Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1951 g. Mihailo Lalić (Trepča, 7. oktobar 1914 — Beograd, 30. decembar 1992) bio je crnogorski i srpski[1][2] književnik, akademik SANU i CANU i junak socijalističkog rada. Rođen je 1914. godine u Trepči kod Andrijevice u seoskoj porodici od oca Todora i majke Stane rođene Bajić. Rano je ostao bez roditelja. Majka je umrla tokom epidemije španske groznice 1918. godine, a otac je oboleo u zarobljeničkom logoru Nađmeđer u Austrougarskoj (današnjoj južnoj Slovačkoj) i umro od tuberkuloze 1921. godine. Brat Dušan iz očevog drugog braka umro je kao zarobljenik u Pjačenci u Italiji. Maćeha Jaglika i stric Milutin pomogli su mu da se školuje.[3] Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Trepči (1921—1925), a zatim gimnaziju u Beranama (1925—1933). U jesen 1933. upisao je Pravni fakultet u Beogradu gde je ostao do Aprilskog rata 1941. godine. Politički se angažovao i postao član SKOJ-a 1935. godine, potom član KPJ 1936. U proleće 1938. godine kao sekretar ilegalne studentske narodne omladine uhapšen je u Beogradu i ostao u istražnom zatvoru (Glavnjača) i sudskom zatvoru (Ada Ciganlija) blizu 6 meseci, a jula i avgusta 1940. bio je u zatvoru u Andrijevici. Oba puta ga je Sud za zaštitu države pustio na slobodu zbog nedostatka dokaza.[3] Pre rata je svoje prve radove, pesme i kraće pripovetke, objavljivao u novinama „Student“, „Politika“, „Pravda“, „Zeta“, „Mlada kultura” i „Naša stvarnost”.[4] Posle bombardovanja Beograda 1941. godine otišao je u Crnu Goru gde ga je zatekla okupacija zemlje. Učestvovao je u pripremama ustanka, kao i u samom ustanku. Tokom leta 1942. zarobili su ga četnici i odveli u kolašinski zatvor. U zatvoru je ostao od 2. septembra 1942. do 15. maja 1943. godine, kada je došla nemačka vojska i odvela u zarobljeništvo i zatvorenike i četnike. Posle toga je deportovan u logor Pavlos Melas, pored vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu u Grčkoj. Avgusta 1944. godine, je pobegao iz logora i stupio u grčke partizane na Halkidikiju, gde postaje zamenik komesara srpskog partizanskog bataljona. Tu ostaje do novembra 1944. kada je ova jedinica vraćena brodom u Jugoslaviju.[5] Početkom decembra 1944. upućen je na Cetinje gde je radio u listu „Pobjeda“, a potom rukovodio Tanjugom u Crnoj Gori.[4] Od 1946. je došao u Beograd gde je radio kao urednik u „Borbi“, sa prekidima do 1955. godine. Tokom 1952. i 1953. boravio je u Parizu, a od 1955. prešao je u „Nolit“ gde je bio urednik do penzionisanja 1965. godine.[3] Od 1965. do smrti živeo je kao profesionalni književnik, naizmenično u Beogradu i u Herceg Novom.[6] Jedan je od pokretača časopisa Stvaranje (1946) i Savremenik (1955).[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 5. decembra 1963, a za redovnog člana 7. marta 1968.[8] Bio je član i potpredsednik Crnogorske akademija nauka i umjetnosti od 1973. godine. Bio je član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije od 1986. do 1990, na tu poziciju izabran je na Trinaestom kongresu SKJ. Umro je u Beogradu 30. decembra 1992. godine. Književni rad poštanska marka iz 1999. godine Mihailo Lalić Kao pisac Mihailo Lalić se na početku književnog rada opredelio za tematiku — Drugi svetski rat i geografsko podneblje — Crnu Goru, dok se u kasnijim delima u velikoj meri bavi i Prvim svetskim ratom. Književno stvaralaštvo počeo je knjigom pesama „Stazama slobode“ 1948. godine, ali se ubrzo zatim okrenuo prozi koja je postala jedina forma njegovog umetničkog izražavanja. Vraćao se svojim završenim pripovetkama i romanima i prerađivao ih. Tako je roman „Raskid“ posle četrnaest godina doživeo preradu uz znatne izmene u naraciji, izboru likova i njihovoj strukturi. Drugu verziju je doživeo i roman „Lelejska gora“, a razvijanjem pripovetke „Pramen tame“ nastao je istoimeni roman. Ključne kategorije Lalićevih romana su ljudi, prostor i vreme, što se primećuje već kroz naslove njegovih dela. Među njegovim književnim delima posebno se izdvaja roman „Lelejska gora“ koji je bio deo đačke lektire. U dnevničkoj prozi „Prelazni period“ (1988) objašnjavao je prirodu i poreklo „lelejstva“. Pošto je citirao Šatobrijanovu misao da je „u svim zemljama prirodna pjesma čovjekova tužna“, Lalić nastavlja: Ne znam je li veselije kod drugih, ali kod Crnogoraca i ostalih Dinaraca baš je tako, zato sam ih i nazvao lelejcima, priznajući da sam i ja jedan od njih. Tu vazda sretnem dinarsku tugu i pitam se: je li ona samo zla slutnja, ili je dugo iskustvo naučilo naše ljude da su nam sva radovanja varke. Za roman „Lelejska gora“ dobio je „Njegoševu nagradu“ 1963. godine kao njen prvi dobitnik, kao i Nolitovu nagradu. Za roman „Ratna sreća“ dobio je NIN-ovu nagradu 1973. godine, kao i prvu nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u Srbiji. Nagradu „21. jul“, najviše priznanje opštine Berane, dobio je 1962. godine kada je i ustanovljena. Za roman „Hajka“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Za roman „Zlo proljeće“ dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije, a za prvu verziju romana „Lelejska gora“ dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije.[3] Nagradu AVNOJ-a dobio je 1967. godine, a Trinaestojulsku nagradu dobio je 1970. i 1974. godine. Nosilac je i nekoliko odlikovanja, među kojima su Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem (1962), Orden zasluga za narod, Orden jugoslovenske zastave sa lentom (1974)[8] i Orden junaka socijalističkog rada, kao i Partizanske spomenice 1941. Po istoimenoj knjizi urađen je scenario za film „Svadba“ 1973. godine u režiji Radomira Šaranovića. Osim toga ekranizovani su mu romani „Lelejska gora“ 1968. i „Hajka“ 1977. godine. Televizijski film Pusta zemlja snimljen je 1981. po Lalićevoj pripoveci istog naziva. Dela su mu prevođena na više stranih jezika, uključujući bugarski, češki, slovački, poljski, ruski, rumunski, litvanski, danski, nemački, engleski.[6] Ovaj pisac čija su dela dugo godina bila u udžbenicima i školskoj lektiri poslednjih godina deli nepravednu sudbinu mnogih pisaca levičara čiji se umetnički doprinos sada često meri kroz ideološku perspektivu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peti deo Sage o Vešcu Međunarodni bestseler serijal prema kojem je osmišljena planetarno popularna kompjuterska igra The Witcher Geralt se oporavlja u Brokilonskoj šumi nakon okršaja u Tanedu, u kojem se odigrala strašna bitka između magova. Ali on što pre mora da stane na noge i nastavi potragu za Ciri. U Brokilonu se upoznaje s devojkom Milvom, lovcem i odličnim strelcem, koja kreće s njim u Nilfgard. Tokom opasnog puta na kojem rat preti sa svih strana a gradovi gore u plamenu, oni sreću zanimljive likove – grupu patuljaka, vampira Redžisa, ali i Kahira, zloglasnog Crnog jahača koji pohodi Cirine snove. Za to vreme, Ciri se pridružuje društvu mladih buntovnika koji sebe nazivaju Pacovima, a nju prozivaju Falka. Ciri ne samo što počinje da ubija s njima već za bivšu princezu ubijanje ubrzo postaje opsesija. Vatreno krštenje je peta od sedam knjiga Sage o Vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a na osnovu nje su nastale TV serija i čuvena kompjuterska igra The Witcher. „Saga se nastavlja nesmanjenom žestinom! Vrtoglavi događaji prikovaće vašu pažnju, a likovi će nastaviti da vas fasciniraju.” Fantasy Fan Andžej Sapkovski rođen je 21. juna 1948. godine u Lođu, u Poljskoj. Poznat je pisac epske fantastike, ne samo u Poljskoj, gde ima status nacionalnog heroja, već i širom sveta. Najpoznatije njegovo delo je serijal Saga o vešcu. Studirao je ekonomiju i, pre nego što se u potpunosti okrenuo pisanju, radio je kao predstavnik jedne inostrane trgovačke firme, ali i kao književni prevodilac. Sapkovski je napisao seriju priča o vešcu Geraltu iz Rivije, zapravo dve zbirke kratkih priča i pet romana, zahvaljujući kojima je u svojoj rodnoj Poljskoj čitaniji nego Stiven King ili Majkl Krikton. Pet puta je dobio najveću poljsku nagradu Zajdel za prozu iz oblasti fantastike, a osvojio je i špansku Ignotus nagradu za najbolju antologiju i najbolju kratku priču stranog autora iz žanra naučne i epske fantastike. Godine 1997. dobio je poljsku Politikas pasport nagradu, koja se svake godine dodeljuje umetnicima za koje se smatra da će postići međunarodni uspeh. Krv vilenjaka prvi je roman iz Sage o vešcu, koji je postao svetski bestseler. Nagrađen je Januš A. Zajdel nagradom 1994, a 2009. dodeljena mu je britanska nagrada Dejvid Gemel Ledžend. Andžeja Sapkovskog mnogi smatraju najvećim fenomenom epske fantastike nakon Tolkina, između ostalog, i zato što je uveo novine u sam žanr, spojivši fikciju i stvarnost i koristeći mitologiju slovenskih naroda. Knjige Andžeja Sapkovskog su prevedene na petnaest jezika. Na osnovu Sage o vešcu osmišljena je popularna kompjuterska igra The Witcher.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Hrabal, Bohumil, 1914-1997 = Hrabal, Bohumil, 1914-1997 Naslov Svaki dan čudo / Bohumil Hrabal ; preveo sa češkog Nikola Kršić Jedinstveni naslov Každý den zázrak. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 342 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Savremena strana književnost ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Každý den zázrak / Bohumil Hrabal. Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG71 (N)

