DELA Knjiga 1 POEZIJA Šifra artikla: 339001 Isbn: 9788664031035 Autor : Aleksa Šantić Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara “Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mo... Detaljnije Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara “Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostarvajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se prekopoezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetannačin da nam se iz daljine pričinjava kao blizak i naš a kada smou njemu - svečan i uzvišen.Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se tajnaš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnojpomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji.Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče”. – Stevan Raičković za svečani broj lista “Zora” (1968/1969. godinu) Jedan od najpoznatijih pesnika pre svega srpske (ali i muslimanske), lirike na razmeđi XIX i XX veka, Aleksa Šantić, rođen je u višenacionalnom Mostaru gradu u srcu Hercegovine, 27. maja 1868. godine u srpskoj, građanskoj i trgovačkoj porodici od oca Rista. Imao je dva brata Peru i Jakova, kao i sestru Radojku koja se udala za Aleksinog prijatelja pesnika Svetozara Ćorovića. Život u trgovačkoj porodici, gde se porodični posao, pre nosio s generacije na generaciju, frustrirajuće je delovao na pesnički talenat mlađanog budućeg pesničkog velikana, ali mu nije smetao da velikan stiha i postane. Poštujući tradicionalne porodične vrednosti tog doba, odlazi na školovanje za trgovca u Trst kod privatnog učitelja Ljudevita Vuličevića i u Trgovač ku školu u Ljubljani, odakle se vraća u Mostar 1883. godine. Po povratku sa školovanja stupa na posao u trgovinskoj radnji svog oca. “Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.” – napisao je o začecima književnog rada Svetozar Ćorović. Bio je jedan od osnivača kulturnog lista “Zora” kao i predsednik Srpskog Pjevačkog Društva “Gusle” koje je osnovano 1888.godine. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba:Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i mnogim drugim koji su poput Šantića obeležili epohu u kojoj suživeli i stvarali. U društvu “Gusle” iskazao je svoje raskošne talente, sem štoje vodio društvo, bio je i: recitator, glumac, pevač, solista naviolini, horovođa, kompozitor… Tako je u “Guslama” ostavio neizbrisiv trag svoje svestrane ličnosti. Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem 1896. i 1897. godine biva urednik lista “Zora” a 1898. tu funkciju deli sa Jovanom Dučićem.Svojim delovanjem, i delanjem svoje pesničke sabraće, AleksaŠantić od lista “Zora” stvara prvorazredni kulturni događaj nesamo za bosansko-hercegovačku književnost već i za celokupnu srpsku književnost. U listu svoje radove objavljuju: Stevan Sremac, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Ivo Ćipiko, Branislav Nušić, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski književnici. Sa “Zorom” sarađuju i Hrvat Antun Gustav Matoš iSlovenac Ivan Cankar. Učešćem književnika sa prostora Hrvatske i Slovenije, “Zora” predstavlja klicu jugoslovenske ideje u književnosti.Negde oko 1907. godine Šantić počinje da se pomalo bavi politikom sa ljudima okupljenim oko lista “Narod” koji počinje da izlazi u Mostaru. Već u vreme aneksione krize, 1909. godine,pod pretnjom hapšenja, zajedno sa Svetozarom Ćorovićem beži u Italiju. Po povratku iz izgnanstva postaje poslanik u Bosanskom saboru, a za vreme balkanskih ratova vatreni je zagovornik slobodarskih ideja koje podrazumevaju oslobađanje, sada već, ex-jugoslovenskih prostora od svih zavojevača. Zbog takvih ideja tokom Prvog svetskog rata često biva hapšen kao talac i optuživan za izdaju Austro-ugarske monarhije i buntovništvo. Srpska kraljevska akademija ga je izabrala za svog dopisnog člana 3. februara 1914. godine. Kraj rata dočekuje u znaku nacionalnog i ličnog stradanja a ostatak života, do smrti, provodi u materijalnoj bedi, ali se književnog stvaralaštva ne odriče. Umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Nepoznati pesnik je dopisao jedan stih na Šantićevu pesmu “Emina”, koja se i danas izvodi kao jedna od neprevaziđenih sevdalinki, i taj stih se peva u gotovo svim integralnim, muzičkim verzijama “Emine”: “Umro stari pjesnik, Umrla Emina Ostala je tužna Bašta od jasmina Razbio se ibrik Uvenulo cvijeće Pjesma o Emini Nikad umrijet’ neće” Aleksa Šantić bio je mnogo više od pesnika koji je napisao „Eminu“ - po kojoj ga mlađe generacije danas uglavnom prepoznaju. Bio je humanista koji je upozoravao da se rodna gruda ne napušta. A iznad svega Mostarac koji je voleo svoj grad i koga je grad voleo svim srcem. Za takve vrednosti u Mostaru, čini se, danas nema mesta. Zato je čuvena mostarska gimnazija koja je do građanskog rata devedesetih godina nosila Šantićevo ime, danas samo Gimnazija Mostar, dok je Šantićeva ulica postala Ulica Mile Budaka. Ali veliki pesnik je samo “skrajnut” u stranu u svom rodnom i voljenom gradu, i nadamo se da to neće dugo potrajati. Dan danas u okolini Sombora postoji naselje Aleksa Šantić koje je dobilo ime po ovom velikom pesniku 1924. godine. Formirano je za potrebe srpskih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. Stvaralaštvo Alekse Šantića Stvaralaštvo Alekse Šantića počinje krajem XIX veka i obeležava početak XX veka. Prvu pesmu objavio je 1886. godine a prvu zbirku pesama 1891. godine. Na pesničko formiranje, ovog velikog pesnika, ex-jugoslovenskih prostora, najviše su uticali Vojislav ilić i Jovan Jovanović Zmaj, sa naših prostora, a veliki udeo imao je i veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne. Šantić je iskazivao divljenje i prema drugim nemačkim romantičarima, koji su, takođe, uticali na stvaranje njegovog pesničkog profila. Od svojih uzora veoma lako je prihvatao ideje i razrađivao na svoj, osoben način. Poezija Alekse Šantića oslanja se na ljubavnu, nacionalnu i socijalnu tematiku, što ga, na neki način odvaja od, takođe, poznatih pesnika njegovog doba Jovana Dučića i Milana Rakića, koji su u svoju poeziju unosili nove evropske vrednosti u pesništvu. Sudbonosno vezan za poeziju sa ognjišta, sa pravom nosi epitet nacionalnog pesnika. Književna kritika nije blagonaklono gledala na Šantićev stil pisanja. Na samom početku, oštre kritike i nimalo birane reči u njima („... Šantić u ljubavnoj lirici „brblja, koješta“...