ČIGOJA ŠTAMPA EPICENTAR DEO 2 TRAG U SVETU POEZIJA Šifra artikla: 317150 Isbn: 9788653103491 Autor : Goran Savić Izdavač : ČIGOJA ŠTAMPA Druga knjiga iz serijala "Epicentar" opisuje nova iskušenja kroz koja junaci iz istoimene muzičke grupe moraju da prođu na putu ka zacrtanom cilju. Nakon uspešnog debitantskog albuma, Viktor i Lena koriste sav svoj talenat kako bi napisali pesmu kojom će bend predstaviti na najprestižnijem muzičk... Druga knjiga iz serijala "Epicentar" opisuje nova iskušenja kroz koja junaci iz istoimene muzičke grupe moraju da prođu na putu ka zacrtanom cilju. Nakon uspešnog debitantskog albuma, Viktor i Lena koriste sav svoj talenat kako bi napisali pesmu kojom će bend predstaviti na najprestižnijem muzičkom festivalu u zemlji. Međutim, iznenadna pojava konkurentskog benda, nove društvene trzavice ali i događaji za koje niko nema objašnjenje, prete da uzdrmaju temelje na kojima je "Epicentar" izgrađen. Mučen savešću zbog prethodnog napuštanja grupe, Viktor je rešen da ovoga puta učini sve kako bi sačuvao grupu na okupu, ali u nastojanju da donese dobre odluke, otvara vrata koja vode na potpuno neočekivano mesto. Detaljnije Druga knjiga iz serijala "Epicentar" opisuje nova iskušenja kroz koja junaci iz istoimene muzičke grupe moraju da prođu na putu ka zacrtanom cilju. Nakon uspešnog debitantskog albuma, Viktor i Lena koriste sav svoj talenat kako bi napisali pesmu kojom će bend predstaviti na najprestižnijem muzičkom festivalu u zemlji. Međutim, iznenadna pojava konkurentskog benda, nove društvene trzavice ali i događaji za koje niko nema objašnjenje, prete da uzdrmaju temelje na kojima je "Epicentar" izgrađen. Mučen savešću zbog prethodnog napuštanja grupe, Viktor je rešen da ovoga puta učini sve kako bi sačuvao grupu na okupu, ali u nastojanju da donese dobre odluke, otvara vrata koja vode na potpuno neočekivano mesto. Ostavi komentar Ime/Nadimak Email adresa Kako biste ocenili uslugu ove ordinacije(rezultat, kvalitet, ljubaznost, izgled ordinacije? Poruka PošaljiObrada Trenutno nema komentara Karakteristika Vrednost Kategorija POEZIJA Autor Goran Savić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ČIGOJA ŠTAMPA Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2017 Format 13x20 Strana 364 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Knjiga o zvezdama. 1, Kadehar Veštac / Erik L`om preveo s francuskog Ibrahim V. Begović Beograd : Mono & Mañana, 2003. 228 str. : ilustr. ; 21 cm ISBN 86-84413-25-3 meki povez Gijemo je dečak iz Zemlje Isa, koja se nalazi na polovini puta između stvarnog sveta i Neizvesnog Sveta. Ali odakle mu taj dar za magiju kojoj ga uči Majstor Kadehar? Šta se desilo sa Knjigom o Zvezdama, koja sadrži tajne moćnih čarolija? U traganju za istinom, Gijemo prelazi sa druge strane Vrata koja vode u Neizvestan Svet, u kome žive čudovišta i čudna plemena... Knjiga o zvezdama. 2, Gospodar Ša / Erik L`om preveo s francuskog Ibrahim V. Begović Beograd : Mono & Mañana, 2003. 203 str. : ilustr. ; 21 cm ISBN 86-84413-26-1 meki povez Posle čudesnog putovanja u Neizvestan Svet, Gijemo odlazi u manastir Gifdu da tamo nastavi sa šegrtovanjem. Gilda Veštica donosi odluku da pošalje ekspediciju, sa Kadeharom na čelu, da se suprotstavi pretnjama demonskog stvorenja Senke. Događaji se zatim odvijaju filmskom brzinom: Majstor Kadehar, optužen da je kriv za neuspeh, mora da beži. Tajanstvena ličnost, Gospodar Ša, uspeva da se uvuče u manastir Gifdu. A Gijemo, zajedno sa njegovim vernim drugarima, upada u zamku opasnih Korigana. Pratite Gijemove čudesne avanture, uđite u magičan i fantastičan svet Knjiga o Zvezdama.