Opis O autoru Dodatne informacije Može se, u prvi mah, neobičnom učiniti tvrdnja kako su Široka vrata najautobiografskiji od svih romana Aleksandra Tišme s obzirom na to da se sa njegovim junakom rastajemo kao sa vrlo mladim čovekom koji će, odlukom vojnog suda, biti streljan za nedelju dana. A Tišmu je tek očekivao dug život i, što je valjda još važnije, pisanje. Pažljiv čitalac Tišmine memoarske proze te romana Široka vrata lako će, u Tišminim opisima ljudi i događaja koje i jedna i druga proza obuhvataju, pronaći brojne sličnosti između doživljaja pisca i doživljaja romanesknog junaka, kako u zbivanjima tako i u nekim likovima. On se na više mesta, posebno u svojoj putopisnoj prozi, poigrava sa pretpostavkom šta bi bilo da je bilo, tačnije da je u nekom životnom trenutku doneo nekakve druge i drukčije odluke. Roman Široka vrata krije još jedan paradoks: to je mladalački roman starog pisca. Tišma ga je započeo rano, ali nikada nije bivao zadovoljan onim što je napisao. Okončao ga je tek pri kraju života i stvaranja. Možda u času kada se o onome mogućem a neostvarenom, što je moglo biti a nije, sa razlogom više razmišlja. Ali i sa surovom neminovnošću: ranije smo uspešno izbegavali smrt ali nas ona ipak, na kraju, pouzdano sačeka. Radoslav Petković Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,4 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2017 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 192 ISBN 978-86-6263-171-8 Dimenzije 130x205

Izdavač: Laguna, Beograd Godina: 2007 Format: 13x20 cm Broj strana: 420 Pismo: Latinica Povez: Mek ISBN: 978-86-7436-822-0 Prevodilac: Goran Skrobonja ; Slavica Bogić Mijović Stanje: novo Dok se Točak okreće, vetrovi sudbine šibaju zemlju, a Rand al’Tor se upinje da ujedini narode pred Poslednju bitku, kad Mračni bude oslobođen i kada neoprezno čovečanstvo bude upalo u zamke koje su postavili besmrtni Izgubljeni. Bela kula u Tar Valonu, pod Elaidom kao Amirlin, zaključila je da se Rand mora obuzdati – i smiriti, ako zatreba – i to odmah. Zato u Salidar, među Aes Sedai u izgnanstvu, stiže izaslanica, Tarna Fejr. Tamo je i Mogedijen, jedna od Izgubljenih, kao i Birgita, legendarna junakinja, ali samo Elejna i Ninaeva znaju ko su one zapravo. Suša i letnja žega nastavljaju se i tokom zime. Zbiva se još mnogo toga što nikad bilo nije: Rand okuplja muškarce sposobne da usmeravaju, brojne Dvorečanke kreću u Tar Valon na obuku, a jedna Aes Sedai vezuje za sebe Zaštitnika bez njegove saglasnosti – i to glavom i bradom Ponovorođenog Zmaja. Iako ih deli pola kontinenta, Perin Ajbara oseća kako ga Rand vuče ka sebi, kao ta`veren ta`verena, a strelci iz Dveju Reka prvi put u hiljadu godina ponovo marširaju u rat. U Ebou Daru, Elejna, Avijenda i Met upinju se da nađu ter`angreal koji ima moć da spreči Mračnog da upravlja vremenskim prilikama sveta – ali, suočavaju se sa prastarim prokletstvom. U Salidaru, Egvena al`Ver prikuplja vojsku da bi povratila Tar Valon i ponovo ujedinila Aes Sedai... Koliko će drevnih neporecivih pravila Aes Seadai pogaziti, a koliko Mudre? Šta će se desiti kada se sukobe Mudre, Aes Sedai i muškarci koji mogu da usmeravaju? Ko je prijatelj, a ko neprijatelj? A u Šadar Logotu, gradu Tame, užasne moći se budi... Robert Džordan (1948–2007) ili Džejms Oliver Rigni, kako mu je pravo ime, rođen je u Čarlstonu u Južnoj Karolini. Naklonost prema književnosti razvio je već u četvrtoj godini života, kada je pored svog dvanaestogodišnjeg brata naučio da čita. Sa pet godina već se nosio sa Markom Tvenom i Žilom Vernom. Diplomirao je na Vojnom koledžu u Južnoj Karolini, na odseku za fiziku. Po završetku studija radio je kao nuklearni inženjer za vojsku SAD. Dva puta je služio vojsku u Vijetnamu 1968. i 1970. godine i odlikovan je sa tri ordena. Počeo je da piše 1977. godine i tokom dugogodišnje karijere koristio je više pseudonima. Najpoznatiji alijasi su mu Džekson O’Rajli i Rejgan O’Nil. Uživao je u lovu, pecanju, pokeru, šahu, jedrenju i sakupljanju lula. Sa suprugom Harijet Mekdugal živeo je u kući koja je sagrađena 1797. godine. Pored serijala Točak vremena, napisao je i niz romana posvećenih kultnom junaku Konanu. Svetsku slavu stekao je zahvaljujući serijalu Točak vremena koji je u svetu prodat u više od 70 miliona primeraka. MG151 (K)

Opis O autoru Dodatne informacije Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze. U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla­vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno. Iz predgovora Jovana Popova Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,3 кг Godina izdanja 2024 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 192 str. ISBN 978-86-6263-501-3 Dimenzije 130 × 205