“) mnoge pesnike bi naterale da se okanu ćorava posla i okrenu svom svakodnevnom ispraznom životu, no ne i Aleksu. On je upornošću jednog iskrenog Hercegovca, mada nedovoljno obrazovan, „radio“ na samom sebi, i već posle nekoliko godina iz njegovog pera klizila je poezija koju ni kritika nije mogla, i da je htela, da ignoriše. Najuporniji u podeli negativnih kritika mladom pesniku bio je kritičar Bogdan Popović, veliko ime književne kritike tog doba, on piše o Šantiću: „G. Šantić dobro piše kad piše dikcijom koja mu je poznata, dikcijom koje obrazac imate u Branka (Radičevića – prim. SK) i u narodnom pesništvu, i kojom su sa srazmerno malim razlikama, prema svom temperamentu pisali i Zmaj (Jovan Jovanović – prim. SK) i Jakšić (Đura – prim. SK). A piše rđavo kad piše onim umetničkim, kitnjastim stilom, kojim su naši pesnici počeli pisati od Vojislava Ilića, i koji se uglavnom sastoji u traženju živoposnih i beleženju suptilnijih pojedinosti, u biranju lepih reči (lepih po značenju i po izgovoru, u većem šarenilu boje i preliva. Međutim ni on ni većina njegovih drugova nisu za takav stil bili spremni. Tim stilom je naročito teško pisati: tu su pojedinosti češće i suptilnije, prelivi tananiji, potreba za maštom i emocijom veća, a i harmoniju je tu mnogo teže održati; u tom stilu pogdekad greše i veliki veštaci. Tim će pre grešiti naši pesnici, u kojih i inače stil nije nikad bio najjača strana. Čovek se uči na obrascima, a obrasci na kojima su se naši pesnici mogli učiti tom stilu bili su nesavršeni u mnogom pogledu. Oni naši pesnici koji su znali samo srpski (a to je najčešće slučaj sa današnjim našim pesnicima) imali su i malo obrazaca i obrasce najčešće sumnjive vrednosti...“ Bogdan Popović je s pravom u svojim kritikama pominjao i Šantićev jezik, ponekad i nerazumnjiv, kao da je pesnik u očajničkoj potrazi za rimom kratio ili produžavao reči čineći ihnerazumljivim. Te su kritike imale očigledno pozitivan uticaj na Šantića koji vremenom sve više obraća pažnju, trudeći se da usavrši svoj „kitnjasti stil“. No nijedna, pa i najlošija kritika nije mogla od Šantića da napravi izveštačenog pesnika, ostajao je veran svom narodu i govoru i emocijama naroda iz koga je potekao i sa kojim je živeo.Deceniju kasnije posle kritike Bogdana Popovića, Jovan Skerlić piše o Šantiću u „Istoriji nove srpske književnosti“: „Šantić je počeo podražavanjem Zmaja, tim je podpao pod jakuticaj Vojislava Ilića, i za dugo se nije mogao osloboditi tuđih uticaja. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnogpesnika, koji ima dva osnovna i jaka osećanja: žarku ljubav prema svome narodu, i duboku setu za mladošću koja odlazi. Iskren i prirodan, on u stihove stavlja otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesnički zanatlija no kao čovek koji je sve to živeo i osećao. On je jedan od onih koji su obnovili stariju, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, davši joj stvarniju i razumniju sadržinu, a isreniji i topliji ton“. Skerlić je o Šantiću pisao još, na primer jedno vrlo zanimljivo i pre svega jako afirmativno mišljenje: “… najbolji rodoljubivi pesnik naš, koji poniženu i gotovo zaboravljenu rodoljubivu poeziju podiže do njene negdašnje visine iz doba Zmaja i Jakšića”. Kada se sve sabere Šantić ne samo da nije bio miljenik kritike, već ga je ona ponekad i “ubijala u pojam”, mada, da li zaslugom kritike ili njegovim pesničkim sazrevanjem, izgledalo je kao da “umesne” primedbe kritičara usvaja i menja u svojoj poeziji, ono što, nije bilo “savršeno” i “po meri”. Da mu odista nepravedne i negativne kritike stvarno ozbiljno smetaju može se pročitati iz jednog Šantićevog pisma iz 1912. godine, gde kaže: “Od sinoć kako sam u pošljednjoj svesci “Ljetopisa” pročitao kritiku Vase Stajića na moju knjigu pjesama još ne mogu da sebi dođem, kao da me neko po mozgu smanderiso’… Šta sve u toj kritici nije rečeno? Na prvo mjesto i glavno moj kritičar ističe da nemam nikakva talenta, da nisam pjesnik, a drugo – da sam pozajmljivao građu za pjesme od Dučića, Rakića i Veljka Petrovića, naročito od ovog pošljednjeg. Međutim, ja sam sve svoje pjesme skoro napisao prije nego li se V. Petrović javio, a naročito pjesme patriotske. Da je ova kritika izašla u jednom političkom listu, ne bih se na nju ni osvrnuo. Ali pošto je izišla u “Ljetopisu” kome je danas urednik jedan T. Ostojić, boli me i veoma boli i za dugo neću imati mira niti volje za rad, sve dotle dok bar jedan bolji kritičar naš ovu kritiku ne obori ili je ne potvrdi, pa da jednom znam na čemu sam. Htio sam pisati Skerliću, ali sam od toga odustao, jer se bojim da ne bi krivo tumačio da sam malodušan i sujetan. A vjeruj mi, niti sam malodušan ni sujetan, nego me samo nepravda boli, jer onaku kritiku nisam bar ovoga puta zaslužio, jer ipak držim da nešto vrijedim”. Ljubavno pesništvo Alekse Šantića odiše žalom za neostvarenim ljubavima. Posebno, što je, prvo, bio zaljubljen u Anku Tomlinović, gde je vera bila smetnja da svoju ljubavnu žar zadovolji. Anka je bila katoličke a Aleksa pravoslavne vere. Potom, propala mu je ljubav i sa Zorkom Šolin, bogatom mostarkom, čija je porodica uticala da se Zorka trajno ne veže za mladog pesnika. Obhrvan ljubavnim jadima njegova ljubavna poezija ne odiše optimizmom već ih obeležava snažna emocija ljubavne tuge. Ljubavna poezija Alekse Šantića obeležena je i jakim uticajem bosanko-hercegovačkih narodnih pesama tog doba. poznatijim kao sevdalinke. Poezija smeštena u prirodnom okruženju, tamo gde je nastala, gde se događala: u baštama, hamamima, pod šadrvanima, pod mušebacima, s mirisom đula i behara... odiše čežnjom za neostvarenim ljubavima. Devojke u njegovim pesmama su okićene đerdanima, zanosnih bokova, imaju lepotu nedodirljivih žena... opisane jezikom neostvarene čežnje, one i dan danas, muškim čitaocima Aleksine poezije, dočaravaju žar koju je i on osećao dok je te pesme stvarao. Veličinu takve ljubavne poezije umeju da shvate samo oni koji mogu da vole i znaju šta je to patiti zbog ljubavi. U poznijim godinama neostvarene ljubavne želje i čežnja prerastaju u žal za mladošću, što je dakako odlika svih romantičnih ljudi koji s godinama sagledavaju šta su sve propustili i tek tada pronalaze puteve koje u mladosti nisu mogli da sagledaju. Na drugoj strani Aleksa Šantić piše vrlo upečatljivu socijalnu poeziju, ni malo ne mareći, što u istoj, bez imalo milosti, bičuje građanski stalež kome i sam pripada. Ta socijalna nit, danas bi se mogla nazvati angažovana, u poeziji Alekse Šantića pre svega je inicirana teškim položajem seljaka i radništva, razapetim između bezdušnih vlastelina i okupacione austro-ugarske oligarhije, spremne da iscede poslednju kap znoja iz napaćenog naroda. Vapaj ugnjetenog naroda, pre svega seljaka i pečalbara koji sa znojem okupane zemlje i brodova koji ih vode u nepoznato gledajući u nebo, traže, “Hljeba, hljeba!”