“. Skerlić je o Šantiću pisao još, na primer jedno vrlo zanimljivo i pre svega jako afirmativno mišljenje: “… najbolji rodoljubivi pesnik naš, koji poniženu i gotovo zaboravljenu rodoljubivu poeziju podiže do njene negdašnje visine iz doba Zmaja i Jakšića”. Kada se sve sabere Šantić ne samo da nije bio miljenik kritike, već ga je ona ponekad i “ubijala u pojam”, mada, da li zaslugom kritike ili njegovim pesničkim sazrevanjem, izgledalo je kao da “umesne” primedbe kritičara usvaja i menja u svojoj poeziji, ono što, nije bilo “savršeno” i “po meri”. Da mu odista nepravedne i negativne kritike stvarno ozbiljno smetaju može se pročitati iz jednog Šantićevog pisma iz 1912. godine, gde kaže: “Od sinoć kako sam u pošljednjoj svesci “Ljetopisa” pročitao kritiku Vase Stajića na moju knjigu pjesama još ne mogu da sebi dođem, kao da me neko po mozgu smanderiso’… Šta sve u toj kritici nije rečeno? Na prvo mjesto i glavno moj kritičar ističe da nemam nikakva talenta, da nisam pjesnik, a drugo – da sam pozajmljivao građu za pjesme od Dučića, Rakića i Veljka Petrovića, naročito od ovog pošljednjeg. Međutim, ja sam sve svoje pjesme skoro napisao prije nego li se V. Petrović javio, a naročito pjesme patriotske. Da je ova kritika izašla u jednom političkom listu, ne bih se na nju ni osvrnuo. Ali pošto je izišla u “Ljetopisu” kome je danas urednik jedan T. Ostojić, boli me i veoma boli i za dugo neću imati mira niti volje za rad, sve dotle dok bar jedan bolji kritičar naš ovu kritiku ne obori ili je ne potvrdi, pa da jednom znam na čemu sam. Htio sam pisati Skerliću, ali sam od toga odustao, jer se bojim da ne bi krivo tumačio da sam malodušan i sujetan. A vjeruj mi, niti sam malodušan ni sujetan, nego me samo nepravda boli, jer onaku kritiku nisam bar ovoga puta zaslužio, jer ipak držim da nešto vrijedim”. Ljubavno pesništvo Alekse Šantića odiše žalom za neostvarenim ljubavima. Posebno, što je, prvo, bio zaljubljen u Anku Tomlinović, gde je vera bila smetnja da svoju ljubavnu žar zadovolji. Anka je bila katoličke a Aleksa pravoslavne vere. Potom, propala mu je ljubav i sa Zorkom Šolin, bogatom mostarkom, čija je porodica uticala da se Zorka trajno ne veže za mladog pesnika. Obhrvan ljubavnim jadima njegova ljubavna poezija ne odiše optimizmom već ih obeležava snažna emocija ljubavne tuge. Ljubavna poezija Alekse Šantića obeležena je i jakim uticajem bosanko-hercegovačkih narodnih pesama tog doba. poznatijim kao sevdalinke. Poezija smeštena u prirodnom okruženju, tamo gde je nastala, gde se događala: u baštama, hamamima, pod šadrvanima, pod mušebacima, s mirisom đula i behara... odiše čežnjom za neostvarenim ljubavima. Devojke u njegovim pesmama su okićene đerdanima, zanosnih bokova, imaju lepotu nedodirljivih žena... opisane jezikom neostvarene čežnje, one i dan danas, muškim čitaocima Aleksine poezije, dočaravaju žar koju je i on osećao dok je te pesme stvarao. Veličinu takve ljubavne poezije umeju da shvate samo oni koji mogu da vole i znaju šta je to patiti zbog ljubavi. U poznijim godinama neostvarene ljubavne želje i čežnja prerastaju u žal za mladošću, što je dakako odlika svih romantičnih ljudi koji s godinama sagledavaju šta su sve propustili i tek tada pronalaze puteve koje u mladosti nisu mogli da sagledaju. Na drugoj strani Aleksa Šantić piše vrlo upečatljivu socijalnu poeziju, ni malo ne mareći, što u istoj, bez imalo milosti, bičuje građanski stalež kome i sam pripada. Ta socijalna nit, danas bi se mogla nazvati angažovana, u poeziji Alekse Šantića pre svega je inicirana teškim položajem seljaka i radništva, razapetim između bezdušnih vlastelina i okupacione austro-ugarske oligarhije, spremne da iscede poslednju kap znoja iz napaćenog naroda. Vapaj ugnjetenog naroda, pre svega seljaka i pečalbara koji sa znojem okupane zemlje i brodova koji ih vode u nepoznato gledajući u nebo, traže, “Hljeba, hljeba!”