Tijana Tropin: Austrijski pisаc Leo Peruc (1882-1957) rođen je u Prаgu kаo i Kаfkа, аli je kаsnije prešаo u Beč, i tаj grаd je presudno obeležio njegovo stvаrаnje; po mаtemаtičаrskom obrаzovаnju i interesovаnjimа blizаk je Robertu Muzilu i Hermаnu Brohu, аli kаo pisаc pre spаdа u istu kаtegoriju sа Čestertonom i Borhesom zbog nаčinа nа koji u svojim delimа ispituje odnos stvаrnosti i prividа. Poreklom iz imućne trgovаčke porodice, Peruc je dobаr deo životа rаdio u rаzličitim zаvodimа zа osigurаnje, dok, početkom dvаdesetih, nije postаo populаrаn i uvаžen pisаc; cenili su gа, između ostаlih, Vаlter Benjаmin, Teodor V. Adorno i Horhe Luis Borhes (ovаj potonji je uvrstio Mаjstorа Sudnjeg dаnа u svoju ediciju nаjboljih detektivskih romаnа). 1938. godine, posle Anšlusа, Peruc je – u opаsnosti zbog svog jevrejskog poreklа – pobegаo sа porodicom iz Austrije, nаjpre u Itаliju а potom u Izrаel. Period od emigrаcije do smrti 1957. godine protekаo je u znаku tihog zаborаvа njega kao pisca. Mаdа je i u Izrаelu živeo u pristojnim mаterijаlnim uslovimа, uglаvnom zаhvаljujući potpori svoje trgovаčke porodice, nikаdа nije povrаtio stаru slаvu. Posle Drugog svetskog rаtа trаžene su drugаčije teme, i tаko je jedno od njegovih nаjboljih delа, Noću pod kаmenim mostom, prilikom prvog objаvljivаnjа prošаo skoro nezаpаženo. Tek sredinom osаmdesetih godinа prošlog vekа polаko počinje novo vrednovаnje Perucovog opusа. Pojаvljuju se novа izdаnjа i kritičke studije posvećene njegovom delu, kаo i nove ekrаnizаcije. Noću pod kаmenim mostom nаjtаčnije bi se mogаo opisаti kаo romаn o stаrom Prаgu sаstаvljen od ulаnčаnih pripovedаkа koje se mogu čitаti zаsebno, аli prаvi smisаo stiču tek kаdа se posmаtrаju kаo celinа: prvа pričа postаvljа pred čitаocа zаgonetku kojа će biti rаzrešenа tek u poslednjoj. Pritom se аutor oslаnjа nа klаsičnu formu novele kаo jezgrovite pripovesti o jednom neobičnom dogаđаju, tаko dа se, pаrаdoksаlno, ovаj vrlo moderni romаn nа prvi pogled sаstoji od vrlo stаromodnih pripovesti. Istorijske ličnosti poput cаrа Rudolfа II, rаbijа Levа ili Vаlenštаjnа ovde su smeštene u fаntаstični okvir – Peruc grаđu crpi ne sаmo iz istorije, već i iz predаnjа vezаnih zа prаški geto i kаbаlističke trаdicije. Pojedine priče, poput Otetog tаlirа ili Kuge u jevrejskoj četvrti, nа nov nаčin obrаđuju motive poznаte iz bаjki i legendi. Druge, poput Cаreve trpeze ili Vаlenštаjnove zvezde, pružаju neobičаn i često pritаjeno humorističаn pogled nа ključne trenutke češke istorije s krаjа šesnаestog i početkа sedаmnаestog vekа. Trebа, međutim, nаglаsiti dа je Noću pod kаmenim mostom stvаrаn od 1924. do 1951. godine i dа nаd ovim delom lebdi senkа Holokаustа; Peruc gа nigde ne pominje eksplicitno, аli iz ovih pripovedаkа – i ljupkih i jezivih, i romаntičnih i uzbudljivih – provejаvаju gorčinа i tugа zа nepovrаtno izgubljenim jevrej-skim Prаgom. Noću pod kаmenim mostom odistа predstаvljа literаrno zаveštаnje i oproštаj od svetа koji više ne postoji.

Jako lepo očuvane knjige. Autor: Veljko Petrović Naslov: Sabrane pripovetke 1–6 Izdavač: Matica srpska, Novi Sad / Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1964 Povez: tvrdi, platneni - Varljivo proleće - Izdanci iz opaljena grma I - Izdanci iz opaljena grma II - Zemlja - Razgovoru nikad kraja I - Razgovoru nikad kraja II žVeljko Petrović Pesnik, književnik (1884–1967) Veljko Petrović bio je srpski pesnik, književnik, likovni i književni kritičar i teoretičar. Rođen je u Somboru, 04. februara 1884. godine, a umro u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Lični život Otac mu je bio somborski katiheta koji se zamonašio i dobio monaško ime Gerasim Petrović, nakon što je njegova supruga umrla. Gerasim je predavao na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka zvala se Mileva i bila je kćer somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko sedmica poslije njegovog rođenja. Imao je i dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Kada se otac zakaluđerio o Veljku, sestrama i bratu brinula se rodbina. Nakon što je završio srednju školu, gimnaziju na mađarskom jeziku, u svom rodnom gradu, Veljko je otišao u Budimpeštu na studije prava. Bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Sprijateljio se sa Vasom Stajićem i Petrom Konjovićem. Od 1906. do 1907. godine bio je urednik „Kroacije“, hrvatsko-srpskog časopisa za društvene, političke i ekonomske studije, osnovan u Budimpešti. Radio je i na raznim časopisima u Zagrebu i Sarajevu. Bio je glavni urednik zagrebačkog „Srbobrana“. Godine 1908. Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Onda 1911. godine, austrijske vlasti, zbog nacionalnog stava, ga prisiljavaju da se preseli u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U Beogradu je sudelovao kao ratni dopisnik u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, a tada je pisao i poeziju. Između ratova bio je aktivan u kulturnim i obrazovnim poslovima i nastavio je biti sve do svoje smrti u Beogradu 1967. godine. Između 1914. i 1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. Godine 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sljedeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Mara Petrović bila je njegova supruga. Upoznao je sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je kćer pančevačkog trgovca sa kojom se venčao u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Družio se sa mnogim srpskim književnicima i likovnim umetnicima toga doba. Takođe se 1920. godine, kada je boravio u njemačkom glavnom gradu, upoznao sa mnogim istaknutim ličnostima kulturnog života Njemačke, a sve zahvaljujući poznanstvu sa Milošem Crnjanskim, koji je bio član presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, a onda je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Godine 1930. radio je za list „Politika“. Pisao je o Srbima u Mađarskoj. Iste godine, u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu ,,Šumadija i vojvodina“. Veljko Petrović je 1933. godine na glavnoj skupštini ,,Čitaonice“ izabran radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu za njenog počasnog člana. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane njemačkih okupatora i bio neko vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Njegove mnogobrojne funkcije i članstva u raznim odborima uključivali su predsedavanje u Matici Srpskoj novosadske vlade, od 1953. do 1956. godine, te je usledio njegov izbor kao predsednika institucije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpske književne zadruge u Beogradu. Dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Od 1944. do penzionisanja 1962. bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Umro je u Beogradu 1967. godine kada je sahranjen u Aleji velikana. Poštujući želju Veljka Petrovića, supruga Mara zavještala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti iz njihove kuće. Rukopise, prepiske sa raznim osobama, kao i njegovu ličnu biblioteku, te razne umetničke slike i predmete, kao i stilski nameštaj. Porodična kuća je poklonjena gradu za muzejsku namenu. Od 2007. godine Veljku Petroviću u čast, dodeljuje se nagrada za pripovedačko delo pisaca na srpskom jeziku. Svake godine se sredinom oktobra dodeljuje ova nagrada u Somboru na manifestaciji ,,Veljkovi dani“. Karijera pisca Svoju karijeru pisca počeo je 1903. godine pišući političke članke, dopise, kozerije i prevodeći priče stranih autora. Objavljivanje stihova, beleški i književnih članaka počeo je 1905. godine u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Prvo je skrenuo pažnju književnih kritičara na svoju rodoljubnu poeziju. ,,Rodoljubive pesme“ (1912. godine) i ,,Na pragu“ (1914.godine). Nakon toga, okrenuo se pripoveci i ostao u tom žanru. Spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja ,,Matice srpske“ i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Za stogodišnjicu Matice srpske Petrović je uredio ,,Album vojvođanske umetnosti“. U njemu je napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. vjeka. Njegova poezija imala je široku tematiku: ljubavna, rodoljubiva, didaktička, socijalna i refleksivna poezija. Ljubavna poezija mu je preplavljena nemirima, čežnjom i boli zbog neuzvraćene ljubavi. Ljudi, grad i dječiji svet suočen sa tajnama prirode i svakodnevicom u društvu tematike su pripovedačkog dela Veljka Petrovića Veljko Petrović odrastao je u građanskoj porodici, ali je u njemu stalno prisutna velika privrženost selu i ljubav prema seljacima kao najzdravijem delu vojvođanskog društva. On je dobro poznavao dušu seljaka; godila mu je ljubav prema rodnom tlu koja daje snagu i sigurnost. Dobro je poznavao njihov jezik, mentalitet i običaje. Petrovića kao pisca vređao je malograđanski stalež, koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi. Zato je njegov seljak duhovno zdrav, moralno čist i materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u kojima Veljko Petrović opisuje selo i seljake jeste „Salašar“, koja svojim umetničkim kvalitetom ide u sam vrh srpske pripovetke. Godine 1920. počinje da štampa izbor svojih novela u knjigama; „Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka; „Pomerena savest“, deset pripovedaka; „Tri pripovetke“; „Iskušenje“, petnaest pripovedaka. Godine 1925. Srpska književna zadruga izdaje izbor iz Petrovićevih novela „Pripovetke“. Njegova rodoljubna poezija lišena je bombastičnih fraza; to je prilično sumorna, realistična procena svoje zemlje i njene prošlosti i izjava iskrene, neupadljive ljubavi prema njoj. ,,Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još prije prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete“, napisao je Milovan Danojlić o književnom radu Veljka Petrovića. U rodoljubivoj poeziji se izražava ljutnja što je kod ljudi oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobođenih krajeva, sto su u savremenom životu pojedinci bili podredili opšte interese svome ličnom zadovoljstvu. U svojim brojnim pričama opisuje uglavnom život Srba u Vojvodini, najpre pod Austrougarskom vlašću, a kasnije, deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, a nakon Drugog svetskog rata postala komunistička zemlja. Petrovićev šarolik opis seljaka iz Vojvodine i običnih gradskih ljudi nudi bogatu tematsku sintezu živopisnog života, prepuna nacionalnih, društvenih i moralnih problema. Također je napisao ljubavne priče i mnoge priče za decu. Bio je autor mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovne umetnosti, naročito vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Prema kritičaru Jovanu Skerliću, smatra se jednim od vodećih pesnika postmodernizma u srpskoj književnosti ( nakon što je bio pod uticajem modernizma u mladosti). Veljko je uglavnom pisao o Vojvodini, ambijentu i ljudima. Rođen u Vojvodini, školovan u Pešti, živio je i kao novinar nekoliko godina u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu, pa stoga je on imao širi vidik nego ostali pesnici. U jednom pogledu on je reprezentativna ličnost dela tadašnjeg naraštaja koji je imao zapadnjački duh i nacionalnu dušu. U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se dualizam između moderne jedinke i vernog člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina. Njegove zbirke pripovedaka su : ,,Varljivo proleće“ (1921. godine); ,,Bunja i drugi u Ravangradu“ (1921 godine); ,,Pomerena savest“ (1922. godine); ,,Iskušenja“ (1924. godine); ,,Izdanci iz opojnog grma“ ( 1932. godine); i Prepelica u ruci (1950. godine) Sve zbirke pripovedaka mogu se grupisati u nekoliko tematskih ciklusa i to: pripovetke o Vojvodini, pripovetke o drugim sredinama, ratne pripovetke i pripovetke o deci i životinjama. Najznačajnije pesničke zbirke su: „Rodoljubive pesme“ (1912. godine), „Na Pragu“ (1913. godine), „Stihovi“ (1951. godine), „Nevidljivi izvor“ (1956. godine), „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine), „Dah života“ (1964. godine). Bibliografija „Rodoljubive pesme“ (1902. godine) „Bunja“ (1909. godine) „Na pragu“ (1912. godine) „Bunja i drugi iz Ravangrada“ (1921. godine) „Varljivo proljeće“ (1921. godine) „Pomerena savjest“ (1922. godine) „Tri pripovetke“ (1922. godine) „Iskušenja“ (1924. godine) „Pripovetke“ (1925. godine) „Izdanci iz opaljena grma“ (1932. godine) „Prepelica u ruci i druge slične priče“ (1948. godine) „Stihovi“ (1951. godine) „Nevidljivi izvor“ (1956. godine) „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine) „Dah života“ (1964. godine). MG122