- Džo Aberkrombi Oštrica Mnogo akcije i crnog humora – knjiga koja se zaista čita u jednom dahu. Logenu Devetoprstom, zloglasnom varvarinu, napokon je ponestalo sreće. Posle još jedne bitke, svi su izgledi da će postati mrtav zloglasni varvarin, koji za sobom neće ostaviti ništa sem loših pesama i mrtvih prijatelja. Džezal dan Lutar, oličenje sebičluka, zaoukupljen je bezazlenijim brigama – sticanjem slave u mačevalačkom takmičenju. Međutim, rat kuca na vrata, i na bojištima ledenog Severa bitke se vode po mnogo surovijim pravilima. Inkvizitor Glokta, bogalj i mučitelj, najviše bi želeo da vidi Džezala kako se kući vraća u kovčegu. Doduše, on svakoga mrzi. Čovek koji se bavi iskorenjivanjem izdajstava u kraljevstvu nema mnogo vremena za prijateljstva – a njegova najnovija istraga vodi ga pravo u trulo srce najviše vlasti... samo ako on poživi dovoljno dugo da je okonča. Najbolji način da prekratite čekanje sledećeg nastavka Martinovog serijala. Logen Devetoprsti je najbolji varvarin u epskoj fantastici, a Sand dan Glokta je zli rođak Tiriona Lanistera. „Ako ste ljubitelji beskrvne, beživotne fantastike pune papirnatih i bljutavih likova, Džo Aberkombi će vam se zaista smučiti. Dugačka i plodna karijera ovog momka bila bi pravi dar za naš žanr.“ Skot Linč, autor romana Laži Loka Lamore - Džo Aberkrombi Vešala Kako odbraniti grad okružen bezbrojnim neprijateljima i prepun izdajnika, kada saveznicima nipošto ne možeš da veruješ i kada ti je prethodnik nestao bez traga? To je dovoljno da inkvizitor počne da razmišlja o bekstvu – kada bi uopšte mogao da potrči bez štapa – a Glokta mora da nađe odgovore pre nego što gurkulska vojska zakuca na vrata. Severnjaci su preplavili Angland i šire oganj i smrt po toj ledenoj zemlji. Prestolonaslednik Ladisla namerio je da ih odbaci i ovenča se neumirućom slavom. Postoji samo jedna prepreka: on zapoveda najgore opremljenom, najgore obučenom i najgore vođenom vojskom na svetu... A Bajaz, prvi među magovima, predvodi družinu neustrašivih pustolova na pohodu kroz ruševine davno propalog carstva. Najomraženija žena Juga, najozloglašeniji čovek Severa i najsebičniji momak u Savezu čudni su saputnici, ali moguće i smrtonosni, kada samo ne bi toliko mrzeli jedni druge. Drevne tajne biće otkrivene, krvave bitke biće izgubljene i dobijene, a ogorčenim neprijateljima biće oprošteno – ali tek pošto završe na vešalima. „Trenuci koji ostavljaju bez daha, sjajni likovi i vrhunski crni humor“ Dreamwatch odlično očuvane LOK.2

KNJIGA O ZVEZDAMA 1-3 Erik L`om 1.Kadehar veštac 2.Gospodar Ša 3.Senkino lice Mono & Manjana, 2003. 228 + 203 + 211 str. STANJE ODČLIČNO KAO NOVO Gijemo je dečak iz Zemlje Isa, koja se nalazi na polovini puta između stvarnog sveta i Neizvesnog Sveta. Ali odakle mu taj dar za magiju kojoj ga uči Majstor Kadehar? Šta se desilo sa Knjigom o Zvezdama, koja sadrži tajne moćnih čarolija? U traganju za istinom, Gijemo prelazi sa druge strane Vrata koja vode u Neizvestan Svet, u kome žive čudovišta i čudna plemena... Pratite Gijemove čudesne avanture, uđite u magičan i fantastičan svet trilogije Knjiga o Zvezdama. K.D.S.5.3.

Zenica sveta Veliki lov Beograd 2002./2003. Mek povez, 610 + 558 strana. Knjige su odlično očuvane. J11 Zenica sveta Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a čak je i mit davno zaboravljen kada se Doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati. U Trećem dobu, Dobu proročanstva, Svet i Vreme leže u skladu. Ono što je bilo, što će biti i što jeste još može da padne pod Senku. „Snažan roman široke i složene radnje.“ Locus „Pročitao sam ga za tri dana i već sam stao u red čekajući nastavak.“ Interzone „Veličanstvena saga herojske fantastike.“ De Camp Veliki lov Druga knjiga u serijalu Točak vremena Vekovima su putujući zabavljači pripovedali priče o izgubljenom Rogu Valera; legendarnom rogu koji će iz mrtvih podići junake svih Doba. Rog je otkriven - da bi odmah potom bio ukraden, zajedno sa bodežom Šadar Logota, od kojeg zavisi život prijatelja Randa al`Tora, Meta. Monumentalni zadatak pronalaženja i vraćanja svom težinom pada na Randova mlada pleća, jer ako nastavi započeto, ispuniće sudbinu od koje bi žarko želeo da pobegne. Ali potraga za Rogom Valera samo je početak Randovog dugog putovanja u nepoznato... „Odlično napisana avantura epskih razmera.“ En Makafri „Svojom punoćom i toplinom podseća na Tolkinova dela.“ Publishers Weekly „Fantastična tapiserija neuobičajene dubine.“ GMI

Izdavač:MONO & MANANA Beograd Godina: 2003 Broj strana:227+213+211 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:20 x 13 cm Odlično očuvane knjige ,drugi i treći deo novi,a prvi deo ima posvetu na predstrani,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! KNJIGA O ZVEZDAMA 1-3 Erik L`om 1.Kadehar veštac 2.Gospodar Ša 3.Senkino lice Gijemo je dečak iz Zemlje Isa, koja se nalazi na polovini puta između stvarnog sveta i Neizvesnog Sveta. Ali odakle mu taj dar za magiju kojoj ga uči Majstor Kadehar? Šta se desilo sa Knjigom o Zvezdama, koja sadrži tajne moćnih čarolija? U traganju za istinom, Gijemo prelazi sa druge strane Vrata koja vode u Neizvestan Svet, u kome žive čudovišta i čudna plemena. . . Pratite Gijemove čudesne avanture, uđite u magičan i fantastičan svet trilogije Knjiga o Zvezdama.