. Pesmom “Ostajte ovde”, poetskim urlikom punim opravdanog gneva, Aleksa poziva “ pečalbare” da ne odlaze “trbuhom za kruhom” i grade na svom znoju tuđi bolji svet. Zadojen srpskom ali i jugoslovenskom idejom, on je fanatično na strani onih koji su spremni da ostajući na ovim prostorima, daju sve, pa i sebe, za bolje sutra naroda kome pripadaju. U nekim strofama pesimistički nastrojen ipak, ma kako to sad nekom bude gorko zvučalo, Šantić govori: “vaskrsenje ne biva bez smrti”. Poveznicu između socijalne poezije i nacionalno osvešćene pronaćićemo lako u pesmama koje je Aleksa Šantić, tokom svog plodnog poetskog delatništva, pisao daleko od rodne grude. Ako je u ljubavnim pesmama, neskriveno koketirao sa muslimanskim sevdalinkama, pesmama iz naroda, onda se u nacionalnoj poeziji Aleksa Šantić dobro snalazio imajući za uzor srpske narodne pesme, junake i mitova iz najsvetlijih srpskih dana. Sveti Sava, mit o Kosovu, srpski vladari i junaci u rodoljubivoj poeziji Alekse Šantića predstavljaju barjak pod kojim je pozivao da se oslobođeni, vaskoliki srpski narod, okupi za konačno oslobođenje od stega svekolikih zavojevača. Bilo bi nepravedno istaći, da je Aleksa Šantić u svojoj rodoljubivoj poeziji mislio samo na srpski narod. Naprotiv, upravo u tim vezama socijalne i rodoljubive poezije, Aleksa je uspešno povezivao i druge narode, pre svega muslimane i hrvate, da se ujedine u ideji za oslobođenje od tuđinske vlasti. Logično je da pripadnost srpskoj etničkom korpusu, za rezultat ima i najveći deo pesama u kojima je srpstvo na prvom mestu, što je svakako iniciralo Skerlića, da, (gore navedeno, u kritikama), Šantića proglasi “najvećim rodoljubivim pesnikom”. Naprosto moramo zaključiti da je Aleksino rodoljublje bilo široko kao i njegova balkanska, hercegovačka duša, začeta u višenacionalnom Mostaru! Slično je razmišljao i dr Vojislav Đurić koji je upravo na ovu temu, u predgovoru, svojih SABRANIH DELA – Alekse Šantića, zapisao: “Šantićeva patriotska poezija ne sastoji se samo iz temperamentnih pokliča, iz lirskih deklaracija, iza kojih bi stajao nekakav apstraktni narod i otadžbina, nego – najčešće – iz živih i inpresivnih slika naših ljudi i naše zemlje”. Rekli su o Šantiću Aleksa Šantić nema “mrtvu dušu”, i ono što peva nije ni “poezija truleži” ni “poezija grča”. On je duševno i duhovno zdrav čovek, koji iskreno peva ono što oseća i čiji stihovi su, što je rekao jedan moderni pesnik: “lomni mostovi bačeni s jedne duše na drugu” Jovan Skerlić (1911) Šantić je pesnik bez velike strasti i bez plamenog patosa. Bogatstvo reči nije veliko, jer ne treba. Bogatstvo osećaja je veće, ali je skrušeno, zatrpano i pripitomljeno. Pesme nisu rađene sa velikom intonacijom. I većinom se ne završavaju trijumfalno. Isidora Sekulić (1913) Među svim ljubavima, među svim borbama za nj je najvažnija ljubav domovinska, borba domovinska; on radi toga pjeva: radi te ljubavi, radi te borbe, ne samo radi ljubavi, koja je kod stihotvorca dosta obično riječ toliko prazna koliko lijepa, nego naročito radi borbe. Jer njemu nije dosta problematično osjećanje za rođenu grudu, on hoće i aktivno đelo grmeći iza istinskih bolnih akcenata Seobe u gromu slobodne duše povrijeđene svim poniženjima našega sužanjstva posvudašnjega. Tin Ujević (1912) Šantić se više ne da zamisliti bez pozadine Mostara ni kao rodoljubivi pesnik, ni kao tumač Ali-begova sevdaha, ni kao setni izraz životne jeseni, koju pojačano oseća vezan za drage objekte mladosti, ni, najzad, kao ljubitelj one stare, patriarhalne sredine koju je voleo kao najbolji deo sebe i koja ga je, u stvari, i dala baš takvog kakav je ostao kroz ceo život. Šantić se i ne zamišlja više bez Mostara, ali