Odlično očuvano. Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 348, 360 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2008. 978-86-7436-938-8 Prevodilac: Slavica Bogić-Mijović Postoji svet svetlosti i tame, gde dobro i zlo vode beskrajnu borbu. To je svet Točka vremena, dosad najvećeg napisanog fantastičnog epa. Rat za opstanak ljudi je počeo. Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, izbegao je zamke Bele kule i prve pobunjenice među Aes Sedai položile su zakletvu da će ga slediti. Dok sluge Mraka napadaju, a Seanšani nadiru i ugrožavaju ga, Rand prikuplja snage da borbu preusmeri na Ilijan, uporište Samaela Izgubljenog... U gradu Ebou Daru, Elejna, Avijenda i Met se žarko bore da osiguraju ter’angreal, koji može sprečiti Mračnog da upravlja vremenskim prilikama sveta – međutim suočavaju se sa prastarim prokletstvom. U gradu Salidaru Egvena al’Ver prikuplja vojsku da bi povratila Tar Valon i ponovo ujedinila Aes Sedai... A u Šadar Logotu, gradu Tame, užasna moć se budi... „Epsko delo u svakom pogledu.“ – Sandej tajms Postoji svet svetlosti i tame, gde dobro i zlo vode beskrajnu borbu. To je svet Točka vremena, dosad najvećeg napisanog fantastičnog epa. Elejna, Ninaeva i Avijenda i dalje traže Zdelu vetrova u Ebou Daru, ali umesto Zdele otkrivaju nešto drugo – da u gradu, pored njih i Ata’an Mijera, postoji još jedna grupa žena sposobnih da usmeravaju. Dok mlade Aes Sedai pokušavaju da otkriju nešto više, Mogedijen ih i dalje proganja, a kockice u Metovoj glavi ponovo se kotrljaju. U Kairhijenu, Rand šalje Perina na važan zadatak – da pronađe kraljicu Alijandru i, još bitnije, Masemu, proroka koji sa hordom sledbenika hara opustošenim Geldanom. U isto vreme, Beli plaštovi drže kraljicu Morgazu u zarobljeništvu, ali koliko dugo će moći da se opiru prodoru Seanšana u Amador? Gospodar munje, jahač oluje, nosilac Krune mačeva, raspredač sudbina. Onaj koji misli da okreće Točak vremena, može prekasno saznati šta je prava istina. Robert Džordan (1948–2007) ili Džejms Oliver Rigni, kako mu je pravo ime, rođen je u Čarlstonu u Južnoj Karolini. Naklonost prema književnosti razvio je već u četvrtoj godini života, kada je pored svog dvanaestogodišnjeg brata naučio da čita. Sa pet godina već se nosio sa Markom Tvenom i Žilom Vernom. Diplomirao je na Vojnom koledžu u Južnoj Karolini, na odseku za fiziku. Po završetku studija radio je kao nuklearni inženjer za vojsku SAD. Dva puta je služio vojsku u Vijetnamu 1968. i 1970. godine i odlikovan je sa tri ordena. Počeo je da piše 1977. godine i tokom dugogodišnje karijere koristio je više pseudonima. Najpoznatiji alijasi su mu Džekson O’Rajli i Rejgan O’Nil. Uživao je u lovu, pecanju, pokeru, šahu, jedrenju i sakupljanju lula. Sa suprugom Harijet Mekdugal živeo je u kući koja je sagrađena 1797. godine. Pored serijala Točak vremena, napisao je i niz romana posvećenih kultnom junaku Konanu. Svetsku slavu stekao je zahvaljujući serijalu Točak vremena koji je u svetu prodat u više od 70 miliona primeraka. MG155 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Snovi i prah Budućnost Sedam kraljevstava visi o koncu. Na istoku Deneris, poslednji izdanak kuće Targarjena, čiji su zmajevi sada već izrasli u strašne zveri, vlada kao kraljica grada podignutog na prahu i smrti, opkoljena neprijateljima. Pošto se napokon pročulo gde je ona, mnogi traže Deneris i njene zmajeve. Među njima je kepec Tirion Lanister, koji je pobegao iz Kraljeve luke ucenjene glave, osuđen na smrt zbog ubistva svog sestrića kralja Džofrija, posle čega je ubio i svog omraženog oca lorda Tivina. Na severu se pruža veliki Zid od leda i kamena – prepreka snažna tek koliko ljudi koji ga brane. Kopile lorda Edarda Starka, Džon Snežni, izabran je za 998. lorda zapovednika Noćne straže, ali on ima neprijatelje i u samoj Straži i s one strane Zida, gde se okupljaju sile neizrecivog užasa. Na sve strane ponovo izbijaju ogorčeni sukobi, a u njih su upleteni brojni, nezaboravni i neodoljivi likovi, od odmetnika do sveštenika, od vojnika do volšebnika, od plemića do robova. Plime sudbine neumitno vode ka najvećem plesu do sada... Drugi deo: Posle gozbe „Među piscima epske fantastike Martin je daleko najbolji...ovo je napeta, burna knjiga koja izaziva nesanicu.“ Time Magazine „Suočeni sa neshvatljivim zamahom ovog epa mnogi drugi pisci fantastike mogu samo s nevericom da odmahuju glavom... Njegova ambicija: da stvori Svetonijevih Dvanaest cezara epske fantastike, s likovima tako otrovnim da bi pojeli Bordžije.“ Guardian „Kolosalno, zapanjujuće... Martin u svom izmaštanom svetu pruža svu opojnu zapletenost Ratova ruža ili carskog Rima.“ SFX „Džordž R. R. Martin je jedan od naših najboljih pisaca, a ovo je jedna od njegovih najboljih knjiga.“ Rejmond E. Fajst „Ovo je jedna od onih retkih knjiga koja se čita s lakoćom.“ Robin Hob „Kakva čudesna povest. Nisam mogla da stanem dok je u zoru nisam završila.“ En Mekafri Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