. Pesmom “Ostajte ovde”, poetskim urlikom punim opravdanog gneva, Aleksa poziva “ pečalbare” da ne odlaze “trbuhom za kruhom” i grade na svom znoju tuđi bolji svet. Zadojen srpskom ali i jugoslovenskom idejom, on je fanatično na strani onih koji su spremni da ostajući na ovim prostorima, daju sve, pa i sebe, za bolje sutra naroda kome pripadaju. U nekim strofama pesimistički nastrojen ipak, ma kako to sad nekom bude gorko zvučalo, Šantić govori: “vaskrsenje ne biva bez smrti”. Poveznicu između socijalne poezije i nacionalno osvešćene pronaćićemo lako u pesmama koje je Aleksa Šantić, tokom svog plodnog poetskog delatništva, pisao daleko od rodne grude. Ako je u ljubavnim pesmama, neskriveno koketirao sa muslimanskim sevdalinkama, pesmama iz naroda, onda se u nacionalnoj poeziji Aleksa Šantić dobro snalazio imajući za uzor srpske narodne pesme, junake i mitova iz najsvetlijih srpskih dana. Sveti Sava, mit o Kosovu, srpski vladari i junaci u rodoljubivoj poeziji Alekse Šantića predstavljaju barjak pod kojim je pozivao da se oslobođeni, vaskoliki srpski narod, okupi za konačno oslobođenje od stega svekolikih zavojevača. Bilo bi nepravedno istaći, da je Aleksa Šantić u svojoj rodoljubivoj poeziji mislio samo na srpski narod. Naprotiv, upravo u tim vezama socijalne i rodoljubive poezije, Aleksa je uspešno povezivao i druge narode, pre svega muslimane i hrvate, da se ujedine u ideji za oslobođenje od tuđinske vlasti. Logično je da pripadnost srpskoj etničkom korpusu, za rezultat ima i najveći deo pesama u kojima je srpstvo na prvom mestu, što je svakako iniciralo Skerlića, da, (gore navedeno, u kritikama), Šantića proglasi “najvećim rodoljubivim pesnikom”. Naprosto moramo zaključiti da je Aleksino rodoljublje bilo široko kao i njegova balkanska, hercegovačka duša, začeta u višenacionalnom Mostaru! Slično je razmišljao i dr Vojislav Đurić koji je upravo na ovu temu, u predgovoru, svojih SABRANIH DELA – Alekse Šantića, zapisao: “Šantićeva patriotska poezija ne sastoji se samo iz temperamentnih pokliča, iz lirskih deklaracija, iza kojih bi stajao nekakav apstraktni narod i otadžbina, nego – najčešće – iz živih i inpresivnih slika naših ljudi i naše zemlje”. Rekli su o Šantiću Aleksa Šantić nema “mrtvu dušu”, i ono što peva nije ni “poezija truleži” ni “poezija grča”. On je duševno i duhovno zdrav čovek, koji iskreno peva ono što oseća i čiji stihovi su, što je rekao jedan moderni pesnik: “lomni mostovi bačeni s jedne duše na drugu” Jovan Skerlić (1911) Šantić je pesnik bez velike strasti i bez plamenog patosa. Bogatstvo reči nije veliko, jer ne treba. Bogatstvo osećaja je veće, ali je skrušeno, zatrpano i pripitomljeno. Pesme nisu rađene sa velikom intonacijom. I većinom se ne završavaju trijumfalno. Isidora Sekulić (1913) Među svim ljubavima, među svim borbama za nj je najvažnija ljubav domovinska, borba domovinska; on radi toga pjeva: radi te ljubavi, radi te borbe, ne samo radi ljubavi, koja je kod stihotvorca dosta obično riječ toliko prazna koliko lijepa, nego naročito radi borbe. Jer njemu nije dosta problematično osjećanje za rođenu grudu, on hoće i aktivno đelo grmeći iza istinskih bolnih akcenata Seobe u gromu slobodne duše povrijeđene svim poniženjima našega sužanjstva posvudašnjega. Tin Ujević (1912) Šantić se više ne da zamisliti bez pozadine Mostara ni kao rodoljubivi pesnik, ni kao tumač Ali-begova sevdaha, ni kao setni izraz životne jeseni, koju pojačano oseća vezan za drage objekte mladosti, ni, najzad, kao ljubitelj one stare, patriarhalne sredine koju je voleo kao najbolji deo sebe i koja ga je, u stvari, i dala baš takvog kakav je ostao kroz ceo život. Šantić se i ne zamišlja više bez Mostara, ali ni Mostar bez Šantića i njegove poezije, isto kao ni Vranje bez Borisava Stankovića. Ta dva imena vežu se sad zajedno kao kakva nerazdvojna celina. Vladimir Ćorović (1928) Aleksa Šantić je izvanredno saosećajna priroda. Saučešće i ljubav u njemu trajno i kod njega nerazdvojno žive. Cela njegova poezija iz tog izvora je i navrela. Ali uz ovu osećajnost, Šantić ima i ideja koje se iz ove psihologije istkristalisavaju, i njegove socijalne pesme imaju svoju osobenu, rekao bih emotivnu misaonost. Tačno, govoreći, ona je filozofski vrlo rudimentarna, i moralo bi se još reći da i ne kazuje ništa naročito novo. Ali, prema rečima jednog francuskog estetičara “od pesnika se ne traži originalnost filozofskih ideja, nego originalnost filozofskih osećanja”. Šantićeva socijalna osećanja imaju u ovom smislu nečeg poetski filozofskoga u sebi, i to je izraženo na jedan originalan način, i prvi put u našoj poeziji ovako ne slučajno, već kroz jedan pesnički stav, i prvi put sasvim spontano, iz samoga pesničkog bića, a nikakvim posredstvom teorijski primljene misli. I to čisto stanje Šantićeve socijalne pesme je i njen najviši kvalitet. Milan Bogdanović (1920) “Krv junačka, duša devojačka”, diskretan i povučen, narodni čovek zato jer božji čovek, Aleksa Šantić više je voleo, što se tiče njega lično, sreću u malom krugu nego slavu u velikom. Dočekao je obrnuto. Čovek familijarno nežan do krajnosti, kopao je grob za grobom i proživeo samohran, bez ličnoga gnezda; a susreo slavu retku među pesnicima, da ga već od mladosti priznaju narodnim. Kao narodni čovek zaslužio je slavu još veću, da bude veliki čovek. Pero Slijepčević (1934) Aleksa Šantić je bio plemenita i čovekoljubiva pesnička figura: prirodan i egzotičan u isti mah, vezan za svoje rodno tle i srcem i razumom, on je izražavajući svoj grad i svoj uži zavičaj uspeo da postane prisan našem