ni Mostar bez Šantića i njegove poezije, isto kao ni Vranje bez Borisava Stankovića. Ta dva imena vežu se sad zajedno kao kakva nerazdvojna celina. Vladimir Ćorović (1928) Aleksa Šantić je izvanredno saosećajna priroda. Saučešće i ljubav u njemu trajno i kod njega nerazdvojno žive. Cela njegova poezija iz tog izvora je i navrela. Ali uz ovu osećajnost, Šantić ima i ideja koje se iz ove psihologije istkristalisavaju, i njegove socijalne pesme imaju svoju osobenu, rekao bih emotivnu misaonost. Tačno, govoreći, ona je filozofski vrlo rudimentarna, i moralo bi se još reći da i ne kazuje ništa naročito novo. Ali, prema rečima jednog francuskog estetičara “od pesnika se ne traži originalnost filozofskih ideja, nego originalnost filozofskih osećanja”. Šantićeva socijalna osećanja imaju u ovom smislu nečeg poetski filozofskoga u sebi, i to je izraženo na jedan originalan način, i prvi put u našoj poeziji ovako ne slučajno, već kroz jedan pesnički stav, i prvi put sasvim spontano, iz samoga pesničkog bića, a nikakvim posredstvom teorijski primljene misli. I to čisto stanje Šantićeve socijalne pesme je i njen najviši kvalitet. Milan Bogdanović (1920) “Krv junačka, duša devojačka”, diskretan i povučen, narodni čovek zato jer božji čovek, Aleksa Šantić više je voleo, što se tiče njega lično, sreću u malom krugu nego slavu u velikom. Dočekao je obrnuto. Čovek familijarno nežan do krajnosti, kopao je grob za grobom i proživeo samohran, bez ličnoga gnezda; a susreo slavu retku među pesnicima, da ga već od mladosti priznaju narodnim. Kao narodni čovek zaslužio je slavu još veću, da bude veliki čovek. Pero Slijepčević (1934) Aleksa Šantić je bio plemenita i čovekoljubiva pesnička figura: prirodan i egzotičan u isti mah, vezan za svoje rodno tle i srcem i razumom, on je izražavajući svoj grad i svoj uži zavičaj uspeo da postane prisan našem svetu i u ostalim krajevima zemlje. No svoju umetnost nije dovoljno negovao, i to u vremenu kada je nivo naše pismenosti naglo skočio, i kada su jezičke i formalne nebrižljivosti već postajale greh, istina – privremen… Bio je to pesnik s veoma širokim tematskim dijapazonom, koji istrumente svoga izraza nije na žalost razvio u meri koja bi od njega načinila jednoga od prvih naših pesnika. Miodrag Pavlović (1964) Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio. Kad bi došao u veselo društvo mostarsko, zdravi mediteranski kikot njegovih prijatelja nije kod njega izazivao zavist, nego nemuštu tugu nad samim sobom, pa bi se iskradao iz razdraganih mostarskih magaza i po nekoliko dana zatvarao se u svoju sobu. Njegov bol ostajao je u njemu kao što je on ostajao u svom Mostaru. Sve njegove ljubavi imale su sjaj, šare i miris naših starih šehera, bile su bijele i jednim čednim zlatom izvezene kao čevrme davno odminulih patrijarhalnih devojaka, pa su i sve njegove mržnje, one protiv svake satrapije i protiv sve životinjske niskosti, bile lijepe, pravedničke, u ime ljepote… Skender Kulenović (1968) BIBLIOGRAFIJA (Pregledom su obuhvaćene knjige za života velikog pesnika) 1. PJESME, Mostar, 1891. Štamparija Vladimira M. Radovića. 2. PJESME, Mostar, 1895, Knjiga II. Štamparija Vladimira M. Radovića 3. PJESME, Mostar, 1901. Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 4. POD MAGLOM. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907.Štampa Demokratska štamparija. 5. PJESME, Mostar, 1908. Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića 6. POD MAGLOM. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908. Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. 7. PJESME, Beograd, 1911. Štamparija Save Radenkovića i brata. Srpska književna zadruga. knj. 135. 8. HASANAGINICA,1911. Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija “Natošević”. 9. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Mostar, 1913. Pjesme. Knjižara Trifka Dudića. 1913. 10. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Beograd, 1914, Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 11. PESME, Zagreb, 1918(?) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). “Književni jug”. 12. HASANAGINICA, Beograd - Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. I. Đ. Đurđević. Mala biblioteka, knj.211. 13. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Sarajevo, 1920. Pesme. Treće popunjeno izdanje iz 1914. Prosveta. 14. POD MAGLOM, Beograd - Sarajevo 1920. Slika iz gornje Hercegovine. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. 15. PESME, Beograd 1924. Izdavačka knjižarnica Gece Kona. Šantićev prevodilački rad 1. LIRSKI INTERMECO, Mostar, 1897. Pjesme Hajnriha Hajnea. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. 2. LIRSKI INTERMECO, Mostar, 1898. Pjesme Hajnriha Hajnea. (Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje.) Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. 3. IZ NjEMAČKE LIRIKE, Mostar, 1910. Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. 4. LIRSKI INTERMECO, Beograd - Sarajevo 1919. S predgovorom Marka Cara. I. Đ. Đurđević. Mala biblioteka, knj. 199. 5. PESME ROBA, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919. Uredništvo “Zvona”. 6. VILjEM TEL. Beograd, 1922. Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. Srpska književna zadruga, knj.167. 7. IZ HAJNEOVE LIRIKE, Mostar, 1923. Knjižarnica Trifka Dudića. Stevan Krstec Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Aleksa Šantić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2019 Format 14,5x20,5 Strana 529 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Poslednja želja Saga o Vešcu 1 Mač sudbine Saga o Vešcu 2 Krv vilenjaka Saga o Vešcu 3 Format 14,5 x 20,5 cm Povez Mek Broj strana 320, 368, 336 Štampa Crno bela Upoznajte Geralta, naočitog lovca bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta, muževne privlačnosti i harizme. Ali on je i veštac, i svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica. Saga o vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i šest romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igra The Witcher.

Komplet prva tri dela Hari Potera Prvi deo na cirilici, drugi i treci na latinici ukupno 850 strana Sva tri dela su pisana na srpskoj EKAVICI Akcijska cena za CEO KOMPLET NOVOOOO, NEKORISCENO! ! ! ilustrovano Hari Poter i kamen mudrosti Hari Poter i dvorana tajni Hari Poter Hurry Potter i zatvorenik iz Askabana Harry Potter Dzoan K. Rouling Narodna knjiga Beograd

Prvi deo : Hari Poter i kamen mudrosti Drugi deo: Hari Poter i dvorana tajni Oba dela su na srpskoj ekavici, i na ćirilici RETKO na tržištu, koje je prepuno Hari Poterom na ijekavici i na latinici. Nove, nekorišćene knjige Može za POKLON. Izdavač Narodna knjiga 2020

KAMEN MUDROSTI i DVORANA TAJNI EKAVICA Kamen Mudrosti je na ćirilici Dvorana Tajni je na latinici Oba dela iz serijala o hari Poteru su pisana na srpskom jeziku ekavicom, nije ijekavica kakvih je većina na tržištu. Hari Poter i kamen mudrosti TVRDI POVEZ NOVA NEKORIŠĆENA može kao prigodan POKLON Komplet prva tri dela je 3100 din. KNJIGA JE PISANA ĆIRILIČNIM PISMOM NA SRPSKOJ EKAVICI - nije pisana ijekavicom kakve su većina Hari Potera na tržištu. Veliki svetski hit, prva knjiga iz serijala o Hari Poteru. Hari Poter , siroče, tuguje, prezren od svih , u porodici neprijatnih rođaka. Neobična pisma, koja misteriozno stižu svakog dana, izmeniće sudbinu dečaka odvodeci ga u školu čarolija i vračanja, Hogvorts. . . Ostavljen kao beba na pragu kuće u Šimširovoj ulici broj 4, Hari Poter odrasta u ostavi ispod stepeništa, kao meta stalnih maltretiranja tetke, teče i njihovog