Beograd 2004. / 2008. Mek povez, 261 + 272 strane. Knjige su odlično očuvane. J9 Zmajeve kosti Većina ljudi misli da je Vard od Huroga prostodušna budala, što njemu zapravo savršeno odgovara. Malo njih zna da se on, zapravo, savršeno pretvara ( i to veoma ubedljivo). Upravo ga je to spaslo da ga okrutni otac, koji je Varda video kao rivala za moć nad hurogom, ne ubije ... Zmajeva krv Poziv na pobunu Vard, vladar Huroga, pokušava da svoju zemlju i ljude ponovo vrati na put prosperiteta, a jedino što želi jeste tih i miran život. Međutim, kada jedna njegova stara prijateljica pobegne Jakovenovim mučiteljima, potražiće utočište u njegovom zamku. Vard više ne može da ignoriše sve snažniju pobunu protiv tiranskog Visokog kralja. Shvata da ne može stajati po strani – mora se pridružiti pobuni. Međutim, Jakoven ima tajno oružje kojim namerava da spreči svaki otpor. To je Farzonova propast, magični predmet koji je uništio čitave gradove. Jakovenu je, najpre, potrebna krv kako bi ga probudio. Zmajeva krv. Krv koja teče Vardovim venama... „Redak talenat.“ – Romantic Times „Lako je voleti knjige Patriše Brigs... Njene priče su inteligentne, privlačne i dinamične.“ – Romantic Science Fiction & Fantasy

NOVO Letopisi Nesmiraja 1-3 - Džej Kristof 1. Nesmiraj 2. Svetohum 3. Crnozorje. Zemlja koju obasjavaju tri sunca što retko zalaze. Grad izgrađen od kostiju mrtvog boga. Senka od koje i najokoreliji strepe. Mia Korvere je kći pogubljenog izdajnika. Nakon što je jedva sačuvala živu glavu tokom neuspelog puča svoga oca, Mia se krije, sama i bez njenog prijatelja, dok je gradski senat lovi. Ali Mia ume da priča sa senkama i taj talenat je odvodi do vrata bivšeg ubice i sudbine kakvu nikad nije mogla ni da zamisli. Mia postaje iskušenica Crvene crkve – najokorelije grupe plaćenih ubica u čitavoj republici. Izdajstva i kušnje su pred njom, a neuspeh znači sigurnu smrt. Međutim, ako preživi svoju inicijaciju, Mia će biti uvršćena među izabranike Gospe od Blagomorstva i biće korak bliže onome što najviše na svetu želi. Osveti. „Raskošan svet iscrtan nijansama sive, zanimljiva heroina i napeta potraga za osvetom – epska fantastika koju nećete moći da prestanete da čitate.“ – Kirkus Reviews „Ubistva, magija, seks i humor – odličan početak nove trilogije... Kristof je stvorio bogat, živopisan svet... Savršeno za fanove epske fantastike prepune spletki.“ – Booklist „Napeta i brutalna priča koja ne štedi čitaoca.“ – Publishers Weekly

ODSJAJ SVILENIH NITI -Vesna Đukanović U ovoj knjizi nalazimo zapise sudbina, ljudskih zgoda i nezgoda, morala i trag jednog vremena koje je za nama. Autorka pripoveda o prolosti i sećanjima na nju, oličenu kroz sudbine nekadašnjih ravničarskih žitelja, i uspeva da nas vrati u to vreme lako i vešto. Vrativši nas u to vreme, autorka nam pruža uporišta, jer tu uviđamo kuda smo pošli, u čemu smo bolji, a gde smo poklekli. Čini nam se da junaci njenih priča nikada ne padaju u očaj, nisu skloni samosažaljenju i patetici. Oni žive život najbolje što umeju, do poslednjeg trenutka. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Broj strana: 137 Pismo: Ćirilica Format: 20 cm Godina izdanja: 2018. K.D.S.O. 3. 2

BLJUZGA U PODNE Predrag Ličina Od autora filma Posljednji Srbin u Hrvatskoj „Fantastika koja govori o nama, politički angažovan humor koji se, baveći se budućnošću, zapravo bavi našom sadašnjošću.“ Dejan Tiago-Stanković „Tri novele čine knjigu Bljuzga u podne. Iz dalje budućnosti, one s potkraj stoljeća, vode nas prema bliskoj budućnosti, a sve tri progovaraju o suvremenosti. Novele prikazuju mehanizme iza kulisa kompetitivnog svijeta marketinga, sporta i filma, turističkih improvizacijskih politika, ignoriranja ekologije i u pravilu suočavaju nas s njihovim posljedicama kroz provale masovne psihologije. Pakleni koktel ovih sastojaka na koncu daje distopijske komedije koje društveni tumor pokazuju kroz humor.“ Kruno Lokotar „Mašta Predraga Ličine nema granica. Čitajući njegove priče, gladno trčimo kroz lavirint likova i događaja, ne bismo li otkrili kuda će nas autor odvesti. Od prve do poslednje stranice provejava njegov vedri duh i gotovo dečje ushićenje stvaranjem. Igranje žanrovima, humor nalik Alanu Fordu, Daglasu Adamsu i Smogovcima, živopisni likovi, te beskraj neočekivanih zapleta i raspleta svaku Ličininu priču pretvaraju u uzbudljivu prozu utemeljenu na umeću pisanja filmskog scenarija.“ Marko Vidojković „Kada je Bog dijelio talente, Predrag Ličina je stao dva puta u red. Prvi put kad su se otvorila nebeska vrata kroz koja je prošao dar za filmsku umjetnost, a drugi put kada je Bog odlučio da Balkanu pokloni još kojeg dobrog pisca. Oba ova dara obojena su Ličininim specifičnim humorom. I to onim sirovim, modernim humorom. Humorom dvadeset prvog vijeka. U njemu autor pronalazi ’opravdanje’ za svaku ljudsku glupost, kojih ne manjka na ovoj planeti.“ Dr Nele Karajlić ocuvana kol 2+