Autor - osoba Šnabl, Ana, 1985- = Šnabl, Ana, 1985- Naslov Odvezani / Ana Šnabl ; sa slovenačkog prevela Jelena Dedeić Jedinstveni naslov Razvezani. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga, 2018 (Kikinda : Mira-graf) Fizički opis 166 str. : autorkina slika ; 18 cm Drugi autori - osoba Dedeić, Jelena Srdić, Srđan, 1977- = Srdić, Srđan, 1977- Zbirka ǂEdicija ǂSaveznici ; ǂknj. ǂ4 (broš.) Napomene Prevod dela: Razvezani / Ana Schnabl Na koricama beleška o autorki s njenom slikom Str. 163-166: Odvezani, ili O ženskom pismu, ovde, danas / Srđan Srdić. U svojoj debitantskoj knjizi priča, knjizi debitantskoj uopšte, Ana Šnabl se ne bavi ratovima, Jugoslavijom, ne tematizuje tranziciju i posttranziciju, već se bavi posledicama, I ženama. Ona piše novim ženskim pismom. Ana Šnabl (1985, Slovenija) na početku je književne karijere. U novembru 2017. godine njena prva knjiga je dobila nagradu za najbolju debitanstsku knjigu. Trenutno radi na romanu koji se dešava kasnih 80-ih u Sloveniji. Na doktorskim je studijama filozofije, njena će se teza baviti mogućnostima feminističke autobiografije – kako se nada. Radila je kao novinar, u čemu nikad nije bila dobra, ali je mnogo naučila i sada radi kao urednik Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad vodi književne događaje i piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu na severu Slovenije. U izdanju Partizanske knjige: Odvezani, Majstorija. MG52

Autor - osoba Zoščenko, Mihail Mihaijlovič, 1894-1958 = Zoщenko, Mihail Mihaйlovič, 1894-1958 Naslov Aristokratkinja i druge priče / Mihail Zoščenko ; izbor i prevod Miloš Dobrić ; pogovor Brana Crnčević] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1986 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 210 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Dobrić, Miloš, prevodilac = Dobrić, Miloš, prevodilac Crnčević, Branislav, 1933-2011 = Crnčević, Branislav, 1933-2011 Zbirka Reč i misao / [Rad, Beograd]. Nova serija ; 391 (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Serapianov brat Mihail Zoščenko: str. 205-208. MIHAIL ZOŠČENKO (1895-1958) O SEBI Rodio sam se u Lenjingradu (Peterburgu) 1895. godine. Sad mi je 37 godina. Otac mi je Ukrajinac (poltavska gubernija), slikar. Plemić. Umro je rano – sa četrdeset i nešto godina. Bio je talentovan slikar – peredvižnik. Njegove slike se i sada nalaze u Tretjakovskoj galeriji, u Akademiji lepih umetnosti i u Muzeju revolucije. (Otac je bio u socijaldemokratskoj partiji.) Majka mi je Ruskinja. U mladosti je bila glumica. Završio sam gimnaziju u Lenjingradu. Vrlo slabo sam učio. Naročito ruski jezik – na maturskom ispitu dobio sam jedinicu iz pismenog sastava (tema sastava je bila o Turgenjevljevim junakinjama). Taj neuspeh iz ruskog jezika sada mi je time čudniji jer sam ja već tada želeo da budem pisac i pisao za sebe priče i stihove. Pre iz besa nego iz očajanja, pokušao sam da okončam sebi život. U jesen 1913. godine upisao sam se na univerzitet – na pravni fakultet. Imao sam tada osamnaest godina. Godinu dana sam proveo na univerzitetu, ali me studije gotovo nisu interesovale. Položio sam minimum – jedan ispit iz rimskog prava. I skoro sve dane provodio u kabinetu fizike, slušajući predavanja profesora Hvolsona. U proleće 1914. godine bez novca sam otputovao na Kavkaz i tamo se zaposlio na železnici kao kontrolor vozova (na liniji Kislovodsk – Mineralne vode). Tamo sam davao i časove. U jesen, početkom rata, vratio sam se u Lenjingrad i umesto na univerzitet, odslušavši ubrzane vojne kurseve, otišao kao zastavnik na front. Koliko se sećam, nisam bio patriotski nastrojen – nego prosto nisam mogao da sedim na jednom mestu zbog sklonosti ka hipohondriji i melanholiji. Osim toga, bio sam udaljen s univerziteta zbog neplaćanja školarine. Do pred samu revoluciju, bio sam na frontu u Kavkaskoj grenadinskoj diviziji. Na nemačkom frontu, komandujući bataljonom, bio sam ranjen i otrovan gasovima. U vreme februarske revolucije vratio sam se u Lenjingrad. Pod Privremenom vladom bio sam određen za načelnika pošta i telegrafa i za upravitelja Glavne pošte. U septembru 1917. godine otputovao sam na službeni put u Arhangelsk. Tamo sam bio ađutant arhangelskog odreda i sekretar pukovskog suda. Nekoliko nedelja pre dolaska Engleza ponovo sam otišao u Lenjingrad. U jednom trenutku sam hteo da iz Arhangelska otputujem u inostranstvo. Ponuđeno mi je mesto na ledolomcu. Jedna Francuskinja koja je u mene bila zaljubljena nabavila mi je u francuskoj ambasadi pasoš stranog državljanina. Međutim, u poslednjem trenutku sam se predomislio. Malo pre zauzimanja Arhangelska uspeo sam da odem za Lenjingrad. U julu 1918. godine stupio sam u pograničnu stražu. Najpre sam služio u Streljni a zatim u Kronštatu. Iz pogranične straže premešten sam kao dobrovoljac u Crvenu armiju i u novembru 1918. godine upućen na Narvski front. U Crvenoj armiji sam bio komandir mitraljeske čete a zatim pukovski ađutant. Ja nisam komunista. I u Crvenu armiju sam otišao da se borim protiv plemstva i spahija – protiv sredine koju sam prilično dobro poznavao. Proveo sam na frontu pola godine i zbog bolesti srca (mana koju sam zaradio posle trovanja gasovima u nemačkom ratu) demobilisan. Posle toga promenio sam deset ili dvanaest profesija pre nego što sam se dočepao svoje sadašnje profesije. Bio sam policajac u Lenjingradu. Bio sam instruktor za gajenje kunića i živine (u smolenskoj guberniji, grad Krasni, sovhoz Manjkovo). Bio sam stariji milicioner u Ligovu. Izučavao sam dva zanata – obućarski i stolarski. I čak sam radio u obućarskoj radionici na Vasiljevskom ostrvu (u 2. ulici preko puta Akademije lepih umetnosti). Tamo sam se, radeći u radionici, prvi put sreo sa piscem. To je bio N. Šebujev – u svoje vreme redaktor „Biča“. On je doneo čizme na popravku i sećam se, s radoznalošću razgovarao sa mnom, čudeći se znanju obućara. Poslednja moja profesija pre spisateljske bio je kancelarijski posao. Bio sam pisar a zatim pomoćnik knjigovođe u Lenjingradskoj vojnoj luci. Kasnije na poslu, napisao sam svoje prve priče i izdao prvu knjigu bez prezimena na koricama – „Priče Nazara Sinebrjuhova“. Baš tada sam postao član grupacije pisaca „Serapionova braća“. Prve moje priče došle su do Gorkog. Gorki me pozvao kod sebe, opravdano iskritikovao i pomogao mi materijalno, a takođe mi izdejstvovao akademsko sledovanje. Otada je počela moja literarna sudbina. I otada se gasi raznolikost mog života. Skoro petnaest godina se bavim književnošću. O čemu i za koga sam pisao? To su pitanja koja interesuju kritiku. Postoji mišljenje da pišem o malograđanima. Međutim, veoma često mi kažu: „Zar vi ne grešite u svom radu? Pa kod nas nema malograđanštine kao posebne klase, kao posebnog sloja. Za nas nije karakteristična ta čemerna kategorija ljudi. Zbog tega vi opisujete malograđanštinu i zaostajete za svremenim tipom i tempom života?“ Greške nema. Ja pišem o malograđanštini. Da, kod nas nema malograđanstva kao klase, ali ja ponajčešće pravim zbirni tip. U svakom od nas postoje ove ili one crte i malograđanina i posednika i gramzivca. Ja objedinjujem te karakteristične, često prikrivene crte u jednom junaku i tada nam taj junak postaje poznat i negde viđen. Ja pišem o malograđanštini i smatram da će tog materijala biti dovoljno sve dok živim. Za koga ja pišem? Ja pišem, ja, u svakom slučaju, težim da pišem za masovnog sovjetskog čitaoca. Sva teškoća mog rada svela se uglavnom na to da se naučim da pišem tako da sva moja dela budu svima razumljiva. Radi toga sam morao mnogo da radim na jeziku. Moj jezik, zbog kojeg su me mnogo (zaludu) kritikovali, bio je uslovan, tačnije zbiran (isto tako kao i tip). Malo sam izmenio i pojednostavio sintaksu i uprostio kompoziciju priče. To mi je omogućilo da budem razumljiv onim čitaocima koje nije zanimala književnost. Malo sam pojednostavio formu priče (infantilizam), koristeći se potcenjenom formom i tradicijama književnosti za decu. Usled toga, moj rad se malo cenio tokom mnogih godina. I tokom mnogih godina, ja nisam dospevao čak ni u spiskova osrednjih pisaca, ali me to nikad nije žalostilo i nikada nisam radio da bih udovoljio svom ponosu i taštini. (iz knjige Vraćanje mladosti, 1933) preveo s ruskog Miloš Dobrić izvornik Aristokratkinja, izabrane priče, Rad, 1986. MG97