sina Dadlija. Ali kada sove počnu da opsedaju njihov dom, noseći na njega adresirana pisma, život mu se iz korena menja. Od polu-džina Hagrida saznaje za svoje čarobnjačko nasleđe i magijski svet skriven iza kulisa svakidašnjice, poput perona devet i tri četvrtine, početne stanice čarobnog voza koji Harija vodi do Hogsvorta, škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, srca sveta magije! Nagrada za najbolju nacionalnu knjigu (Velika Britanija). Nagrada Gold Medal Sma. . . autor. Džoan K. Rouling Naslov originala: HARRY POTTER & THE PHILOSOPHER`S STONE - J. K. Rowling Izdavač: Narodna knjiga, Beograd Povez: Meki Format: 20 X 14 cm. Pismo: Ćirilica Broj strana: 272 InternetKnjizaraSTRUCNEKNJIGE

46120) VITEZ SUDBINE 1 i 2 , Majkl Murkok , Prosveta Beograd 1980 , Povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima , Multiverzum - bezbroj svemira u kojima vladaju alternativni zakoni vremena i prostora, a Red i Haos vode vecnu borbu da bi promenili osnovna pravila života. Besmrtni ratnik - proklet da kroz hiljade inkarnacija vecno živi... Kljucni igrac Igre vremena, Dorijan Hokmun suprotstavljen je baronu Melijadu i vojskama Mracnog Carstva koje ovaj neumorno predvodi preko jedne buduce Evrope. Ovo Murkokovo klasicno delo predstavlja nam Dorijana Hokmuna, vojvodu od Kelna, i njegovu borbu protiv Mracnog Carstva. Stupite u doba drevnih gradova, naucnog carobnjaštva i kristalnih mašina. Tad Vilijams je o ovom romanu rekao: „Ako vas fantastika makar malo zanima, onda morate pro?itati Murkokova dela. On je potpuno sam promenio nacin pisanja i pristupa ovom žanru. On je pravi spisateljski div. Otkad sam poceo da citam knjige, njegovo pisanje me zabavlja, zapanjuje i opcinjava.“ biblioteka Plava ptica, tvrd povez, format 13 x 19 cm , zlatotisak, ćirilica, ilustrovano, 430 + 409 strana , posveta na predlistu

Autor - osoba Man, Tomas Naslov Pripovetke. I–II / Tomas Man ; [s nemačkog preveli Miloš Đorđević ... et al.] Jedinstveni naslov Erzählungen. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 Fizički opis 465, 442 str.; 20 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Miloš Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana Napomene Prevod dela: Die Erzählungen. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG145 (N)

knjige su očuvane-na drugom delu Olimpa,pri vrhu rikne sitno oštećenje

Zenica sveta Veliki lov Beograd 2002./2003. Mek povez, 610 + 558 strana. Knjige su odlično očuvane. J11 Zenica sveta Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a čak je i mit davno zaboravljen kada se Doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati. U Trećem dobu, Dobu proročanstva, Svet i Vreme leže u skladu. Ono što je bilo, što će biti i što jeste još može da padne pod Senku. „Snažan roman široke i složene radnje.“ Locus „Pročitao sam ga za tri dana i već sam stao u red čekajući nastavak.“ Interzone „Veličanstvena saga herojske fantastike.“ De Camp Veliki lov Druga knjiga u serijalu Točak vremena Vekovima su putujući zabavljači pripovedali priče o izgubljenom Rogu Valera; legendarnom rogu koji će iz mrtvih podići junake svih Doba. Rog je otkriven - da bi odmah potom bio ukraden, zajedno sa bodežom Šadar Logota, od kojeg zavisi život prijatelja Randa al`Tora, Meta. Monumentalni zadatak pronalaženja i vraćanja svom težinom pada na Randova mlada pleća, jer ako nastavi započeto, ispuniće sudbinu od koje bi žarko želeo da pobegne. Ali potraga za Rogom Valera samo je početak Randovog dugog putovanja u nepoznato... „Odlično napisana avantura epskih razmera.“ En Makafri „Svojom punoćom i toplinom podseća na Tolkinova dela.“ Publishers Weekly „Fantastična tapiserija neuobičajene dubine.“ GMI