MOJ ŽIVOT KOD RUSKIH MILIJARDERA ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Šifra artikla: 274465 Isbn: 9788679633996 Autor : Mari Fresak Izdavač : SAMIZDAT DOO "Dok sunce prži, posmatram brod. Konkurencija je surova. Dugačka svega šezdesetak metara, ova ploveća stambena jedinica Sokolovih tek je na drugom ili trećem mestu po veličini na spisku privatnih jahti ukotvljenih u luci. Ali čast je sačuvana: pošto uživa posebne privilegije, moj gazda lučki vez ... Detaljnije "Dok sunce prži, posmatram brod. Konkurencija je surova. Dugačka svega šezdesetak metara, ova ploveća stambena jedinica Sokolovih tek je na drugom ili trećem mestu po veličini na spisku privatnih jahti ukotvljenih u luci. Ali čast je sačuvana: pošto uživa posebne privilegije, moj gazda lučki vez dnevno plaća 2.000 evra u kešu, umesto 1.000, koliko piše u cenovniku." Luksuz? Zadovoljstvo. Navika. Čak obaveza, kad čovek postane milijarder u Moskvi. Treba za doručak tamaniti kavijar, uzimati časove golfa nasred morske pučine, putovati tamo-amo privatnim mlaznjakom i kupovati nekretnine na svim svetskim kontinentima, to je najmanje što se očekuje… Mari Fresak živela je u Moskvi kao kućna nastavnica francuskog. Ovim živopisnim skicama ona nam otvara vrata jednog neprozirnog sveta, zaprepašćujućeg i fascinantnog, sveta oligarhâ ponosnih na ostvareni uspeh, koji rado pokazuju svoje svežnjeve novčanica i sve plaćaju po najvišim cenama, jer su odgajeni na flašicu komunizma i nezasiti su. A kad siđe s Rubljovke, Mari Fresak izlazi na ulice, nailazi na babuške koje prodaju robu na crno, na Kavkasce koji nisu uvek prijateljski raspoloženi, na votku, koja više predstavlja oružje za masovno uništenje nego radosnu kapljicu, ukratko, sagledava ponekad surovu svakodnevicu Moskovljana, i kao mlada guvernanta prikazuje nam je s tačno pogođenom mešavinom drskosti i šale. Mari Fresak ima 30 godina. Po profesiji je novinarka. Prihvatila je položaj nastavnice francuskog u Rusiji, ali ne namerava zauvek da se „igra guvernante“ u Moskvi. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Autor Mari Fresak Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SAMIZDAT DOO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2014 Format 12x21 Strana 127 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

BOŽIĆNE I NOVOGODIŠNJE PRIČE 2 Tanesi, 2019. 412 strana. Posveta. U gornjem delu na margini neznatno talasasta i požutela (ništa strašno - pogledajte sve slike). Inače, očuvana. ... Nije zato čudno što u decembru postoji jedna duboko ukorenjena potreba čoveka za čudom, za dobrotom i ljubavlju. I kao što nam poznati, romantični nemački pisac E. T. A. Hofman, u Krcku Oraščiću, kaže, da je prelazak iz sumorne realnosti u najluđu divlju i božanstvenu fantastiku moguć u svakom trenutku, tako i mi možemo pomoću ovih priča da izdržimo ali i sažmemo tešku stvarnost: brige i mrak nek budu pozrnica dešavanja najvećih čudesa i lepota. Metamorfoza mraka u bleštavo svetlo, lepota je hrišćanskog praznika, Božića. Na pozornici decambarske svedenosti svaka maštovita duša može da ostavi svoj poklon: nežne reči i zamisli i slike za svetove daleke, bezbrižne, gde teku neki potoci vina ili limunadei gde okolo ćućore kućice od slatkiša. Za svetove daleke, u kojima stvari i bića imaju i muzičku stvarnost. Makar to, u ovom životu satkanom od gubitka i grubosti. Pretvaranje patnje zbog izgubljene ljubavi u misao o snu i pravdi, ili, barem, u san. Može i to da bude Božić: uteha i opraštanje za nepravde okje nam je svet ili voljeno biće zadalo. Neka ovaj dan bude bajkovit i čaroban, i vrati nas našem detinjem snu. Pored Hofmana, ovde su i priče Tolstoja, Dostojevskog, Čehova, Dikensa, Irvinga, Nabokova, Andersena, Kuprina, Gorkog, Zoščenka, Tvena, O`Henrija, Vile Kader, Lujze Mej Alkot i mnogih drugih... – Tatjana Simonović