Izdavač:KNJIZARA KRUG Beograd Godina: 2010 Broj strana:239 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:16.5 x 11,5 cm Odlično očuvana knjiga ,nova , bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Bitka na Kosovu u albanskom epu Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne sluzbe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj skoli Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u alnbanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi veselina Čajkanovića (`Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu`) i Alberta B. Lorda (` Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama`). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., - I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, - Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. - Bibliografija, - Indeks imena.

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Maksim Gorki Pripovetke Meki povez Izdavač Novo Pokolenje Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.

MAKSIM GORKI PRIČE O HEROJIMA Meki povez 6/25 Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

MAKSIM GORKI DELA Knjiga IV Pripovetke / Trojica Meki povez 6/22 Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

MAKSIM GORKI PRIPOVETKE Tvrdi povez Nedostaje deo korice na rikni Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drugi deo ima crtez na nultoj stranici, sve ostalo uredno! Gozba za vrane - deo prvi Sve izgleda previše dobro da bi bilo istinito. Posle ogorčenih borbi i podmuklih izdajstava, sile koje su podelile zemlju iscrpene su pristale na nelagodno primirje. Ili se bar tako čini. Posle smrti čudovišnog kralja Džofrija, Sersei vlada kao namesnica u Kraljevoj luci. Odlazak Roba Starka slomio je kičmu severnjačkoj buni, a njegova braća i sestre razbacani su po čitavom kraljevstvu, poput semenja na vetru. Rat koji je dugo i mahnito buktao, napokon je zgasnuo. Međutim, kao i posle svake divovske borbe, neće proći dugo pre nego što preživeli, odmetnici, razbojnici i lešinari počnu da se okupljaju i otimaju oko kostiju mrtvih. Dok se ljudske vrane skupljaju na zgarištima Sedam kraljevstava, kuju se smele nove zavere i opasna nova savezništva, dok neka poznata i neka sasvim nova lica izranjaju iz zlokobnog sutona prošlih bojeva. To je vreme kada mudri i ambiciozni, podmukli i snažni otkrivaju veštine, moći i magiju da prežive u surovim i užasnim vremenima koja ih čekaju. Vreme je to da se plemići i kmetovi, vojnici i čarobnjaci, ubice i mudraci ujedine i na kocku stave svoje sudbine… i svoje živote. Jer na gozbi za vrane, mnogi su gosti – ali će retki preživeti. Gozba za vrane - deo drugi Gvozdenim ostrvima vlada novi kralj, luđi i strašniji nego što je iko mogao i da zamisli. Nezasita morska neman sve više pruža svoje pipke ka obalama Sedam kraljevstava... Vitez sa zlatnom rukom krenuo je na put ka poslednjem zamku iznad koga se vijori barjak kralja na severu. Na tom putu otkriva mračne istine i bori se sa zlodusima sopstvene prošlosti. Za to vreme, dok zemljom haraju odmetničke družine, dvor u Kraljevoj luci tone sve dublje u vrtlog izdajstava i spletki. A niko od igrača i ne sluti da je u igru prestola stupila nova, nepredvidljiva i neobuzdana sila, koja preti da poremeti i najpažljivije pripremljene planove... Gozba za vrane je u punom jeku. Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Prikaza iz Rovenske / Drago Jančar ; sa slovenačkog prevela Mirjana Hećimović Autor: Jančar, Drago Izdavač: Zagreb : Durieux, 2002 Materijalni opis: 173 str. ; 20 cm Prevod dela: Prikazen iz Rovenske. Str. 173: Beleška o piscu. Slovenačka književnost, pripovetke Drago Jančar je, nema sumnje, nakon Danila Kiša tekstualno najkomunikativniji i najzanimljiviji južnoslavenski suvremeni prozaist. Kroz svoj opus on varira nekoliko opsesivnih tema, od odnosa pojedinca i države, pitanja individualne slobode i revolucije, do sudbinske određenosti poviješću. Odlomak: „…Kad je mladi austrijski nadvojvoda Ferdinand Maks u Rovenskoj na otoku Lošinju uz veliku svečanost u proljeće godine 1856. polagao temeljni kamen za lukobran velike luke, tijekom govora malo se predugo i malo zaneseno zagledao u blještavu morsku površinu. Smisaono uređeno Božje djelo mirovalo je, a onda je odjednom u daljini ugledao velike ribe, što su se propele ponad vode, jedan tren plovile zrakom, a potom opet nestale pod površinom. Zbog toga je prizora na tren izgubio nit svečanog govora. Odvojio je pogled od mora i obratio se mnoštvu koje je sabrano pratilo njegov govor, kako bi nastavio ondje gdje su ga prekinule leteće ribe, naime pri riječima o velebnosti. Međutim, umjesto ađutanta koji bi morao biti tu i umjesto krčkog biskupa, koji bi morao isto tako stajati negdje posve blizu, pred sobom je ugledao nešto naprosto nemoguće, nekakvu neobičnu prikazu. Na tren nije znao gdje je, je li tu ili negdje drugdje, sanja li ili je pak stvarno na pozornici u nekome mjestu, čijega se imena odjednom ne može sjetiti. Pred njim je stajao muškarac goleme glave, uistinu veličanstvene glave, što se na tankom vratu uzdizala iz tijesno zakopčana ovratnika, pasje odano gledao ga bezizražajnim upalim očima i nešto držao pred sobom. Ferdinand Maks se trgnuo. Usmjerio je pogled prema dupinima što su opet bili ponad vode. I članovi vladarske obitelji gdjekad ne pomisle najprije na pasju odanost nego radije na atemntat, posebice ako pred njim stoji takva prikaza, koja, na kraju krajeva, drži u rukama nekakvo oruđe…“ Drago Jančar (Maribor, 1948), romansijer, pripovedač, dramski pisac, esejist. Najprevođeniji savremeni slovenački pisac. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Studirao je pravo, radio kao novinar i filmski dramaturg. Najvažnije knjige: Galiot (roman, 1978), O bledom zločincu (priče, 1978), Severna svetlost (roman, 1980), Veliki briljantni valcer (drama, 1985), Smrt Marije Snežne (priče, 1985), Posle Godoa (drama, 1988), Klementov pad (drama, 1988), Dedal (drama, 1988), Terra incognita (eseji, 1989), Sećanje na Jugoslaviju (esej, 1991), Pogled anđela (priče, 1992), Disput (zajedno sa Adamom Mihnjikom, esej, 1992), Razbijeni krčag (esej, 1993), Podsmešljiva požuda (roman, 1994), Halštat (drama, 1994), Šala, ironija i dublje značenje (eseji, 1994), Katarina, paun i jezuita (roman, 2000), Brioni (eseji, 2002), Duša Evrope (eseji, 2006), Graditelj (roman, 2006), Drvo bez imena (roman, 2008). Između ostalog, dobio je Evropsku nagradu za kratku prozu (1994), Prešernovu nagradu (1993), Rožančevu nagradu za esej (1993), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (1982, 1985), Herderovu nagradu (2003), Nagradu „Žan Emeri“ za esej (2007), Nagradu „Hemingvej“ (2009), Nagradu „Mediteran“ (2009). U izdanju Arhipelaga, u okviru edicije Sto slovenskih romana, objavljen je Jančarov roman Podsmešljiva požuda (2010). Živi u Ljubljani. MG94 (N)