Plava ptica, vanredno izdanje, knj. 101 i 102. Odlično očuvano! Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Vitez sudbine : povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima. Sv. 1 / napisao Majkl Murkok ; [prevela Gordana Vučićević ; ilustracije Robert Kalmarević] Jedinstveni naslov ǂThe ǂJewel in the Skull. ǂThe ǂMad God`s Amulet. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1980 Fizički opis 429 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Gordana Kalmarević, Robert Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare (Plast.) Napomene Vanredno izdanje u zbirci Prevod dela: The Jewel in the Skull; The Mad God`s Amulet. Autor - osoba Murkok, Majkl, 1939- = Moorcock, Michael, 1939- Naslov Vitez sudbine : povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima. Sv. 2 / napisao Majkl Murkok ; [prevela Gordana Vučičević ; ilustracije Robert Kalmarević] Jedinstveni naslov The Sword Of Dawn ; The Runestaff. The Sword Of Dawn ; The Runestaff. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdanje Vanredno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1980 Fizički opis 409 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Gordana, prevodilac, 1940- = Vučićević, Gordana, prevodilac, 1940- Kalmarević, Robert, 1955- = Kalmarević, Robert, 1955- Zbirka Plava ptica. knjiga za mlade i stare Napomene Prevod dela: The Sword Of Dawn ; The Runestaff. Majkl Murkok, VITEZ SUDBINE Preživevši atomsku kataklizmu, svet se, u jednoj dalekoj budućnosti, oporavlja od teških rana. Nove države i nove civilizacije izrastaju na ruševinama stare epohe, čiji tragovi još žive samo kao daleka, nevažna uspomena, kao izgubljeno, izbledelo, nedoživljeno predanje. Međutim, uprkos strahovitom iskustvu čovek se nije izmenio: ponovo je u vlasti sila što bi da njegovu prirodu usmere prema rušilačkom, prema tiraniji i svetskom gospodstvu što se temelji na nasilju. Senka zlokobnog Carstva Tame, čije su ambicije da ovlada čitavim zemaljskim prostorom, izdužuje se sve više, a zastave smrti vijore se, izgleda, u nezadrživom trijumfu. Ali, sudbina je drugačije odredila. Njeni izabranici, maleni u broju, spremni su da odlučno stanu na beleg zlu. Njihova je snaga u njihovoj herojskoj rešenosti da sve čime raspolažu, čak i život sam, stave u službu pravde, poštenja i ljubavi. Jedini oslonac, pri tom, biće im jedno staro predskazanje koje se mora ispuniti, i njihova vlastita istrajnost. Ali, iako izgleda da je ishod borbe unapred određen – kao u velikim spevovima prošlosti, u kojima su bogovi unapred postavili generalni plan – sve se ipak može poremetiti usled nekog neočekivanog preokreta. Mala grupa odabranih, stoga, mora se u najvećoj meri osloniti na vlastitu hrabrost, veštinu, odlučnost, istrajnost: svako novo iskušenje nova je prepreka do konačnog cilja. MG74 (L)

Čovek koji je hteo da bude kralj i druge priče Izdavač: IPS Media, Beograd Prevod: Ivana Aćimović Povez: broširan Broj strana: 120 Vrlo dobro očuvana. Radjard Kipling, dobitnik Nobelove nagrade i proslavljeni pisac Knjige o džungli, predstavlja nam se ovde kroz nekoliko nezaboravnih priča. Svaka se bavi događajima koje nije moguće lako objasniti, bez obzira da li se radi o tradicionalnoj priči o duhovima ili jezivoj realističnoj noćnoj mori. Snažne, egzotične i ekstravagantne, ove priče se smatraju najboljim koje je Kipling napisao, a Čovek koji je hteo da bude kralj je u mnogim izborima proglašena za najbolju priču koja je napisana na engleskom jeziku. Po motivima ove priče snimljen je legendarni istoimeni film u režiji Džona Hjustona, sa Majklom Kejnom i Šonom Konerijem u glavnim ulogama. Gotovo sva Kiplingova dela su više puta ekranizovana. S A D R Ž A J: 1. Fantomska rikša 2. Moja istinita priča o duhovima 3. Čudnovati doživljaj Morobi Džuksa 4. Čovek koji je hteo da bude kralj 5. „Najbolja priča na svetu“ (K-86)