Autor:: Rodžer Zelazni Žanrovi:: Epska fantastika, Nagrađene knjige, E-knjige Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 2. oktobar 2017. Broj strana: 624 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Šestostruki dobitnik nagrade Hugo i trostruki dobitnik Nebule. Serijal Hronike Ambera je klasik fantastike; sastoji se od deset delova, objavljivanih između 1970. i 1991. U ovom tomu sadržani su šesti roman, Aduti propasti, sedmi, Krv Ambera, i osmi, Obeležje Haosa. Ovim počinje drugo petoknjižje, serijal o Merlinu. Merlin, sin Korvina od Ambera i Dare od Haosa, pokušao je da na Zemlji u Senkama živi normalnim životom – daleko od zavera, vendeta i spletki koje rastržu obe njegove porodice. I išlo mu je sasvim pristojno – ako se izuzme svaki trideseti april. Jer na taj dan, već osam godina, neko – ili nešto – pokušava da ubije Merlina. Pucnjevi iz puške. Požari. Saobraćajne nezgode. Tajanstveno odvrnuti ventili za gas. Došlo je vreme da se Merlin vrati svom stvarnom životu u jedinom stvarnom svetu – Amberu, ali ne pre nego što otkrije ko ga je to uzeo na zub i zašto. „Otmeno napisano, duhovito... puno živopisne akcije; nenametljivi ali složeni okviri priče sadrže tarot, alternativne realnosti i magiju tako jasnu i dobro uređenu da je čak i kompjuteri mogu naučiti...“ Publishers Weekly „Rodžer Zelazni piše uverljivo kao Hemingvej, maštovito kao Kenet Grejam; naizmenično je neumoljivi realista i pesnik prefinjenog senzibiliteta.“ Tomas Bernet Svon