svetu i u ostalim krajevima zemlje. No svoju umetnost nije dovoljno negovao, i to u vremenu kada je nivo naše pismenosti naglo skočio, i kada su jezičke i formalne nebrižljivosti već postajale greh, istina – privremen… Bio je to pesnik s veoma širokim tematskim dijapazonom, koji istrumente svoga izraza nije na žalost razvio u meri koja bi od njega načinila jednoga od prvih naših pesnika. Miodrag Pavlović (1964) Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio. Kad bi došao u veselo društvo mostarsko, zdravi mediteranski kikot njegovih prijatelja nije kod njega izazivao zavist, nego nemuštu tugu nad samim sobom, pa bi se iskradao iz razdraganih mostarskih magaza i po nekoliko dana zatvarao se u svoju sobu. Njegov bol ostajao je u njemu kao što je on ostajao u svom Mostaru. Sve njegove ljubavi imale su sjaj, šare i miris naših starih šehera, bile su bijele i jednim čednim zlatom izvezene kao čevrme davno odminulih patrijarhalnih devojaka, pa su i sve njegove mržnje, one protiv svake satrapije i protiv sve životinjske niskosti, bile lijepe, pravedničke, u ime ljepote… Skender Kulenović (1968) BIBLIOGRAFIJA (Pregledom su obuhvaćene knjige za života velikog pesnika) 1. PJESME, Mostar, 1891. Štamparija Vladimira M. Radovića. 2. PJESME, Mostar, 1895, Knjiga II. Štamparija Vladimira M. Radovića 3. PJESME, Mostar, 1901. Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 4. POD MAGLOM. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907.Štampa Demokratska štamparija. 5. PJESME, Mostar, 1908. Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića 6. POD MAGLOM. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908. Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. 7. PJESME, Beograd, 1911. Štamparija Save Radenkovića i brata. Srpska književna zadruga. knj. 135. 8. HASANAGINICA,1911. Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija “Natošević”. 9. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Mostar, 1913. Pjesme. Knjižara Trifka Dudića. 1913. 10. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Beograd, 1914, Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 11. PESME, Zagreb, 1918(?) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). “Književni jug”. 12. HASANAGINICA, Beograd - Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. I. Đ. Đurđević. Mala biblioteka, knj.211. 13. NA STARIM OGNjIŠTIMA, Sarajevo, 1920. Pesme. Treće popunjeno izdanje iz 1914. Prosveta. 14. POD MAGLOM, Beograd - Sarajevo 1920. Slika iz gornje Hercegovine. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. 15. PESME, Beograd 1924. Izdavačka knjižarnica Gece Kona. Šantićev prevodilački rad 1. LIRSKI INTERMECO, Mostar, 1897. Pjesme Hajnriha Hajnea. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. 2. LIRSKI INTERMECO, Mostar, 1898. Pjesme Hajnriha Hajnea. (Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje.) Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. 3. IZ NjEMAČKE LIRIKE, Mostar, 1910. Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. 4. LIRSKI INTERMECO, Beograd - Sarajevo 1919. S predgovorom Marka Cara. I. Đ. Đurđević. Mala biblioteka, knj. 199. 5. PESME ROBA, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919. Uredništvo “Zvona”. 6. VILjEM TEL. Beograd, 1922. Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. Srpska književna zadruga, knj.167. 7. IZ HAJNEOVE LIRIKE, Mostar, 1923. Knjižarnica Trifka Dudića. Stevan Krstec Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Aleksa Šantić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2019 Format 14,5x20,5 Strana 529 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Opis O autoru Dodatne informacije Saznaj više Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi nastao je na osnovu zajedničkog interfakultetskog istraživanja teorijsko-istorijskih terminoloških pretpostavki komparativne književnosti. Prilikom izrade ovog rečnika, koji umnogome predstavlja pionirski poduhvat, izbegnute su jednostranosti i ograničenja u pristupu ovoj problematici. Njime su postavljene sasvim solidne osnove za proces standardizacije komparatističke terminologije kod nas, koji se, dakle, vrši prema jedinstvenim metodološkim i naučnim standardima, koji su jasno definisani, ali i dovoljno široko postavljeni. Rečnik je primer fleksibilnog osavremenjivanja i standardizacije stručne terminologije u jednoj naučnoj disciplini, koja ima bogatu tradiciju i nesumnjive perspektive. Termini koji su obuhvaćeni ovim Rečnikom obrađeni su u složenijoj leksikografskoj deskripciji, tako da svaka odrednica sadrži neophodnu meru informativnosti i pouzdanosti. (Iz recenzije Stojana Đorđića) Bojana Stojanović Pantović rođena je 1960. godine u Beogradu. Profesor je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske i komparativne studije, kritike, eseje, poeziju i prozu. Prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Priredila je i prevela više knjiga srpskih i slovenačkih pisaca, kao i tematske brojeve časopisa i naučnih zbornika. Predavala je honorarno na Filološkom fakultetu u Beogradu (1995–2001). Od 1998. do 2008. godinebila je stalna kritičarka lista Politika za savremenu srpsku poeziju. Objavila je sledeće knjige: Poetika Mirana Jarca (na slovenačkom), Dolenjski muzej, NovoMesto 1987. Linija dodira (studije i ogledi iz srpske i južnoslovenskih književnosti), Dečje novine, Gornji Milanovac 1995. Nasleđe sumatraizma – poetičke figure u srpskom pesništvu devedesetih, Rad, Beograd 1998. Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad 1998. Srpske prozaide – antologija pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001. Kritička pisma, Rad, Beograd 2002. Morfologija ekspresionističke proze, Artist, Beograd 2003. Raskršća metafore (eseji i kritike o srpskom pesništvu 20. veka), Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo 2004. Beskrajna (pesnička zbirka), KD Sveti Sava – Beogradska manufaktura snova, Beograd 2005. Nebolomstvo – Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, HDP i Durieux, Zagreb 2006. Pobuna protiv središta (novi prilozi o modernoj srpskoj književnosti), Mali Nemo, Pančevo 2006. Oštar ugao (eseji, kritike, polemike), Agora, Zrenjanin 2008. Zaručnici vatre (lirska proza), Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo 2008. Isijavanje, pesnička zbirka, Arka, Smederevo 2009. Naučni radovi, kritika i poezija prevođeni su na engleski, francuski, nemački, španski, slovenački, grčki, makedonski, poljski i švedski jezik. Dobitnica je nagrada : ”Milan Bogdanović” (2000), ”Isidorijana” (2000), ”Gordana Todorović” (2005) i Zlatne značke kulturno-prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos kulturi (2006). Živi u Beogradu. Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači kod Trstenika. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za Opštu književnost sa teorijom) diplomirao je 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao sa temom „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980). Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je i stipendista Humboltove fondacije u Minhenu i Hajdelbergu. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). Kao lektor, predavač i profesor radio je na univerzitetima u Lionu, Renu, Banjaluci, Nikšiću, Frankfurtu na Majni i Novom Sadu. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor je više knjiga, priređivač zbornika i antologija i prevodilac sa francuskog i nemačkog jezika. Objavljene knjige: Poetika snova Dostojevskoga, Vrnjačka Banja, 1978; Luj Vensan Toma, Antropologija smrti (prevod sa francuskog u saradnji sa Zoranom Stojanovićem), Beograd 1980; Laza Kostić i svetska književnost, Beograd, 1983; Umetnost tumačenja poezije (zbornik), priređen u saradnji sa Draganom Nedeljkovićem, Beograd, 1979; Književna aksiologija, Novi Sad, 1987; Vilhelm Jensen, Gradiva (prevod sa nemačkog), Sremski Karlovci, 1992; Oslovljeni svet ili čarobna reč Raška Dimitrijevića, Novi Sad, 1998; Liber amicorum (zbornik u počast ak. Radomiru Ivanoviću), Novi Sad, 2001; Pčela i med u cvetniku svetske i srpske poezije (antologija, u saradnji sa Nikolom Strajnićem), Banja Luka, 2002; Lijepo li ova knjiga čita (studije i ogledi), Novi Sad, 2001; Književna retorika danas (zbornik), Beograd, 2008; David I. Goldstejn, Dostojevski i Jevreji (prev. M. Radović), Novi Sad, 2010; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (uredio u saradnji sa Bojanom Stojanović Pantović i Vladimirom Gvozdenom), Novi Sad, 2011. Vladimir Gvozden Akademska karijera ◦ 2011. godine – Izbor u zvanje – docent, Filozofski fakultet, Novi Sad ◦ 2010. godine – doktorat, Filozofski fakultet, Novi Sad („Hronotop susreta u srpskom putopisu 1914-1939.“) ◦ 2004. godine - Izbor u zvanje - asistent, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Nauka o književnosti ◦ 2003. godine - Magistratura, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Nauka o književnosti ◦ 1998. godine – Izbor u zvanje – asistent-pripravnik, Filozofski fakultet, Novi Sad ◦ 1996. godine - Diploma, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Nauka o književnosti Oblasti interesovanja i istraživanja ◦ komparativna književnost ◦ teorija književnosti Monografije: Jovan Dučić putopisac: ogled iz imagologije, Novi Sad: Svetovi, 2003. Чинови присвајања: Од теорије ка прагматици текста, Нови Сад: Светови, 2005. Književnost, kultura, utopija, Novi Sad: Adresa, 2011. Српска путописна култура 1914-1940: студија о хронотопичности сусрета, Службени гласник, Београд, 2011. Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, ур. Бојана Стојановић Пантовић, Миодраг Радовић, Владимир Гвозден, Академска књига, Нови Сад, 2011. Nine Serbian Poets: Anthology of Contemporary Serbian Poetry / Девет српских песника: Антологија новије српске поезија, edited and with an Afterword by Vladimir Gvozden, састављач и писац поговора Владимир Гвозден, Нови Сад: Адреса, 2012. Gordost (grupa autora), Adresa, Novi Sad, 2014. Poglavlja u monografijama: Na stranim jezicima: Sebastian Donat, Vladimir Gvozden, Martin Sexl, „Osteuropa“, Handbuch Komparatistik: Theorien, Arbeitsfelder, Wissenpraxis, Hrs. Rüdiger Zymner, Achim Hölter, Stuttgart, Weimar: J. B. Metzler, 2013, str. 39-44. „Akte des Reifens, Figuren des Gegenwärtigen und die symbolische Stellung des Vaters in der zeitgenössischen serbischen Literatur“, Kind und Jugendlicher in der Literatur und im Film Bosniens, Serbiens, Renate Hansen-Kokoruš, Elena Popovska (Hrsg.), Verlag dr. Kovač, Hamburg, 2013 (Grazer Studien zur Slawistik, Band 1), str. 93-109. Vladimir Gvozden, Alexander Wöll, Matija Bećković Biogramm, Milorad Pavić „Hazarski rečnik“, Dobrica Ćosić Biogramm,, Milorad Pavić Biogramm, Laza Kostić Biogramm, Laza Kostić Das lyrische Werk, Laza Kostić „Maksim Crnojević“, Laza Kostić „Pera Segedinac“,Petar Petrović Njegoš „Luča mikrokozma“, Sima Pandurović Biogramm, Sima Pandurović Das lyrische Werk, Rastko Petrović „Otkrovenje“, Borislav Pekić Das erzählerische Werk, Branko Radičević Biogramm, Miodrag Bulatović „Ljudi sa četiri prsta“, Svetozar Ćorović Biogramm, Jovan Jovanović Zmaj „Đulići“, Kindlers Literatur Lexicon, 3, Hrsg. Von Heinz Ludwig Arnold, Stuttgart/Weimar, Verlag J. B. Metzler, 2009. (leksikografske odrednice) „Writing Difference/Claiming General Validity: Jovan Dučić's Cities and Chimaeras and the West“. Balcan Departures: Travel Writing from Southeastern Europe, ed. Wendy Bracewell, Alex Drace-Francis, New York, Oxford, Berghahn Books, 2009, 75-86. „Some Remarks on the Relationship between European Identity and the European Union“,EU=Europe? Euroskepticism and European Identity, Kenneth Hanshew (Hrsg.), Forost Arbeitspapier, München, Nr. 45, Juni 2008, 9-18. Vladimir Gvozden, Jelena Novaković, „Introduction“, Modern Canada: Prejudices, Stereotypes, Authenticity/La Canada Moderne: Préjugés, Stéréotypes, Authenticité, ur. Jelena Novaković, Vladimir Gvozden, Belgrade: Megatrend University, Serbian Association of Canadian Studies, 2013, str. 7-21. „Introduction“, (Re)connecting through Diversity: Canadian Perspectives, ed. Jelena Novaković, Vladimir Gvozden, Slobodan Pajović, Megatrend University, Serbian Association for Canadian Studies, Belgrade, 2011, 9-21. ISBN 978-86-7747-429-4 „Comparative literature in Canada and the context of Multiculturalism“. Images of Canada: Interiors and Exteriors. Ur. Jelena Novaković, Radojka Vukčević. Beograd: Filozofski fakultet u Nišu; Jugoslovenska asocijacija za kanadske studije, 2007, 137-150. “Tensions of Travel Writing”. Serta