Autor - osoba Rustaveli, Šota, oko 1172-1216? = Rustaveli, Šota, oko 1172-1216? Naslov Vitez u tigrovoj koži / Šota Rustaveli ; prevod, predgovor i objašnjenja Miodrag Sibinović Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1989 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVII, 295 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ82, ǂknj. ǂ539 (Karton) Napomene Str. [VII]-XXXVII: Pesništvo je od pamtiveka vrsta mudrosti bilo / M.[Miodrag] Sibinović Predmetne odrednice Rustaveli, Šota -- `Vitez u tigrovoj koži` Stanje: posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Vitez u tigrovoj koži (gruz. ვეფხისტყაოსანი) je gruzijski srednjovekovni ep, napisan u 12. veku od strane gruzijskog pesnika Šote Rustavelija. Ovaj ep smatra se remek delom gruzijske književnosti i pripada periodu gruzijskog zlatnog doba, kada je Kraljevina Gruzija dosegla svoj vrhunac moći u umetnosti i književnosti. Do početka 20. veka među Gruzijcima kopija ovog epa bila je deo miraza svake neveste. Iako se radnja ovoga epa odvija u izmišljenim delovima Indije i Arabije, događaji u ovim zemljama samo su alegorija vladavine kraljice Tamare iz Gruzije za vreme gruzijskog zlatnog doba. Radnja govori o prijateljstvu dva junaka, Avtandila i Tariela i njihovom potragom da nađu ljubav. Ovi junaci su predani prijatelji, velikodušni, iskreni i posvećeni time da izjednače prava između žena i muškaraca. Delo je okarakterisano kao ep, viteški roman i kao epska romansa. Istorija dela Ovo delo pripada gruzijskom zlatnom dobu Kraljevine Gruzije, za vreme vladavine kraljice Tamare, izabranu od strane njenog oca, Giorgi III od Gruzije. Kraljicu Tamaru slavili su mnogi pesnici, zbog njene lepote i diplomatskih veština. Ona je uspostavila protektorate nad mnogim muslimanskim i hrišćanskim zemljama. Pod njenom vladavinom, ekonomija je u Kraljevini Gruziji procvetala i prestigla Ajubide, Egipat, Kijevsku Rusiju i Vizantijsko carstvo. Srednjovekovna nauka je napredovala, izgrađeni su najveći manastiri i crkve u Gruziji. S obzirom na ovaj izuzetan rast, Šota Rustaveli je komponovao ovo delo. Šota Rustaveli je bio gruzijski pesnik, a veruje se da je radio i kao rizničar za kraljicu Tamaru. Neki izvore govore da je učestvovao u mnogim vojnim kampanjama Kraljevine Gruzije, a njegovo delo Vitez u tigrovoj koži, iako smešteno u daleke zemlje, predstavlja vladavinu kraljice Tamare. U prologu, Rustaveli je pomenuo da je ovo delo napravio u znak zahvalnosti kraljici Tamari, dok je u epilogu hvalio Davida Soslana, kraljičinog supruga. Prevod Ovo delo prevedeno je i na ostale kvartelske jezike. Van Gruzije, prvo interesovanje za ovo delo bilo je 1802. godine, kada je Eugen Bolkovitinov objavio svoj prevod prve stranice ovog dela na ruski jezik. U Francuskoj, 1828. godine Marij Bros napravio je prevod ovog dela na francuski jezik. U 19. veku, delo je upotpunosti prevedeno na poljski, nemački i ruski jezik. Ekstrakti dela su 1845. godine objavljeni u Rusiji, Francuskoj i Jermeniji. Godine 1912. Mejori Vardrop je prvi put objavio ovo delo na engleskom jeziku. Danas, ovo delo prevedeno je na mnogo jezika : srpski, mađarski, ukrajinski, jermenski, azerski, kazaški, kineski, osetinski, italijanski, rumunski, japanski, kirgiski, turkmenski, španski, mongloski, beloruski, moldavski, hebrejski, čečenski, kurdski, baškirski, čuvaški, tatarski, esperanto, grčki, korejski, bugarski i persijski jezik. MG134