Knjige su dobro očuvane. I Hronike Ambera 1.Devet prinčeva Ambera 2.Puške Avalona 3.Znamenje jednoroga 4.Oberonova ruka 5.Predvorje haosa II Hronike Ambera II 1.Aduti prošlosti 2.Krv Ambera 3.Znak haosa III Hronike Ambera III 1.Vitez senki 2.Princ haosa 3.Amber priče Serijal Hronike Ambera je klasik fantastike. Sastoji se od deset delova objavljivanih između 1970. i 1991. godine. Devet prinčeva Ambera i Puške Avalona. Amber je jedini stvaran svet, a svi ostali svetovi njegovi su odrazi – tek Senke, kojima pripadnici kraljevske loze Ambera mogu da barataju, da ih menjaju, kreću se među njima i možda ih i stvaraju. Kraljevsku porodicu, međutim, rastržu ljubomora i sumnja. Nestanak patrijarha Oberona samo je još pojačao međusobne sukobe i trvenja. Presto je ostao prazan, naslednik nije proglašen i čini se da bi ga ma ko od pretendenata mogao prigrabiti za sebe. Hronike počinju na Zemlji u Senkama – našoj Zemlji – u bolnici, gde se jedan čovek oporavlja od automobilske nesreće. Pati od amnezije, ali svejedno ga progone sećanja na jedan grad i teraju ga da istražuje: ko je, šta je, kako je tu dospeo i šta se zapravo dešava. Znamenje jednoroga, Oberonova ruka, i peti, Predvorje Haosa. Ovim se završava serijal o Korvinu. Ko vlada Amberom, vlada jedinim stvarnim svetom. Kralj Oberon je nestao, Erik je mrtav, a opasnosti s crnog puta i dalje ugrožavaju savršeno kraljevstvo Amber. Korvin, koji privremeno prihvata ulogu vođe, traga za uzrokom nedaća u Amberu i u isto vreme pokušava da reši zagonetku sopstvene automobilske nesreće na Zemlji u Senkama. Uprkos brojnim spletkama i zaverama koje izbijaju na videlo, članovi kraljevske porodice moraju da postignu bar nekakvu slogu ne bi li otkrili šta se događa i je li neko među njima izdajnik. U potrazi za rešenjima, na putu su da spoznaju istinsku prirodu Ambera i njegovih neprijatelja. Aduti prokletstva, Krv Ambera,Znak Haosa. Ovim počinje drugo petoknjižje, serijal o Merlinu. Merlin, sin Korvina od Ambera i Dare od Haosa, pokušao je da na Zemlji u Senkama živi normalnim životom – daleko od zavera, vendeta i spletki koje rastržu obe njegove porodice. I išlo mu je sasvim pristojno – ako se izuzme svaki trideseti april. Jer na taj dan, već osam godina, neko – ili nešto – pokušava da ubije Merlina. Pucnjevi iz puške. Požari. Saobraćajne nezgode. Tajanstveno odvrnuti ventili za gas. Došlo je vreme da se Merlin vrati svom stvarnom životu u jedinom stvarnom svetu – Amberu, ali ne pre nego što otkrije ko ga je to uzeo na zub i zašto. Vitez Senki,Princ Haosa. Ovim se završava serijal romana o Amberu. Merlin ima pune ruke posla. Valja pronaći Koral i saznati šta se desilo Luku, a niz znakova kao da odjednom nagoveštava kako Korvin, njegov otac, možda ipak nije mrtav. No umesto da rešava ova pitanja, Merl protiv volje biva uvučen u igre moćnika dva pola magije, amberskog Nacrta i haoskog Logrusa. Ove Sile mešaju mu se u život i trude se da ga prisile na izbor: Amber ili Dvorovi, Jednorog ili Zmija. Merlin sve dublje zapada u zamršene spletke i kontraspletke oba sveta, dok neki kuju zaveru da ga, protivno njegovoj želji, postave na presto Haosa.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `„Dok je drhtavom rukom prevrtao koverat, Hari zapazi ljubičasti pečatni vosak sa simboličnim grbom; lav, orao, jazavac i zmija okruživali su veliko slovo ’H’.“ HARI POTER još nije bio ni čuo za Hogvorts kad su sove počele da bacaju pisma na otirač pred vratima broja četiri u Šimširovoj ulici. Pisma, adresirana zelenim mastilom na Harija, ispisana na pergamentu i zapečaćena ljubičastim voskom, sakrili su nepročitana njegovi grozni tetka i teča. Ali na dan Harijevog jedanaestog rođendana poludžin po imenu Hagrid pojavljuje se s neverovatnim novostima: Hari Poter je čarobnjak i primljen je u Hogvorts, školu za veštičarenje i čarobnjaštvo. Neverovatna pustolovina samo što nije počela! SERIJAL O HARIJU POTERU je klasik savremene književnosti, koji svojim porukama o nadi, pripadanju i neuništivoj moći istine i ljubavi već decenijama osvaja čitaoce širom sveta. Jedinstvene u svojoj moći da privuku i decu i odrasle, avanture Dečaka Koji Je Preživeo zasigurno će uvesti u svet čitanja i mnoge naredne generacije. Vreme je da se magija prenese dalje!` Džoana „Džo“ Mari (engl. Joanne `Jo` Murray), devojačko Rouling (engl. Rowling), poznatija pod spisateljskim imenom Dž. K. Rouling (Džoana Ketlin Rouling) (engl. J. K. Rowling; Bristol, 31. jul 1965) je engleska književnica najpoznatija kao autorka serije knjiga o Hariju Poteru. Nakon diplome na Univerzitetu u Eksteru (engl. University of Exeter) 1986. godine počinje da radi za Amnesti Internešnel (engl. Amnesty International) u Londonu, gde počinje sa pisanjem avantura Harija Potera. Početkom devedesetih putuje u Portugal gde daje časove engleskog jezika za strance, ali se nakon kratkog braka i rođenja kćeri vraća se u Ujedinjeno Kraljevstvo i nastanjuje se u Edinburgu. Živeći od socijalne pomoći, uz davanje privatnih časova, nastavila je s pisanjem. Hari Poter Glavni članak: Hari Poter Njena prva knjiga u seriji, Hari Poter i Kamen mudrosti (1997), ostavarila je izvanredan uspeh, obraćajući se istovremeno deci (ciljanoj publici) i odraslima. Živim opisma i maštovitom okosnicom priče, predstavlja avanture neočekivanog heroja Harija Potera, osamljenog siročića koji otkriva da je u stvari čarobnjak, i pravljuje se u Hogvartsovu školu čarobnjaštva i magije. Knjiga je osvojila mnoge nagrade, uključujući Britiš Buk Avard. Džoana „Džo“ Mari, devojačko Rouling, poznatija pod spisateljskim imenom Dž. K. Roulingostala jedan od najgledanijih filmova na svetu. Ostali nastavci su takođe vrlo uspešno ekranizovani. U martu 2001. godine, Roulingovoj je dodeljena titula OBE (Officer of the British Empire). Kasniji rad Prvu knjigu posle Hari Poter serijala Roulingova je objavila u septembru 2012. godine. To je bio roman za odrasle „Upražnjeno mesto“. Veoma uspešno je prodavan u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde ga je za tri nedelje kupilo milion ljudi[1]. U Srbiji, roman je objavila izdavačka kuća Evro-đunti, a prevodioci su bili Vesna i Draško Roganović, koji su preveli i knjige o Hariju Poteru. „Upražnjeno mesto“ je bila najprodavanija knjiga na Beogradskom sajmu knjiga 2012.[1][2][3]. Uprkos velikom komercijalnom uspehu, roman je dobio mešovite kritike[4][5]. Sledeća knjiga koju je Roulingova napisala bila je kriminalistički roman „Zov kukavice“. Objavila ju je u aprilu 2013, pod pseudonimom Robert Galbrejt[6]. Da je ona pravi autor otkrilo se tek u julu iste godine[7]. „Zov kukavice“ je prvi deo serijala, koji će spisateljica nastaviti da objavljuje pod pseudonimom[8]. Djela Hari Poter serijal: Hari Poter i Kamen mudrosti (1997) Hari Poter i Dvorana tajni (1998) Hari Poter i zatvorenik iz Askabana (1999) Hari Poter i Vatreni pehar (2000) Hari Poter i Red feniksa (2003) Hari Poter i Polukrvni Princ (2005) Hari Poter i relikvije Smrti (2007) Dodaci Hari Poter serijalu: Fantastične zveri i gde ih naći (2001) Kvidič kroz vekove (2001) Priče Barda Bidla (2008) Drugi romani: Upražnjeno mesto (2012) Zov kukavice (2013)