Musarum: Essays in Honor of István Fried. Ed. Thomas Bremer, Katalin Kürtösi, Szeged, 2006., pp. 29-38. "Images of Canada in the Contemporary Serbian Novel: David Albahari's The Man of Snow and Vladimir Tasic's Farewell Gift". Other Language - Otherness in Canadian Culture / L'Autre Langue / L'Alterite dans la Culture Canadienne. Prir. Vesna Lopičić, Jelena Novaković. (Zbornik radova sa prve medjunarodne konferencije iz oblasti kanadskih studija sa temom Drugi jezik - Drugost u kanadskoj kulturi. Nis: Tibet, 2005, pp. 123-132. “Comparative Literature and Visual Culture”, Littérature et Média, Ed. Pavle Sekeruš, Département d’études romanes de la Faculté des lettres de Novi Sad, Novi Sad, 2003, 85-97. "Danilo Kiš jako pisarz środkowoeuropejski: przyczinek do pisania i czytania tożsamości", u: Narodowy i ponadnarodowy model kultury: Europa Środkowa i Połwysep Bałkański , ur. Bogusław Zieliński, Wydawnictvo naukowe Uniwersytetu im. Adama Mickiewicza, Poznań, 2002 (Seria Filologia Słowiańska nr 7), 83-94. Na srpskom: „Два савремена Bildungsroman-a и традиција путовања у Италију: Венеција Владимира Пиштала и Ултрамарин Милете Продановића“, Acqua Alta: медитерански пејзажи у модерној српској и италијанској књижевности (Међународни зборник радова) / Acqua Alta: Paesaggi Mediterranei nelle literature italiana e serba del novecento. Ур. Светлана Шеатовић Димитријевић, Марија Рита Лето, Персида Лазаревић ди Ђакомо. Институт за књижевности и уметност, Београд, 2013, стр. 779-794. „Бранко Радичевић и заједница растанка“, Бранко Радићевић: зборник радова, ур. Јован Зивлак, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине, 2013, стр. 51-67. „Поетика, естетика и политика романтизма у схватањима Драгише Живковића“, Српска књижевна критика друге половине XX века, ур. Милан Радуловић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2013 (Институт за књижевност и уметност, годишњак XXV; Серија Ц: Теоријска истраживања, књ. 15), стр. 145-161. „Српска књижевна мисао и 'укрштаји' Лазе Костића“, Српска књижевна критика и културна политика у другој половини XX века: теоријско-проблемски зборник радова, ур. Милан Радуловић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2013 (Институт за књижевност и уметност, годишњак XXVI; Серија Ц: Теоријска истраживања, књ. 16), стр. 15-45. „Ћутање разлика: напомена о лирској ситуацији у песми Santa Maria della Salute“, Век песме Santa Maria della Salute, прир. Хаџи Зоран Лазин, Академска књига, Нови Сад, 2009, 180-186. „Љубав и патња“, поговор у Вилијам Шекспир, „Ромео и Јулија“, прев. Живојин Симић, Сима Пандуровић, прир. Владимир Гвозден, Београд, Драганић, 2012, стр. 123-142. „Школарац и луда Франсоа Вијон“, поглавље у: Сретен Марић, О Вијону и Хелдерлину, Службени гласник, Београд, 2009, стр. 137-167. Владимир Гвозден, Зорица Хаџић, „Дневничке белешке Милана Шевића о путовању у Италију“, Аспекти идентитета и њихово обликовање у српској књижевности, ур. Горана Раичевић, Филозофски факултет, Нови Сад, 2014, стр. 169-182. „Милан Дединац и генеза чисте лирике“, Поезија и поетика Милана Дединца: зборник радова, ур. Слађана Јаћимовић и Светлана Шеатовић Димитријевић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014, стр. 135-148. „Дискурзивно и епифанијско у поезији Јована Дучића“, Поезија и поетика Јована Дучића, ур. Јован Делић, Београд : Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет; Требиње : Дучићеве вечери поезије, 2009. (Наука о књижевности. Поетичка истраживања, књ. 9), стр. 95-116. „Путовање и лагање: неколико напомена о путописним дискурсима у античкој Грчкој“, Зборник у част Марији Клеут, ур. Светлана Томин, Љиљана Пешикан-Љуштановић, Наташа Половина, Филозофски факултет, Нови Сад, 2013, стр. 299-318. УДК: 82-992.09 (38) ISBN 978-86-6065-186-2 „Катманду или кабинет чудеса Стевана Пешића“, Стеван Пешић – Живот и дело: зборник радова, ур. Драган Којић,Градска библиотека, Нови Сад, 2013, стр. 17-24. „Путописне репортаже Иве Андрића“, Научни састанак слависта у Вукове дане (Иво Андрић у српској и европској књижевности), 41/2, Београд, 2012, стр. 249-256 „Поверење у трансценденцију“, Хелиотропна мисао: рецепција стваралаштва Драгана Стојановића, прир. Зорица Бечановић-Николић, Биљана Дојчиновић-Нешић, Јован Попов, Досије – Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, Београд, 2011 „Књига питања, слика пораза (белешка о новом горком стилу)“, поговор у Фрања Петриновић, Граматика поремећаја, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2013, стр. 217-226. „Хронотоп – седамдесет година касније“, Теорија - естетика – поетика, ур. Гојко Тешић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2008, 169-183. „Неколико напомена о паратекстовима у Новом Јерусалиму Борислава Пекића“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 37/2, Београд, 2008, 415-426. „Компаратистика и култура“. Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба. Ур. Бојана Стојановић-Пантовић. Београд: Књижевно друштво „Свети Сава“, 2007, стр. 7-31. „О границама добре књиге“. Шта чини добру књигу? Прир. Светлана Гавриловић. Београд: Народна библиотека Србије, 2007, стр. 83-94. “Компаратистика и култура“. Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба. Ур. Бојана Стојановић-Пантовић. Београд, 2007, стр. 7-31. (ISBN 978-86-86143-80-8) „Постмодерни хронотоп у роману Киша и хартија Владимира Тасића“. Књижевност и стварност. 36. научни састанак слависта у Вукове дане. Међународни славистички центар, Београд, 2007, sтр. 475-483. UDK 80; ISSN 0351-9066. “Књижевна путовања, књижевни посредници и компаративна књижевност», Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба, ур. Бојана Стојановић-Пантовић, Књижевност друштво «Свети Сава», Београд, 2006, стр. 119-136. „Hronotop susreta u putopisima Miloša Crnjanskog.“ Slika drugog u balkanskim i srednjoevropskim književnostima / uredio Miodrag Maticki. - Beograd : Institut za književnost i umetnost, 2006. - (Posebna izdanja; #knj. #30). Str. 189-197. „Чињеница, траума и фикција: ars memorativa у Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша“, Жанрови српске књижевности бр 3, ур. Зоја Карановић, Нови Сад, Филозофски факултет, 2006, 426-441. “Kako čitati putopis”. Kako čitati: o strategijama čitanja tragova kulture. Prir. Saša Ilić. Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 2005, str. 43-63. “Opšta književnost i uopštavanje književnih fenomena”, Proučavanje opšte književnosti danas, ur. Adrijana Marčetić, Tanja Popović, Katedra za opštu književnost, Filološki fakultet, Beograd, 2005, str. 237-250. “Tišmina književnost rascepa”. Povratak miru Aleksandra Tišme: zbornik radova. Ur. Jovan Delić, Svetozar Koljević, Ivan Negrišorac. Novi Sad, SANU (ogranak u Novom Sadu), Matica srpska, 2005, str. 74-92. “Tenzije putopisa (Ka poetici srpskog modernističkog putopisa)”. Žanrovi srpske knji`evnosti: poreklo i poetika oblika, br. 2. Ur. Zoja Karanović. Novi Sad: Filozofski fakultet, Orfeus, 2005, str. 277-295. "Slike balkanskih kultura u putopisnoj prozi Jovana Dučića". Naučni sastanak slavista u Vukove dane. Beograd-Novi Sad, 11-15.09.2002. 32/2. Beograd, 2004, str. 167-180 (separat). "Putopis o Italiji u srpskoj književnosti između dva rata: primer žanrovskog prožimanja". Nau~ni sastanak slavista u Vukove dane. Beograd, 10-14.09.2003. 33/2. Beograd, 2004, str. 179-191 (separat). "Izazovi savremenih književnih teorija: nove mogućnosti ili opasan nihilizam", Književne teorije XX veka, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2004, 93-106. “Mukotrpno oživljavanje istine”, Predgovor, Aleksandar Tišma, Knjiga o Blamu, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011 (Celokupna dela Aleksandra Tišme), str. 5-19. „Стреле и обреди“, у: Драго Кекановић, Вепрово срце, Београд: Српска књижевна задруга, Инвеј, 2013,стр. 194-198. (добитник награде Златни сунцокрет за 2012. годину). „Bez razloga za strah“, pogovor u Slobodan Vladušić, Forward, Beograd, Stubovi kulture; Vrbas, Vital; Beograd, Invej, 2010, 397-400 (Vitalova knjiga godine). „Украдено братско писмо“, поговор у Угљеша Шајтинац, Сасвим скромни дарови, Архипелаг – Београд, Витал – Врбас, Инвеј – Београд, 2012, стр. 152-156 (добитник 16. награде Златни сунцокрет). „Сан о обичном животу“ (поговор), Драгослав Михајловић, Преживљавање, Завод за издавање уџбеника, Београд; Витал, Врбас; Инвеј, Београд, 2011 (Награда Златни сунцокрет за 2010. годину), 219-224. „Књижевност и уметност преживљавања“, Поговор у Давид Албахари, Сваке ноћи у другом граду (Виталова књига године), Српска књижевна задруга, Београд, 2009, стр. 249-252. ISBN 978-86-379-1056-5 UDK 821.163.41-32 Radovi u časopisima (izbor): „Џојсово књижевност лукавство“, Поља, бр. 485, јануар-фебруар 2014, стр. 37-49 (темат „Уликс“, прир. Владимир Гвозден). „Ослушкивање говора робе: историзовање вредности“ (коаутор Алпар Лошонц), Златна греда, бр. 147-148, 2014, стр. 12-16 „Савремени универзитет. Фрагменти критичког речника“, Летопис Матице српске, књ. 493, св. 5, мај 2014, стр. 628-649 (темат: „Идеја универзитета“, прир. Слободан Владушић и Зоран Димић). „Ово није крај (један поглед на српски роман у 2012. години)“, Поља, бр. 479, 2013, стр. 49-63. Владимир Гвозден, Слободан Владушић, „Песнички субјект, обогаћивање, путовање: савременост Растка Петровића“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 61. св. 2, 2013, стр. 447-457. „Уметност бодљикаве мисли – савршена пукотина Томаса Бернхарда“, Поља, бр. 482, 2013, стр. 146-152 (темат „Томас Бернхард“) „Новосадски роман и урбана нелагодност (Седам напомена и једна „опомена“)“, Летопис Матице српске, год. 189, књ. 491, св. 1-2, 2013, стр. 101-117. „O bičevima, točkovima, razninama i drugim (ne)bitnim stvarima: postkolonijalizam, kultura, politika“, Stvar: časopis za teorijske prakse, Gerusia, Novi Sad, br. 5, 2013, str. 201-215 (temat „Uvod u radikalne teorije“) „Тајни приручник, скривени бог“ (Роберт Јанг, Постколонијализам: сасвим кратак увод),Летопис Матице српске, књ. 493, св. ½, 2013, стр. 203-206. „'Sve ono što je materijalno': uvod u politiku putopisa“, Pravo i društvo: časopis za pravnu i političku teoriju, br. 1, Beograd, 2012, str. 89-101. „Кант као Јорик“, Књижевни живот: часопис за књижевност Срба у Румунији, Темишвар, бр. 1, год. 56, јануар-јун, 2012, стр. 20-23. „Има ли путопис своју теорију?“, Путопис: часопис за путописну књижевност, Београд, год. 1, бр. 1-2, 2012, стр. 183-194. “Zebaldova politika književnosti”, Polja, god. LVI, br. 469, maj-jun 2011, str. 86-98 (temat o Zebaldu, ur. Alen Bešić, Vladimir Gvozden). „Ostrva pobednog umetničkog smisla? Međuratni putopisi i estetska ideologija (o jednom toku srpskog modernizma), Treći program, Beograd, god. 42, br. 148, 2010 (obj. 2011), str. 211-225. “'Две размакнуте тачке': српски међуратни путопис и модерна култура времена и простора“, ЛМС, год. 186, новембар 2010, књ. 486, св. 5, 830-847. „Критичко стихотворение“, Словото, Друштво књижевника Бугарске, Софија, август 2010, 70-73 (ISBN 978-954-443-836-4) (тематски број „Савремена српска књижевност“). „Литература и изкуството да оцелееш“, Словото, Друштво књижевника Бугарске, Софија, август 2010, 81-82 (ISBN 978-954-443-836-4) (тематски број „Савремена српска књижевност“). “The Critical Poem”, Golden Beam/Zlatna greda, no. 95-96, vol. IX, september-october 2009, 67-69. ISSN 1451-0715 “Literature and the art of survival”, Golden Beam/Zlatna greda, no. 95-96, vol. IX, september-october 2009, 75. ISSN 1451-0715 „Текстови, огледала, оквири и херменеутичка етика“ (Зорица Бечановић-Николић, Шекспир иза огледала), Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 56, св. 3, 2008, 704-707. „Књижевност и неизвесности“ (Јован Попов, Читање неизвесности: огледи из компаратистике, Нови Сад, Светови, 2006). Филолошки преглед, XXXIV, 2007, 2 (2008). ISSN 0015-1807; UDK 80+82(05), 152-154. Приказ књиге Гвозден Ерор, Књижевне студије и домен компаратистике, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2007. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 73, св. 1-4, 2007 (штампано мај 2008), стр. 220-227. “A szerb irodalom ma – egy nézöpont (tunulmány)”, prev. Csernik Elöd, Hid, Novi Sad (Forum), 3. mart, 2006, str. 49-57. “O knjigama razmišljanja i razgovora (Blago cara Radovana i Jutra sa Leutara Jovana Dučića), Letopis Matice srpske, knj. 477, sv. 1-2, 2006, str. 87-97. "Aleksandar Tišma és a Holocaust-effektus", Tiszatáj, Szeged, 1/59, 2005, 82-97 (prev. Orcsik Roland). “Književna imagologija u perspektivi”, Ostrvo: časopis za knji`evnost i umjetnost, Tuzla, br. 4, april 2005, str. 3-21. “Odre|enje i klasifikacija figure antiklimaksa” (Sr|an Bogosavljevi}, Antiklimaks, Beograd, 2003), Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, knj. 52, sv. 3, 2004 (št. 2005), str. 643-648. “Odmrzavanje stranosti i mogućnost poetike” (Mladen Šukalo, Odmrzavanje jezika: poetika stranosti u djelu Miodraga Bulatovića), Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. LII, sv. 2/2004, str. 460-464. "La poesia serbia del siglo XX", Quimera (temat La literatura Serbia), 248, Septiembre 2004, Barselona, 22-28. “Gradovi i himere” Jovana Dučića i tradicija evropskog putopisanja: Ka poetici srpskog putopisa, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. LI, sv. 3, 2003, str. 649-663. "Podsticaji i usmerenja: Uz osamdeseti rođendan Zorana Konstantinovića", Zbornik MS za književnost i jezik, N. Sad, XLIX, sv. 1-2/2001, 310-312. "Teme i sadržaji međunarodnog skupa Književne teorije XX veka", Zbornik MS za književnost i jezik, Novi Sad, XLIX, sv. 1-2/2001, 313-315. "Polazišta i ciljevi imagološkog proučavanja književnosti", Zbornik MS za književnost i jezik, Novi Sad, knj. XLIX, sv. 1-2/2001, 211-224. (Knjiga je objavljena u junu 2002). "Марвин Пери и пишувањето на интелектуална Европа“, Наше писмо, прев. Сузана В. Спасовска, Скопје, 2000, br. 36, januar-februar, str. 31-2, 2001. „Теме и содржини на мегународниот собир „Књижевни теории на 20. век (Белград, Југославија, 27-29, ноември 2000.)", Spektar: Spisanie na Institutot za makedonska literatura, god. 18, br. 35-36, Skopje, 2000, str. 289-292. "Hamlet kao čitalac i pisac", Polja, 407/408, 1997/98, str. 47-51. Prevedene knjige: Linda Hačion, Poetika postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996. Sajmon Blekburn, Filozofski rečnik (oksfordski), prev. Vladimir Gvozden et al, Svetovi, Novi Sad, 1999. Rečnik razvoja: vodič kroz znanje kao moć, prir. Volfgang Zaks, Svetovi, Novi Sad, 2001. Vil Kimlika, Multikulturalno građanstvo: liberalna teorija manjinskih prava, Cantar za multikulturalizam, Novi Sad, 2002. Džin H. Bel-Viljada, Umetnost radi umetnosti i književni život: Kako su politika i tržište doprineli uobličavanju ideologije i kulture esteticizma, 1790-1990. Novi Sad: Svetovi, 2004. Alberto Mangel, Istorija čitanje. Novi Sad: Svetovi, 2005. Težina 1 кг Dimenzije 166 × 240 × 3 cm Godina izdanja 2011 Pismo ćirilica Povez tvrd Broj stranica 484 ISBN 978-86-86611-85-7 Dimenzije 166x240 Đorđe Pisarev, ,,Knjiga kao palimpsest", Blic, br. 177, god. IV, 08. april 2012. Stojan Đorđić, ,,Pionirski poduhvat srpske komparatistike", Književne novine, januar–februar 2012.

DUNAVSKE KOCKE POEZIJA Šifra artikla: 311944 Isbn: 9788660532130 Autor : Žužana Gaze Izdavač : AGORA DRUGA KOCKA 1. U proljeće se samokontrola brzo gubi, losing control, reklo bi se. Voda raste, izliva se, no poplavu valja sagledati i brzo djelovati. Čamcima, helikopterima. Na obali su i dobrovoljni pomoćnici, dobacuju džakove, pri tom to ponegdje snima televizija, te se akcija širom svijeta. ... Detaljnije DRUGA KOCKA 1. U proljeće se samokontrola brzo gubi, losing control, reklo bi se. Voda raste, izliva se, no poplavu valja sagledati i brzo djelovati. Čamcima, helikopterima. Na obali su i dobrovoljni pomoćnici, dobacuju džakove, pri tom to ponegdje snima televizija, te se akcija širom svijeta. 2. gleda. Većina je nijema, zna da žrtvama treba pomoći, a ostaje nejasno ko je žrtva, ko ili šta. Uz to, jedna žena skače u vodu, čini se – pliva, potom ko stablo pluta nizvodno dok se ne izgubi, ali možda se digne dalje dole iz vode il se preobrazi, uskoro je riječni pas u svom elementu. 3. Isprva ima crvene oči, vrti glavom, nije razigrana ni vesela, ne može od straha da misli, pri čem je već ranije plašljiva bila. Sada je prvi pas u Dunavu, prvi u vrsti, neko mora početi, kaže i pokušava dići glavu iznad vode, da jednom stvarno prodiše. Uz to, mjeri se visina vode. 4. na različitim mjestima i ta se mjerenja izmeđ Pasaua i Beča do Crnog mora direktno daju, to je opet stvarno. Gore mjere, dole plivaju, jedni i drugi. Dunav je pun životinja, u svim slojevima razne vrste, sasvim dole mladice, mladice. Prvih hiljadu kilometara plivaju skupa, duboko dole 5. i to što sporije, da ne budu odnesene čim Dunav nadođe jer u južnom, blatnjavom dijelu, ne gube ništa, i okrenu se, ako mogu. Njih želim da vidim, njine oči, ne ulovljene, već žive oči mladica. Velike životinje, kad pedeset ljeta plivaju i poplavi umaknu, razmišljaju, i to bih da vidim, 6. neposredno u vodi, a ne na obali, kamenom stepeništu, gdje rado sjedih sa jednim starim gospodinom, da bih posmatrala poluukroćenu, širnu vodu, lađe i drugu obalu, dalje iza nje kuće, tadašnje Danas. Budem li opet tamo sjedila, ne bi smjelo ništa smetat, riba koja izroni iz predvojenih 7. talasa. Mladice su moja stvar, skupa sa svojim očima. Ali onda opet dođe potop, silna voda, zemlja propadne, sve biva izgubljeno, opet izgubljeno. Svako nekako pozna gubljenje i pita se, ko se kom žrtvuje. Radi li se uopšte o žrtvi, i kad ima dosta gubitnika. Al žrtvovanje niko tražio 8. nije. Rijeka nije tražila ništa, samo rasla. Odem jednom popodne sa psom da na ostrvu nekom šetam, lijevo i desno Dunav, lijepo bješe i toplo, najednom k nama voda, potopljen vrh ostrva, i kad htjesmo da se vrnemo, oko nas samo voda. Ništa do voda, naleti mora, bjekstvo već nije bilo moguće. 9. Poslije buđenja ne bješe mi mnogo bolje, znala sam da stvarno može biti tako. I onda, kud onda da se budim? Kad poplavni val dođe, moraću sprat po sprat da uvis skačem i takoreći se još viša budim, sve viša, dokle poplava ne seže, il dok svaki strah ne skinem? I pas se naviše vuče bez straha, sa sprata na sprat. 10. Ipak i dalje idem da šetam, sa ili bez psa. Najzad smo bili udvoje na ušću Ibsa, tokom dva dana. U Ibsu pliva mrena, pastrmka, brkica, peš, pijor i klen, i čim Ibs sa svojom vodom u Dunav dospije, gunđa kao što gorile gunđajući kašlju kad hoće da zamjere za malenkost. U protivnom bi bili glasniji. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Žužana Gaze Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AGORA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2017 Format 14,5x20,5 Strana 89 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.