Poslednja želja SPECIJALNO IZDANJE Saga o Vešcu 1 – Specijalno ilustrovano izdanje Autor - osoba Sapkowski, Andrzej, 1948- = Sapkovski, Andžej, 1948- Naslov Poslednja želja / Andžej Sapkovski ; ilustrovao Alehandro Koluči ; prevela s poljskog Vesna Milutinović-Đurić Jedinstveni naslov Ostatnie zyczenie. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 256 str., [10] listova s tablama (ilustr.) ; 24 cm Drugi autori - osoba Colucci, Alejandro, 1966- = Koluči, Alehandro, 1966- Milutinović-Đurić, Vesna = Milutinović-Đurić, Vesna Zbirka ǂBiblioteka ǂSpecijalna izdanja / Čarobna knjiga, Beograd ; 1 (karton) Napomene Prevod dela: Ostatnie zyczenie / Andrzej Sapkowski Tiraž 1.000. Knjiga kojom je započeta legenda o Vešcu! Upoznajte Geralta, naočitog lovca bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta, muževne privlačnosti i harizme. Ali on je i veštac, I svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica. Geralt, veštac, glavni je protagonista poljskog fenomena epske fantastike koji se sastoji od serijala od osam knjiga prodatih u dvadeset miliona primeraka i prevedenih na preko 25 jezika. Prema literarnom predlošku nastale su i tri istoimene kompjuterske igre, koje se ubrajaju u sam vrh najboljih igara ikada napravljenih, a prema serijalu je nastala i popularna Netfliksova igrana serija, stripovi, društvene igre i igre kartama. U ovom luksuznom izdanju najpoznatije knjige iz serijala, koje je majstorski ilustrovao Alehandro Koluči, imate priliku da pročitate priče koje su započele sagu o najvećem lovcu na čudovišta epske fantastike. Mešajući poznate narodne bajke, moderan senzibilitet i akciju detektivskog žanra, slovenski humor, kao i neke od ustaljenih elemenata epske fantastike, Sapkovski je stvorio lako prepoznatljiv i potpuno jedinstven literarni amalgam. „Nalik na složene magične čini, ova zbirka priča Sapkovskog mešavina je fantazije, intelektualnog nadmudrivanja i crnog humora.“ – Time Andžej Sapkovski rođen je 21. juna 1948. godine u Lođu, u Poljskoj. Poznat je pisac epske fantastike, ne samo u Poljskoj, gde ima status nacionalnog heroja, već i širom sveta. Najpoznatije njegovo delo je serijal Saga o vešcu. Studirao je ekonomiju i, pre nego što se u potpunosti okrenuo pisanju, radio je kao predstavnik jedne inostrane trgovačke firme, ali i kao književni prevodilac. Sapkovski je napisao seriju priča o vešcu Geraltu iz Rivije, zapravo dve zbirke kratkih priča i pet romana, zahvaljujući kojima je u svojoj rodnoj Poljskoj čitaniji nego Stiven King ili Majkl Krikton. Pet puta je dobio najveću poljsku nagradu Zajdel za prozu iz oblasti fantastike, a osvojio je i špansku Ignotus nagradu za najbolju antologiju i najbolju kratku priču stranog autora iz žanra naučne i epske fantastike. Godine 1997. dobio je poljsku Politikas pasport nagradu, koja se svake godine dodeljuje umetnicima za koje se smatra da će postići međunarodni uspeh. Krv vilenjaka prvi je roman iz Sage o vešcu, koji je postao svetski bestseler. Nagrađen je Januš A. Zajdel nagradom 1994, a 2009. dodeljena mu je britanska nagrada Dejvid Gemel Ledžend. Andžeja Sapkovskog mnogi smatraju najvećim fenomenom epske fantastike nakon Tolkina, između ostalog, i zato što je uveo novine u sam žanr, spojivši fikciju i stvarnost i koristeći mitologiju slovenskih naroda. Knjige Andžeja Sapkovskog su prevedene na petnaest jezika. Na osnovu Sage o vešcu osmišljena je popularna kompjuterska igra The Witcher. MG57 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljudi, patuljci i vilenjaci već više od jednog veka žive u napregnutoj slozi i miru. Ali vremena se menjaju i rase ponovo ulaze u sukob. U ova nemirna vremena rađa se Ciri, dete čije je postojanje zabeleženo u proročanstvu pod imenom Nenadnost, i koja poseduje izuzetnu moć da promeni svet, nabolje ili nagore. Geralt iz Rivije, lukavi ubica čudovišta, poznat kao Beli Vuk, zadužen je da štiti Ciri i vodi je na put kako bi je sklonio od ratovanja i brojnih neprijatelja koji je proganjaju. Uskoro postaje jasno da Ciri nije kao ostali. Umesto da se podvrgne procesu mutacije, koji bi je obdario natprirodnim sposobnostima, ali i lišio ljudske osećajnosti, Ciri svoju jedinstvenu moć upreže u službu onih koji nisu na strani zla. Kako se rat sve više pokazuje kao neminovnost, Ciri i Geralt otkrivaju da ih prati neko ko tačno razume značenje proročanstva i zna šta Cirine moći mogu da učine. Želeći da zaštiti sebe i svoje prijatelje, Geralt se trudi da ostane neutralan u pomahnitalom svetu, iako mu skoro svi ponavljaju da je to nemoguće... Krv vilenjaka je treća od sedam knjiga Sage o Vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igra The Witcher. Ova saga je donela radikalne promene u žanru epske fantastike. U svetu punom čudovišta i ličnosti bujnog karaktera, komplikovanih intriga i burnih strasti, mitologija se prepliće sa današnjicom, a junaci su obdareni savremenim gledištima. Krv vilenjaka je 1994. nagrađena Nagradom Januš A. Zajdel za najbolji poljski roman, a 2009. joj je dodeljena britanska nagradaDejvid Džemel Ledžend. Saga o vešcu je prevedena na sedam jezika, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. „Čudesni svet koji je stvorio Sapkovski istinski podseća na Gospodara prstenova. Roman sadrži sve tradicionalne detalje žanra, ali i poljskog folklora, i predstavlja pravo osveženje. Obavezno pročitati!“ www.totalscifi.com „Biser epske fantastike satkan od odličnih zapleta, političkih intriga i nasilnih ratova.“ Fantasy Fan Andžej Sapkovski rođen je 21. juna 1948. godine u Lođu, u Poljskoj. Poznat je pisac epske fantastike, ne samo u Poljskoj, gde ima status nacionalnog heroja, već i širom sveta. Najpoznatije njegovo delo je serijal Saga o vešcu. Studirao je ekonomiju i, pre nego što se u potpunosti okrenuo pisanju, radio je kao predstavnik jedne inostrane trgovačke firme, ali i kao književni prevodilac. Sapkovski je napisao seriju priča o vešcu Geraltu iz Rivije, zapravo dve zbirke kratkih priča i pet romana, zahvaljujući kojima je u svojoj rodnoj Poljskoj čitaniji nego Stiven King ili Majkl Krikton. Pet puta je dobio najveću poljsku nagradu Zajdel za prozu iz oblasti fantastike, a osvojio je i špansku Ignotus nagradu za najbolju antologiju i najbolju kratku priču stranog autora iz žanra naučne i epske fantastike. Godine 1997. dobio je poljsku Politikas pasport nagradu, koja se svake godine dodeljuje umetnicima za koje se smatra da će postići međunarodni uspeh. Krv vilenjaka prvi je roman iz Sage o vešcu, koji je postao svetski bestseler. Nagrađen je Januš A. Zajdel nagradom 1994, a 2009. dodeljena mu je britanska nagrada Dejvid Gemel Ledžend. Andžeja Sapkovskog mnogi smatraju najvećim fenomenom epske fantastike nakon Tolkina, između ostalog, i zato što je uveo novine u sam žanr, spojivši fikciju i stvarnost i koristeći mitologiju slovenskih naroda. Knjige Andžeja Sapkovskog su prevedene na petnaest jezika. Na osnovu Sage o vešcu osmišljena je popularna kompjuterska igra The Witcher.

Naziv: Resto i Tumač, izabrana djela balinta vujkova Autor: Balint Vujkov Godina izdanja: 2023 Izdavač: Hrvatska čitaonica, zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Narodna proza koju je skupio Balint Vujkov iznimno je bogatstvo hrvatskog naroda, napose onoga dijela koji obitava u državama u kojima je Vujkov gotovo šest desetljeća skupljao usmeno narodno blago, od Janjeva na Kosovu, preko Rumunjske, Mađarske, Austrije, Slovačke pa do Hrvatske i Vojvodine. Ovo je blago sada u sedam knjiga objavljeno i time se zaokružuje izbor iz velikoga sakupljačkog djela Balinta Vujkova. Povodom 22. Dana hrvatske knjige i riječi – dana Balinta Vujkova Hrvatska čitaonica Subotica i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata tiskali su sedmu knjigu u ediciji Izabrana djela Balinta Vujkova, pod nazivom Resto i Tumač. Izbor je uradio novinar Zlatko Romić iz Subotice, recenzentica je dr. sc. Sanja Vulić iz Zagreba, a urednica Katarina Čeliković, korekturu je radio Mirko Kopunović, dizajn knjige je uradio Darko Vuković, a tehničku pripremu mr. sc. Ervin Čeliković. Ova knjiga ima 687 stranica, a podijeljena je na dva dijela; prvi dio sadrži naslove koji su (preo)ostali, što i sama riječ resto kaže, dok se u drugom dijelu nalazi Tumač manje poznatih riječi i izraza. Izbornik Romić u predgovoru naslovljenom I iza resta je ostalo... o ovoj knjizi piše: „Stigli mi, eto, i do posljednje knjige iz edicije Izabrana djela Balinta Vujkova, a da je riječ o njegovom sakupljačkom radu. Iza ovoga pogovora naći ćete nešto manje od dvije stotine četrdeset naslova usmenoga narodnog blaga na koje ste navikli i tijekom šest prethodno objavljenih knjiga. I ovo je, kao i u ranijim izdanjima, također znakovito po nekim obilježjima. /…/ Resto, pak, vidi se to i po sedmoj knjizi, znači sve bogatstvo što je iza šest prethodnih ostalo i iza kojega slijedi upravo mršavina opisana u prethodnoj rečenici. Pozorniji čitatelj u ovoj će knjizi primijetiti nekoliko značajki. Prva se svakako tiče podjele u izboru redoslijeda pripovijedaka, bajki i basni, a što je bitno utjecalo i na samu njegovu narav. Prvih stotinu i sedamdeset naslova predstavljaju upravo „resto“ svega onoga što u izboru od petnaest mu objavljenih knjiga do sada nije objavljeno u ovoj ediciji, a preostalih šezdeset i devet su zapravo pravi raritet: bajke, pripovijetke i basne objavljene u periodici, za njegova života i posthumno, od 1933. do 2007.; od Bunjevačkog kola i Književnog severa do Žiga i Klasja naših ravni; od trenut(a)ka kada možda još nije ni slutio koliko će mu sakupljanje usmene narodne književnosti utjecati na život, pa do onih na koje će njegovo djelo imati sličan učinak. Za razliku od šest ranije objavljenih, u ovoj knjizi donosimo zbirni Tumač sa svim rečenicama, frazama, izrazima i pojmovima za koje smo smatrali da je potrebno objašnjenje i prijevod. /…/ S ponosom možemo istaknuti da, i bez prebrojavanja, Tumač Vujkovljeva djela u sedam do sada objavljenih knjiga sadrži više od 450 rečenica, izraza i fraza, te više od 3800 pojmova…“. Recenzentica Sanja Vulić u svom tekstu naslovljenom Neiscrpno vrelo riječi napominje kako „svaka nova knjiga Izabranih djela Balinta Vujkova donosi obilje novih zanimljivosti za ljubitelje književnosti i književne znalce, također za etnologe i jezikoslovce, ponajprije dijalektologe“. Naposljetku, recenzentica ističe da „i ovi primjeri pokazuju kako Vujkova uvijek vrijedi iznova čitati jer su njegovi zapisi neiscrpno vrelo novih zanimljivosti, ali i prilika za potvrdu ili preispitivanje već poznatoga“.