Odlično očuvano! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Kuća na osami / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1976 (Beograd : Kultura) Fizički opis 189 str., [1] list s autorovom slikom ; 19 cm Drugi autori - osoba Đoković, Milan, 1908-1993 = Đoković, Milan, 1908-1993 Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 (Plast.; varijanta poveza) Napomene Str. 177-180: Beleška o Ivi Andriću / Milan Đoković Str. 181-189: Ivo Andrić i Srpska književna zadruga / Milorad Đurić. Predmetne odrednice Andrić, Ivo, 1892-1975 -- Srpska književna zadruga U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG94

Homer ODISEJA Dereta Odlično Kao novo 463 str. 2015. Vođa Itačana u trojanskom ratu - Odisej, posle razaranja Troje, kreće sa svojim saborcima ka svom kraljevstvu - Itaci. Odiseja opisuje desetogodišnji Odisejev povratak iz rata, prepun iskušenja i neverovatnih obrta situiranih između neba i zemlje, mističnih predela, bogova i njihovih miljenika i protivnika. Kao Ilijada i Odiseja ima jedinstvenu kompoziciji koju Aristotel naziva prepletenom. Temeljno delo čitavog svetskog pesništva na kome su vekovi trajanja ostavili neizbrisiv kvalitativni trag. Prevod sa starogrčkog i propratni tekstovi Miloš N. Đurić Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.[1] Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.[2] Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka Odiseja u svoju otadžbinu Itaku po završetku Trojanskog rata uz pomoć bogova.[3] Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.[3] Odiseja[uredi | uredi izvor] Homerova Odiseja Nakon završetka desetogodišnjeg Trojanskog rata, Odisej se vraća kući, svojoj vernoj ženi Penelopi i svome sinu Telemahu.[3] U epu se opisuje kako su prosci njegove žene Penelope trošili njegov imetak, i kako je Odisej posle dvadeset godina odsustva od kuće, vrativši se, poubijao prosce.[3] Radnja „Odiseje” traje 40 dana.[3][4] Prvo pevanje Pesnik na samom uvodu u radnju epa govori kako su bogovi, posle sedam godina, odlučili da je došlo vreme za povratak Odiseja kući, jer je sve te godine on bio zatočenik nimfe Kalipse na ostrvu Ogigija. Boginja Atina se odlučuje da poseti njegovog sina Telemaha na Itaki. Drugo pevanje Atina se pred Telemahom pojavljuje u liku Mentora i govori mu da ima predosećaj da će mu se otac uskoro vratiti. Prosci, smatrajući da je Odisej mrtav, i dalje nemilosrdno troše Odisejev imetak i sa velikim nestrpljenjem iščekaju da Penelopa napokon sebi izabere supružnika. Godinama se Penelopa služila lukavstvom da bi odbila prosce. Govorila je da će se udati kada završi sa tkanjem tkanine za mrtvog Odiseja, ali je ona svake noći uništavala ono što bi preko dana istkala. Neko od prosaca je video šta Penelopa radi i oni su tražili od nje da se napokon odluči za nekog od njih. Treće pevanje Telemah odlazi na otok Pil kod kralja Nestora, koji mu govori o sudbini mnogih velikih i slavnih junaka. Posle toga, Telemah napušta ostrvo Pil i odlazi u Spartu da posetiti kralja Menelaja. Četvrto pevanje Telemah od Menelaja saznaje da mu je otac Odisej zarobljen i da se nalazi na ostrvu Ogigija kod nimfe Kalipse. Peto pevanje Hermes, glasnik bogova, po zapovesti Zevsa odlazi na ostrvo Ogigija i nimfi Kalipsi saopštava da su joj bogovi naredili da pusti Odiseja. Kalipso, sa velikim žaljenjem pušta Odiseja i on odlazi brodom sa ostrva. Posle nekog vremena, Posejdon uništava njegov brod, ali Odisej uspeva da preživi. Šesto pevanje U blizini feačanske obale, Odiseja je probudio smeh devojaka. Na obali je stajala Nausikaja, kraljeva kćerka, sa svojim sluškinjama. One su pokazale put Odiseju do kraljeve palate. Sedmo pevanje Odiseja, da ga niko ne bi video i raspitivao se o njemu, Atina, pretvorena u devojčicu, vodi do kraljevske palate. U ovom pevanju je opisan Vrt Alkinoja. Osmo pevanje U Odisejevu čast, kralj Alkinoj priređuje zabavu, na kojoj mladi pevač pripoveda o Trojanskom ratu. U toku pevanja, Odisej se nekoliko puta zaplakao, i to uvek kada je pesma opisivala i junaštva Odiseja. Kralj Alkinoj je, videvši reakciju, pitao Odiseja ko je on i zašto plače. Deveto pevanje Odisej otkriva ko je on i priča svoje pustolovine. Govori o tome kako se nakon pada Troje namerio na Kikonce, razorio im grad, ali su ga oni odagnali. Zatim bura kod Malije odbacuje Odiseja i njegovu družinu u zemlju Lotofaga (pleme koje jede lotos). Odisej jedva uspeva da odvede družinu odatle, jer su jedući lotos zaboravili na povratak domu. On zatim priča o Polifemu, kiklopu koji mu je u pećini pojeo dvoje ljudi pobedio ga oslepivši ga. Deseto pevanje Dalje Odisej priča kako mu je bog Eol dao vreću u kojoj su bili vetrovi, a njegovi ljudi, ne znajući šta je u vreći, otvorili su je, pa su ih vetrovi vratili natrag odakle su došli. Tamo, čarobnica Kirka njegove ljude pretvara u svinje, a Odiseju Hermes daje travu koja sprečava da Kirka i Odiseja pretvori u svinju. Kirka ih posle nekog vremena pušta sve da odu vrativši im ljudski oblik, a Odiseju je dala uputstva kako da stigne do Aherona i podzemnog sveta. Jedanaesto pevanje U podzemnom svetu Hada, Odisej razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima - Ahilom, Heraklom i drugima. Tiresija ga savetuje da prinese žrtve bogovima, a naročito bogu Posejdonu, koji je veoma ljut na njega jer mu je Odisej oslepeo sina Polifema. Dvanaesto pevanje U ovom pevanju, Odisej pripoveda o tome kako je, začepivši uši posadi broda, a sebe zavezavši za jarbol, da ne bi nasukao brod, uspeo izbeći sirene. U nastavku, Odisej govori o Scili i Haribdi - dve nemani koje je uspeo izbegnuti, pa o ostrvu gde njegova posada nije poslušala njegova upozorenja i žrtvovala stoku boga Helija Hiperiona, zbog čega se Zevs žestoko razljutio i munjom uništio Odisejev brod, tako da je samo Odisej preživeo. Trinaesto pevanje povratak Odiseja na Itaku. Atina mu svojim uputstvima pomaže, i on, pretvoren u prosjaka, odlazi do svog vernog svinjara. Četrnaesto pevanje Odisej sluša kako svinjar Eumaj priča o svome gospodaru, i shvativši koliko mu je on veran, obećava mu da će se Odisej sigurno vratiti. Petnaesto pevanje Dok svinjar Eumej, Odiseju priča o svojoj prošlosti, Atina upozorava Telemaha da ga prosci žele ubiti, i podučavajući ga kako da stigne, zapoveda mu da se vrati kući. Šesnaesto pevanje Po povratku kući, Telemah, zahvaljujući Atininim uputstvima, uspeva da izbegne zasedu prosaca i odlazi Eumeju gde mu Odisej otkriva ko je on. Sedamnaesto pevanje Odisej, kao prosjak se vraća u dvor i, da bi vidio moralnost prosaca, prosi hranu od njih. Na ulazu u dvor, prepoznavši svog gospodara, Odisejov pas Argos umire od sreće. Osamnaesto pevanje Kada se na dvoru pojavio još jedan prosjak, odmah se posvađao i potukao sa Odisejem. Prosci su odobravali svađu i tuču. Na kraju je Odisej pobedio prosjaka. Devetnaesto pevanje Penelopa, koja je sve to posmatrala, upita prosjaka Odiseja zna li bilo šta o njenome mužu Odiseju, a on joj odgovori obećanjem da će se on sigurno vratiti. Tada Penelopa naredi svojim sluškinjama da okupaju prosjaka, i dok su ga one kupale, stara sluškinja Euriklija prepoznala je Odisejev ožiljak na nozi (iz lova na veprove u detinjstvu), ali ga nije odala. Dvadeseto pevanje Atina svojom pričom smiruje Penelopu koja je sanjala veoma ružan san. Sledećeg jutra Odisej od bogova traži neki znak, a tada mu Zevs pošalje munju iz vedra neba. Dvadeset prvo pevanje Penelopa, obećava proscima da će se udati za onoga koji na streljačkom takmičenju bude pobednik. Iznosi Odisejev luk, ali niko od prosaca nije uspeo da nategne luk, pa ni slavni Antinoj. I taman kada su se svi prosci dogovarali da se takmičenje odgodi, Odisej, prerušen u prosjaka uzima luk, nateže ga i pogađa strelom kroz sve sekire. Dvadeset drugo pevanje Odisej i Telemah ubijaju sve prosce. Dvadeset treće pevanje Odisej tada otkriva Penelopi svoj identitet, a ona, i dalje ne verujući da je on Odisej, upita ga za jednu njihovu tajnu. Traži od njega da pomeri njihovu postelju, našto Odisej odgovara da je postelja urezana u panj stare smokve, oko koje su podigli dvor, i da se pomeriti ne može. Tek tada je Penelopa bila sigurna da je on zaista Odisej i bacila mu se u naručje. Dvadeset četvrto pevanje Dok duše prosaca silaze u Had, Odisej, ocu Laertu otkriva ko je on. Itačani, zbog toga što je Odisej ubio sve prosce, žele da se osvete Odiseju ali Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun. Analiza likova[uredi | uredi izvor] Odisej - kralj Itake, glavni lik istoimenog dela. Odlikuje ga hrabrost i domišljatost. U celom kraljevstvu a i šire je poznat kao pametan i strpljiv čovek koji je uz to bio i vrlo osećajan i velikog srca. Penelopa - Odisejeva žena, premorena od tuge i očaja zbog gubitka voljenog muža. Čvrsta i jaka žena koja nije dala da je mnogobrojni prosci zavedu. Telemah - Odisejev i Penelopin sin koji je odlaskom oca u rat od malena morao postati glava kuće. Vrlo neiskusan i nemoćan da se suprotstavi proscima koji su rado trošili njihovo bogatstvo, što se menja povratkom njegovog oca. Atina - boginja mudrosti i velika zaštitnica Odiseja i njegove porodice koja je uz veliki trud pomagala u raznim situacijama.[5] Ilijada antička književnost

Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.